Путовање причања бајки читавог свијета :)

[Guest Светлана]

Mali princ - Antoine de Saint-Exupery

XXI

Tada se pojavi lisica:

Dobar dan, reče lisica.

Dobar dan, učtivo odgovori mali princ koji se okrete, ali ne vide ništa.

Evo me ovde, reče jedan glas, pod jabukom.

Ko si ti? upita mali princ. Vrlo si lepa...

Ja sam lisica, reče lisica.

Hodi da se igramo, predloži joj mali princ. – Tako sam tužan...

Ne mogu da se igram s tobom, reče lisica. Nisam pripitomljena.

Ah! izvini, reče mali princ.

A onda, razmislivši, dodade:

Šta znači to »pripitomljena«?

Ti nisi odavde, reče lisica, šta tražiš?

Tražim ljude, reče mali princ. Šta znači to »pripitomiti«?

Ljudi imaju puške, reče lisica, i oni love. To je prilično nezgodno! Ali oni gaje i kokoši. Po tome su zanimljiivi. Tražiš li kokoši?

Ne, reče mali princ. Tražim prijatelje. Šta znači to »pripitomiti«?

To je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To znači »stvoriti veze«...

Stvoriti veze?

Naravno, reče lisica. Ti si za mene samo mali dečak sličan stotinama hiljada drugih dečaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slična stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomiš, bićemo potrebni jedno drugom. Ti ćeš za mene biti jedini na svetu. Ja ću za tebe biti jedina na svetu...

Počinjem da shvatam, reče mali princ. Postoji jedna ruža... mislim da me je pripitomila...

To je moguće, reče lisica. Čega vec nema na Zemlji...

Ah! to nije na Zemlji, reče mali princ.

Lisica je izgledala vrlo radoznala:

Na nekoj drugoj planeti?

Da.

Ima li lovaca na toj planeti?

Ne.

Gle, pa to je zanimljivo! A kokoši?

Ne.

Ništa nije savršeno, uzdahnu lisica.

Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao:

Moj život je jednolik. Ja lovim kokoši, ljudi love mene. Sve kokoši su slične, i svi ljudi su slični. Meni je dakle, pomalo dosadno. Ali, ako me pripitomiš, moj život će biti kao obasjan suncem. Upoznaću bat koraka koji će biti drukčiji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoj će me kao muzika pozivati da izidjem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidiš li, tamo dole, polje puno žita? Ja ne jedem hleb. Za mene žito ne predstavlja ništa. Žitna polja ne podsećaju me ni na šta. A to je žalosno! Ali ti imaš kosu boje zlata. Biće divno kada me pripitomiš! Žito, koje je pozlaćeno, podsećaće me na tebe. I ja ću voleti šum vetra u žitu...

Lisica ućuta i dugo gledaše malog princa:

Molim te... pripitomi me, reče ona.

Vrlo rado, reče mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronadjem prijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima.

Čovek poznaje samo one stvari koje pripitomi, reče lisica. Ljudi nemaju više vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako trgovaca nema koji prodaju prijatelje, ljudi više nemaju prijatelja. Ako hoćeš prijatelja pripitomi me!

Šta treba da učinim? upita mali princ.

Treba da si veoma strpljiv, odgovori lisica. Najpre ćeš sesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledaću te krajičkom oka, a ti nećeš ništa govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana sešćeš malo bliže...

Sutradan mali princ ponovo dodje.

Bilo bi bolje da si došao u isto vreme, reče lisica. Ako dolaziš, na primer, u četiri sata popodne, ja ću biti srećna već od tri sata. Ukoliko vreme bude odmicalo biću sve srećnija. U četiri sata biću uzbudjena i uznemirena; upoznaću cenu sreće! Ali ako budeš dolazio kad ti padne na pamet, nikada neću znati za koji čas da spremim svoje srce... Potrebni su čitavi obredi za to.

Šta je to obred? upita mali princ.

I to je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To je ono što čini da se jedan dan razlikuje od drugog, jedan čas od drugih časova. Kod mojih lovaca, na primer, postoji jedan obred. Oni četvrtkom igraju sa seoskim devojkama. Četvrtak je, dakle, divan dan! Idem u šetnju čak do vinograda. Kad bi lovci igrali kad im padne napamet, svi bi dani ličili jedan na drugi, i ja ne bih uopšte imala odmora.

Tako mali princ pripitomi lisicu. A kada se dan rastanka približi:

Ah! reče lisica... Plakaću.

Sama si kriva, reče mali princ, nisam ti želeo nikakva zla, ali ti si htela da te pripitomim...

Naravno, reče lisica.

Ali ti ćeš plakati! reče mali princ.

Naravno, reče lisica.

Znači, time ništa ne dobijaš!

Dobijam, reče lisica, zbog boje žita.

Zatim dodade:

Idi pogledaj ponovo ruže. Shvatićeš da je tvoja jedinstvena na svetu. Vrati se onda da mi kažeš zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu.

Mali princ ode da ponovo vidi ruže.

Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.

Ruže su se osećale veoma nelagodno.

Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam zbog nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža.

I on se vrati lisici:

Zbogom, reče joj on...

Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.

Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.

Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.

Vreme koje sam uložio oko moje ruže... reče mali princ da bi zapamtio.

Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da je zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za tvoju ružu...

Ja sam odgovoran za svoju ružu, ponovi mali princ da bi zapamtio.

http://www.tosiro.co.yu/

[marija]

Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.Vreme koje sam uložio oko moje ruže... reče mali princ da bi zapamtio.Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da je zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za tvoju ružu...Ovo je moj omiljeni deo, ovu knjigu treba da pročitaju mnogi odrasli, možda nešto i nauče

[deda]

Малог принца треба свако да чита, без обзира на пол и године. Књига се различито схвата и доживљава у зависности у ком добу је читаш.

Мени је то једна од омиљенијих књига. Феноменална. Понекад се питам како неки људи имају просто дар да неке теме тако олако објасне свима, да их сви разумеју.

[marija]

на жалост не разумеју сви...као што не разумеју када се каже да грех и грешника не треба поистовећивати...разуме онај ко тражи

свако дело које читамо у различитом добу различито доживљавамо...искуство и зрелост доносе мудрост

[DISharmonija]

Ričard Bah

Galeb Džonatan Livingston

"Nema granica, Džonatane?" pomisli još jednom smešeći se. I tako započe njegova trka za znanjem.

[Guest Светлана]

Јохана Шпири

ХАЈДИ

Ерик Најт

ЛЕСИ СЕ ВРАЋА КУЋИ

Астрид Линдгрен

ПИПИ ДУГА ЧАРАПА

[Silvana]

Књига за Марка - Светлане Велмар Јанковић Прелепа књига за децу узраста од рецимо четвртог до осмог разреда. Састоји се од низа прича о детињству светих Немањића, о Симеону, принцу Растку, Стефану Душану, Стефану Дечанском, итд.

[marija]

VELIKA RIZNICA PRIČA ZA LAKU NOĆ

Spremite za spavanje, ušuškajte se i otkrijte svet čudesnih bajki uz Veliku riznicu priča za laku noć. Posetite podvodni svet Male sirene, istražite začarani zamak Lepotice i zveri i upoznajte dovitljivog Mačka u čizmama.

Sa osam klasičnih priča autora kao što su braća Grim i Hans Kristijan Andersen, ova bogato ilustrovana zbirka brzo će postati omiljena u vašoj porodici. Uživajte u ovim bajkama pred spavanje ili kad god to vaša deca požele!

[marija]

HANIN KOFER

Karen Levin

Spomen-knjiga o holokaustu namenjena mladim čitaocima

Upečatljiva istinita priča sada je bestseler u više od 30 zemalja – uskoro kao pozorišni komad, igrani film i veliki dokumentarac na televiziji!

Marta 2000. godine jedan kofer je stigao u Dečji obrazovni centar o holokaustu u Tokiju. Spolja je belom bojom bilo napisano sledeće: Hana Bradi, 16. maj 1931. godine i Waisenkind – nemačka reč za siroče.

Deca koja su ugledala izloženi kofer bila su puna pitanja. Ko je bila Hana Bradi? Šta se s njom dogodilo? Od Fumiko Išioke, upravnice centra, tražili su da pronađe odgovore na ta pitanja.

Na neizvesnom putovanju po Evropi i Severnoj Americi, Fumiko traga za odgovorima. Misterija kofera je vraća sedamdeset godina u prošlost, mladoj Hani i njenoj porodici, čiji je srećan život u malom češkom gradu zbog invazije nacista krenuo nizbrdo.

Kao najbolje muzejske izložbe, Hanin kofer pokazuje kako činjenice i predmeti, združeni, mogu vrlo osećajno i veoma lično slaviti svoju temu. Ova knjiga je za svaku preporuku.

[marija]

ZAGONETNE PRIČE - knjiga četvrta

Uroš Petrović

Ko voli priče, uživaće u njima, ali svaka postavlja ne baš lak zadatak – rešavanje logičke zagonetke vezane za događaje iz neobičnog traperskog naselja. Neretko će biti potrebna i pomoć starijih, jer ova knjiga, najblaže rečeno, ne potcenjuje decu...

Autor Zagonetnih priča je predsednik Mense Srbije i jedan od najuspešnijih rešavača IQ-X testa na svetu.

„Savršene mozgalice, maštovite, zabavne, poučne. Nezaobilazna literatura za sve koji bi da posvedoče o podmazanosti točkića u glavi, bez obzira na uzrast. Ovde ne pale izgovori tipa ’nemam vremena za čitanje’ ili ’to je bezveze, nema slika’ – ovo su koncentrat-knjižice, suvo blago, predivne ilustracije koje ponekad čak i sufliraju rešenje.“

Dušanka Jelenković

„Knjige iz serijala Zagonetne priče su nezamenjive u druženju sa darovitom decom! Što je najbolje, podjednako dobro funkcionišu i sa odraslima!“

Dr Ranko Rajović

[marija]

PENDERVIKOVI

Džini Berdsol

Upoznajte Pendervikove, porodicu koja veruje u istinu i poštenje, a opet, čini se, nikako ne može da se kloni nevolja. Tu su četiri sestre koje se međusobno razlikuju kao nebo i zemlja: najstarija Rozalinda, odgovorna za ostale tri, tvrdoglava, svadljiva Skaj, sanjalica Džejn i stidljiva malena Beti, kojoj je najbolji prijatelj Kucov, veliki pas više veran nego poslušan.

Kad devojčice, njihov otac i Kucov krenu na odmor, i ne slute da im predstoji predivno leto koje će im zauvek izmeniti živote. Umesto oronule, udobne seoske kućice kakvu očekuju, naći će se na prekrasnom imanju Arandel. Devojčice će ubrzo otkriti lepote beskrajnih vrtova, tavan prepun blaga, a upoznaće i dečaka Džefrija, koji će im postati kompanjon u svim zgodama i nezgodama.

Ali devojčice će steći i jednog neprijatelja: gospođu Tifton, vlasnicu imanja ledenog srca. Ona će ih zloslutno upozoriti da se klone nevolja, što će se ispostaviti kao nemoguće za sestre Pendervik...

[Тавита]

РИЗНИЦА ПРИЧА ЗА ДЕЦУ - најлепше приче и бајке из свих крајева света. Златан ковчежић духовног блага којим деца треба да се богате од првих корака у свет књиге. Ово није књига за једно читање - ово је књига за дружење.

[Тавита]

Времена су наопака, људи опаки, a њихова мисао осенчена тамном и болном слутњом да је овај свет Долина плача и да је човек увек на губитку.

Ведрину, безазлени смех и наду, који су често моћнији од сваке тамне слутње и сваког обећања – тешко је наћи.

Ако вам се учини да је све ово истина, приуштите себи једно несвакидашње задовољство: прочитајте књигу „Све у причама бива“, и видећете да постоје и другачији људи и другачији светови.

Књига Јелене Јергић „Све у причама бива“ понудиће вам све оне драгоцене дарове који су у свету који нас окружује права реткост - доброту, правду, племенитост, чистоту, милосрђе, праштање...

То што бива у Јелениним причама, бива и у животу, а њен избор приповедака показује нам који је једини пут за човека који жели добро себи и другима : то је пут ка Богу, а самим тим и пут ка себи и другим људима

.

Из сваке приповетке коју ћете прочитати чућете врховну библијску заповест:

„Не чини другима оно што не желиш да други теби чине“, јер тај топли савет, та продуховљена мисао, та најмилосрднија заповест исто је што и прихватање постојања хегеловског „звезданог неба над нама и моралног закона у нама“.

Нико од нас не би смео да заборави да постоји нешто изнад нас и да је једини начин да будемо сагласни са тим – управо наша праведност и саосећајност.

Јелена нас подсећа на пролазност и испразност живота у коме нема моралних принципа заснованих на поукама Књиге над књигама. Зато садржинску окосницу њеног дела чине одломци из Библије којима, у првом делу књиге, најављује оно о чему ће приповедати, пре него што пређе на конкретан догађај или ситуацију.

Наравоученије на крају сваке приче опомиње нас, понекад сестрински, мајчински или пријатељски, на грешност својствену људима, али и на могућност да кроткошћу, жртвовањем, трпљењем и стрпљењем, стоичким подношењем онога што нам се догоди – постанемо достојни имена Човек и достојни Творца коме све дугујемо.

Јунаци ове несвакидашње књиге нису само људи, већ и птице, животиње, дрвеће, јер је приповедач свестан да је све што постоји Божија творевина, да је све у нераскидивој вези, те да човек треба да води рачуна и о заштити природе, а не само људског рода. Самим тим што је круна Божијег стварања, човек треба да буде достојан син свога Божанског творца и да са љубављу и пажњом гледа на свет око себе.

Књига „Све у причама бива“ обилује и светоотачким предањима, народним изрекама, пословицама, мудростима, али и универзалним истинама.

Није случајно уводна приповетка у овој збирци „ Савезник“, која представља свет у малом. Приповедач, као осведочени заштитник и заговарач добротољубља и гостољубља, већ у уводном делу, цитирајући Библију,говори о насушној људској потреби за миром, али миром у савезу са Богом, миром на свом огњишту, будући да на њега имају право сви људи.Док је слоге и мира, свет личи на оазу (у Јелениној приповеци видимо склад у коме живе паун, кос, орао и други представници животињског света, а кад незахвалност, безобзирност и пакост доведу до трвења и поремећаја поретка и склада, онај који има уши да чује и који има моћ да делује (у овом случају орао, краљ висина, али и заштитник Српства – зар није очигледно да то може бити једино Свевишњи? – не оклева и штити оне који су угрожени.

Оно што је стављено на крај ове приповетке, као епилог, односи се на Косово, и опомиње сваког Србина да не заборави своју свету земљу, јер је то једини начин да приведе и себе и њу спасењу.

Прича о талентима је једна од оних на које овом приликом желим да скренем пажњу јер она, ослањајући се на Библију, наравно, наглашава да човек треба да буде свестан своје јединствености, али да притом не заборави на Творца, и да оне дарове који су му дати непрестано умножава, на радост своју, на радост ближњих, а понајвише Творца самог, који је човеку све дао да му служи на корист и спасење.

Приповедање Јелене Јергић тече природно, једноставно, ведро и бистро, као река. У тој реци се огледа српски језик, чист, здрав, народни, очишћен од свега што је неприродно, непримерено, туђе или сувишно.

Све приповетке писане су у народном духу, засноване на исконској народној мудрости, и све звуче као да су народне (приповедач је у збирку уврстио и неколико народних приповедака, али је приповедање уједначено у целој збирци.

Као посебну вредност истичем изванредно познавање народног језика јер Јелена као да слуша Вука који зна да сваки списатељ треба да води рачуна и о предмету о коме пише и о језику којим пише. Она доследно то спроводи у дело, износећи на светлост дана и неке речи које је савремени читалац можда заборавио или давно није чуо, речи из давнина, милозвучне и оплемењујуће, јер нас везују за прошлост и воде у светлију будућност ако умемо да их чујемо и чувамо овако како то чини Јелена.

Свака приповетка из ове збирке је бисер, и у свакој имамо исказано добротољубље и поштовање Божијих заповести, јер то је једини начин да човек стигне до спасења:

„ Све док се на земљи не укине време, путеви ће се, добра и зла, укрштати, али никада и поклопити. На тркама сви трче, учи нас апостол Павле. Па ипак, само један добија венац – онај који право војује.“

Најтоплије препоручујем савременом читаоцу ову књигу, књигу која нас подсећа да свет може бити бољи и лепши, уколико свако да свој допринос свеопштем добру.

- Виолета Милићевић

(ово је књига за све.. у њој сам пронашла многе приче које красе тему "Причам ти причу..али праву и лепу" .. сестра Јелена Јергић ми је једног јутра послала ову књигу, и ја је читам својим принцезама са истим жаром са којим читам себи)

[Vizantiona]

0110_hahaha.gif' class='bbc_emoticon' alt='0311_womens' />

ЗАИСТИНСКА СРПСКА БАЈКA

Горска вила и делија с лажним именом

Када је Бог стварао свет и када је планине и реке по земљи распоређивао, наиђe некаква Грррдна Грдоба која се од тих Божијих лепота хтела негде на сигурно склонити. Мислила је и - смислила. Чим се Бог замајао и у прављење океанских дубина задубио, Грдоба му украде џак пун брда које Он још не беше по земљи распоредио. Брже-боље, она врећетину пребаци на леђа, па се вину небу под облаке. Летела је и летела, тражећи где би могла какав заклон да сазида. Наједаред врећа пуче, а сва се она брда просуше. Знајући да је Бог засигурно чуо овај тресак, Грррдна Грдоба се шћућури у неку пукотину. А оно место, где се сва каменита голет из џака расула, прозваше људи Црна Гора.

У Црној је Гори одувек било великих јунака и мудрих глава. И ваљда зато што је цела та земља од сурих стена и планина начињена, тамо је мало било кмеза и пекмеза - пре би се деца научила по горама верати, него уз мајчине скуте ходати. Таква је била и малена Зорка, кћер црногорског кнеза Николе. Ништа јој није било милије него да скакуће са стене на стену, да се узвере на што вишу планину, па одозго облаке и под њима море да посматра. Узалуд су родитељи упозоравали: - Пашћеш, Зорка! Настрадаћеш, Зорка! – јок, није слушала. Јер у тишини неслућених висина, затворила би очи и замишљала како је у красотицу израсла и како издалека долази неки леп краљ и баш њу, за жену бира. Зато се Зорка поваздан пентрала: да сањари и да одозго, к’о права владарка, мотри људе и ствари.

И тако, једног летњег дана, када од силне жеге ни муве нису хтеле полетети, запути се лаконога Зорка на највиши од свих врхова. Пењала се, саплитала, подизала, клазила... Небо је изгледало све ближе, а земља све даља. - Пуф-пант, пуф-пант, пуфпантала је све уморнија Зорка. А онда је угледала пропланак са тепихом траве испод разгранатог чемпреса. Баци се потрбушке на то парче  меке хладовине и онако исцрпљена, одмах заспа. Још јој се ни капци у први дремеж не беху спојили, кад се изнебуха појави она Грдоба, која се међу тим каменитим стенама, због оног лоповлука, већ стотинама година скривала. Наже се над Зорку, па помисли: - Како је румена и лепа. Није као ја: стара и ружна. Мрррзим је! Сигурно ме је видела, па се од страха стровалила. Хм... можда ми је  скровиште отрила. Кад гура нос тамо где му није место, казнићу је казном најстрашнијом!

Грдоба снажно замахну тамним огртачем начињеним од клот-чемера и фркет-јада, па загрме над уснулом Зорком: - Нека си лепотица и нека си кнежевскога лица, желим ти да никад не постанеш краљица! И нека те ово моје проклетство стигне чим те будност из сна дигне!

Грдоба ишчупа једну длаку из Зоркине црне и дуге косе и одјури остављајући за собом вртлог смрдљиве прашине. А, Зорка, чувши ову буку, трже се из сна, па помисливши како грми и како се гадно невреме спрема, похита кући.

Зорка ни пола низбрдице не беше прешла, а Грдоба већ стиже далеко, чак изнад друге земље. Толико беше побеснела, да је заборавила на ону Зоркину длаку с којом је ко зна какве црне магије намеравала. Док је Грррдна махнито летела, длака јој испаде и ношена лаганим ветром, ова се влас лелујаво спусти право на брке делије који се одмарао подно велике храстове крошње.

Момчина је у овом крају био познат као Петар Мркоњић, јунак који се по тим босанским шумама за слободу српског народа борио. Јер, кад су великаши свет делили, ондашњи српски кнез Милан је тај део српске земље аустроугарском цару поклонио, а за узврат, лукави Аустроугари су остале великаше наговорили да се Србима врати Косово, које је, заправо, одувек и било српско. Ту  неправду Петар није могао поднети. Накострешили му се брци, ражестио му се поглед! Причало се како је целу своју очевину дао за сабље и пушке и како је то оружје саборцима поделио. Јуришао је први, не плашећи се смрти ни бола. Шапутало се да је он унук чувеног Карађорђа и да и њега анђели од метка чувају.

Ако су му нарав по поштењу упознали, лик су му по дугим и негованим брцима препознавали. И баш на те бркчине Петра Мркоњића пала је влас књегињице Зорке. Осети Пера најпре као да га нешто голица. Мрдуцкао је брцима лево - десно, па још више лево и још десно. Онда поче хукати, мислећи да ће отерати тог лептирића што га зачикава. Одједаред је тако јако кихнуо да му спадоше и капа и опанци! Трљао је брке, нос... кад ли га одједном обасја широк осмех. Осети Петар како му се лагано из бркова шири слатко-нежни мирис и како му се спушта све до срца, а одатле му читаву душу неизрецивом срећом опија. - Ако би љубав имала мирис, онда би, вере ми, овако мирисала, размишљао је Петар. Биће да је ми је стигло време за женидбу. Ово је Божији знак, јер босанска шума не може на девојачке косе мирисати!

Поче Петру срце снажно ударати. Он поскочи, стресе травчице са себе и попе се на коња. Потера вранца свом силином, не би ли што даље побегао од оног храста под којим је своје невојничке мисли оставио. - Наћи ћу те моја горска вило, рече гласно. - Само да овуда оружје утихне и да се више не морам крити и лажним презименом Мркоњић представљати. Само да сви душмани оду, да се могу у моју Србију вратити. Тада ћу те ја потражити!

И знаш шта? Заиста ју је пронашао!

Годинама касније, чу Петар да на врху једне од високих црногорских планина живи прелепа кћер  кнеза Николе. Отиде тамо и како крочи на оно каменито тле осети онај миомирис, који је давно, у босанској шуми, у његово срце унео слатки немир и наду. Кад угледа Зорку, истог се трена укочише и Петар и Петрови брци. Не часећи часа, уз дубок наклон, замоли је да постане његова жена. Убрзо потом, у црногорским дворима, венчаше се Зорка и Петар Карађорђевић, кћи црногорског кнеза и унук српског вожда Карађорђа.

Младожења је испунио свој завет: оженио се горском вилом коју је до краја живота волео. И Зорка је свога мужа пажњом обасипала и вазда му помагала да се на чело своје земље врати. Знала је она добро да је од свих Петрових љубави, она којом српски народ љуби - одувек била највећа. Ипак, Зорка свој сан није досањала. Истина, Петар ће неколико лета доцније бити проглашен краљем Србије, али (проклета да је Грдобина клетва!) Зорка није довољно дуго поживела да дочека да, уз њеног Петра, и она буде краљевском круном овенчана.

[Vizantiona]

0110_hahaha

Mama, je l’ sutra opet ideš na posao?

Mama, jel’ sutra opet ideš na posao?

Idem Sara.

A kad ne ideš?

Još dva dana, pa dolazi subota.

Još koliko puta treba da spavam?

Još tri puta, pa viiikeeeend!

Mama, šta je to posao?

To je obaveza, zadatak, zaduženje svakog od nas. Da bismo postojali, da bismo jeli, da bismo imali igračke, odeću, cipele... - moramo da radimo i da idemo na posao. Na taj način zaradimo i zaslužimo ono što nam je potrebno. Posao je obaveza svake mame i svakog tate, i svakog deteta i svake mace i kuce, svakog cvetića i oblačka, svega - ali baš svega što postoji na svetu.

Zašto onda i ja ne idem na posao?

Zato što je tvoj posao za sada ovde, u kući. I tvoj posao podrazumeva itekako mnogo obaveza. Za sada, dok si dete, ti svakoga dana moraš da ručkaš, spavaš, rasteš. A, tvoja najvažnija obaveza u detinjstvu je da se i-, i-, hajde pogodi, da se ig-, ig-...?

Igram!

Bravo, da se igraš, naravno! Neka deca idu u vrtić, u obdanište, u zabavište, u školu..., to je njihov posao.

A, kako Bakiša ne ide na posao?

Bakiša ovde radi: čuva tebe, čuva sve nas u kući, čuva dvorište, zakopava koske, laje da bi nas obavestio da nam neko dolazi...

E, babino cveće ne ide na posao!

Ne ide nikuda, to je tačno, ali radi i to mnogo. Cveće ima zadatak da lepo miriše, da svojim cvetnim sokom nahrani pčelice, a služi i za odmor leptirima. Da li si videla juče onog velikog, sa prekrasnim snežnobelim krilima, kako je sleteo na naše zumbule? A, tek lišće! Lišće ima veliki, važan zadatak da pročišćava vazduh koji udišemo. Zato se za parkove kaže da su pluća grada. Zahvaljujući parkovima, drveću, lišću, cveću..., u gradovi su lepši, čistiji, mirisniji...

ZNAM ko ne mora da radi!

Pssst. Ne viči toliko. Probudićeš baka Brankinog petlića. Sada je noć i svi spavaju. Ako sada probudimo petlića, on će da se zbuni, pomisliće da je jutro i krenuće na svoj posao. Kako šta je njegov posao?! Petao svakoga jutra budi ljude i ostale životinje. Popne se na plot i kukuriče. Zamisli kakav bi to dar-mar nastao da sad počne sa kukurikanjem? Zvezde bi se načisto zabezeknule, rekle bi:”Hm, šta je sad ovo? Petlić kukuriče i najavljuje početak novog dana, a sunce je još uvek sa druge strane jastuka.”

Ali, mama, stvarno znam ko ne mora da radi! More ne mora da radi!

E pa, draga moja, prešla si se. I more mora da radi. Pa, zar si zaboravila da je more kućica ribama, a leti i velika kada za brčkanje za tebe i za ostalu decu. A, boga mi, more je i velika pijaca, samo što nam za nabavku nisu potrebni novac i ceger, nego nam treba dobro mesto za 0110_hahaha, udica i crvić. More, odnosno ribice iz mora, nas i hrane!

Mama, i baš svi na svetu mora da rade?

Svi, ama baš svi.

Mama, a šta je to svet?

Laku noć Sara, slatko spavanje, slatko sanjanje.

Mamaaa, kaži mi, šta je to svet? Je l to sve što je naodozdo*  i naodozgo?

Svet je sve ono što ti vidiš svojim očima i sve ono što ja vidim svojim očima. Svet je i ono što ja vidim U tvojim očima, a sada, na primer, vidim da ti se oke zatvaraju i da se tvom svetu spava. Laku noć.

Mama, molim te, nacrtaj mi svet.

Hej, dala si mi fenomenalnu ideju. Sada ćemo da spavamo, a sutra kada ja odem na posao, tvoj posao neka bude da nacrtaš parče sveta. Koje parče? Pa… recimo ono koje vidiš kroz prozor. Važi? E, super. Laku noć.

Laku noć, mamice. Slatko spavanje, slatko sanjanje.

Zajedno sa detetom nacrtajte i obojite “parče sveta” koje se vidi kroz vaš prozor.