Уметник, дипломата, књижевник и поглавар aрхиепископ Данило II

[YOKA]

 

Архиепископ српски Данило Други, рођен 1270. године,преминуо је ноћу између 19. и 20. децембра 1337. године. Српска православна црква га је прогласила за светитеља и његов дан слави 20. децембра по црквеном, то је 2. јануара по грегоријанском календару.

Одбор Српске академије наука и уметности га је крајем 20. века уврстио у 100 најзнаменитијих Срба.

 

       О Данилу II, једној од најзначајнијих и најсвестранијих личности српског средњег века, поред података у његовом житију, које је написао његов непознати Ученик, има местимичних података и у житијима краља Стефана Драгутина, краља Стефана Уроша II Милутина и краљице Јелене (стр.43-46,88 и д., 149-151, 155-158). Данилов животописац је због личне монашке скромности остао непознат, али захваљујући њему о архиепископу Данилу II знамо много више него о његовим претходницима. И поред тога не знамо када и где се родио, као ни његово крштено име.

       По његовој каснијој делатности закључујемо да је рођен око 1270.г. Данило има доста сличности са св.Савом и по начину одласка у манастир и по подвизивању у младости. За живота је био све што се у његово време могло бити: паж на двору краља Милутина, монах у Никољачи Кончулској, затим на двору Архиепископа Јевстатија II, игуман манастира Хиландара еп. бањски и хумски, најзад архиепископ српских и поморских земаља. Био је други са тим именом архиепископ српски а једанаести по реду од св. Саве, првог српског архиепископа.

         Иако је као духовник и црквена личност био изваредна појава, више је проучаван као писац и као историчар хроничар. Његове заслуге за стварање српске државне, династичке и црквене идеологије нису довољно запажене.

          Део његове идеолошке свести представља његово настојање да посвећује цркве извесним светитељским култовима. Ишао је стопама св. Симеона и св. Саве Српског сматрајући их “начелницима и чуварима отачаства” и творцима светородне владарске лозе Немањића, претходницима чији пут следе њихови богољубиви потомци. У српској средини је изнеговао поштовање хришћанских светитеља, истих оних за које су се залагали и његови велики претходници.

          Био је црквени поглавар, државник, ратник, књижевник, уметнички саветодавац, ктитор, историчар, химнограф... организатор превођења и едиције, припадао је исихастичкој традицији ученог и духовног монаштва. Написао је већину главних биографија у Животима краљева и архиепископа српских.

          Време активног учествовања у политичком, културном и духовном животу Србије поклапа се са владавином краљева Милутина (1282-1321), Стефана Дечанског (1321-1331) и првих шест година владавине краља Душана. За њихове владавине његово присуство на политичкој и културној сцени Србије је нарочито снажно и у непрекидном успону.

         Према сопственом сведочанству Данило је од ране младости до монашења био у служби краља Милутина, а остао му је одан све до његовог упокојења.

         Иако је ова епоха у науци обично дељена према поменутим краљевима, она има своју јединствену развојну логику и своје заједничке именитеље. Својом експанзијом према југу Србија је тада чврсто закорачила на византијско тло. У политичкој сфери нова сила се развијала на рачун старе, али је сама била “освојена” у културној сфери. Данилов духовни, меценатски, политички и књижевнички допринос био је у томе намерљив. Ово време је потребно посматрати као јединствену историјску појаву, а можемо га назвати и Даниловим добом.

(мр Ђорђије Шебек)

[YOKA]

          Написао је шест житија (Житије краљице Јелене, 1317, Житије краља Драгутина, 1320/1330, Житије краља Милутина, 1324, Житије архиепископа Арсенија I, Житије архиепископа Јоаникија и Житије архиепископа Јевстатија I, сва три између 1324. и 1327) и две службе (Служба архиепископу Арсенију и Служба архиепископу Јевстатију, оба пре 1324).  

          Житија чине језгро зборника Животи краљева и архиепископа српских (тзв. Даниловог зборника, у народу познатог као Цароставник, изд. Ђуро Даничић,Београд и Загреб 1866), који је кодификован вероватно тек после 1375. и који садржи и књижевне радове тзв. Данилових настављача. У том смислу овај зборник представља Данилово настојање да створи неку врсту српског пролога.            

          У књижевном погледу, Данилова житија су прекретница у односу на житијни жанр који се у Србији до њега неговао и који се ослањао на византијску хагиографску схему (Свети Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан, Теодосије): Данило је писао о личностима које је непосредно познавао, па његова житија имају не само мемоарске одлике и живо оцртане ликове великаша, ратника, духовника и др. пишчевих савременика, него и мозаичку и сложену композицију какву је захтевао пишчев књижевни поступак (већа целина састављена је од више мањих житијних текстова и меша више жанрова: молитве, плачеве, похвале, дијалоге писца са својом душом, поученија, исповедања и др).

           Складно композиционо смењивање хагиографског и химнографског жанра нарочито је видно у Житију краљице Јелене, највишем домету Даниловог дара, где долазе до изражаја „преокупације светогорског ученог монаштва које су у то време и нешто касније постале основ паламитске исихастичке теологије“ (Димитрије Богдановић).

            Богатство Јеленине духовности у овом житију, продубљивање унутрашњег живота својих јунака уопште и тежња ка развијању књижевних слика и сцена још више приближава Данилово дело одмереном психологизму у поетици и идеологији исихазма и једном особеном и снажном спиритуализованом књижевном изразу који се све више разликује од наративности Теодосијевог типа и који ће отворити нов пут Даниловим настављачима.

            Службе је Данило писао за црквене потребе, поготову за утврђивање култа св. Арсенија, наследника св. Саве на архиепископској столици. Без поетских узлета једног Доментијана или књижевне виртуозностиТеодосијеве, Данилова поезија ипак обилује метафорама и атрибутима, тежи узвишеном поетском изразу и величању духовних вредности ликова и, као и у житијима, демонстрира „вештину да се са мало речи доста каже”, употпуњујући тако „свестрани литерарни профил најзначајнијег српског писца ХIV в.“

(Дамњан Петровић).

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%94%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BB%D0%BE_II_(%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF_%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8)