Схимонахиња Марија

[Guest]

СХИМОНАХИЊА МАРИЈА

A+ A-

 

Неслучајне случајности

 

Историја о томе, како су ми се вратила сећања на схимонахињу Марију (Стецкаја), могла би и сама да постане сиже за једну причу. Тако је много било неочекиваних сусрета у тој причи, и тога што ја зовем "неслучајне случајности", а заправо је пројављење Промисла Божијег у нашем животу.

 

Све је почело од једног спокојног вечерњег разговора у келији манастирске гостопримнице "Оптинске Пустиње". Почео је разговор о савременом животу, о томе како је мало стараца, и посебно старица, остало у Русији. У безбожничке године био је прекинут континуитет старчества, били су затворени скоро сви манастири. Од женских манастира је остао само Пјухницки манастир. И како је данас тешко наћи духовног руководиоца! Уопште узев, изумрли су старци.

 

Одједном, једна од сестара је тихо узвратила:

 

- Ви не тражите тамо где треба. Постоје и сада старци, и старице, али они скривају своју духовну чистоту. Старца или старицу не треба тражити у географском простору, већ у духовном.

 

- Шта то значи?

 

- Помоћу молитве. Иначе се може проћи мимо старца и не схватити да је он пред тобом. Духовно види душевно, а душевно не види духовно.

 

Сви у келији су се утишали.

 

А ја сам се сетила, како сам проживела пар месеци у Кирјејевску, поред келијске сестре старице Сепфоре, схимонахиње Анастасије, и бринула се о парализованој мајци. Како ми је много говорила мати Анастасија о старици, која је у том малом граду у Туљској области провела много година свог живота. Мати Сепфора је молитвено стајала поред извора обнављања Оптинске Пустиње и Кликова, и умрла је 1997. године, у 102. години живота. Њој су се з помоћ и савет обраћали игумани и протојереји, хиљаде људи су на себи испитали силу њене ватрене молитве, која је као птица летела к Божијем престолу.

 

Међутим, она је живела веома прикривено. Скривала је свој молитвени подвиг. Била је већ видовита старица, схимница, к њој су долазили јеромонаси, игумани, протојереји, а суседима није било јасно: "Зашто је код наше бакице Даше дошло толико свештеника из Оптине?" Ето тако се може живети у суседству старице и не препознати је.

 

И имала сам осећај да још није био завршен наш разговор о старцима и старицама. Биће наставак. Зато што се ништа не догађа случајно.

 

Заиста, кроз пар дана сам, у тој истој келији, упознала Ларису, лекара из Калуге, која ме је после неког времена позвала да дођем код ње у госте, у Калугу. Да дођем, да чујем причу о старици нашег времена.

 

Дивна, шармантна жена, Наталија Ивановна Шћербакова, испричала ми је о својој духовној мати, схимонахињи Марији (Стецкој). Судбина те старице је била изузетно интересантна, протекла је у складу с Божијим промислом. Наталија Ивановна ме је замолила да пишем о старици. И ја сама сам веома желела то да урадим.

 

У разговору с духовним оцем, игуманом А., била сам тужна, што немам никаква сведочанства о животу старице, сем прича једне њене духовне кћери. А то је мало! Да би се писало о старици, потребна су сведочанства многих људи.

 

- Све зависи од воље Божије. Ако постоји воља Божија да се пише о старици, онда ће Господ да пошаље људе, који ће да поделе с нама своје успомене о њој.

Сутрадан ме је изненада позвала, и замолила да се сретнемо, једна поклоница, с којом сам живела у истој келији у Оптинској гостопримници, пре годину дана. И - одједанпут.

 

- Оља, ја сутра одлазим кући, у Хабаровск. Ти се овде помоли за мене, а ја ћу за тебе тамо да упалим свећу.

 

- Хабаровск? Света, а да ли ти имаш другове у Комсомолску-на-Амуру?

 

- Да. Другарицу.

 

- Ја морам да сазнам што више о старици, схимонахињи Марији Стецкој, Можеш ли ми помоћи?

 

- Покушаћу.

 

Тако смо се и растали. Искрено, мислила сам да ће Светлана, када се врати кући, да заборави на моју молбу: јер после одмора човека затрпају обавезе. На моје изненађење и радост, кроз недељу дана су ме позвали из Комсомољска-на-Амуру.

 

И кренула су писма, скенирани документи, пакети. Људи су се сећали мајке и волели је. Затим су следили позиви из разних крајева Русије: Москва, Арјол (Орел), Псковска област. Нисам стизала ни да се чудим. А није ни било разлога да се чудим: када Господ не жели да се "свећњак стави под суд", отварају се сва врата.

 

Ето, тако сам и успела да напишем причу о изузетној старици наших дана, схимонахињи Марији. А ако буде Божија воља, онда ће, можда, некад и књига бити написана о мати Марији.

[Guest]

Детињство и младост

 

 

Мати Марија је рођена 3. априла 1922. године у Орловској губернији. Њени родитељи су после свадбе били приморани да се растану, јер је отац отишао у печалбу. Из неког разлога, он се задржао и није се вратио у обећано време. Тада је свекрва почела да истерује из куће невесту - сувишна уста у кући нису неопходна. Млада жена је у сузама пошла у цркву и дуго се молила, молећи за заштиту Мајку Божију. Када је, уморивши се од дуге молитве, легла на клупу у предворју цркве, имала је у лаганом сну чудесно виђење. Јавила јој се Мајка Божија. Небеска Владичица је утешила и рекла, да ће јој се муж ускоро вратити кући, и да ће имати три кћери. Посебно је благословила да брине о средњој кћери.

 

Тако се све и десило. А средња кћи је била Марија. Девојчица је расла, и омиљена преокупација јој је постала молитва. Још сасвим мала је одлазила у шуму и молила се Богу у самоћи. Тако се на детету, од малена, видео знак Божије благодати. Марија је одрасла и постала омалена, али лепа и витка девојка. Светле косе, са сиво-плавим изражајним очима, привлачила је пажњу на себе. Али се девојка понашала строго, на плес са вршњакињама није ишла. И даље је више волела молитву.

 

Пред почетак рата, Марија је постала матуранткиња педагошке школе. Уписала се у школу за шпијунажу у Тули, а после завршетка школе је била послата на фронт. Прошла је цели рат, који се за њу завршио тек 1946. године у Кенигсбергу (Немачка).

[Guest]

Тесан пут

После рата, Марија се удала и родила две кћери. Када су девојчице одрасле, напустила је светски живот и постала монахиња, а потом је примила постриг у схиму.

 

Монаштво - то је тајна. И сваки постриг - такође је тајна. Душа чује глас Божији, одазива се и иде за Богом. Мати Марија је мало причала, или скоро уопште није причала о себи, зато што духовни живот није за показивање. Зато су њена духовна чеда о њеном животу сазнавала случајно, из њених изговорених фраза, делова разговора, честитки на Дан Победе.

 

Храм Успења Пресвете Богородице у г. Комсомолску-на-Амуру

 

Тако су њена чеда сазнала о томе, да се и у њеном животу десило чудесно виђење, као код њене мајке. Јавила јој се Богородица и позвала је за собом. Позвала је да остави свет и благословила је да сагради храм у част Успења Пресвете Богородице у Комсомољску-на-Амуру.

 

Много година, нико није знао о томе, како се монахиња из централне Русије нашла на Далеком Истоку. И само је на крају свог живота шкрто, уздржано поменула о том чудесном јављању, када су је запиткивала њена многобројна духовна чеда.

 

Исто тако случајно су сазнавали о животу мати Марије до пострига. Била је тако скромна, да су чак и о њеном животу на фронту сазнавали у исечцима. Види, на пример, Наталија да мати Марија у време летњих врућина на ногама носи топле чизмице, и пита је, зашто је тако топло обувена. А мати јој невољно објашњава, да је прехладила ноге у ратне године, и ето, чак данас осећа последице од те старе прехладе.

[Guest]

Познанство с мајком Маријом

Комсомољск-на-Амуру

 

Из Комсомољска-на-Амуру сам добила много писама, у којима искрено, с љубављу, пишу о мајци. Чеда су описивала како је на њих деловао сам лик мати Марије: једноставност, тишина, никакве еуфорије, спокојни тихи глас... Поглед сиво-плавих очију је гледао, чини се, право у душу.

 

Робиња Божија, Татјана, пише овако: "Прво што сам запазила у њеном лику, су очи. Оне су гледале на мене с таквом љубављу! Љубав се изливала из њих светлим потоцима. И ја сам се нашла у том бесконачном потоку, пљуску љубави, и осетила себе као у детињству, у сигурности, под топлом материнском заштитом. Стајала сам у некаквом блаженом мртвилу, и заборавила сва раније припремљена питања. И мислила сам: зашто да било шта питам, када је све и тако јасно. Постоји Бог, и све је од Њега и све је у Његовој вољи".

 

Једна од блиских њених чеда, Наталија Ивановна, када је упознала старицу радила је у техникуму у Комсомољску-на-Амуру, као руководилац катедре и предавала је технологију машинства. У том тренутку је на послу имала напрегнуту ситуацију.

 

Почела је Наталија Ивановна да се оцрковљује, после службе у храму да помаже, и та црква је брзо постала за њу родна. И тако, маја 1998. године, као и обично, у недељни дан, дошла је на службу. После службе, замолили су је да почисти свећњаке. Одједном - види: гомила народа се окупила око некакве монахиње, и сви радосно понављају: "Матушка је дошла, матушка је дошла!". А Наталија Ивановна је није познавала. Тако је пожелела да приђе тој матушки, да је упозна, али треба извршити послушање. Одлази она од свећњака, али кроз гомилу људи никако не може да се пробије до матушке. Враћа се назад и опет чисти свећњаке. И тако неколико пута.

 

По ко зна који пут подиже Наталија Ивановна главу - а право испред ње стоји мати Марија. Гледа нетремице, пажљиво, очи у очи. Наталију Ивановну је то потресло као гром, тако је то био сконцентрисан, бистар, јасан поглед. Чинило се да матушка види све шта је у њој, шта јесте и шта је било.

Осмехнувши се, мати Марија је питала, где и шта ради, а затим је, неочекивано, рекла:

 

- Помоли се, пре поласка на посао.

 

Онда је мајку свештеник одвео, а на моју молбу, она је још једном поновила те речи:

 

- Не заборави, помоли се, пре поласка на посао.

 

Тако је Наталија Ивановна и урадила. И - на чудесан начин се све уредило како треба на послу. Околности су се потпуно измениле, и постало је веома пријатно да се ради. Та матушка је духом прозрела све њене непријатности на послу и помогла јој да их реши.

 

Наталија Ивановна је постала духовно чедо схимонахиње Марије и одлазила је код старице 8 година, до саме њене смрти 2006. године.

[Guest]

Молитвеник

 

Матушка је била молитвеник. Једном је Наталија била сведок њене молитве. Текао је разговор о некаквој несрећи, и мати Марија се окренула и помолила за човека који је био у невољи. Наталија се сећа да је била запрепашћена том кратком молитвом: матушка се обраћала Богородици, као да је она стајала поред ње. Молила се схимонахиња Марија за сва своја чеда и духом је осећала када им је лоше. Чеда су осећала молитву старице. После њене молитве све је долазило у ред у животу, све је долазило на своје место. Помагала је матушкина молитва у тешким животним околностима.

 

Једном се Наталија тешко разболела. Обично је код себе увек имала резерве лекова, јер су је у то време мучиле честе ангине. А тада, као за инат, сви лекови су се потрошили. Измерила је температуру - живин стуб је већ прешао 39 степени. Једва је устала из кревета и, тетурајући се, дошла до ормара да још једном провери кутију с лековима - нема ничега, празна је. Чак нема ни лека за температуру. Поново је легла у кревет и осетила да тешко дише - почела је да отиче. Покушала је да се моли, али јој се у глави све смешало. Запамтила је да су њене последње речи биле упућене духовној мајци, и као да се изгубила негде.

Ујутро је пробудио сунчев зрак, који се играо на јастуку. Глава је није болела, била је лака, цело тело - пуна бодрости и снаге. Апсолутно здрава! Обукла се и пошла к матушки. Пење се степеништем, а матушка јој сама већ отвара врата и још с прага пита:

 

- Оздравила? Хвала Богу!

 

Робиња Божија Александра из Комсомољска-на-Амуру је написала у писму, како је молитвама матушке прошла хронична кожна болест њене мајке, која је мучила много година, а која се повукла већ следећег дана после молитве старице.

 

Такође, Александра је испричала о тешкој болести и излечењу малог унука, који је лежао на инфекцијском одељењу. Дечак, стар 18 месеци, био је у толико тешком стању, да су одлучили да му дају инфузију крви, јер ињекције и обична инфузија нису помагале. Александра је сва у сузама дошла код матушке и замолила је за њене свете молитве за дечака. Следећег дана стање унука се знатно побољшало, нису били принуђени да му дају инфузију крви, дечак је оздравио и изашао из болнице.

 

Александра је написала о томе, колико су људи ценили молитве и благослов старице, колико је људи оздравило, како су добили станове, како су се отварала сва врата, како су се лако куповале карте и како су успешна била путовања.

 

Сабор у част Казанске иконе Богородице у Комсомољску-на-Амуру

 

Гришенко Олга Дмитријевна, која пева у сабору Казанске иконе Богородице, написала је о томе, како је молитва матушке помогла њеној малој кћери:

 

"Јуна 1998. године, родила нам се кћи Јелена. Када је имала 1 месец, лекар офталмолог је рекао да је детету у једном оку затворен сузни канал. Чак је и назначила операцију за отварање канала за уторак.

 

Око детета је гнојило. Било је страшно, јер је девојчица била сасвим мала. Знала сам да је тада у граду била матушка, схимонахиња Марија из Москве, којој су се многи обраћали с молбама, недоумицама и проблемима. И помагала им је својим молитвама.

 

Узела сам своју Леночку, пошла код матушке и испричала јој о њеном проблему. Она нас је срдачно примила. Рекла је, као прво, да се треба прво обраћати небеском лекару, а тек после тога земаљском. После тога је ућутала и замислила се. Тек сам касније схватила да се она заправо молила за нас грешне. Затим је мати Марија рекла да је до повреде дошло за време порођаја и да је прикљештен сузни канал. Благословила нас је да закажемо молебан за освећење водице Казанске иконе Богородице, и рекла је да том водом са молебна испирамо око. Тако смо и урадили.

 

А када смо у уторак дошли код офталмолога, лекар је рекао да операција није потребна, јер се сузни канал отворио. И ето тако су Господ и Богородица, молитвама матушке обрисали сузе с наших очију".

 

Житељ Комсомољска-на-Амуру, Мартова Тамара, пише у писму како су се, молитвама старице, ослободили од тешких искушења. Тамарина породица (она сама, њен муж, кћи, брат и мама) су се спремали да емигрирају. Остале су 2 недеље до поласка, и карте су већ резервисали, и ствари су спаковали. Али у души су били узнемирени. Шта их чека у туђини?

 

И Тамара је, с ћерком, пошла у цркву. Тамо је у то време била мати Марија. Тамара је с дететом пришла и испричала за своју забринутост. Старица је рекла: "Тамо где идете су потребни робови". И благословила их је да остану. Одмах је пао камен са срца и веома су се обрадовали благослову старице. Али како да убеде све да одустану од путовања, нису знали. Јер муж и брат су желели да оду. На крају је Тамара питала старицу: "Шта да урадим, да не отпутујемо?"

После тога је, по Тамариним речима, дошло до правог чуда. Враћају се она и ћерка кући узнемирене, брину се. Како да убеде мушке чланове породице? Одједном, долази код њих брат и говори: "Ја за сада не идем". А Тамара с мужем у један глас, радосно, одговарају: "Ни ми не идемо!" Тако су и остали у родном крају, и ни мало не жале због тога. Тако је Тамарина породица избегла непромишљени поступак, и данас се сви они тога сећају с радошћу.

Молитва схимонахиње Марије није помагала само у тешким животним околностима. Главно је било то, што се она молила за спасење људи, за то да приђу вери, да би живели богоугодно.

[Guest]

 

Духовни дарови старице

 

По сећањима духовних чеда, мати Марија је била веома скромна и смирена. Она се подвизавала, и као и сви подвижници, мало је јела, обично је јела чајном кашичицом и сасвим једноставну храну. Често је била болесна, али се трудила да не узима лекове. Главни лек је за њу било свето Причешће, света вода и нафоре.

 

Али друге није позивала на такав аскетски начин живота, јер је поседовала духовно расуђивање и знала је ко колико може да поднесе. Једном је робиња Божија Александра послала писмо матушки, с саветима о посту. Ево одломка из писма:

"По питању исхране, не узимај на себе више него што је неопходно, је није било мало случајева тешких невоља после самовољних подвига. Држи се средине и биће добро; или ће брзо доћи (непријатељ), ослабити твоје последње телесне силе, и нећеш бити ни за шта, ни за молитву, ни за физички рад, на његову радост. Зато је, драга моја, веома важно унутрашње преображење: да не желиш ништа лоше, не само да радиш, већ ни да помислиш".

 

Матушка је била кротка и стрпљива. Наталија Ивановна се сећа, како је једном матушка била тешко болесна. Наталија је дошла да је посети. Гледа - на ноћном ормарићу стоји стона лампа без поклопца. Јака светлост бије матушки право у очи. Уздахнула је Наталија и пришла да склони лампу. Сестра из келије се потресла: сетила се да ју је матушка кротко молила да склони лампу. Она је хтела да је склони, али се занела кућним пословима и заборавила. А матушка је замолила једанпут, заћутала и више се није жалила на јаку светлост, која јој је болесној била право у очи. Ћутећи је трпела.

 

Још је матушка била и строга. У једном манастиру је неочекивано изгрдила човека, који је пао у униније и решио да се врати световном животу. Он ником није откривао те своје помисли које су га мучиле, и био је запрепашћен када је схимонахиња те његове помисли објавила. Матушка га је изгрдила, по свему судећи се помолила, јер су га одмах напустиле те демонске помисли. Нестало је униније и само је радосно понављао људима око себе:

 

- Ех, драга моја матушка! Ах да матушка!

 

Десио се и овакав случај: отишла је Наталија Ивановна с једном својом сестром код матушке. Улазе у воз, а сестра је имала прилично велики кофер. Наталија јој је предложила да га њих две заједно подигну и ставе на горњу полицу, да не би људима сметао да пролазе. Али сестра је одбила:

 

- Нека стоји где стоји. Ништа страшно, коме треба, обићи ће га! Па нећу се мучити с толиким теретом ради нечијег комфора!

 

На следећој станици је ушло доста народа, постало је тесно и кофер је веома сметао људима током целог пута.

 

Када су дошли код старице, она је Наталију дочекала срдачно, а на њену сапутницу је гледала строго, прекорно. Она ништа није схватила: зашто се она матушки не свиђа?! А мати Марија јој каже:

 

- Зашто мислиш само на себе? Зашто се не бринеш о другима?! Управо тако, православна жено!

 

Други пут, после службе у храму, старица се изненада обратила свештенику који је служио с питањем, везано за једну жену која је раније певала у хору. Свештеник је збуњено одговорио да заиста у хору пева таква сестра, али данас је нема, кући је, спрема испит. Онда га је мати Марија замолила да је одвезе до те сестре. Сели су у кола и пошли. Долазе код те девојке, а старица говори да жели да борави мало код ње на викендици. Сви су, наравно, у недоумици, али пошто мајку Марију знају одавно, ништа нису питали, већ раде како каже.

 

Ево већ смо стигли на викендицу. Матушка им каже:

 

- Ви сви седите у колима, а ја треба ту да прошетам и погледам около.

 

Изашавши из кола отишла је на суседни плац. Шета по туђој башти лево, десно. Сви у колима ћуте. Чекају шта ће даље бити. Одједном се отварају врата кућице која је на том плацу и излази мушкарац. Некако разбарушен, неуредан, откопчане кошуље на неколико дугмета. Прилази матушки и нешто је пита. У почетку некако љутито, а затим све смиреније. Ево већ заједно ходају баштом и говоре нешто не журећи. Чак се и осмехују.

 

Кроз неко време матушка завршава разговор. Мушкарац је испраћа и моли благослов. Мати Марија седа у кола и ништа не објашњавајући, каже:

 

- А сада идемо назад у храм.

 

Нико се није усудио ништа да пита старицу. Пролазили су дани. Полако смо почели да заборављамо на тај догађај. Тек месец дана касније, свештеник је препознао тог распојасаног суседа на викендици, у елегантно обученом човеку. Дошао је на исповест:

 

- Хоћу да исповедам свој грех, баћушка! Сећате се, ви сте долазили у моју башту и довели ту чудесну матушку са собом? А ја сам тада преживљавао тежак период, осећао сам јако униније. И решио сам да се убијем. Да се обесим. Већ сам се и на поткровље попео, и конопац спремио да ставим око врата, и чујем некакав шум на плацу. Неко стран је тамо шетао. Добро, мислим, успећу да се обесим. Прво да видим ко то тамо хода, а после ћу да се обесим.

Изашао сам, а тамо - матушка. Започео сам разговор с њом. А после разговора ми је тако постало добро на души! Сва моја туга је нестала! Сунце сија, птице певају, Моје омиљене гладиоле цветају! Добро! Зашто сам, мислим се, решио да се обесим? Какво је то помрачење ума настало код мене?! Отишао сам и скинуо конопац. И ето, још сам жив. Постепено су и животне околности кренуле на боље. И ето, дошао сам да се покајем за покушај самоубиства. Отпустите ми грех, баћушка! Можда ми одредите некакву епитимију...

[Guest]

 

Прича настојатеља храма у част Успења Пресвете Богородице, игумана П.

 

"Желим да кажем, да сам ја по природи скептик, и због тога не треба да очекујете с моје стране некаква преувеличавања у оцени личности матушке Марије. Реч овде иде искључиво о томе, "шта чусмо, шта видесмо очима својим, што размотрисмо и руке наше опипаше" (1 Јов. 1-1).

 

Управо од руку ћу и почети, то јест, од историје нашег познанства с њом. Прву своју парохију сам добио на хиљадугодишњицу Крштења Русије (1988.). Када сам дошао у цркву у град Комсомољск-на-Амуру, затекао сам, невелику стамбену кућу преуређену у цркву, која је била у доста јадном стању.

 

На једној од служби, позвао сам окупљени народ да дају прилоге за ремонт зграде. Мој позив није имао особитог ефекта, или због сиромаштва малобројне пастве, или зато што су људи прво хтели да виде какав је нови свештеник. Треба рећи, да је мој претходник оставио више него довољно разлога за неповерење. А и ја сам сам, као што ћете видети ниже, био далеко од апостолске скромности.

 

Једном сам, на вечерњој служби у храму, приметио непознату старицу у тамносивом плашту и с великом црном марамом, у неколико слојева намотаној на главу. Преко ње је стезач за некакве неугледне испупчене наочаре, које личе на пилотске, или на оне за варење. Подигнуте на чело, оне остављају прилично комични утисак.

 

Али мени није до смеха, јер су моји парохијани, очигледно заборавивши на молитву, окружили ту "летачицу" и без престанка јој стављају у руке и джепове некакве папириће. За време кађења, уверавам се да су то записке за помен и новац. Мојој унутрашњој узнемирености није било граница: "Како то? Кутије за прилоге стоје празне, стари малтер пада на главу, а овде, без благослова настојатеља, некаква луталица се усуђује да и последње отима! И то још у време богослужења!"

 

Једва сам дочекао крај вечерње, али нисам успео ни уста да отворим, а старица ми је сама пришла с смотуљком у рукама.

 

- Ево. - говори, - баћушка, ви у храму Успења Божије Мајке служите... Примите од нас, Московљана, у славу Пречисте. (Матушка је многе године проживела у престоници).

 

Отворио сам крај новина, гледам - хаљине плаве брокатне, о каквим тада нисам смео ни да маштам.

 

- Не, - одговарам - нећу примити. Шта сте ми то ви направили на служби? Или у Москви није уобичајено да се тражи благослов од свештеника за прикупљање прилога у храму?!

 

Она се поклонила и изашла, оставивши смотуљак на сто за парастос.

 

Сутрадан, поводом престоног празника, после Литургије, у дворишту цркве је био постављен сто, за који сам рекао да позову и нашу гошћу. Седим с свештеницима на једном крају стола, а она - на другом. Невољно погледам на њу: карактеристично аскетски бледо лице с маслинастом нијансом и очи некако необичне. Тек сам много касније схватио - тако изгледа бестрашће...

 

Матушка није обраћала никакву пажњу на мене и, како ми се у почетку учинило, тихо је говорила суседима о посети некаквим црквама, детаљно дајући карактеристика пастира који тамо служе, приближно овако: "Тамо је много добар баћушка, само не знам зашто он то и то тако ради, јер тако не треба, грех..." Мислим се, непријатности се настављају, сада ће још и свештенике јавно да осуђује...

 

Али, одједном, као да ме је струја ударила - она то моје, моје тајне грехове осуђује! Да - то сам ја јуче урадио, и она о мени прича, и то, такође!

После ручка сам пришао матушки с речима: "Извините, видим да ви нисте једноставан човек..." Позвао сам је у своју келију и почео је отворен и непријатан разговор.

 

Испоставило се да матушка о мени зна све, зна више него ја сам. Између осталог, питала је:

 

- Баћушка, зашто су вам руке тако црвене?

 

- Како црвене? - изненадих се. - обичне руке, увек су такве биле.

 

- Не, црвене су. Истина, не такве као код једног старца, који и кутије с прилозима у тајности отвара и ствари из цркве кући носи... Његове руке просто ватром горе и то до лаката, а код вас су, за сада, тако црвенкасте.

Можда сте, ипак, негде направили неки пропуст с документима, или сте нешто више на себе потрошили?

 

Наравно, био је грех. Ја нисам само цркву украшавао, неке од црквених ствари су ишле и за личне нужде, на украшавање куће, на телесне потребе...

Уопште, дошло је до тога да ми нису само руке црвенеле.

 

Рекла је још матушка да је ову цркву још 60-их година, у време Хрушчових гоњења, по захтеву Саме Богородице отворила. Јавила јој се Она у сну и рекла: "Постоји такав град - Комсомољск-на-Амуру. Ти треба тамо да подигнеш цркву у част Мојег Успења".

Када се пробудила, погледала је на карту и уздахнула: то је скоро десет хиљада километара од Москве! Посумњала је да није то некаква прелест? Ускоро после тога је постала парализована, и Богородица је још два пута долазила, понављајући: "Полази!" И када је решила да отпутује тамо - устала је на ноге".

[Guest]

Прича посетилаца храма у част Успења Пресвете Богородице

 

"Својевремено, црква Успења Пресвете Богородице се појавила у Комсомољску-на-Амуру крајем 60-их година, по жељи саме Пресвете Богородице. Мати Марија је допутовала у наш град да изврши наредбу Богородице, заједно са својом сестром. Допутовавши, упознале су се с верујућим женама и молиле су се у кући једне од њих.

 

Господ им је ставио до знања да купе кућу за храм. И тако су четири жене: Јулија Ивановна Беговаткина, Валентина Митрофановна Макарова, Јевгенија Ивановна Журављова, Марија Константиновна Шиш - за свој новац купиле кућу у улици Љермонтова, 83а. Властима се то није свидело, и окупиле су другарски суд. Али на суду је народ бранио верујуће, рекавши: "Нека се бакице моле".

 

Кућу су у цркву преуређивали сви заједно. Својим рукама су преписивали богослужбене текстове, акатисте, парастосе. Од приручних материјала су израђивали црквене посуде. Бригу о верницима, служења, исповедања, вршили су свештеници из Хабаровска: јеромонах Анатолиј, игуман Серафим, протојереј Димитрије.

Мати Марија је помагала у изградњи цркве и молитвом, и средствима које су прилагали верници. Редовно је долазила у Комсомољск-на-Амуру, и 18 година је бринула о цркви Успења и о свим верницима тог града. Долазили су код ње из Комсомољска-на-Амуру у Арјол (Орел). По благослову настојатеља храма, једна од четири жена, које су сакупиле новац за куповину куће за цркву, будућа схимонахиња Јевлогија, допутовала је код матушке у Арјол за покров Пресвете Богородице.

 

Наручили су покров у црквеној радионици. Када је био готов, донели су га у храм да освећење. Свештеник, који је освештао покров, рекао је да као да га је освештала Сама Богородица, тако је јак и пријатан мирис долазио од ње. Покров су пажљиво спаковали, и мати Марија је са својом сапутницом пошла на железничку станицу, да би возом дошле до Москве, а одатле, авионом одлетеле на Далеки исток.

 

Воз само што није кренуо. Неко им је отворио задња врата вагона, и оне су ушле и сместиле се у купе кондуктера. Кондуктер се изненадио, видевши матушке, али им је дозволио да путују. Од покрова се ширио јак пријатан мирис. Неким путницима се тај мирис чинио неподношљивим, почели су да се буне и да притварају врата купеа, не подносећи благодат од присуства светиње.

 

Ујутро су допутовали у Москву, сели у аутобус, да би дошли до аеродрома. Тамо се поновила иста прича. Када су дошле на аеродром, испоставило се да је укрцавање већ завршено и авион већ рула на писту за узлетање. Матушке су почеле да се моле и авион су задржали. Замолили су их да седну у аутобус и одвезли их до авиона.

 

Када су пришле мосту, виделе су изненађена лица путника. Људи су очекивали да виде неке веома важне особе, због којих су задржали лет. Уместо тога, видели су две старе жене обучене као сељанке. А када су ушле у салон авиона, около се поново ширио диван мирис".

 

Покров је био довезен у цркву, управо пред престони празник - Успење Пресвете Богородице.

 

Последњи пут је схимонахиња Марија долазила у Комсомољск-на-Амуру 2000. године, када јој је било већ 78 година. И у тим годинама је путовала кроз целу земљу на Далеки исток, у свој омиљени храм, к својим духовним чедима. Умрла је 2006. године, када је имала 84 године, и сахрањена је у граду Арјол на Атанасјевском гробљу, поред женског манастира.

 

 

Олга Рожњова

 

 

 

Превод са руског С. М.

6.12.2013

 

Извор: http://www.pravoslavie.ru/put/65944.htm

 

 

Манастир Лепавина