Домаћи историчари у теми о Јустинијану и Теодори и да ли их има у опште...

[YOKA]

vstinianaprima.wordpress.com/o-justinijanu/justinijan-i-veliki/

 

 

Тражећи неке трагове о том добу и локалитету наишла сам на једну поражавајуће сазнање да о цару Јустинијану мало ко је са ових простора писао. Знам да се византолог Радивој Радић бавио Константином али за Јустинијана осим студената правног факултета због чувеног Римског права, ама баш нико. Можда и има али није довољно... Писано је на појединим форумима и часописима али у виду књиге и праве научне литературе нема много извора. 

Можда неко више зна о томе од мене, па нека се јави ...

[Калеидоскоп]

Znam da postoji grad u blizini Leskovca koji se predpostavlja da je Justinijana Prima.
Ali, ipak, Justinijana Prima je locirana u blizini Skoplja,naročito, i najviše zbog tzv. tetrapirga, t.e. četiri kule koji su čuvali grad, koji su pominjani kod hroničara tih vremena, koji u Taor ima, a kod Leskovca ih nema.

Interesantno je napomenuti da arhiepiskopi Ohridske arhiepiskopije su nosili titulu "Arhiepiskop Ohridski i na Justinijana Prima", pa možda čak i od tih vremena potiče dostojanstvo Ohridske Arhiepiskopije, kao prva arhiepiskopija među jednakima u Istočnoj Rimskoj Imperiji, kasnije nazvana Vizantija

[YOKA]

Da, pominje ga Prokopije ali nije dokazano, znam za te izjave od Kartasova, ali je sve to pobijeno zadnjim istrazivanjima... ali meni treba neki domaci autori koji su sa svezim podacima i sa rezultatima sa poslednjih istrazivanja i oko Lebana i oko Hipodroma Konstantinopoljskog, Aja Sofije itd... Strane literature imam na tone ali nasi...cvrc. 

[Калеидоскоп]

Ne znam da li neko uopšte na Balkanu se bavi ovim pitanjem.

Ustvari,poznajem jednog makedonskog istoričara, Dragan Zajkovski, sa Instituta Nacionalne Istorije u Skoplju, koji je magistrirao, a valjda i doktorirao do sada, na rano hrišćanstvo na Balkanskom poluostrvom. Mislim da se možda i bavio malo Vizantijom, naročito u "ranim" godinama. 
 

Pratio sam njegov blog pre oko 10godina i čini mi se da je držao jedan objektivni stav, neopterećen novokomponirane nacionalne istorije.
Nisam čuo za njegove publikacije, a nisam nešto pretraživao, ali ako Vas interesuje iako još uvek radi na taj period istorije, valjda se može nešto naći po netu, ne znam.

[YOKA]

Ne znam da li neko uopšte na Balkanu se bavi ovim pitanjem.

Ustvari,poznajem jednog makedonskog istoričara, Dragan Zajkovski, sa Instituta Nacionalne Istorije u Skoplju, koji je magistrirao, a valjda i doktorirao do sada, na rano hrišćanstvo na Balkanskom poluostrvom. Mislim da se možda i bavio malo Vizantijom, naročito u "ranim" godinama. 

 

Pratio sam njegov blog pre oko 10godina i čini mi se da je držao jedan objektivni stav, neopterećen novokomponirane nacionalne istorije.

Nisam čuo za njegove publikacije, a nisam nešto pretraživao, ali ako Vas interesuje iako još uvek radi na taj period istorije, valjda se može nešto naći po netu, ne znam.

 

Hvala ti puno,

ja cisto istrazujem javno mnenje, haha

Imam uvid i u nase i u makedonske arhive istorijskih instituta i u naucne casopise od strane istih, i sa Vizantoloskim institutom, tako da mi je upala u oci ova cinjenica i ne mogu da shvatim zasto je jedan takav lik kao sto je Justinijan ostao po strani. 

To bih da saznam a o izvorima, istrazivanjima i ostalo sam obavestena . 

Nadam se da cu ubrzo ugledati neki naslov o njemu ali od nasih istoricara.

Tuzno je sto se svi libe da rade i objavljuju jer se vade na celu istinu da od toga leba nema i po citav dan su u stanju da mere Stanijinu pozadinu na pojedinim sajtovima umesto da se bave nasom kulturnom bastinom,

Tuzno

Hvala ti brate i pozz

[Калеидоскоп]

Nisam shvatio da se radi o ispitivanje javnog mišljenja.
Očigledno, Vi ste profesionalac u struci, ili bar se tako meni čini.

Nije važno, dakle, slažem se da Justinijan i njegovo vladanje nije u centru pažnji, makar i stručnoj javnosti na ovim prostorima.
Znate, sad je aktuelno političko tumačenje istorije i valjda zbog toga, Justinijan još uvek nije došao na dnevni red (ma da su u Skoplju podigli spomenik Justinijana, u sklopu projekta "Skopje 2014").

[YOKA]

Заслужно, и по Божијој промисли. У Скопљу су се бар спомеником оправдали а овде ни речју. Мада је тај период један од бурних и препун дешавањима и превирањима. 

Има доста сликовито описано у "Тајној историји" Прокопија, која је заслугом проф Раше Поповића угледала светлост дана и код нас. 

 

А за ова "обојена" тумачења, како кажете, немам речи ни коментара. Ниједна епоха није имала искреног историчара...

Као што се види из ове Прокопијеве "Тајне историје"... једна за цара а друга скривена као алиби да не страда глава. :.mislise.  

[Калеидоскоп]

Vi se bavite istorijom profesionalno, pa valjda i bolje nego ja ste upućeni u tome, koliko "originalnih srednjevekovnih rukopisa" koji tokom godina su bili smatrani kao valjani izvori istorijske nauke, su, ustvari, falsifikati.
Meki su pisani i u vremena, u političkom kontekstu, kao kritika cara, sveštenstva itd., ali pod velom starih rukopisa (setite se pisanja (pseudo) Dionisije Areopagit, Lavsaika itd.).

Ljudi su pisali o nečemu ili nekoga, koji je živeo vekovima ranije, ili se dogodilo, takođe vekovima ranije, kao da je bio i sam svedok tih zbivanja. Kako su autentični istorijski izvori bili dostupni samo užim krugovima dijaka, a i zbog ograničene mogućnosti provere autentičnosti, takvim izvorima se verovalo, i na te osnove su napisane hiljade tomova.

E, sadašnja nauka razobliči neka tekstova, što zbog fontovima, što zbog sastav mastila, što zbog C13 datiranje hartije, pergamenta ili što god...

 

[YOKA]

Ђорђије Шебек

ЦАР ЈУСТИНИЈАН И БОГОСЛОВСКИ СПОРОВИ У VI ВЕКУ

 

Део из магистарског рада Верска политика цара Јустинијана и теолошки спорови у VI веку који је 

аутор одбранио на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2007. године

 

У време владавине императора Јустина I и Јустинијана I чињени су покушаји измирења са монофизитима да би се очувао ауторитет Халкидонског сабора и јединство Ромејске империје. Раније је император Зинон, покушавајући да помири православне са монофизитима, својим Енотиконом довео до напуштања духа Халкидонског сабора, што је изазвало спор између православних хришћана, као и тридесетпетогодишњи раскол између Рима и Кoнстантинопоља. Јустинијан је далекосежним плановима о поновном уједињењу Ис-

тока и Запада, о придружењу папе новом империјалном систему и о изнађеном теолошком решењу за окончање сукоба између бранилаца и противника Халкидонских сабора (451) организовао и наметао јединство Цркве. Још за време владавине свога ујака Јустина I, он је давао основни правац политике Империје^.1

 Изузетно теолошки образован, император Јустинијан је имао склоност да се меша у теологију, а пошто је желео да створи мир у Цркви и држави, покушавао је да се измири са монофизитима. Тај циљ није постигао, већ је изазвао још више спорова у православној Цркви, 

тако да је у вези са тим сукобима морао бити сазван и Пети васељенски сабор (553). Јустинијан је градио мир са монофизитима не би ли престали њихови приговори на рачун православних, које су сумњичили и за несторијанство. Монофизити су, између осталог, пре-

бацивали православнима што су из Трисагиона одбацили додатак Петра Фулонa² („Који си за нас распет, помилуј нас”), зато што су веровали да је Христова смрт била страдање човека у њему (ανθρωποπασχια), а не страдање Бога (θεοπασχια). Још су им приговарали да је тако као што они уче раније учио Ориген, па није био осуђен због јереси. Најзад, православнима пребациваху и то што је Халкидонски сабор оправдао Те-

одорита Кирског и Ива Едеског, који су мислили на несторијански начин, као и да овај Сабор није осудио ни Теодора Мопсуетског, оца несторијанства. Тај сабор је, по њима, ако му је било стало до православља, морао да осуди Три поглавља, то јест списе Теодорита и Ива против Кирила и Ефеског сабора, као и личност и списе Теодора Мопсуетског. Афтартодокети су замерали и православним и монофизитским противницима фтартолатрију, односно поштовање Христовог пропадљивог тела. Да би се очувало православље и углед Халкидонског сабора, било је покушаја да се о пребацивањима и приговорима монофизита преговара, али је то изазвало спорове и међу православнима још у време Јустина I, а нарочито у доба владавине Јустинијана I.

Дакле, у VI веку није било нових јереси и раскола који би изнутра разбијали Цркву, већ су спорови вођени са несторијанством и монофизитством, јересима насталим у другој четвртини V века. Ова погрешна учења су осуђена на Трећем и Четвртом васељенском сабору, али и поред тога нису скинута са дневног реда у Цркви и држави, јер су се после поменутих сабора раширила,нарочито изван граница Ромејске империје, најчешће тамо где није било императорове државне власти и религијске политике из Константинопоља.

Наследивши ове спорове, Јустинијан је настојао да их реши. Главни принципи његове политике и религијске идеологије потичу из времена Теодосија I. У овим принципима је садржана римска универзална идеја, која ће га водити у војна освајања на Западу. Он је био последњи велики римски император, али и хришћански владар који је веровао да његова императорска власт несумњиво има Божанско порекло. Јустинијанове универзалистичке тежње имале су и римске и хришћанске корене. За њега је Римска империја била истоветна са хришћанском васељеном и зато је победа Хришћанства за њега била важна као и успостављање римске доминације.³

Основна идеја Јустинијанове религијске политике била је уједињење римског папе, Константинопољске цркве и антихалкидонског Истока. Први корак у успостављању религијског империјалног јединства био је измирење са Римом, да би тако била остварена три стратегијска циља – обнова Римске империје у њеним старим границама, учвршћење и ширење хришћанске религије и кодификација римског права. 

Дакле, једна држава, једна вера и један закон.⁴

^...

[YOKA]

... Свака идеја религијског плурализма била је страна императору Јустинијану,⁵ који није трпео разногласје. Римска универзална империја је организација установљена од Бога, на њеном челу је император, а васељенски сабори дефинишу истину о једном јединственом хришћанском православљу. Император је регулатор црквеног поретка и дисциплине, те зато има неоспорну привилегију да сазива васељенске саборе и усмерава њихов рад. Додуше, Јустинијан је увек прихватао и принцип да догматска саопштења издају епископи окупљени на сабору. Циљеви Цркве и државе за њега су били исти. Службу самог Христа на земљи врши хришћански ромејски император, који треба да уједини целокупну насељену земљу (γη οικουμενη), јер је то воља Створитеља и Спаситеља света, а оно што захтева хришћанска религија реализује Црква кроз 

Свете тајне. Мада је Јустинијанова верска политика била диктирана државним разлозима, може се рећи да је довела до тријумфа Божије речи над паганским култовима.

       Да би практично остварио програм јединствене хришћанске империје, Јустинијан је напао преостале пагане и све јереси, изузев монофи-

зита, са којима је преговарао због њихове бројности. О томе један доцнији хронограф сведочи: „Чим се Јустинијан зацарио, отпочео је велика прогањања Хелена и јеретика... и наредио да се само вера православних хришћана признаје за државну – πολιτευεται, те је све цркве јеретика предао православнима.“⁶

 Јустинијан је наредио да „они који још нису крштени иду са децом и са женама и са свим укућанима у свете цркве. Они хитно морају крстити своју малолетну децу. А одрасли морају правовремено да се обуче писмености, сагласно црквеним правилима. Уколико се они не буду крстили, оправдајући се војном службом или обавезама, или имовинским проблемима, а своју децу, жене, слуге и све друге укућане остављају у заблудама, те на тај начин показују своју немарност у тој области, онда да се изврши заплена њихове имовине, и да се протерају из државе.“⁷

По Јустинијановом мишљењу, две различите хијерархије треба да воде народ, свештеничка и царска. У преамбули Шесте новеле стоји: „Два су велика поклона које је Бог у свом човекољубљу подарио са висине: свештеничко (ιερωσυνη) и царско достојанство (βασιλεια, Saterdotium et Imperium). Прво служи Божанским стварима, а друго управља и уређује људска дела и односе. Међутим, и једно и друго происходе из истог 

извора и украшавају живот људи. Стога, ништа на би требало да буде толика царева брига за достојанство свештенства, јер се свештеници непрестано и усрдно моле Богу за царско благостање. Јер свештенство је у сваком погледу слободно од прекора, јер има приступ Богу, те ако цар управља непристрасно и праведно државом која је поверена његовом старању биће успостављена општа хармонија (συμφωνια τις αγαθη) и 

свако добро ће бити дато људском роду.“⁸

Шеста новела је 535. године била упућена архиепископу Епифанију Константинопољском. Јустинијаново законодавство је током читавог средњег века било узор и образац свеукупног правног система.⁹

Шеста новела садржи црквене прописе о брачном статусу клира, црквеној имовини, епископским седиштима, сметњама при рукоположењу и поткрепљују спровођење постојећих канонских норми, а дата су и нова правила у областима које нису регулисане канонима, на пример избор и образовање свештеничких кандидата и правни статус клира. Регулатори црквеног поретка и дисплицине, и пре Јустинијановог доба, били су императори, али је законодавство у његово доба прецизирано и употпуњено и остаће кроз читав средњи век узор и образац за све.

Јустинијанов поглед на текућу религијску ситуацију изразила су и два његова писма. Прво је упућено свим главним центрима Пентархије, изузимајући Александрију, у којој су владали монофизити, а друго је послато архиепископу Епифанију Константинопољском.¹⁰

Противници Сабора у Халкидону (451) чинили су најмање половину источног дела Империје, па је императорска власт морала да буде умере-

на према њима и да се служи дипломатијом. Несторијанци, који су били бројно мали, али утицајни, нису имали ту привилегију, те су после осуде на Сабору у Ефесу (431) били лишени хришћанског имена¹¹ и приморани да емигрирају у Персију. Период религијске толеранције био је окончан Јустинијановим законима 528. године, којима је православно Хришћанство проглашено за једину државну религију, док су епископи били одговорни за принудно потискивање паганизма: „Наређујемо нашим магистратима, како у овом царском граду (Константинопољу), тако и у провинцијама да са свом ревношћу и свим средствима, а по инструкцијама најдражих богољубивих епископа, убрзају легалну истрагу свих безбожности паганског култа тако да се он не би могао обављати, а ако би се то десило, нека за то буду кажњени.“¹²

Још од владавине Теодосија Великог ниједан ромејски владар није се толико трудио да христијанизује Империју, односно уништи паганство. И поред тога што су пагани били малобројни, имали су велики утицај на науку и културу. У Источној Ромејској империји је пре Јустинијанове владавине показивана релативна непристрасност према различитим образовним и наставним правцима. Јустинијан је то прекинуо забранивши школовање паганима, Самарјанима и јеретицима.¹³ Године 529, по његовом наређењу, затворена је неоплатоничарска школа у Атини, која је била у опадању још од Проклове смрти и која је била претворена у неку врсту паганског манастира.¹⁴ Јован Ефески је од Јустинијана примио задужење да силом у руралним пределима западног дела Мале Азије у хришћанство обрати више од 70000 преосталих пагана. Као последњи ударац паганској прошлости у Јустинијаново доба, преостали пагански храмови су отуђени, њихови стубови и мермер употребљени су за изградњу цркве Свете Софије, као и неких других хришћанских цркава.И осудом оригенизма појачан је раскид са религијским и философским традицијама антике. Оригенизам је дефинисан као преживели остатак јелинских митова.Сагласно римској традицији, јудаизам је и даље толерисан, али су била ограничена грађанска права Јевреја, који су морали да се у синагогама служе грчким текстом Библије, Септуагинтом. Ипак, нема доказа да је пре Ираклијеве владавине у Ромејској империји примењивано насилно крштење Јевреја, што је иначе била пракса у хришћанским државама Запада.¹⁵ Сличан статус као и Јевреји, имала је и секта Самарјана, све до њихове побуне. Када су им ограничена лична и имовинска права, многи чланови ове јудејске секте, нарочито у градовима, примили су Хришћанство. Но, сеоско становништво се жестоко одупрло христијанизацији. Устанак Самарјана, са центром у граду Неапољу, отпочео је у мају 529. године. Устанак и крваве репресалије које су уследиле иза тога, за дуго време су уздрмале благостање у овој области Ромејске империје.¹⁶

Јустинијан је наредио да се са хришћанским јеретицима поступа најстроже. Њима су биле забрањене све религијске делатности, били су лишени свих грађанских права, те стога нису могли обављати слободне професије. Одузето им је право поседовања имовине, а било је и случајева ликвидације. Када је поново заузета северна Африка, Италија и делови Шпаније, црквама Вандала и Гота конфискована је имовина, а било је и прогона свештенства. Сва права православне Цркве, као званичне религије у Ромејској империји, била су успостављена у византијској Африци, а забрањена су сва јеретичка и дисидентска окупљања, укључујући ту и аријанце и донатисте....

 

 

[YOKA]

.... Највећи проблем Истока био је тај што је велики број хришћана одбио да призна Халкидонски сабор и његов орос. Радикални монофизити акефали (обезглављени), формално присталице Јевтиха, одбијали су да се покоравају Енотикону, те су их због тога прогонили као и остале јеретике. Халкидону су се јединствено супроставили слебденици Севира Антиохијског и Египатска Црква, па се са њима није могло изаћи на крај само силом и због тога су представници власти са њима преговарали и чинили им дипломатске и тактичке уступке. Да би решио проблем 

са њима, Јустинијан је прихватао и савете своје жене, царице Теодоре, којој је препустио улогу творца политике у области религије.¹⁷

Император Јустинијан је био најактивнији и најплоднији на црквено-политичком пољу од свих источноромејских владара. Био је ревностан бранилац православне Цркве, али и њен господар. Црквом је управљао на исти начин као и државом, зато што му је идеја аутономије религије била потпуно страна, те је због тога лично учествовао у свим појединостима црквеног живота. Доносио је одлуке о верским и литургичким питањима, објављивао едикте о вери, писао исповедања вере и црквене песме, теолошке трактате, председавао црквеним саборима и спровео је праву реорганизацију Цркве и њеног живота, што је имало карактер норме за све потоње византијске владаре. Ниједан византијски владар није имао толику власт у Цркви ни пре, а ни после њега. На сабору одржаном 536. године у престоници, патријарх Мина Константинопољски изјављује да се против воље императора Јустинијана ништа не сме предузимати.¹⁸

 

По Јустинијановом законодавству универзална империјална Црква је подељена на пет патријархата: Рим, Константинопољ, Александрија, Антиохија и Јерусалим.¹⁹  Пет споменутих седишта ће бити упоређивано са пет чула Империје, мада се систем пентархије-петоглаве Цркве није подударао са стварношћу. Изван ових система су били, на пример Картагина и Кипар, који нису припадали ниједном од наведених патријархата, а у Јустинијаново доба је антихалкидонски раскол одузео египатским хришћанима њихов нормалан статус у империјалној Цркви. Нешто касније, у VII веку, након исламске најезде, остаће само два заиста слободна центра, Рим и Константинопољ.

 

У Јустинијаново доба су теолошке расправе нарочито биле темељне и широке, те су покренута и нека до тада заборављена питања, као што су оригенизам и питање списа Дионисија Ареопагита.Монофизитска опозиција према Халкидонском сабору није никако престајала, јер је, по њима, овај сабор био несторијански – и по саборској дефиницији и по томе што су многе присталице Халкидона биле неодлучне у прихватању Кириловог теопасхизма, и најзад, зато што су на том сабору рехабилитовани критичари Светог Кирила – Теодорит Кирски и Иво Едески. Да би се остварила Јустинијанова нада о постизању договора између православних и монофизита, ове оптужбе је требало оповргнути. Зато је им-

ператор, као прво, подржао скитске монахе у тврдњида је заиста „Један од Свете Тројице страдао у телу“ (Ενα της τριαδος πεπονθενε σαρκι; Unus de Trinitate crucifi xus est), а као друго, после одбијања оригенистичког решења, објављује расправу о Три поглавља (544) и захтева да се о том питању поведе и формална црквена расправа.

 

Источни монофизитизам је у Јустинијаново доба представљао најважнији црквенополитички, али и политички проблем. Јустинијаново измирење са Римом било је неопходно за остваривање политичких циљева на Западу и због тога је, између осталог, морао да заузме снажан антимонофизитски став. То је довело до распламсавања старе мржње Мисира и Сирије према ромејској власти и ојачало је сепаратистичке тежње Копта и Сиријаца. Споразум са монофизитима у Египту и Сирији био је могућ само ако се раскине са Западом и са становиштем централних покрајина Ромејске империје, док је измирење са Римском Црквом било могућно само уз појачавање антагонизама на Истоку. 

Јустинијан је узалудно покушавао да изађе из ове безизлазне ситуације.

 

Ваља напоменути да су ромејски владари и пре Јустинијанове владавине били немоћни да у строгом православљу одрже вернике источних Патријаршија, Александрије, Антиохије и Јерусалима.Старе источне цркве, које су биле изван империјалних граница, за своје поглаваре усвојиле су титуле католикос, а неки од њих нису признали ни Трећи ни Четврти васељенски сабор. Несторијанац је био католикос Селеукије (Ктезифона) са свoјим кћерима-црквама у Индији, монофизитство је прихватио католикос Јерменије, док је Халкидонску веру задржао само католикос Грузије. Ни Јустинијан, а ни његови наследници на престолу, нису успели да их у потпуности сведу на империјални модел Пентархије. Али, ни римском епископу није успело да се универзална Црква третира као централизовано тело под његовом влашћу.

 

Други васељенски сабор, одржан у Константинопољу 381. године, на којем је председавао император Теодосије I (379-395), својим трећим каноном дао је константинопољском епископу част старешинства (πρεσβει τιμης), одмах после епископа Рима, пошто је Константинопољ нови Рим. Овај текст је тумачен тако да је римски епископ једино био поштован 

због положаја старог Рима. Тек ће 28. каноном Халкидонског сабора бити формално верификовано такво тумачење трећег канона.

Четврти васељенски сабор (451) је својим канонима монаштво подвргао локалној епископској јурисдикцији. Овај систем је касније потврђен и кодификован грађанским законодавством императора Јустинијана.

Халкидонски сабор је одлучио својим другим каноном²⁰ да се свако рукоположење за новац сматра неважећим. Међутим, у новели 123, из 546. године, император Јустинијан наводи легалне трошкове рукоположења које плаћа кандидат: 20 либри злата напомене:сваком учеснику у хиротонији уколико се ради о некој катедри Пентархије, а ако је била нека друга, плаћало се мање.

Император Јустинијан је забранио да ожењени кандидати који имају потомство буду уздигнути на степен епископа, да њихови потомци не би наслеђивали црквену имовину. Тако је епископство за ожењени клир формално ограничено, као и за удовце и разведене од својих жена.²¹ Oво првобитно чисто грађанско законодавство, добило је на Трулском сабору (692) црквену санкцију, мада овај сабор за епископско посвећење 

раније ожењених људи не помиње децу као сметњу.²²

Једна од црквених контраверзи у VI веку произилазила је из актуелизације оригенизмома, који је био неприкладан за решавање црквених спорова, а косио се и са црквеним предањем. Поред тога што је писао трактате против оригениста, Јустинијан је послао писмо патријарху Мини и предложио му да се оригенизам осуди у једној серији од десет анатема.Јустинијановим правним нормама из 528. године²³ потврђена је генерална норма IV и V века да свештенство и народ предлажу митрополиту и провинцијским епископима три кандидата, а да народ једног од њих изабере за епископа.

У Јустинијановом законодавству²⁴ се приговара неким свештеницима што користе прве плодове (чине верницима намете) и зато император тражи да сваки поклон треба да буде учињен по слободној вољи (αυθαιρετος γνωμη).

У VI веку је у престоници Ромеја свештенство радије примало фиксне платe²⁵, него што је учествовало у текућим приходима. У грађанској престоници Италије, Равени, епископ је добијао 40 либри злата, а толико је имао царски префект и dux Египта.²⁶

Робовима није било дозвољено да ступе у клир уколико их њихов господар не ослободи.²⁷ Ово правило је донекле ублажено Јустинијановим новим законима, те су робови могли бити рукоположени ако то дозволе њихови господари, али ако напусте клир били су им поново враћани.²⁸

Јустинијан је желео да реши постојеће проблеме са монофизитима и није покретао нове, те се зато убрзо одрекао силе и почео политику компромиса. Од 531. године прогнаним монасима је дозвољено да се врате у своје манастире. Ова промена се приписује утицају његове супруге Теодоре²⁹ за коју неки историчари кажу да је била потајна монофизиткиња и да је зато помагала вође јереси. Тачније је мишљење других историчара, који говоре о подели сфера утицаја између Јустинијана и Теодоре у циљу очувања јединствене Империје, што је омогућило да се и православни и монофизити ослањају на империјалну власт.Према тадашњем Јустинијановом убеђењу, прихватање теопасхијске формуле било је неопходно ради мира и слоге.Генерално, покушавало се да Зинонове, Анастасијеве и Јустинијанове конституције буду 

спровођене на основу властитог тумачења, без нове саборске процедуре, а епископски консензус је накнадно прибављан. Ако није било епископског консензуса, овакви покушаји би пропадали, као, на пример, Јустинијанови унилатерални декрети против Оригена и Три поглавља.

НАПОМЕНЕ:

1

 Г. Остроготски, Историја Византије, Београд 1959, 88.

2

 Петар Ваљар (Γναφευς, Fullo) назван тако по послушању 

које је имао у манаастиру неспавајућих Акимитон. У три на-

врата је био монофизитски архиепископ Антиохије.

3

 Острогорски, Историја, 95.

4

 З. В. Удальцова, История Византии, том I , Москва 1967, 

267.

5

 Jonh Meyendorff, IMPERIAL UNITI AND CHRISTIAN 

DIVISIONS THE CHURCH 450-680 AD. Превео на српски 

језик Јован Олбина, Крагујевац 1997, 183. У даљем тексту: 

Мајендорф, Империјално јединство.

6

 А. В. Карташев, Вселенские сабори, Париж 1963. Са ру-

ског превела Мира Лалић, Београд 1995, 64. У даљем тек-

сту: Карташев, Васељенски сабори.

7

 Исто.

8

 Justiniani Novellae (Jустинијанове новеле), изд. R. Scoell-G., 

Берлин, 1954. Преузето из: Мајендорф, Империјално 

јединство, 184-185. У даљем тексту Nov.

9

 Мајендорф, Империјално јединство, 184.

10 Писма су укључена у Codex Justinianus (Jустинијанов ко-

декс), изд. P. Kruger, Берлин, 1954, I, 1, 6 и 7. У даљем тек-

сту СЈ.

11 Codex Theodosianus, ed. Th. Mommsen – P. M. Meier, Бер-

лин 1905, XVI, 5, 66. У даљем тексту: СТ.

12 CJ I, 11.

13 CJ I, V, 18, XI,10.

14 J. Malalas, Chronicon, ed. Dindorf, Bonn 1831, XVIII, 451.

15 A. H. M. Jones, Later Roman Empire, 284-602, vols. I-IV, Oxford 1964, 949-950. У даљем тексту: Jones, Roman Empire.

16 Ю. А. Kулаковский, История Византии, ΙΙ, Киев 1913-1915, 47-48. 

17 Мајендорф, Империјално јединство, 186.

18 Р. Радић, Црквена политика цара Јустинијана I. Осврт на истраживања у византологији, Пети васељенски сабор – 1450 година Светог Петог васељенског сабора 553-2003, Србиње 2004, 46.

19 Nov. 109 (541), 131 (555), 123, 3 (546).

20 Други канон Четвртог васељенског сабора гласи: „Ако који епископ изврши рукоположење за новац, и непродајућу благодат ставља (износи) на продају, и за новац рукоположи епископа или хороепископа, или пресвитере, или ђаконе, или кога другога који се убраја у клир, или пак постави за новац управитеља (иконома), или судију браниоца (екдика) или (парамонијара) или уопште да је у неком чину, ради свог лакомог добитка, такав пошто буде изобличен, јер се на ово усудио, да буде доведен у опасност његов чин, а (од њега) рукоположен да нема користи од рукоположења или постављања, већ да буде стран (туђи) достојанству или дужности коју је стекао новцем. А ако се појави неко ко посредује у тако гнусним и безаконим добитима, нека тај ако је клирик, буде збачен са свога чина ако је световњак, 

или од монаха, да буде анатемисан“ (G. D. Mansi, Sacrorum Conciliorum Nova et Amplissima Collectio, Firenze, 1759-63, 

репринт Graz 1960-61, VII; Acta conciliorum oecumenicorum, изд. E, Schwartz, Berlin 1927, III; српски превод Р. Поповић, 

Васељенски сабори, одобрана документа, Београд-Ваљево-Србиње 1997,71.

21 CJ I, 3; 41, 2-4; Nov. VI, 1. 22 Канони 12. и 18. – „Жена онога који је произведен на епископско достојанство, пошто се претходно разлучи оп-

штом сагласношћу од свога мужа, нека после његовог постављања за епископа ступи у манастир, који је далеко од епископова обитавалишта, а од епископа нека за своје издржавање добија; нађе ли се достојном, нека се произведе и на достојанство ђаконисе.“

23 CJ I, 3, 41.

24 CJ I, 3, 38.

25 Nov. 3, 1 (535).

26 Jones, Roman Empire, II, 906; III, 308. 27 CJ I, 3, 36.

28 Nov. 123, 17 (546).

29 Карташов, Васељенски сабори, II, 21.

 

ИЗВОР:  http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Kalenic/kalenic3,2014.pdf