Заборављени злочини из Првог Светског Рата

[Ромејац]

Цивили су мучени до смрти

 

У расправама аустријских историчара о обележавању стогодишњице избијања Првог светског рата појавио се захтев да се после века ћутања расветле злочини аустроугарске војске над цивилним становништвом Србије, Пољске и Украјине

 

Обешене сељанке у Мачви: осуђене на смрт због наводне шпијунаже

 

Најцрње странице аустроугарске ратне историје – масовни злочини војске над цивилним становништвом, почињени, пре свега, у Србији и на просторима некадашње источне Галиције, подручју које је данас подељено између Пољске и Украјине – требало би ове године да буду допуњене аутентичним документима починилаца које аустријска званична историографија игнорише и прећуткује већ, безмало, сто година.

 

– Реч је о злочинима над цивилима окупираних и пограничних територија тадашње монархије, о стотинама хиљада жртава чија је судбина до данас непозната широј јавности – каже за „Политику” аустријски историчар Ханс Хаутман, професор у пензији Универзитета „Јоханес Кеплер” у Линцу и дугогодишњи председник аустријског Удружења за правно-историјска истраживања.

 

Хаутман је један од малобројних аустријских стручњака за питања новије историје који критикује спремност Беча да уважи нова тумачења западних историчара о разлозима избијања Првог светског рата – она у којима се не помиње експлицитна кривица Беча и Берлина – у духу теоријеаустралијског историчара и професора Универзитета Кембриџ Кристофера Кларка о заједничкој кривици свих зараћених страна, односно о неспремности тадашњих велесила да настале проблеме реше дипломатским путем.

 

У разговору за „Политику” професор Хаутман, међутим, није се усредсредио на узроке и поводе избијања првог ратног сукоба светских димензија у прошлом веку. Као стручњак за историју правосуђа у Хабзбуршкој монархији, указао је на димензије систематског истребљења Рутена у источној Галицији и Срба у Србији, као и на територији Босне и Херцеговине, у деловима Хрватске и Војводине. Срби из тих крајева, односно „становници грчко-православне вероисповести” , како се у војном жаргону формулисало (мисли се на православне Србе – аутокефалност Српске православне цркве није уважена у документима), паушално су сумњичени као „колаборатери или потенцијални колаборатери стране силе”, осуђивани на смрт или депортовани у радне и интернацијске логоре. Онде их је чекала сигурна смртзбог изнемоглости или епидемија које су избијале услед нељудских услова смештаја.

 

„Ти људи – већина њих нису били ни војници ни мушкарци у војничком узрасту, већ жене, деца и нејаки старци – мучени су до смрти”, истиче професор Хаутман и указује на податке које је деведесетих година и на почетку новог миленијума описао у три књиге. Те књиге, међутим, завршиле су као стручна литература – остале су непознате широј јавности.

 

Сведочанство о димензијама аустроугарског масовног злочина над цивилима Хаутман је дао у студијама „Ратно законодавство и војно правосуђе у аустријској половини царевине” и „Примена казненог закона у последњој фази Хабзбуршке царевине 1872–1918” (издавач: Југенд унд Фолк, Беч). У њима је истакао да је од 1914. године спровођење смртне казне над цивилима у Хабзбуршкој монархији било далеко бројније него у Француској, Великој Британији, Русији, па и Немачкој. Хаутман је нагласио постојање „планираног и систематског злочина” над цивилним становништвом у Чешкој, Рутенији (Украјина) и Србији.

 

Премда подаци о жртвама нису званично наведени, Хаутман је на основу студија војних депеша и службених армијских дневника проценио да су аустроугарски окупатори у Србији усмртили најмање 30.000 цивила и барем исто толико у Рутенији. Укупан биланс, ако се узму у обзир и српско и рутенско становништво у пограничним регијама Хабзбуршке монархије, могао би да износи између две стотине хиљада и четврт милиона недужних, цивилних жртава.

 

У трећој књизи на исту тему „Аустроугарска армија на Балкану” (издавач: Сајдлер-Цајас, Хамбург–Берлин–Бон) Хаутман је 2002. године истакао да су масовни злочини над цивилима спровођени стихијски, без судског поступка и пресуде. Правдани су такозваним мерама самоодбране у рату. „Овај брутални рат против цивилног становништва планиран је и одобрен на највишем нивоу војне управе... Извођење (злочина) поверено је великој групи позадинских официра и војника са специјалним овлашћењима... Ликвидације су спровођене јавно, не би ли се становништво окупираних територија изложило додатном притиску.”

 

Француски историчар Алан Корбин и њујоршки антрополог Арјун Ападурај извели су сличне закључке као аустријски историчар Хаутман. Квалификовали су оно што је и Хаутман описао као „кључни елемент колективног насиља”. Нажалост, то колективно насиље није ни словом поменуто у стотинама историјских и других публикација које су на немачким и аустријским подручјима објављене од краја Првог светског рата.

 

Пропушта ли Аустрија историјску шансу да своја тумачења ратне историје 1914–1918. приближи страшној истини? Уместо одговора, Хаутман је ставио нашем листу на располагање необјављену студију која ће бити предмет стручних расправа на симпозијумима у Немачкој и Аустрији овог пролећа, а из које „Политика” изводи цитате.Хаутман указује на чињеницу да је иницијатива за расветљавање злочина над цивилима у Првом светском рату покренута на једном од ратних заседања парламента царевине 1917. године. Један од иницијатора био је пољски посланик Игнац Дажински. Захтевао је да се расветле злочини над цивилним становништвом у источној Галицији. Његова иницијатива, ипак, није била успешна, па је у Аустрији тек по свршетку рата и проглашењу републике покренута званична истрага. На основу резултата 1920. године изведена су двојица официра пред суд у Бечу, да би у току процеса били ослобођени кривице... Зар су само двојица осумњичених, по рангу нижа официра, доведени у везу са ликвидацијом око четврт милиона цивила?

[Ромејац]

Џелатов смешак

 

Извршиоци смртних казни над цивилима у окупираној Србији били су тражени „стручњаци” у аустроугарској армији – детаљно су обучавани о војном трошку

 

Увежбавање вешања на живим људима

 

Саговорник „Политике” у овој серији написа, професор универзитета у пензији Ханс Хаутман, али и други аустријски историчари, попут генералног директора Државног архива Волфганга Мадертанера, указују да је Виктор Адлер (утицајни социјалдемократски политичар и суоснивач политичке странке која и данас предводи Владу Аустрије), поткрај рата закључио да ће одговорност за рат и све страхоте сносити Хабзбург, никако послератна Аустрија. Став некадашњег доајена грађанске левице спремно су прихватили надлежни политичари и истражитељи, а данас се на њега позивају историчари који релативишу кривицу Беча у Првом светском рату.

 

У студији о злочинима у Првом светском рату Хаутман закључује: „Били су то минуциозно планирани погроми чије је извођење најпре поверено ’маси’, а касније преведено у надлежност казнених одреда војске.” Он помиње депешу немачког генералног конзула у Сарајеву, упућену у Берлин, 29. јуна 2014.

 

„Питам се зашто Беч дозвољава руљи, мобилисаној из редова припадника Хрвата и муслимана, да пали и убија, зашто војска и полиција не заведе ред”, запитао се представник Берлина у извештају свом ресору.

 

За Хаутмана су погроми и извођења смртних казни над цивилима представљали само једну страну злочиначке хронологије. Он каже да је битније сазнање да је српско становништво, са српских територија, али и са простора монархије, у масама завршавало у заробљеничким логорима који се нису битније разликовали од концентрационих логора у Другом светском рату.

 

„...Мучени су до смрти! То убијање је трајало месецима... У службеном извештају логора Добој, примера ради, лаконски је забележено да је 8.000 заточеника преминуло у пролеће 1916. године. Узрок смрти и тачан датум нису унесени у извештај, а прећутано је и ко су биле жртве – махом жене, деца и нејаке, старије особе...” (Хаутман износи овај податак о жртвама логора Добој на основу до сада непознатог стенограма говора посланика Анте Трешић-Павичића на затвореној седници царског парламента 19. октобра 1917.).

 

Хаутманову тезу о планираним репресалијама потврђује и аустријски стручњак за историју фотографије Антон Холцер, доцент на аустријским универзитетима Беч и Кремс, и предавач на Универзитету Лозана, у Швајцарској.

 

Холцер је у бечком Ратном архиву пронашао фотографију вешања из окупираног Београда, која датира с почетка 1916. коју је овако описао: „Призор је био стравичан. Под вешалима је стајао средовечан мушкарац, омча око врата, а испред њега царски официр који чита смртну пресуду... Оно што ме је зачудило био је смешак џелата... Из пратећих докумената сам утврдио да је сцена вешања била ’проба’. Џелати су у тим ратним годинама били тражени ’стручњаци’, тако да је окупациона (аустроугарска) војска свакодневно обучавала нове џелате.”

 

Холцер је на основу свог открића написао књигу под називом „Џелатов смешак – непознати рат против цивилног становништва 1914–1918”, (издавач: Примус, 2008), која је у Немачкој номинована за историјску публикацију 2009.

 

Холцерова књига, међутим, изазвала је бројне протесте аустријских историчара, склоних улепшавању ратне историје Хабзбуршке монархије. У тим протестима је указано да су вешани шпијуни и цивили који су мимо правила рата убијали аустроугарске војнике, масакрирали њихова тела.

 

Професор Хаутман протесте овако коментарише: „У вишедеценијској пракси нисам открио ниједну фотографију масакрираних тела царских војника... Али, постоје хиљаде фотографија о зверском убијању цивила на окупираним територијама.”

 

----------------------------------------------------------------------

 

Ватрено крштење генерала Лера

 

 

 Ратни злочинац Александер Лер – осуђен на смрт и стрељан у Београду 1947. године, јер је као  врховни командант луфтвафеа лично издао наређење да се бомбардују цивилни циљеви у нашем главном граду 6. априла 1941 – доживео је авијатичарско ватрено крштење на небу изнад Шапца и Ваљева у септембру 1914. године, у првим бомбардовањима цивилних циљева из ваздуха који су забележени у историји ратовања.

 

Аустријски историчар Ервин Пич наводи у Леровој биографији (Александер Лер, први том: Генералмајор и творац аустријског војног ваздухопловства, издавач: Милиц-ферлаг Салцбург 2004, страна 59) да је Лер од 1909. године у више наврата прелазио Дрину и уходио српске положаје које би у случају рата требало бомбардовати из ваздуха. Сачинио је прве топографске карте које су аустроугарски пилоти користили у Првом светском рату. После извиђачких летова 31. августа, 1, 2. и 9. септембра 1914. године, изведених на релацији ушће Дрине-Шабац-Завлака-Лозница, Лер је из ваздуха наводио аустроугарске бомбардере на војне циљеве у околини Ваљева и на цивилне циљеве у околини Шапца, забележио је Пич (исто, страна 76).

 

Упркос чињеници да се и овде радило о ратном злочину над цивилима, каснији генерал луфтвафеа никада није због тога позван на одговорност. Штавише, аустријски историчари су све до 1987. године доводили у питање објективност београдске пресуде из 1947. године, тврдећи да не постоје докази да је Лер наредио бомбардовање цивилних циљева у Београду. Писмени доказ је ипак поднет. Наш историчар Васа Казимировић је у Бечком ратном архиву нашао оверени факсимил Леровог наређења за бомбардовање пијаца и главних улица Београда уз истовремену забрану да се бомбардују фабрике и касарне јер би њих касније требало да користи немачка окупациона војска. Документ је први пут објављен у књизи Васа Казимировић: „НДХ у светлу немачких докумената и дневника генерала Глеза фон Хорстенауа”, издавач: Народна књига/Нова књига, Београд 1987. године.

[Ромејац]

Срамотно ћутање медија

 

Репресалије над цивилима правдане су тиме да је реч о „непријатељу наклоњеном живљу”

 

Насловна страна „Арбајтер цајтунга” од 25. августа 1914. (Фото Национална библиотека Аустрије)

 

Злочиначки поход аустроугарске „експедиционе армије” против цивилног становништва на окупираним територијама Балкана, источне Европе и у пограничним регијама Хабзбуршке монархије до детаља је планиран у годинама пре објаве рата. Био је саставни део оперативног плана извршног цивилног заповедника и, истовремено, војног команданта анектиране Босне и Херцеговине Оскара Поћорека.

 

Планом је предвиђено„темељито чишћење терена од остатака непријатељског становништва”, да би се населило„царевини одано живље”. Репресалије над цивилима образложене су аргументом да би „непријатељу наклоњено живље” било подстакнуто да у збеговима напусти „ослобођене регије”, у ствари окупиране територије.

 

Фридрих Вајсенштајнер је међу првим аустријским историчарима поменуо план који јасно доказује намеру спровођења етничког чишћења на Балкану. У књизи„Осујећени владар” (издавач: Бундесферлаг, Беч 1983), Вајсенштајнер је истакао да се идеја етничког чишћења у начелу поклапала са ставовима престолонаследника Франца Фердинанда, мада он није био за рат против Србије, прибојавајући се конфликта са Русијом. Није желео ни (покорене) Србе у држави, али му се идеја допадала да присвоји српске територије – без Срба.

 

„Намеравао је (Франц Фердинанд) да стави Балкан под контролу ’поузданих’ Словенаца и Хрвата, као контрапандан мађарској хегемонији”, коментарише Вајсенштајнер и цитира из писма престолонаследника упућеног 1913. министру спољних послова грофу Леополду Берхтолду: „Шта ће нам то (Србија)? Цела Европа ће се окренути против нас... Шта ће ми, боже сачувај, презадужена државица краљоубица (алузија на убиство Александра Обреновића 1903. године) и хохштаплера?”

 

Представник млађе генерације аустријских историчара Валтер Маношек сматра да је злочиначки поход против српских цивила у Првом светском рату био експеримент који је ратна машинерија Трећег рајха довела до „савршенства” у Другом светском рату. „Староаустријску (аустроугарску) мржњу према Србима оживели су под Хитлеровом свастиком махом исти официри који су убијали и прогонили српско становништво под заставом црно-жуте монархије”, истакао је Маношек у својој премираној дисертацији „Србија је ослобођена од Јевреја” (издавач: Олденбург-ферлаг, 1995)  

 

Како су акције рашчишћавања терена изгледале документовано је у записнику заседања посланичког дома царског парламента 30. јануара и 6. фебруара 1918. године. Из необјављене студије коју је историчар Ханс Хаутман дао на увид „Политици” издвајамо два цитата посланика др. Корошеца (име није наведено уз презиме):

 

Село Јарак, 13. септембар 1914: „Царске трупе су ослободиле село, пошто се у ноћи пре тога српска војска повукла са локације. У знак одмазде, пошто су сељани понудили српским војницима храну и смештај, сви становници су везани и одведени пред суд у Ириг, а село је запаљено... Пуних седам дана је горео Јарак, од 240 кућа је само девет поштеђено пламена.”

 

Сурчин, средина септембра 1914: „Позивајући се на извештај војног команданта да су „неки балавци” псовали аустроугарске војнике и ругали се царској застави, војска је окупила сву малолетну децу села и јавно батинала. Неколико старијих несрећника су своју младалачку дрскост платили главом. Три дечака у узрасту од 15 и 16 година су стрељана на лицу места, оптужени да су шпијунирали у корист Срба. Још двојица младића стрељана јер су наводно покушала да украду петролеј из армијских складишта. Десет дечака је стрељано уз сеоски канал и остављено да данима лежи у води – све док смрад није био неподношљив па су, најзад, сахрањени...”

 

Овакви извештајинису нашли места у аустроугарској штампи тог времена, нити у стотину потоњих година, у медијима републике. Срамотно ћутање – некад и сад – било је и остало симптоматично за представнике јавног информисања у алпско-дунавској царевини, а потом и у алпској републици.Типичан пример нуди насловна страна дневника „Арбајтер цајтунг”, централног органа аустријске социјалдемократије, од 25. августа 1914. У извештају са ратишта се наводи „колико су српски цивили превејани и склони злочиначким акцијама против царских војника – мимо свих правила ратовања”. Да би читаоцу било јасније о чему је реч, лист грађанске левице завршава извештај реченицом:„Чак и српска деца учествују у тој нечовечности.”

 

„Арбајтер цајтунг” је, истини на вољу, навео да је реч о информацији надлежног министарства (види факсимил: уз датум стоји реч „amtlich” –службено), али је у свом Уводнику на три ступца објавио оду храбрим аустроугарским војницима и поручио: „Ваше жртве нису узалудне!”

 

У завршном коментару своје студије о злочинима Аустроугара над Србима, професор Хаутман каже да је већ на основу поређења података о броју становништва у Србији 1910. и 1921. најмање пола милиона цивила страдало у ратовима (укључујући и Балканске ратове). „Ако се том броју додају жртве са простора који су били под управом Аустроугарске, долази се до броја 1,06 милиона убијених или усмрћених... Није потребно посебно истицати ко сноси главну одговорност и кривицу за то – носиоци политике примене силе мача Хабзбуршке монархије!”

[Raymond Red Reddington]

То смо заборавили...али није чудо..када смо заборавили и задњи сукоб...