Божје одрицање

[Deja Vu]

Помаже Бог.

Читам малопре  ''Одрицање од моћи као самоограничење'' Владета Јеротића и наилазим на један занимљив пасус. Сад ћу га целог преписати овде:

 

- Приђимо сада са супротног краја, мање песимистичког, сложеном проблему одрицања као облика жртвовања. Чињеница је, најпре, коју може сваки човек на себи безброј пута у животу да провери: одрицање је императив живота! Ко то и зашто тражи од нас одрицање? Бог, природа, ''судбина''? Не одриче ли се сам Бог своје свемоћи стварајући светове, жива бића у њима, човека на Земљи, пружајући тако човеку сталан пример, зашто треба и он да се одриче своје моћи! Управо овако је размишљала Симона Веј, знаменит француски филозоф у првој половини двадесетог века када је написала: ''С обзиром на Бога, Стварање није чин ширења, већ повлачења, одрицања. Бог и сва створења мање је него Бог сам. Бог је човеку дао могућност да се умисли како је и он божанство, да би се и он, премда је створења, могао одрећи свога божанства.'' 

 

Може неко мало боље да ми појасни ово, јер почињем да извлачим неке закључке али не знам да ли су исправни. 

Ако се Бог одриче своје свемоћи, да ли то значи да он није свемогућ и свемоћан? Многи знају да поставе питање: Ако је Бог свемогућ и свемоћан, зашто не искорени зло? Њему као да слободна воља човека брани да то уради, што би значило да није свемогућ. Или је опет свемогућ, али неће да искорени зло да не би угрозио човекову слободу, а и како би човек на патњама извукао добит, као што се из сваке патње и бола извуче некакав успех и корист. 

 

Како сам разумео, Бог се одриче своје свемоћи током стварања света и човека због љубави. Онај који воли се жртвује са тог којег воли. Бог воли своја створења. Али он им такође нуди нешто или прецизније бих рекао ''оставља им у наследство'' те могућности самоограничења, жртвовања ради љубави али и ради самог чина стварања. Кад погледамо човека, видећемо да он носи Божју особину креативност. Човек је свашта нешто створио, али опет копирајући оно што је Бог креирао и пре свега ради неке користи као рецимо рачунар. Компјутер и робот нису ништа друго до човекова створења-робови. Али човек рецимо и ствара нешто из пуке љубави, зато што воли то да ради и воли сам предмет којег направи. 

Могуће да погрешно размишљам, али Бог као да је желео од човека да створи неког попут себе, да створи другога бога. Шта би ми онда требало наследити од Оца, како каже Јеванђеље у једном делу и зашто би били савршени као Он, неким другим речима казано, били богови? Није ли то превара змије? Не свиђа ми се то размишљање да је човек некакав бог или да ће постати бог. По мени он никада неће постати као један једини Бог чак иако добије неке супермоћи и шта ти сад знам. И да није то наследство некакав дар креације, да и ми сутра, после целе ове драме на Земљи, почнемо правити своје светове и космосе и да у њима будемо бог?  

Кад погледам, свуда видим жељу човека за вишим. Једни теже да освоје овоземаљску висину, материјално богатство, статус у друштву, славу, а други као скромнији за овоземаљске ствари желе да стекну некакву духовну висину.Где је ту разлика? Није ли и овај што пуца на духовну висину исти као овај што пуца на материјалну? Да ли треба да се одрекнемо те духовне висине и жеље да будемо као Бог и да постанемо оно што јесмо тј. људи? Није ли то гордост, та тежња за духовном висином? 

 

Опростите на овако дугачком тексту,желео сам још нешто да питам и кажем, али не могу да се сетим,одлетела мисао, пробаћу да је вратим. 

Хвала.