Црква Лазарица у Крушевцу

[Guest Светлана]

О подизању цркве Св. Стефана у Крушевцу, познатије под именом Лазарица, говори Константин Филозоф у Житију деспота Стефана Лазаревића. Каснији српски родослови не пружају ништа ново и непознато у односу на овај за сада једини аутентичан извор о подизању Лазарице. Јасно је да се грађење цркве непосредно везује за подизање престонице и да је кнез Лазар, као ктитор, посвећује архиђакону Стефану, иначе патрону династије Немањића, а у славу свога прворођеног сина Стефана, наследника престола. Саграђена у језгру крушевачког великог града, Лазарица припада групи придворних , односно престоних цркава. Њену намену дворске цркве потврдила су и археолошка истраживања, јер нису откривени никакви трагови њој савремених пратећих објеката неопходних за живот монаха. Раскошни облици и складни облици архитектуре Лазарице, богатство полихромије фасада и врсна израда пластичног украса допринели су да већ савременици атрибутом “најкраснија " изрекну суд о њеној лепоти.

http://www.lazarica.org.yu/Hram%20galerija.htm

[marija]

"Велики и славни Лазар, у свом животу сазда тврде градове, сазда и звани Кршевац, у коме подуже најкраснију цркву великоме првомученику архиђакону Стефану, ради молитве за увек спомињање сина свога.'' (Константин Филозоф 'Житије деспота Стефана Лазаревића')

  Грађење цркве се непосредно везује за подизање престонице кнеза Лазара. Он је, као ктитор, посвећује архиђакону Стефану, иначе патрону династије Немањића, а у славу свога прворођеног сина Стефана, наследника престола.

Саграђена у језгру крушевачког великог града, Лазарица припада групи придворних, односно престоних цркава.

Подизање Лазареве придворнице могло доста поуздано сместити у временски оквир 1377/78 – 1380. године.

Од коначног пада Крушевца под турску власт, 1455. године, све до првих деценија XVIII века, оскудни историјски извори не допуштају да пратимо догађаје везане зе Лазарицу. У описима Крушевца које су из тог времена оставили путописци налазимо само упутна казивања о постојању “лепе цркве“. Могуће је предпоставити да је убрзо по успостављању турске власти у Лазарици замрзла богослужбена активност, јер су се Турци настанили у тврђави и црква је постала неприступачна за Србе. Помиње се да је у време турске владавине коришћена као стаја за коње. Првобитни кровни покривач Турци су скинули искористивши олово за сарај великог везира Соколовића на Каба-Сакалу. У таквом стању, изложена падавинама и немарности турских властодржаца. Лазарица је морала запустети.

За време за Србе повољне, али краткотрајне аустријске власти у Крушевцу, или нешто касније, осликана је Лазарица. По свој прилици у време живописања, на цркви су извршене најнужније оправке. Лазарица је убрзо поново запустела и доспела у веома рђаво стање, о чему говори део текста војно-географског описа Србије пред Кочину крајину из 1784 године: “У овом месту налази се 120 хришћанских и 150 турских кућа, једна црква до сада у добром стању и једна врло велика, зидана, готово пропала црква, која је била дворска црква српскога (кнеза) Лазара... “.

Краткотрајан препород Лазарица је доживела у време четвртог аустријско-турског рата (1788-1791). Задужбина кнеза Лазара је тада очишћена, у олтару постављена часна трпеза и после тога одржана служба. Вероватно је дошло и до промене црквене славе Лазарице, која се посвећује Рођењу Богородице. Догодило се то сигурно пре 1812 године, јер је тада Карађорђе поклонио звоно које је до данас сачувано - “Церкве храма Рождество пресвјатија Богородици“. Већ 1791 године Турци су поново запосели Крушевац и у Лазарицу сместили барут, што траје до коначног ослобођења града од Турака 1833 године. Тек од тада се могу са више извесности, јер постоје нешто подробнији изворни подаци (архивска грађа, цртежи, гравире, путописи), пратити многе промене на архитектури Лазарице, настале као плод добронамерних, али нестручних обнова предузетих током XIX века.

У Лазарици је вршено богослужење до почетка друге обнове, која је уследила 1843 године, непосредно по ступању кнеза Александра Карађорђевића на престо Србије. Ова обнова, коју са нескривеном горчином описује Феликс Каниц, означила је почетак знатнијег нарушавања аутентичног изгледа цркве. Живописне фасаде су премалтерисане и прекречене, преко пропалог живописа из XVIII века извршено је, на грубом малтерном слоју, делимично осликавање цркве.

Постављен је раскошан иконостас, урађен 1844 године заслугом крушевачких еснафских удружења који је до данас сачуван.

У неко време, између 1844. и 1857. године, дошло је до извесних промена на архитектури,

Последњу обнову у XIX веку Латарица је доживела 1884/1885 године, уочи велике прославе петстогодишњице Боја на Косову (1889), о чему сведочи Тителбахов цртеж цркве из 1885. и неколико фотографија насталих пре 1902 године, које га у целини понављају. Западна купола је уклопљена и уместо ње поново је постављен торањ са сатом, веома налик оном из 1858. године. Фасаде Лазарице у односу на 1858 нису претрпеле значајније промене, оставши и даље под кречним премазом све до 1902 године.

Под руководсрвом архитекте Министарства грађевина Пере Ј. Поповића. 1904. године започета је рестаурација.

У унутрашљости цркве Поповић је одстранио фреске из 1843 године и обио малтер са намером да открије стари живопис. О томе бележи ''...При обивању малтера нисам могао наићи на стари живопис, јер је приликом обнове њене стари леп (малтер) са живописом обивен до зида!'' Остатке фресака из XVIII века пронашао је у отворима припрате и западног улаза и такође их уклонио.

Поповићев рад на рестаурацији Лазарице, и поред неких пропуста, свакако заслужије повољну оцену. При томе се мора узети у обзир да је то био пионирски рад ове врсте у Србији, са далекосежним значајем за укупан развој конзерваторско-рестаураторске службе, и да је изведен стручно, савесно и темељно. Такође, морамо се сложити да је овом рестаурацијом Лазарици у највећој мери враћен првобитан изглед.

Лазарица какву данас видимо углавном је задржала изглед који јој је дао Пера Поповић.

Она несумљиво припада скупини раних моравских цркава, што подразумева целокупно градитељство настало у сливу Морава до 1389. године, историјске границе која се битно одразила на каснији развитак стила моравских грађевина. Ране моравске цркве (Дренча, Наупара, Велуће и сл.) завршавају дуготрајнији процес развитка архитектуре у Србији, а оне најрепрезентативније (Раваница) сасвим јасно одређују стил, као завршни чин једног осмишљеног, архитектонски логичног система у елевацији, који своју потпуну зрелост достиже на Лазарици. Без обзира што Раваница и Лазарица представљају прототипе кад је у питању одређивање стила моравског градитељства, према којима се и од којих морају кретати размишљања о изворима и развитку, оне се, самим тим, не могу налазити на почетку моравске архитектуре.

Начин зидања Лазарице је у основи византијски : наизменично смењивање хоризонталних редова камених тесаника од беловодског пешчара са по три реда опеке повезане дебелим малтерним спојницама.

На Лазарици је остварен и потпуно довршен систем декорације фасада, које обилују типичном моравском плиткорељефном каменом пластиком. Керамопластични украс од крстастих лончића редовно прати линију архивилте или круга розете. У нижим зонама клесани украс је згуснутији да би постепено, идући у висину, постајао све шири и крупнији ради прилагођавања оку посматрача. Таква градација, примерена оптичким законитостима, после Лазарице није остварена у архитектонској пластици на подручју византијског културног утицаја.

Лазарица је велико дело српске средњевековне архитектуре и позне византијске архитектуре у целини, јер има одлике које су изнад општег, изнад типичног - изузетну хармоничност целине, потпуну зрелост и довршеност. Високе вредности њене архитектуре у идеалном односу структуре и облика, односима делова према деловима и целини и рафинованој обради детаља, најбоље се осете у поређењу са споменицима ранијег или познијег периода на простору византијког културног утицаја. На Лазарици је до краја заокружен сасвим нов градитељски и ликовни поглед на свет, који је, иако нов, израстао из старије српске традиције и најбољих искустава византијске уметности.

У Лазарици је постојао стари живопис из времена кнеза Лазара, који је неповратно изгубљен.

За разлику од фрагментарних остатака живописа из XVIII века иконостас Лазарице је сачуван у целини. Широк је 3,70м, висок 4,35м а висина са крстом износи 6,50м. Иконостас Лазарице је међу првим у низу иконостаса насталих до краја XIX века у Крушевцу и његовој околини. Није реч о сликарству високих домета, али оно има културно-усторијску вредност, уз то је и особено за једно шире подручје у унетрашњости Србије, па не би смело и даље да остане изван интересовања истраживача.

Датуми и година настанка појединих икона упућују на закључак да је иконостас урађен 1844. године.

[Тања1]

Ако неко наиђе на слику цркве Лазарице приближно из овог угла - да се црква види цела, нека ми јави овде (ако хоће да помогне). Захваљујем се унапред.

 

Много је лепа ова црква.