Kako je stao rat,na jedan dan...

[Deki992]

Praznici nam stižu. A za jedan takav, najradosniji

među Hrišćanima, desio se najneverovatniji prekid

jednog rata. I to svetskog. Ovo je priča o tome šta

jedna fudbalska lopta može. Ili, zapravo... šta može

ljudska sloboda, kada reši da je ne sputava tuđa

glupost.

Kiša je bila baš jaka tih decembarskih dana 1914. u

okolini Ipra, gradića na zapadu Belgije. Hladnoća -

poprilična. I ne čudi, severno more je na manje od 40

kilometara udaljenosti. U rovovima, jedni naspram

drugih, Nemci iz okoline Lajpciga i Englezi iz okruga

Varikšir. Istog onog u kome je Stratford na Ejvonu,

mesto u kome je rođen i odrastao slavni Viljem

Šekspir. Samo, malo je šta tih decembarskih dana

bilo slavno. Ginulo se u stotinama, a da ni jednima

ni drugima nije bilo do toga. Ne u rovovima u kojima

je voda bila do iznad kolena. Ne po onoj hladnoći.

Ne od snajpera i bojnih otrova.

Pa opet, nešto čudno se desilo tog 24. decembra

1914. Bio je to dan pred Božić po gregorijanskom

kalendaru, praznik koji su čekali i jedni i drugi,

sećajući se kako izgleda kada se on proslavlja sa

svojim najmilijima.

Iz jednog rova, od jednog momka iz Lajpciga, začulo

se na engleskom " Ej, jeste li vi iz Varikšira? ".

Pomalo zbunjeni Englezi, kojima u tih 18:30 Badnje

veče baš i nije bilo kao što su planirali, ćutanjem su

čekali šta će se dogoditi sledeće. Niko nije virio,

snajperi su bili vredni i u sumrak. " Jeste li vi iz

Varikšira? ", oglasi se opet pitanjem Nemac.

" Dođi pa vidi ", odgovori mu jedan Englez.

Svi su se nasmejali u rovovima. Prvi put posle

višemesečnih borbi od kada je počeo Veliki rat.

"Praznik je. Dođi pola puta, mi dođemo pola puta.

Bez oružja. Ponesi cigare", viknu Nemac.

Nikome nije padalo na pamet da tek tako izađe iz

rova, ali je redov Gregori upitao svog kapetana

Hamiltona sme li da uradi to.

" Idi, ali na sopstveni rizik", pustio ga je.

Kada se kapetan Robert Hamilton kasnije prisećao

tih prvih koraka, u svom pismu ih je opisao ovako.

"Gregori je zakoračio preko rova, došao na pola puta

od nas do njih i viknuo 'Pa, evo me, gde ste'?".

Viknuli su mu da još malo priđe, a on je to učinio.

Pred sobom je, odjednom, video dvojicu Nemaca. Bili

su nenaoružani. Ali, iza njih je puzao treći, sa

uperenom puškom u Gregorija. Tipično nemački. A

Gregori je bio bez oružja i sam. Tipično britanski. Pa

opet, razmenili su cigare, a kada se vratio, rekao mi

je da im je svašta napričao o našoj snazi. Smejali

smo se. Prestali smo kada je rekao da njihov oficir

želi da me vidi. Dovikivali smo se tako neko vreme,

saglasili se da susret bude u zoru, na ničijoj zemlji",

pisao je Hamilton.

Poručnik Kurt Zemič je sa druge strane bojišta

naredio Nemcima da niko ne opali ni metak na Božić,

osim u nužnoj samoodbrani. Učitelj je bio pre nego

što je rat počeo, a oko njega mladići, kao deca. A

deca vole Božić.

Na drugoj strani fronta, tajac. Dok su čekali to jutro,

ni sami ne znajući šta će tačno biti na dan koji su

oduvek voleli, momci iz Varikšira polako su počeli da

promaljaju glave iznad džakova sa peskom. Jedan

po jedan, virili su i osmatrali kako rovovi prekoputa

počinju da bivaju kićeni. Svećica ovde, savijeni

papirić tamo, jelka na sredini, pa svećice i na njoj i

oko džakova. Praznik je bio, i jednima i drugima.

Nemci su čak i zapevali i zasvirali "Tiha noć, sveta

noć". Britanci su odgovorili sa "Bože, čuvaj kralja".

"Tipično britanski", neko će reći. Ali, ubrzo su se sa

obe strane fronta čule samo Božićne pesme.

U zoru, na sam praznik, nisu se susreli samo

kapetan Hamilton i njegov kolega iz nemačkog rova.

Izašli su i vojnici. Prvi dogovor je bio da se u miru

prazničnog dana pokupe leševi. Neki od njih su tu

bili skoro šest nedelja. Počela je i razmena duvana.

Jedan bucko iz Lajpciga dao je čitavu kesu duvana

za engleski biftek. A onda je neko od Britanaca, iz

svog rova - izbacio loptu. Pravo u gomilu.

Nije trebalo mnogo jednima i drugima da zaigraju

fudbal. Englezi su svoj gol napravili od ruksaka i

kapa. Nemci su za stative iskoristili čuvene

"pikelhaube", svoje šlemove sa "bodljom".

Naravno, nije važno ko je pobedio. Za ljubitelje

statistike, momci iz Varikšira su primili tri gola, a dva

su dali. Božić je prošao bez rata na tom delu fronta,

uz fudbal na "ničijoj zemlji", uz jedno šišanje zakletih

neprijatelja (za paklicu cigareta), uz razmenu

razglednica, hrane, suvernira... Nečje tuđe ludilo je

ustuknulo pred dobrom voljom. Na jedan dan.

Ali, kilometar levo i kilometar desno odatle, ginulo se

i dalje. I tog dana. A starešine su prilično besnele

kada su čule za ovaj "prekid rata". Zabranile su da

se neko tako ikada i igde ponovi.

I nije se ponovilo. Nikada i nigde. Ipr je čak zasut

bojnim otrovom, koji je po njemu i nazvan iperit.

Stotine su pomrle u mukama, sa plikovima na koži i

plućima, baš tamo gde su vojnici tog 25. decembra

1914. pevali zajedno. I igrali fudbal zajedno.

Što bi Šekspir, onaj slavni, iz Varikšira napisao u

"Kralju Liru": "Kada se rodimo, mi plačemo jer smo

stigli na scenu velikih luda".

Pa opet, Kapetan Hamilton je preživeo taj pokolj.

Sklonjen je sa linije fronta kada mu je sluh bio

oštećen. I učitelj Kurt Zemič nije bio tu. Nekim

čudom, ne mali broj učesnika najneobičnijeg

fudbalskog meča na svetu, nisu se zadesili na tom

strašnom mestu kada je iperit bačen. Bežeći od

ludila u svoj vedri svet, makar na jedan dan, pobegli

su u istoriju.

Praznici nam stižu. Nekima za dan, dva, nekima od

nas za nedelju, dve. Ne zaboravite da zakopate svoje

ratne sekire. Zauvek, ne samo na dan. Kad je mogao

da stane jedan Svetski rat zbog dobre volje, mogu i

sve naše male bitke.

Preživećete, ne brinite.

Izvor: Blic.rs