Сјећање на Архимандрита Григорија Траиловића (1933 – 2013.)

[Срђан Ранђеловић]

 

Архимандрит Григорије Траиловић, дугогодишњи настојатељ манастира Светог Николе у Брчелима, у Црмници, рођен је 2. марта 1933. године у Кобиљу, код Пожаревца. На крштењу је добио име Андра.

 

Растао је у сељачкој богомољачкој породици. Од малена је са родитељима, браћом и сестрама ишао недјељом и другим празницима у сеоску цркву на литургију и још док је био дјечак, уз старије богомољце, научио је да одговара на богослужењу, и Апостол да чита.

 

Након четири разреда, која је завршио 1945, напустио је школу. Остао је у селу, да помаже родитељима на имању. Већ се био замомчио када је у Кобиље, на парохију, дошао млади свештеник Василије Веиновић, дечански монах, који је Андру узео за своје духовно чедо. Јеромонах Василије је на парохији остао само годину дана. Када је, 1953. године, отворен манастир Горњак (затворен је 1948, јер су ту, у вријеме сукоба КПЈ са Информбиром, грађени војни објекти), добио је управу над њим. Са собом је повео и богожедног Андру.

 

Већ наредне године, на Света Три Јерарха (12. фебруара 1954.) од јеромонаха Василија Андра је примио монашки постриг, добивши име Григорије, по светом Григорију Горњачком. Исте године, на Преображење Господње, рукоположен је у чин јерођакона, а годину и по касније, на Света Три Јерарха 1956, у чин јеромонаха.

 

Јеромонах Василије отишао је 1958. године на студије у Атину, да би одатле, 1960, отишао у Америку. Јеромонах Григорије остао је сам у Горњаку. Потом му је, око двије године, игуман био јеромонах Тадеј Штрбуловић. И од њега је пуно научио. Њих двојица богослужили су по седам-осам сати сваког дана. Потом је, накратко, премјештен у манастир Витовницу, па у манастир Туман.

 

У Туману му се увртјела помисао да је потребно да Богу службу приноси тамо гдје је српском народу најтеже. И неко му је рекао да је најтеже у Црној Гори, да је тамо мало свештеника, још мање монаха.

 

Епископ браничевски Хризостом Војиновић благословио је његову спремност на подвиг и дао му је канонски отпуст. У манастир Ђурђеве Ступове примио га је Викарни епископ будимљански Андреј Фрушић, потоњи епископ бањалучки и потом сремски.

 

У Ђурђевим Ступовима јеромонах Григорије није дуго остао, као ни у манастиру Ждребаонику потом. Из Ждребаоника је прешао у манастир Острог, у Горњи. У то вријеме у Острогу дивно је функционисала двогодишња Монашка школа, чији је управник био садашњи Српски патријарх Иринеј. У њој су одшколовани многи кадрови Српске православне цркве. То је запало за око Удби. И онда се, наједном, ту појавио Мираш Дедеић, свршени теолог. Послали су га да буде професор. Убрзо је он почео да одвраћа младе искушенике и монахе од њиховог призива. Говорио им је: „Гдје ће вам младост, идите одавде…“ Монашка школа се, тако, распала. У манастиру је завладала лоша атмосфера.

 

Јеромонах Григорије, са својим сабратом Никодимом Комљеновићем, не могавши да трпи прст Удбе у Цркви, одлучио је да побјегне из Југославије. Њих двојица су ријешили да конкретно подрже раскол, отклон од комунизма, како су тада мислили. Први духовник  јеромонаха Григорија, Василије, сада је већ био епископ, прво западноевропски, па потом аустралијско-новозеландски расколничке Слободне српске православне цркве, потоње Митрополије новограчаничке.

 

Успјели су да пребјегну у Италију. Ту су их смјестили у неки логор, да чекају папире за даље. И док су чекали, јеромонаху Григорију су се вртјеле мисли по глави. Постајао је све неодлучнији. Па, он је у Црну Гору дошао да служи Богу зато што је ту у цијелој Српској цркви најтеже… И након извјесног времена, одлуче да се врате.

 

Српска православна црква већ их је била рашчинила. Напустили су службовање никога не питајући, без благослова надлежног епископа. Када су се, покајнички, вратили, написали су молбу и Црква их је рехабилитовала. Митрополит црногорско-приморски Данило Дајковић јеромонаха Григорија распоредио је у манастир Прасквицу, а јеромонаха Никодима прво, накратко, у манастир Режевиће, па у Цетињски манастир.

 

(Након превазилажења раскола у Српској православној цркви и ступања у евхаристијско јединство са Митрополијом новограчаничком, духовник оца Григорија док је овај још био Андра, Василије, 1994. године изабран је за епископа милешевског и на трону ове новообновљене епархије, као њен други епископ, остао је до упокојења 1997. године.)

 

Старјешина манастира Прасквица тада је био игуман Борис Каженегра, који је опслуживао и манастире Дуљево и Градиште. Он је своје духовно чадо јеромонаха Павла Калања послао на службу у манастир Градиште.

 

И тако, једном, док је јеромонах Григорије, по послушању, сабрату Павлу помагао нешто око маслина, „помоз Бог“ им назва један омањи, живахни човјек. Био је то Митар Масоничић, са Фијерна, из Глухог Дола у Црмници, којег су комунисти у вријеме рата вјешали за ноге на дрво, и који је знао да наврати код оца Павла. У разговору, каже им он: „Е, што бисмо ми у Црмници вољели да имамо свештеника…“

 

И опет се у глави јеромонаха Григорија разбуди она помисао из Тумана, па обновљена у Барију, да иде да служи тамо гдје је српском роду најтеже. Јеромонах Павле га је подржао, игуман Борис такође, а Митрополит Данило је једва дочекао – он није могао да нађе свештеника којег би послао у комунизмом духовно разорену Црмницу.

 

У манастир Покрова Пресвете Богородице, Горњи брчеоски, јеромонах Григорије дошао је 1977. године. Након двије године, 15. априла 1979, земљотрес му је разорио манастир и притјерао га је у Доњи брчеоки манастир, Светог Николе, гдје је на црквеној земљи у Брчелима једино било могуће поставити монтажну кућу.

 

У тој монтажној кући отац Григорије поживио је 33 године, колико и Господ у тијелу на Земљи. Из ње је безброј пута пјешице прешпартао Црмницу, уздуж и попријеко. Иако монах, обављао је све парохијске дужности. Никада није имао аутомобил, нити је знао да га вози. Покривао је Вирпазар и 22 села, некадашњих седам црмничких парохија.

 

Црмничани су га завољели. Звали су га – Глиго. Од милоште. И он је њих обливао својом пажњом и љубављу. Умио је са људима, знао је да снисходи, па и на уштрб свог монашког призива. Бог ће измјерити колико му је то на штету а колико на корист у вјечном животу.

 

На Света Три Јерарха 2004, поводом 50 година од када је примио монашки постриг, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије одликовао га је чином архимандрита.

 

Отац Григорије Траиловић успио је што вјероватно није ни један свештеник у Српској православној цркви – примали су га у барем осамдесет одсто домова његове парохије. И то је успио у Црмници!

Радовали су му се. Осјећали су благослов који је уносио у њихове домове. Па и они који, због тврдоглавости у поштовању својих комунистичких принципа, нијесу хтјели да им свештеник врши обред у кући, звали су га да им буде гост. И он је ишао. Мало ко га је звао да му сахрани упокојеног члана породице. А он је код свих отишао на саучешће.

 

Надасве је волио да богослужи. Па и када је пао у болесничку постељу, у манастиру Острогу, тражио је да га воде у цркву. Дивно је служио, био је изванредан појац, врстан познавалац типика. А био је такорећи без школе…

 

Када је Андра имао само девет година, љекари су установили да на лицу има тумор. Са тим тумором поживио је 71 годину! На крају, када је болест почела да узима маха и да оставља видиве трагове, Митрополит Амфилохије је архимандриту Григорију благословио да пређе у манастир Острог. У Брчелима је био сам, а у Острогу је имао ко да брине о њему, па и онда када је то постала цјелодневна потреба. Нерадо је напустио Брчели, али послушао је свога епископа. Упокојио се на празник Ваведења Пресвете Богородице 2013, у 81. години свог земног живота. Сахрањен је два дана касније, 6. децембра, поред манастирске цркве Доњег брчеоског манастира, онамо гдје је показао руком када је одлазио у Острог.

 

Молећи се Богу да, као што су Њени родитељи увели Пресвету Дјеву у Јерусалимски храм, Господ Бог наш Исус Христос архимандрита Григорија уведе у неку од многих одаја Царства Свога,

 

свештеник Јован Пламенац

 

Извор: Светигора

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!