Мамрија и Морија – светилишта обећања, искушавања и савеза

[Guest]

Ходочашће библијским светилиштима

Мамрија и Морија – светилишта обећања, искушавања и савеза (први део)

Аутор: Јован Благојевић, Број 1122, Рубрика Библијске теме Библијски писац сведочи да се Аврааму под мамријским храстом јавио Јахве, поновивши обећање да ће хананска земља припасти њему и његовим потомцима.

Већина богослужбених средишта из доба праотаца Израиља повезују се са праоцем Авраамом и његовим унуком Јаковом. Авраамов син Исаак у приповестима Постања није нарочито истакнут. То важи и за његову култну праксу. Постоје, ипак, два култна средишта која су повезана са овим праоцем – Мамрија и Морија. У приповестима у којим се спомињу ове локације описују се кључни тренуци живота праоца Авраама, али је нагласак стављен на његовог сина Исаака, односно на његово рођење и жртвовање.

МАМРИЈА

Мамријска равница је, географски, једна од најзначајнијих равница Палестине. Налазила се у близини древног града Хеврона и представљала је често обитавалиште Авраама, Исака и Јакова. Колико је она чврсто повезана са праоцима Израиља сведочи и то што се у њој и данас налази Рамет ел Калил (Ramet el-Khalil) тј. „град пријатеља Божијег“ (тј. Авраама). У близини се налази гробница у којој су, према локалном чврстом предању, сахрањивани патријарси и њихове супруге (Пост. 23, 9–20; 25, 9). То потврђује, макар и посредно, култни значај локације. Гробна пећина временом је постала значајно светилиште Јевреја (доцније муслимана и хришћана). Под „мамријским храстом“ (вероватно већ признатим „светим дрветом“) Авраам је „подигао олтар Господу“. Археолошка истраживања су потврдила да је Мамрија била значајно култно средиште, можда и најзначајније у читавој јужној Палестини, и да његова древност заиста досеже до доба праоца Авраама. Неки сматрају да је „мамријски храст“, у локалним предањима, сматран „пупком (средиштем) земље“ и да је био стециште бројних ходочасника. Можда је и Авраам био један од њих, библијски писац не говори о томе.

Уместо тога, библијски писац сведочи да се Аврааму ту, под мамријским храстом, јавио Јахве поновивши обећање да ће хананска земља припасти њему и његовим потомцима. Ова теофанија је била један од најзначајнијих догађаја у животу праоца Авраама. Промена имена праоца из „Аврам“ у „Авраам“ потврђује овакво схватање. На библијском Оријенту, наиме, промена имена је сугерисала и битне промене његовог карактера и бића. Истовремено, овом приликом је променом имена потврђена нарочита улога праоца у божанском плану (Пост. 17, 5).

Праотац Авраам је у хананској земљи ипак живео „као странац и дошљак“, под шаторима и у тешким условима. Једини део земље који је присвојио (тј. купио) било је гробно место за себе и своју породицу. У тој породици није имао биолошког потомка којим би му се наставила породична лоза. То га, ипак, није поколебало јер је вером „чекао град, који има чврсте темеље, којем је творац и неимар Бог“ (Jeвр. 11, 10), као и обећаног сина.

Библијски писац, у наставку приповести, сведочи да је Господ походио Авраама у лику тројице путника које је праотац угостио (Пост. 18, 1–8). Библијски писац полази од сцене древнооријенталног гостопримства, али је и надилази. Начин на који је Авраам примио путнике намернике, који су се појавили у тренутку који је за номаде могао да буде неугодан због уобичајених дневних обавеза, надилази обично гостопримство (чак и према источњачким стандардима) и осликава поштовање које се показује веома угледним људима, па чак и надређеним господарима или њиховим изасланицима. Он се потрудио да дâ својим изненадним посетиоцима воду за уморне ноге, да им омогући одмор у хладовини вековног дрвета и освежење и окрепљење за тело. Авраам стоји пред гостима, дворећи их док они уживају у богато припремљеном обеду (Пост. 18, 8). Тиме се показује да је Авраам њихов долазак схватио као велику част, док писци Новог Завета у догађају препознају прст Промисла (Мт. 25, 35 уп. Јевр. 13, 2).

Према јеврејском предању, Аврааму су се јавили анђели (Михаило, Гаврило и Рафаило). Филон Александријски је отишао корак даље тврдећи да се у Мамрији Аврааму јавио сам Јахве окружен својим енергијама од којих је једна била Логос. Хришћански тумачи су ову нарацију додатно, мада не и без основе, разрадили препознавши у овом догађају јављање Свете Тројице. Православни иконописци, пре свега знаменити Андреј Рубљов, ову сцену су овековечили и она је постала основна сцена за приказивање Св. Тројице у православној иконографији.

Тајанствени посетиоци откривају Аврааму да ће његова супруга Сара, која је већ била у позним годинама, наредне године родити сина, дете у којем ће му се „назвати семе“, односно испунити Божија савезна обећања (Пост. 18, 10). Ово је звучало невероватно, стога и није чудно што је Сара – која је прислушкивала разговор својег супруга и његових изненадних гостију – на ово најпре одговорила осмехом скепсе и сумње и речима, којима као да је желела да се заштити од новог разочарења: „Пошто сам остарила, сад ли ће ми доћи радост“ (Пост. 18, 12). Одговор који јој је упутио један од посетилаца речима „има ли што тешко Господу“ (Пост. 18, 13–14) указао јој је колико је погрешно размишљати о Богу у категоријама људских ограничености. Можда су управо ове речи биле покретач Сариног преумљења који је учинио да се њена невера уздигне у веру, а осмех скепсе и сумње преобрази у осмех радости тако да је „чак и Сара“ вером „примила моћ да зачне“ (Јевр. 11, 11). Богојављење у Мамрији заправо се показује величанственим примером Божије моћи и његовог деловања које не мора увек да се супроти људској логици, али је засигурно увек надилази.

У каснијим библијским приповестима Мамрија се спомиње само једном, и то у ширем географском смислу који је обухватао и оближња брда (Суд. 9, 37). У том контексту се спомиње тамошњи „луг“, вероватно скуп „светог дрвећа (храстова)“. Могуће је, дакле, да је ово велико светилиште из доба праоца Авраама веома брзо оскрнављено доминантном синкретистичко-идолатријском култном праксом и да због тога каснији библијски писци не говоре о њему, иако је под „мамријским храстом“ (вероватно локалним култним дрветом) Авраам доживео величанствену ангеломорфну теофанију.

 

 

 

 

 

 Наставиће се...

---------------------------------------------

Име „Аврам“ значи „узвишени отац“: оно је промењено у „Авраам“ тј. „узвишени отац многих (народа)“. У древнооријенталном свету име је било носилац идентитета, темељ личности и израз карактера. Неисказивост и узвишеност Божија је приказана великим бројем божанских имена, док се промене имена библијских личности користе да означе драматичне промене у њиховим животима (види Пост. 17, 5; 32, 26–28). У случају праоца Авраама поменута промена имена је означила кризу егзистенције кроз коју је он прошао вером се ослањајући на Божије обећање о бројном потомству које је укључивало Исмаила, Мадијана и Исаака, свакако са потцртавањем нарочите улоге потоњег у месијанском домостроју.