Buducnost drzave Srbije

[Dejan_kv]

Tajkuni, političari, ambasadori, optužbe, kontraoptužbe i demantiji, Srbija zaista uvek ima čime da se zabavlja. Samo je pitanje gde je u toj "zabavi" i država? Da li je dorasla novom tipu izazova? Čini se da skoro svaka diskusija o državnoj politici počinje i završava istom tezom: država je u defanzivi, njena moć da vlada topi se.

Da li, dakle, u vreme globalne ekonomije mnoge vlade, pa i naša, postaju puke sluge međunarodnog tržišta? Na "levici" i na "desnici" u Srbiji svi se danas rado, ili nerado, klanjaju globalnom kapitalizmu. Prave debate o "globalizaciji", bilo da je to loša ili dobra stvar, bilo da smo protiv nje ili je prihvatamo. I onda, naravno, imamo afere kojih smo svedoci ovih dana.

Dakle, hajde da problem pokušamo da sagledamo optimistički i pesimistički. Optimisti bi rekli da je vlada izgubila deo slobode da rukovodi privredom po svojoj volji i da je smanjeni ekonomski suverenitet države logičan rezultat pobede međunarodnog kapitalizma, koji, opet, ubrzava tehnološki napredak i ublažava globalno siromaštvo.

Pesimisti smatraju da je potrebna ravnoteža između efikasne države i ekonomske efikasnosti koju mogu da obezbede tržišne snage. Pesimisti kažu da je korist od globalizacije mnogo manja nego što optimisti pretpostavljaju, a šteta mnogo veća.

Po njima, ako koristi ima, ona se nepravedno deli unutar društva, što je ključni momenat koji optimisti ignorišu

Najnoviji talas štrajkova u Srbiji je, zapravo, to. Ko je onda u pravu, optimisti ili pesimisti? Možda država, pa i srpska, i nije toliko u defanzivi, možda globalizacija i neće odigrati odlučujuću ulogu u određivanju budućnosti države, a možda i slabljenje ovlašćenja države i nije taj danak za odgovarajuće koristi, konačno, možda su efekti globalizacije preuveličani, jer globalizacija glavni zadatak ne izvršava dovoljno temeljito?

U siromašnijim državama, poput Srbije, narod strepi od globalizacije i ekonomske nesigurnosti. Bilo koja vlast u Srbiji sklopila je mir sa svetom biznisa. Naravno, era velike vlade mrtva je u celom svetu, pa ni naša vlada ne vidi sebe kao branioca organizovanih sindikata, niti kao pristalicu javnih troškova. Reči kao "preduzetništvo" i "šanse" potpuno su se odomaćile. Naši postsocijalistički levičari, ako su još uopšte i levičari, odbacili su tradicionalne retoričke figure, pa čak i omiljene instrumente ekonomske kontrole, iako levica u Srbiji tvrdi da se njene tradicionalne vrednosti u odnosu na kapital i radnike nisu promenile. U predizbornim obećanjima u Srbiji svi se pomno čuvaju bilo kakvog obećanja da će ojačati ulogu države. Iako su privlačne strane kolektivizma i antiindividualizma očigledno popularne kod birača, posebno kad nemaju veze sa diskusijama o politici neophodnoj da bi se sproveli u delo. Demokratiji odgovaraju takve vrednosti. Kapitalizmu ne odgovaraju.