Светосавске посланице (2014)

[Guest]

Светосавска посланица Његовог Преосвештенства Епископа Митрополије аустралијско-новозеландске г. Иринеја

24. Јануар 2014 - 9:37

 

 

 

Иринеј

 

по милости Божјој

Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске

Српске Православне Цркве

 

 

Срећна и благословена свесрпска слава!

 

 

 

 

Да се српска сва срца

с тобом уједине,

Сунце мира, љубави

да нам свима сине...

 

 

 

Многољубљено Нам свештенство и монаштво, синови и кћери, драга децо Наша светосавска,

Светосавље за нас, љубљени, чини ону јединствену димензију Православља у српскоме народу, пут Светога Саве. Докле год ходамо Савиним стопама, он нам пружа могућност очувања сопственог идентитета и прихватање нових животних околности, уједињујући нас међусобно у Христу и за Христа, а преко Христа и за живот света. Овај пут је христолики пут, једини прави, истински пут, пут истините слободе, као што певамо у Светосавском тропару: „пут који води у живот“!

 

Ходећи по том животодавном путу, односно следeћи пут Светог Саве српског, као што је и он следио и следи самога Христа, певајући свима нама добро познату и веома омиљену Светосавску химну, чије жарке уводне речи „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави“ загревају срце сваког истинског светосавца и пуне љубављу и светлошћу сваку Светосавску прославу, попут зрака сунца који се рађају сјајем оваплоћеног Христа – „Сунца Правде“.

 

Данас и ми у српској дијаспори, као и нови нараштаји наше српске отаџбине, стојећи уједињени као своји мећу својима, у чистом исповедању изворног хришћанства израженом у нашој помесној Цркви, Српској Православној, преко свог светитеља и просветитеља, архипастира и миротворца, Светог оца нашег Саве Немањића, заједно славимо и обогаћујемо једни друге као живи и непрестани израз оваплоћења православног хришћанства у јединственој нам Српској Цркви.

 

Богатство наслеђа самога Светог Саве и, преко њега, Светосавља, осећа се управо у томе што је оно лишено свега онога што би га чинило уским и суженим појмом. Начела те ширине налазе се у томе што је ово мудро Српско чедо оставио нам у завештање да одредимо себи место под овим сунцем, и у бешавном наставку са нашом славном прошлошћу, сагледамо не само садашњост, већ и светлију будућност, обогаћени ослобођајућим начелима Светосавља. То је наше заједничко и актуелно живо светосавско наслеђе, никако не запечаћено и изоловано беживотним и расколничким заветима из чије таме се само сеје семе неистине, мржње и раздора које води ка уништењу и смрти човечије душе. Антитеза самог живота!

 

Тога ради, очински препоручујемо оној самоизолованој малој мањини у Аустралији која је изван окриља Светосавске заједнице, да послушају савет и вапај Његове Светости Патријарха српског Иринеја, наследника Светосавског трона, недавно упућене монаху Артемију, а који се једнако односи и на њих: „Опет и опет Вас подсећамо на велику јеванђелску и светоотачку истину коју сте својевремено и сами истицали: раскол је велика рана на телу Цркве, велики грех пред Богом, грех који ни мученичка крв не може опрати.“

 

При томе додајући, „уместо ... неистина било би боље да се сетите онога што сте сами тврдили и што је свакоме у Цркви јасно – да „литургија” коју служе расколници није Литургија. Према томе, Ваше „причешће“ није Причешће, Ваше „тајне“ нису Свете Тајне Цркве Божје, и све што чинете служи једино на духовну пропаст како Вас, тако и оних који Вас следе и који учествују на тим сабрањима. Тврдећи да Богу службу приносите, Ви под видом одбране Православља разарате јединство Цркве Христове, одвајајући се од њене живе спасоносне Заједнице и лишавајући себе и друге вечног спасења“ (АЕМ бр. 10 од 13. јануара 2014. г.).

 

Поводом своје посете Аустралији 2004. године, остале су такође забележене речи нашег светог Патријархa Павлa, који се гласно питао: „Да ли ће ови расколници да угледају свето лице Божје и лице Светог Саве? Они не мисле на Бога и Светог Саву, њих интересује само моћ.  И зато никада нису прихватили уједињење.“ А сваком истинском и искреном Србину, Српкињи и Српчићу савршено је јасно да само слога, у оквиру Христове Свете Цркве, може да нас спасе – а то је, љубљени, Светосавље!

 

Призивајући на све благослов Божји, молитвама нашег пастироначелника Светога Саве, понављамо – по који пут – позив наше помесне Цркве у Аустралији и Новом Зеланду свима који су се нашли изван топлог загрљаја своје Мајке Цркве да јој похитају у љубављу, миру и слози и држећи се руку за руку, уједињеним срцима, зацелимо новонаденуте јој ране! Нека нам се Син Божји радује гледајући своју светосавску децу како су се сабрали сви заједно у „Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви“ – и, ако Бог да, што скорије око оба наша Светосавска манастира – обасајана истим и истинским сунцем слободе!

 

 

 

ДА ЖИВИМО СВИ У СЛОЗИ – СВЕТИ САВО ТИ ПОМОЗИ!

 

 

Дано у Сиднеју, о Савиндану 2014. године.

 

Ваш искрени молитвеник пред највећим српским Сином,

+ИРИНЕЈ

 

Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest]

СВЕТОСАВСКА ПОСЛАНИЦА

 

 

 

 

 

ЈОВАН

 

МИЛОШЋУ БОЖИЈОМ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ

СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ СВЕТОСАВСКОМ НАРОДУ

ОВОМ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ,

БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА

И ДА МОЛИТВЕ СВЕТОГ САВЕ БУДУ СА СВИМА ВАМА

 

 

 

 

 

Да живимо сви у слози, Свети Саво, ти помози!

 

Постоје личности значајне за своје време и за свој завичај, за народ у којем су рођене. Такође, историја зна и за личности које су рођене не само за своје, него за сва времена. Постоје, међутим, и личности значајне не само за свој народ и за своје време, већ за сва времена и за све народе. Такве личности су као хлеб којим се сви хране, као вода коју сви пију, као сунчева топлота којом се сви греју. Међу овакве људе спада и Свети Сава, оснивач помесне Српске Цркве, велики просветитељ српског и свих православних народа и први архиепископ све српске и помесне земље.

 

Више од осам векова српски народ неуморно и благодарно преноси лични доживљај заједнице са Светим Савом у похвална слова и друге хагиографске и химнографске списе њему у част, у којима је о овом Божијем угоднику готово све речено. Али, ова свевремена личност обавезује да се о њој и данас пише и говори. Истовремено, поставља се питање, може ли човек нашег века, имајући у виду толику временску дистанцу, достојно и прилично одговорити на изазов да изговори нову реч у химнама или беседама о архипастиру свих наших архипастира и дода још које слово у славу Светитеља, али и Господа Исуса Христа који га је учинио Светим.

 

Колико је то тешко, у име свих нас који се усуђујемо да о Светом Сави говоримо, упозорава и хиландарски монах и његов биограф Теодосије, који је библијски и молитвено певао: Којим (и каквим) духовним песмама да похвалимо Саву свештенога, Који нам разјасни таблице Јеванђеља Новог Божијег Завета, Којим познасмо истиниту веру православља, Који нас учини христоимен(ит)им људима?

 

Свети Сава није само најзначајнија личност у српском народу XII и XIII века. Он је и светионик словенског југа у тој преломној историјској епохи и једна од најзначајнијих личности тадашње хришћанске Европе. Својим просветитељским делом и путовањима спајао је Европу и Азију, обједињавао и надахњивао балканске хришћанске земље, источне и западне земље. Успостављао је и изузетно значајне контакте, пророчког значаја, са исламским светом Истока.

 

Одредио је ко смо и коме припадамо, јер нас је привео Христу. Свети Сава нас је сабрао и одредио пут којим треба да идемо. То је пут Христов, пут Јеванђеља. Усадио је српском народу вредности које трају, вечне вредности као што су Истина Божија, Правда Божија, Љубав Божија, Милосрђе Божије. Он нас је увео у заједницу Божијег народа, новог Израиља у којем се не потиру Богом дане особености појединих народа, него се сви народи, као и сваки човек поименично, препознају по својим даровима којима обогаћују заједничку духовну ризницу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Свети Сава је још као светогорски монах засијао светлошћу Божанских врлина и дарова. А као архиепископ српски, због васељенских размера његове личности, био је уважен и поштован, како од Васељенског патријарха, византијског цара, свих источних патријараха и хришћанских кнежева, тако и од египатског султана и багдадског калифа, који су га поштовали као Божијег човека.

 

Укупну енергију своје христољубиве личности Свети Сава је уложио у просвећивање свога народа светлошћу православне вере, истовремено оплемењујући српски народ православном духовношћу и православном културом. Младој српској држави удахнуо је душу и духовност кроз утемељену и добро организовану Српску православну архиепископију са пуним достојанством једне помесне православне Цркве која је од свих била призната и подржана. Успоставио је и правно уредио симфонију између Цркве и државе која ће одолевати бројним искушењима.

 

Свети Сава је учитељ и предводник пута који води у живот и зато је он личност коју можемо следити само јеванђелском вером и добрим делима. Не можемо га следити механички, него подвижнички и стваралачки, јер је у својој личности сјединио најбоље и од подвижника и од ствараоца.

 

Кроз култ Светог Саве, који је код нас Срба веома развијен, открива се тајна његовог духовног очинства и небеског заступништва. Заиста, овај Светитељ се настанио у души свог народа који се потпуно са њим поистовећује. Призивали су га у помоћ сви и свуда, ратник и ратар, мудрац и сељак, удовица и сиротица. Зато није чудо што се увек свечано прославља, најпре литургијски, а потом као свенародна и школска слава. Славе га Срби у песмама и легендама, а његово име носе многи храмови и места. Тако је светосавско предање у српском народу, и у овом нашем времену, извор новог надахнућа и нових стваралачких подвига.

 

Светосавље има огроман значај за наш народ и за нашу Цркву, па зато можемо говорити о Светосавском народу и Светосавској Цркви. Светосавски пут нас је увео на православни пут, то јест Христов пут. Али, Светосавље није замена за Православље. Светосавље себе дугује Православљу, целокупно исходи из њега и њиме се оваплоћује, оно је и локалног и саборног карактера. Представља догађај Светодуховског укључења хришћанског православног српског народа у пуноћу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Светосавље је још један од Светодуховских плодова Светог предања које се пројавило унутар српског народа. Реч је о још једном од Светодуховских догађаја који одређује синтезу црквеног правоверја и правоживља, стамених у свом корену, чији је носилац наш српски народ.

 

Охристовљујући српски народ Јеванђељем и Светим тајнама, догматима, оросима и правилима Васељенских и помесних сабора, богословљем, благочешћем и врлинама Отаца и свих Светих, Свети Сава је све оно што је у српском народу било добро препознао као хришћанско. И све оно што је у свом отачаству затекао као већ христијанизовано увелико је уграђивао у своје виђење отачаственог Православља и Цркве свога народа. И тако ће Свети Сава, као првопрестолник Српске Цркве и духоносни учитељ, порађати освештана духовна чеда у отачаству своме.

 

Свети Сава је у свом времену, као пастир и Епископ, имао многе изазове и искушења. Суочавао се са тешкоћама које по интезитету и обиму нису биле ни мање ни једноставније од данашњих. Напротив, требало је умети и хтети, а истовремено имати неизмерну љубав према Богу и ближњем, како би се од једног недовољно христијанизованог, али Бога жедног народа, какав је био српски, створио народ са јасним Христовим и црквеним печатом и усмерењем. Увео је свој и наш народ, уз Божију помоћ, у живот, у Цркву, учинио га је хришћанским и православним. И тиме, он нам је пример за углед, он нам је покровитељ пред престолом Господа, покровитељ и надахнуће.

 

Свети Сава нас учи да нас нико не може учинити јунацима до истина, али не истина из књига него истина проживљена у људским душама. За њега постоји само једна истина, а то је Христос Бог наш који каже: И познаћете истину, и истина ће вас ослободити (Јн 8, 32). Истина којом је живео и делао учинила га је великим. Зато је и назван стубом народним, стубом који је Бог одредио да дању и ноћу светли и блиста у Српској Цркви и српском народу кроз васцелу нашу историју. И заиста, Свети Сава је вековима стајао и непорочно ходио творећи правду и говорећи истину из свог срца, указујући Србима на путеве којима треба да иду у свакој прилици и неприлици. Тако је Свети Сава постао наш Мојсије, наш највећи Светитељ, духовни и народни вођа и први архипастир наше Цркве, самим тим и народа. Вечно указује на темељ нашег постојања тако што нас је назидао на темељу Цркве Христове. Он је наша историја, наша прошлост и наша будућност.

 

Као наш највећи учитељ, научио нас је да не можемо досегнути човекољубље док се не ослободимо себељубља. Човекољубље Светог Саве није апстрактно него реално, јер је засновано на личности Христовој у којој се остварују обе најважније заповести: љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом; И љуби ближњега својега као самога себе (Мк 12, 30-31). Тако љубимо правога Бога и љубимо правог човека, поучавао је Свети Сава. Поучавао нас је истинском богољубљу и истинском човекољубљу, јер је христољубље право богољубље и право човекољубље. Признањем савршеног Бога и савршеног човека у Христу, ми познајемо како, кога и шта треба да волимо у Богу и човеку и сваком народу. Из остварене љубави према најближем човеку, према сваком ближњем, учимо се истинској љубави према сваком створењу и сваком људском бићу, ближњем или далеком. Да би љубав била истинска, она мора да се проверава у односу према онима који су нам најближи. Ако не сазри према човеку који је непосредно поред нас, она никада неће постати права и несебична љубав. Љубав према својима ближњима, према својој породици, према ближњима представља школу љубави, школу за свечовечанску, богочовечанску љубав.

 

Наш најпоузданији сведок да је светост једина права мера човекова у свим временима јесте Свети Сава. Зато и ми можемо са Светим пророком и царем Давидом да кажемо: Диван си, Боже у светињи својој! (Пс 68, 35а). Диван је Бог и у Светом слузи Своме, духоносном Сави Српском – толико диван да неодољиво привлачи себи сва жива срца и разбуђене савести. Својим животом и делима, апостол земље српске као да пише пето јеванђеље, позивајући – и мене и тебе и свакога од нас – и говорећи нам: моли се Богу и у Њему пребивај, људима помажи, природу своју обуздавај, саображавај се у себи са живим Богочовеком Христом, признај Његово стварно присуство у Цркви и постави себи за циљ да преносиш дух Његов у све области људског и природног живота, како би се преко нас небеско спојило са земаљским и како би се у сваком нашем прегнућу прославио Онај чије је царство, како исповеда Свети цар Давид: царство свих векова; и чија је владавина за сва времена (Пс 145, 13). Свети првојерарх српски сав је – ходеће Јеванђеље. Кроз њега путује оно свето Божанско чудо које је ушло у овај свет на дан Педесетнице и гле, делајући у овом изабраном сасуду вишње благодати и изнова чинећи јенађељска чудеса, непрестано долази к нама и живи међу нама. Уистину, с правом Васко Попа, пишући песму о Светом Сави, вели: Путује без пута, и пут се за њим рађа.

 

То је порука и поука Светог Саве на овај предивни његов празник и у исто време наша молитва Светом Сави да нас и децу нашу води и руководи и у овим смутним временима. Зато још једном и много пута завапимо и ускликнимо: Да живимо сви у слози, Свети Саво, ти помози.

 

 

 

 

Епископ шумадијски

 

 

Дано у престоном Нам граду Крагујевцу 27/14. јануара 2014. године

[Guest]

Светосавска посланица Епископа зворничко-тузланског Хризостома

28. Јануар 2014 - 12:14

 

Х Р И З О С Т О М

МИЛОШЋУ БОЖИЈОМ СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ

ЕПИСКОП ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКИ

 

 

Поводом дана успомене Светог Саве, нашег Првог архиепископа, просвјетитеља и учитеља, свом богољубивом свештенству, свештеномонаштву, монаштву и свим вјерним синовима и кћерима наше Свете Цркве у Епархији зворничко-тузланској, благодат вам и мир од Бога Оца и Сина Његова Јединородног Исуса Христа и Духа Светог Утјешитеља.

Драга дјецо духовна у Христу Господу, срећна нам и благословена наша заједничка Крсна слава Свети Сава.

 

Сви ми имамо своје породичне славе и славимо их у кругу породица и пријатеља. Данас, пак, ми Срби славимо СВЕТИТЕЉА који је Крсна слава сваког Србина, прије свега вјерујућих Срба, али и оних који се тренутно другачије осјећају или изјашњавају.  Једна од посебности нашег духовног и националног идентитета управо је Крсна слава, а посебно Крсна слава на националном нивоу. Зато, данас:

 

''Ускликнимо радосно и у радости узвикнимо,

Светитељу Оче Саво, ми духовна дјеца твоја,

Величамо свето име и успомену твоју''

 

Ускликнимо радосно и величајмо заједно свето име и успомену Светога Саве! Кад год славимо спомен Светог Саве или поменемо име његово сјетимо се  оне пророчке ријечи да је ''диван Бог у светима својима"! Диван је и предиван Бог у нашем духовном оцу и светитељу Сави, који нас данас и увијек представља пред престолом Божијим и који се данас и увијек моли за нас. Будимо и ми, данас и увијек, дивни пред Богом и Светог Саве достојни синови и кћери, дјеца његова духовна.

 

Историју Српског народа можемо дијелити на ону до Светог Саве и ону послије Светог Саве. О томе најјасније говори тропар Светог Саве у којем се вели:

 

''Светитељу Саво, дошавши у Рашку, био си наставник и учитељ пута који води у живот вјечни! Прво си отаџбину своју просветио, препородивши је Духом Светим, и попут племените маслине посадио си посвуда свеосвећена твоја чеда.''

До Светог Саве, ми српски народ били смо као стадо без пастира и као народ на путу без путовођа. Они са истока из тадашње Охридске архиепископије са свега три епископа и то у Расу, Призрену и Липљену, којима смо номинално и црквено припадали, нису се довољно бринули нити трудили око нашег духовног напретка. Они, пак, са Запада из Рима гледали су само како да нас полатине и придобију за унију са папизмом.  И тако смо у том, слободно можемо констатовати, ''старом завјету'' наше историје били стадо без пастира. У том мрачном периоду наше историје овим нашим етничким и духовним просторима царовали су: јерес богумила и разноразна сујевјерја која смо донијели са собом из старе постојбине.

Видје Бог наше духовно ропство и милостиво погледа на нас. Изабра Господ младог принца Растка Немањића, сина Немањина и Анина, као некада Мојсија на Синају и срце његово испуни љубављу и ревношћу за монаштвом, а што се круниса његовим бјегом на Свету Гору Атонску, како би се тамо духовно припремио за призив Божији да га пошаље народу своме као архипастира. Упали Бог у срцу његовом племениту љубав и ревност за његов народ, за нас његов српски народ, браћо и сестре.

 

У Светој Гори Атонској, у тој чудесној школи поста и молитве, врлине и смирења припреми се монах Саво за његово духовно пењање до ''врха Синаја'', а то је до достојанства Првог архиепископа Цркве Божије у Рашкој и околним српским земљама.

 

Сава монах, пун благодати и љубави према Богу и свом роду потпуно се предаде монашком подвигу и у духовну борбу са непријатељем нашег спасења. Својим подвигом задиви све ондашње велике светогорске пустињаке и духовнике који се питаху: који је овај младић и одакле је? Кад чуше да је то ''син великог жупана Немање од Рашких земаља'' хваљаше Бога и мољаше се за њега да га Бог благослови и уздигне као свијећу која високо гори и свијетли своме народу. Уистину Бог услиши њихове молитве и свога изабраника  благослови изобилним даровима како у Кареји гдје се даноноћно мољаше, тако и у Ватопеду гдје дочека свога старог родитеља и прихвати га у свом загрљају, а највише у светом манастиру Хилендару гдје га прослави као игумана.

 

Бог га изведе из Хилендара и управи ход његов ка Никеји, граду на обали Мале Азије у ком привремено сједиште и уточиште нађоше од латина из Цариграда прогнани Цар Теодор Ласкарис и Патријарх Цариградски Мануил Сарантен. Бог га посла и упути к њима, као некада Мојсија Фараону, да им изложи  тежак положај његовог народа и да затражи од њих да у Рашку и друге околне земље народа српског пошаљу епископе који ће ''пасти народ свој''. И гле, и цар Теодор и патријарх Мануил једногласно и без много двоумљења 1219. године одлучише:  да Рашкој и околним српским земљама дају црквену самосталност, тј. аутокефалност Цркви Божијој. Али, и више од тога, ова два богомудра мужа одлучише да управо њега, монаха Саву Немањића пошаљу Народу српком као Првог архиепископа, учитеља и духовног водитеља. Благословише га да пође српском народу као Мојсије јеврејском у Египту и да га поведе путем спасења, да га изведе из пустиње мрака и незнања у којем пребиваше, ка свјетлости новог живота и познања истине. Овим почиње други и то свијетли период нашег народа,а посебно наше Цркве.

 

И тако вољом Божијом и надахнућем Светога Духа 1219. године земља Рашка и њене околе земље: Босна, Захумље, Дукља, Травунија и Паганија добише црквену самосталност (аутокефалију) на челу које стајаше архиепископ Сава Немањић, који понесе титулу „Архиепископ свим српским и поморским земљама". Патријарх му уручи архијерејски жезал и грамату о посвећењу. Аутокефалност нове архиепископије, тј. Српске Православне Цркве значила је да ''будући српски аркиепископи не морају више долазити Цариградском патријарху ради посвећења, већ га могу рукоположити његови епископи''. Напослијетку, Свети Сава је уз сагласност Цареву добио од Патријарха и Синода Цариградске патријаршије томос о аутокефалности Цркве Божије у Рашкој и њој припадајућим околним рашким земљама. 

 

''Завршивши успјешно велики посао у Никеји Свети Сава се преко Свете Горе и Солуна вратио у Рашку. Из Хилендара је повео један број својих ученика монаха за будуће епископе у Србији. У Солуну се задржао једно вријеме због састављања „ Законоправила" црквено-државног законика по коме се управљало и у држави и у Цркви све до проглашења Душановог законика. У Рашку је стигао крајем 1219. или почетком 1220. године. Прва Савина брига била је да спроведе организацију Српске Цркве. Поред три старе епархије оснива још осам нових епископија: жичку - са сједиштем у манастиру Жичи (овдје је било сједиште Српске архиепископије); зетску - у цркви Св. Арханђела Михаила на Превлаци у Боки Которској; хумску - у цркви Св. Богородице у Стону; дабарску - у цркви Св. Николе у Бањи код Прибоја на Лиму; моравичку - у цркви Св. Ахилија у Ариљу; хвостанску - у цркви Богородице Хвостанске или Малу Студеницу у близини Пећи; будимљанску - у цркви Св. Ђорђа или 'Ђурђеви Ступови' у Будимљу код Берана; топличку - у цркви Св. Николе код Куршумлије. Сједишта старих епископија била су: рашке у цркви Св. Петра у Расу код Новог Пазара; призренске у цркви Св. Богородице у Призрену; липљанске у цркви Св. Богородице у Липљану, касније у манастиру Грачаници. Прва Српска архиепископија имала је укупно 11 епархија. Сви новопостављени епископи добили су по један примјерак - препис „ Законоправила", којим су се управљали у руковођењу својим црквама и манастирима.''

 

Имајући оваквог духовног оца и учитеља, управитеља и путовођу, који нас је и као народ и као Цркву увео у свету Заједницу Цркве Божије, ми српски народ иако на вјетрометини историје, његовим молитвама постојимо и опстајемо непоколебљиви у својој Православној вјери, у свом српском и светосавском идентитету. 

 

Та наша светосавска и православна постојаност још више добија на значењу кад знамо кроз каква смо све историјска искушења прошли, кроз силна ропства  отоманског и аустроугарског царства, хрватско-усташке, њемачко-нацистичке, комунистичко-атеистичке и америчко-шиптарске творевине на Балкану током 20. вијека. 

 

Знајући то и свјесни своје духовне, национале и морале одговорности, драга дјецо духовна – богољубиво свештенство и благочестиви народе Богочуване нам Епархије зворничко-тузланске, уздигнимо се високо и слиједимо свети пут Светих Немањића, а прије свега Светог оца Саве. Прије свега поклонимо сву своју љубав своме Српском роду и нашој Светосавској Цркви, као Свети Сава. Он је цијелог себе посветио и дао своме роду и Цркви.

 

Посебно и изнад  свих овоземаљских вриједности имајте, чувајте и уздигните своје породице, своју дјецу.  Дјеца су најузвишенији дар и благослов Божији, дар освећења родитеља и породице, узданица и понос народа.

 

Погледајте како све више светосавских школа, оних школа које је Свети Сава оснивао и отварао остају пусте и нијеме без дјечије граје.

 

Погледајте само како нам предивна села и насеља остају сабласно пуста, а урбане средине све рјеђе и средине тешког преживљавања.

 

А Свети Сава нас је другачије учио и у аманет  нам оставио наше школе, наше цркве и нашу Отаџбину да је чувамо, унапређујемо и оплеменимо животом, љубављу и сваким добром.

 

Желећи вам  срећан и благословен САВИН-ДАН благосиљамо вас да овај свети аманет Светог Саве испуните, те срећни и благословени Светосавци будете.

 

 

 

СРЕЋНА НАМ КРСНА СЛАВА СВЕТИ САВА!

Ваш у Христу Господу понизни Епископ зворничко-тузлански

                                        + ХРИЗОСТОМ

Дано у Нашој резиденцији

     у Тузли/Бијељини

О Савин-дану 2014. године  

[Guest]

Игуман светогорског манастира Хиландара архимандрит Методије упутио је Министарству просвете, науке и технолошког развоја традиционалну Хиландарску Савинданску посланицу.

 

 

http://www.spc.rs/sr/svetosavska_akademija_u_narodnom_pozorishtu

[Guest]

ХИЛАНДАРСКА САВИНДАНСКА ПОСЛАНИЦА

 

 

 

Хиландар, 26.01.2014.

Поводом празника Светог Саве, игуман Свете царске српске лавре Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије, упутио је  Хиландарску Савинданску посланицу Министарству просвете, науке и технолошког развоја:

 

 

ХИЛАНДАРСКА САВИНДАНСКА ПОСЛАНИЦА

 

 

 

 

Драга децо Светог Саве,

 

данас прослављамо „наставника, првопрестолника и учитеља пута који води у живот“[1]. Данас је празник свима нама, и онима који уче и онима који подучавају.

 

Радост је велика и благослов од Господа што се Свети Сава у нашем роду родио и својим делима, као обилном жетвом, свој род обогатио. Једном је Христос рекао својим ученицима да се моле господару жетве да изведе посленике на жетву своју, јер је жетве много а посленика мало (Мт. 9, 37-38). У личности Светог Саве српски народ је добио најбољег посленика на својој њиви. Сава Немањић, Србин... Хиландарац... Светогорац... Светитељ... - овоземаљски принц а небеске науке учитељ.

 

Светосавље – то је наука коју нам је Свети Сава оставио. А шта је светосавље? Наука светлости која одгони таму, наука љубави, трпљења и сваке друге врлине - ништа друго до наука Христова, српском духу приступачна. Остављајући ову науку, Свети Сава је оставио бесмртну савест српском народу[2]. Ради тога смо обавезни да се свакодневно преиспитујемо да ли у науци напредујемо, да ли је се сећамо или смо је заборавили?

 

Неуког је лако преварити. Не дозволимо да не учимо, не дозволимо да заборавимо шта смо научили. Учимо од других али не заборавимо светосавље, јер је оно пуно оптимизма, пуно живог говора који свако разуме.

 

Хиландар, почетак пута светосавског, подсетник је сваком српском учитељу и ученику да са учењем не престане, да пут Светог Саве не прекине, да на њему непрестано напредује.

 

Преносећи благослов и очинску љубав братства манастира Хиландара, као и целе Свете Горе, желим вам успех и напредак у образовању и утврђивање у богочовечанским вредностима које су нас до сада сачувале и које ће нас и даље чувати, уколико им останемо верни.

 

 

игуман манастира Хиландара,

архимандрит Методије са својим у Христу братством

У манастиру Хиландару,

О Светом Сави л.Г 2014.

[1] Ср. Тропар Светом Сави

[2] Ср. Житија светих Јануар 14. Житије Преподобног и Богоносног оца нашег Саве, Увод у предговор, стр.335, Архимандрит др Јутин Поповић