Епископ Фотије: „ЈЕРУСАЛИМЉАНИ“ И „ЕГИПЋАНИ“

[Guest]

„ЈЕРУСАЛИМЉАНИ“ И „ЕГИПЋАНИ“

 

 

 

 

Драга браћо и сестре,

 

 

 

 

 

Нека вам је на спасење и исцелење душе и тела свето Причешће и нека је жива и здрава мала сестра Јована, која се данас крстила и то крштење крунисала светим Причешћем, поставши тако нови члан Цркве Христове.

 

 

Видели сте како изгледа свето крштење у оквиру Литургије. Видели сте да онај ко долази да се крсти, кроз читање молитава – егзорцизме, бива ослобођен тираније демона и задобија благодат Светога Духа. После тога, на светој Литургији као печат и круна крштења долази свето Причешће, чиме новокрштени постаје једно са Христом. Зато је светоме крштењу место у светој Литургији, јер заједно чине и пројављују тајну Цркве и нашег спасења у Њој.

 

 

Тајна светог крштења повезана је и са данашњом јеванђелском причом. Данашња прича нам говори како је један човек, силазећи из Јерусалима у Јерихон, наишао на разбојнике, који га нападоше и полумртва оставише на путу. Сваки некрштени човек (а често и крштени) сличан је томе човеку кога су напали разбојници (демонске силе) и израњавили га грехом. Из тога стања физичке и духовне озлеђености, могуће је избавити се једино у Цркви управо кроз свету тајну крштења. У овој тајни, новокрштени се светотајински сједињује са Христом и задобија дар васкрсења и вечног живота, надилазећи тиме просто и пуко биолошко живљење.

 

 

Поменута јеванђелска прича о путу из Јерусалима у Јерихон односи се, како смо рекли, и на крштене чланове Цркве. Како? Онај ко живи у Христу, у благодати Светог крштења, он по речима светих Отаца духовно обитава у Јерусалиму. Ако, пак, он отвори свој ум за греховне помисли и греховни живот, тиме креће из Јерусалима у Јерихон, тј. губи благодат Светога Духа. Тако се и крштени одваја од Христа, па га поново могу напасти разбојници – демонске силе, и довести га у слично стање у којем је био пре крштења. Због тога је и члановима Цркве - крштенима, потребан непрестани подвиг, како би се удаљавали од Јерихона и пребивали у Јерусалиму. Бог једнако воли и крштене и некрштене људе, али крштени имају могућност да живе у духовном Јерусалиму – Христу, док некрштени то не могу.

 

 

Ава Антоније Велики, када су му људи долазили у манастир, често је питао: „Јесу ли „Јерусалимљани“ или „Египћани?“ Он није питао одакле географски долазе ти људи, већ да ли су истински људи Божији и да ли заиста траже Бога. Због тога је он за „Јерусалимљане“ говорио да је ту. Са њима је разговарао и поучавао их. За „Египћане“, туристе и случајне пролазнике и оне који не траже Бога, није био ту, из простог разлога јер им његова поука не би ништа помогла.

 

 

Господ Христос је дошао у овај свет да би као милостиви Самарјанин основао своју Цркву у којој се људи кроз веру у Њега и свето крштење исцељују од греха и смрти. Црква је духовно лечилиште, бања Витезда. Црква је и духовни Јерусалим за све оне који траже Бога и желе заједницу са Њим. Христос нам је својим примером показао шта и како треба да чинимо и како треба да живимо. Управо по Његовом примеру и ми смо позвани да будемо милостиви самарјани и да, носећи бремена једни другима, испунимо Закон Христов.

 

 

Ево једног конкретног примера за то. Данас смо мало негодовали при појању богослова на Иже херувими. Један ђак је певао, а десеторица других су стајали за певницом и ћутали.То није добро. Сви који су за певницом треба заједно да певају, а не једног да оставе самог. Потребно је од ђачких дана учити се да помажемо ближњима, јер је то основна поука приче о милостивом Самарјанину. Ако се тој мудрости не почнемо учити од младости, а за то имамо прилику, онда нећемо никада. У младости се, дакле, задобија и стиче етос најамника или етос пастира – милостивог Самарјанина.

 

 

У чему је разлика међу њима? Најамник (егоиста) увек и свагда води рачуна само о себи и својим интересима. Други за њега не постоји, нити је спреман да му помогне, јер је непрестано обузет собом и својим потребама. Шта је и какав је етос пастира открива нам управо прича о милостивом Самарјанину – Христу. Овакво схватање живота задобија онај који се уподобљава Христу и живи непрестано приносећи себе на жртву Богу и ближњима. Такав човек је увек спреман помоћи другоме, јер у другом не види свога противника, него брата.

 

 

Видели смо сви из приче о милостивом Самарјанину да је могуће имати све спољашње знање о вери и Закону Божијем, али да то у практичном животу буде далеко од нас. Због тога је у овој причи поменуто да и старозаветни свештеник и левит прођоше поред унесрећеног човека и не помогоше му. Зашто? Зато што је њихова вера била само на уснама. Тога се искушења морамо чувати и ми у Новом Завету. Ако постанемо неосетљиви на страдање ближњега и на његову невољу, онда се лако можемо уподобити негативним примерима из ове приче.

 

 

Да на крају још једном изразимо радост и благодарност Господу због велике тајне крштења и учлањења у Цркву наше мале сестре Јоване. Овим је она крочила на уски пут крста и васкрсења, пут на који и све нас Господ позива, приуготовљујући нам тако Царство Небеско и живот вечни. Амин.

 

 

 

 

 

Извор: Епархија далматинска