Арапкиња са Руском душом

[Срђан Ранђеловић]

Мати Вероника (Рахеб)

Разговор са монахињом Вероником (Рахеб) из манастира Вазнесења на Маслинској гори

 

Мати Вероника води свој монашки живот у манастиру Вазнесења на Маслинској гори (Елеон) још од 1956. године. Дошавши још као дјевојчица, одлучила је ту провести остатак свог живота. Њено арапско срце не само да је привржено Христу, већ и љубави према руској историји и култури. Године свог живота на Маслинској гори су проведене у молитви, посту и бдењу скупа са монахињама различитих националности, у манастирској благодати и атмосфери љепоте што је видљиво током монашких служби испуњених посебним молитвеним духом.

 

* * *

- Мати Вероника, кажу да сте се у манастиру нашли још као дјевојчица и да сте одбили да га напустите из неког разлога, упркос сузама и преклињању родбине.

 

Да, у манастир Вазнесења сам дошла као осмогодишња дјевојчица. Знала сам три молитве на руском језику прилично добро: Оче наш, Трисвету пјесму и Господе помилуј. То сам научила у свом родном граду Витлејему, одакле смо прије тачно 55 година моја бака Азиза и ја дошле у Елеон. Сјећам се и датума - било је то 2. марта, 1956. године.

 

Наша арапска породица има грчке коријене, а презиме Рахеб на арапском језику значи "монашко". Кућа мојих родитеља у Витлејему налазила се тачно до базилике Рождества Христовог, гдје сам крштена. И тако се десило да након развода мојих родитеља моја бака ме одгајала до осме године. У једном периоду она је дала да похађам руску школу за арапску дјецу у Беит Джали, гдје смо похађали службе у православним црквама. Моја бака је вољела руски народ још од њеног дјетињства и могла је сасвим добро да се служи на руском језику. Она ме научила мојим првим ријечима и молитвама на руском језику.

 

Руске монахиње са Маслинске горе често су одсједале у нашој кући када би долазиле у Витлејем на велике празнике. Монахиња Татјана, коју смо мој брат Илија и ја звали нашом "руском баком" долазила је у посјете. Илија је убијен на фронту у Јордану са своје 23 године. Наш отац је био у војсци, и 1956. године, моја бака је морала ићи у Кувајт да га посјети, гдје је у то вријеме био распоређен. Тада ме довела у манастир "на само неколико мјесеци", и као што ће се испоставити, до краја мог живота.

 

- Да ли је мати Тамара била игуманија манастира у то вријеме?

 

Игуманија Тамара

 

Да, матушка Тамара, у царској Русији позната као војвоткиња, била је ћерка великог војводе Константина Константиновича и велике војвоткиње Јелисавете Маврикиевне, и праунука цара Николаја I. Рођена је као Татјана Константиновна Романова. Њена помоћница у тим данима била је Арапкиња, монахиња Феоктиста, а 1948. године заједно са сестринством дошла је у горњи манастиру у Елеон. Ту је живјело око 130 старијих монахиња, међу којима су била и три арапске дјевојчице од којих су касније постале монахиње Рафаила, Кристина и Марија. Матушка Тамара је познавала моју баку Азизу веома добро. У Витлејему је моја породица живјела у изобиљу, као власници земље и плантаже маслина. Бака је често ишла у посјету у манастир на Елеону, и увијек је доносила боце маслиновог уља као дар за кандила која су горила пред њеним иконама.

 

Сјећам се када смо моја бака и ја тек стигле у манастир ја сам добила књигу руске граматике и сиву мантију пошто сам била најмања дјевојчица. И тако су прошла два мјесеца након чега се моја бака вратила по мене из Витлејема. Међутим ја сам одбила да са њом пођем: "Бакице, шта је сада ово? Ја сам већ монахиња! Овдје учим руски и долази арапска учитељица. Једем руски боршч и кашу и допада ми се..." Чувши ово, бака се насмијала очију испуњених сузама: "Не могу те овдје оставити, исувише си мала. Шта ће твој отац рећи?" Бризнула сам у плач и отрчала игуманији Тамари. Матушка је покушала да убиједи моју баку ријечима: "Остави је још мало па ћемо видјети. Све што јој треба она овдје има, учи арапски и руски..."

 

Сјећам се да је моја осамдесетогодишња бака долазила по мене још два пута. Наравно, текли су потоци суза и многа појашњења, али манастир нисам напустила. Моја родбина ме "прогањала" све до моје 25 године, па је чак и моја мајка долазила, али све је било узалуд.

 

Наравно, и мој отац је долазио да ме врати, али би га матушка Тамара молила: "Јелена (то је било моје мирјанско име) већ пјева за нашом пјевницом, познаје музику и научила је да шије."

Имала сам читав низ послушања: пјевала сам, правила свијеће, плела бројанице, помагала у иконографском студију. Сама матушка Тамара ме научила руском језику и техници шивања, док ме мати Феоктиста учила везу. Моје образовање се одвијало под игуманијим окриљем. Током 25 година никад је нисам оставила - све до њене смрти.

 

- Колико сте година провели у манастиру прије монашког пострига?

 

Сви су ми говорили да као дијете, дјевојчице се требају играти луткама а не да журе постати монахињом. Наравно, будући да сам била наивна, тражила сам да ме са мојих 9 или 10 година облаче у монашку одјећу. Једном сам пришла матушки Тамари (када нас нико не би чуо звали смо је "ама," што на арапском језику значи "мама"), и питала сам је када ћу коначно постати монахиња. На мајчински начин ме помиловала по глави и рекла: "Исувише је рано за тебе, тек си дјевојчица." Готово сам почела да плачем од увреде, тако сам жељела бити одрасла! Након тога ми је матушка Тамара дала велику лутку, којој сам заузврат, да нико не види, сашила комплетну монашку одјећу. Показала сам јој, и молећиво, али ипак са дозом лукавства, рекох: "Ево видиш, чак и моја лутка Татјана је монахиња, а ја још увијек морам да чекам..."

"Ама", гледајући у лутку обучену у црно, се само насмијешила, а потом позвала сестру Сузану која је била кројачица свих монахиња, и рекла јој да ми сашије бијелу монашку капу која се зове апостолник: "Почећемо са овим..."

 

Још од свог дјетињства завољела сам све руско, па чак и "Божију кашу" и разне боршче. Иако Арапкиња по рођењу, у себи сам се увијек осјећала као Рускиња. Зато су ме и звали "Арапкиња са руском душом."

Искушеница сам постала на празник Вазнесења Господњег. Мој монашки постриг десио се уочи празника Усјековање главе светог Јована Крститеља.

 

Архимандрит Димитрије (Биака) ме постригао у искушеницу, а архимандрит Антоније (Грабе) ме замонашио. Монашки постриг десио се када сам имала 33 године и сјећам се да сам била најмлађа монахиња. Дакле, вријеме које проводим на Маслинској гори траје више од пола стољећа. Читав свој живот провела сам овдје, никада не напуштајући ово мјесто, никада чак ни не помисливши да одем до другог манастира или да се преселим у други манастир.

 

- Дакле, чак и свом дјетињству Ви никада нисте похађали арапску школу, а руски језик сте научили у манастиру?

 

Арапска учитељица би долазила код нас два пута седмично. Истина, она се жалила на мене игуманији, како ја не желим да учим арапски језик. Уживала сам учећи руску граматику и разговор на руском језику. Наравно научила сам и енглески језик. Међутим, посебно сам завољела руску историју и књижевност. Скупа са старијим арапским дјевојчицама периодично смо учили руски, али раних 60-тих у наш манастир је стигла Евгенија Клептсова - она је била духовно чедо св. Јована Шангајског, тадашњег архиепископа западне Америке. Послије је наша учитељица постала монахиња Јулијана. Она нам је дала озбиљно образовање на руском језику. Имали смо потешкоће са наглашеним слоговима и писањем. Требали су нам добри уджбеници које је наша учитељица наручила од њене сестре која је живјела у Москви. Након неколико мјесеци поштом су стигле двије књиге. Наравно, ови уджбеници су били прожети совјетским духом и његовом идеологијом: кроз текст су се провлачили пионири, октобристи и Лењин. Све пропагандне реченице и узнемирујући пасуси били су цензурисани од стране монахиње Јулијане која их је немилосрдно прецртавала црним мастилом или оловком. Ми дјеца смо били радознали: шта је скривено испод тог црнила или уништених страница? Једног дана смо згријешили, нашаливши се са нашом учитељицом. Пролазила је поред једног од наших прозора а ми смо дохватили чашу, и оловком лупајући о њу, рецитовали смо у глас: "Ми смо дјеца октобриста!" Монахиња је у ужасу сјела: како је ико могао изговорити такве ствари у манастиру?! Наравно да смо касније морали исповиједити ту неслану шалу нашем свештенику.

 

- Ко Вас је научио руској историји у манастиру?

 

Закон Божији и историју научили смо од стране архимандрита Димитрија, који је у то вријеме био начелник мисије Руске заграничне цркве. Био је ријетко интелигентан човјек, изузетног памћења и неисцрпне енергије. Имао је дар умјерености, а све сестре је знао поименице и ниједна му није била миљеница. Отац Димитрије је имао велико знање о старозавјетном и новозавјетном предању, историји Палестине и био је сјајан учитељ у манастиру. Веома много је волио Русију, често нам приповиједајући оно што је знао и сјећајући се Киевско-Печерске лавре, гдје је извршен његов монашки постриг.

 

Одувијек сам вољела учити руску историју, још од најранијег периода, династије Рјурикович. Тако сам темељно учила овај предмет да сам побјеђивала на такмичењима која је о. Димитрије организовао и била најбољи ученик из историје. Из његових руку добила бих малу икону, понекад тканину и конац за вез, нову мантију или подрасник, а једном ми је чак дао касетофон. Чак сам једном била стручњак за библијску историју и знала сам да наведем листу имена свих фараона и краљева из Библије. Међутим, такође ме привлачила класична руска књижевност. Нарочито ми се допадала вјерска поезија Пушкина и Лермонтова. Готово сам цијелу књигу "Евгеније Оњегин" знала на памет. Имала сам малих потешкоћа читајући Гогољеве "Мртве душе", али исто тако цијенећи књиге Достојевског и Толстојев "Рат и мир".

 

- Онда Вам је вјероватно позната "К.Р." поезија?

 

Наравно да јесте! Матушка Тамара је веома вољела свог оца, војводу Константина Константиновича, који је писао под псеудонимом "К.Р.," иако је она веома мало говорила о свом претходном животу док је била у манастиру. Имала је малу колекцију пјесама свога оца, и често ми је давала да "К.Р.-ове" пјесме учим напамет за Васкрс, Вазнесење Господње или на њен имендан. Принцеза Вера Константиновна дошла је у Елеон неколико пута, млађа сестра наше игуманије Тамаре. Заиста смо је вољели, звали смо је "великодушна, брижна али строга тетка Вера".

 

Када би сестре потонуле у своја сјећања онда бих ја читала пјесме њиховог оца на захтјев матушке Тамаре. Ако бих се приликом рецитовања пјесме збунила и застала, Вера Константиновна би наставила гдје сам ја стала. Онда бих се ја сјетила и даље наставила сама.

 

- Како се сјећате матушке Тамаре?

 

Први пут сам је срела 2. марта 1956. године, када смо моја бака и ја први пут дошле на Маслинску гору. Тог дана је манастир славио икону Мајке Божије "Свецарица". Била је поворка са овом иконом, која се кретала дуж унутрашње стране манастирских зидина. Архимандрит Димитрије и игуманија Тамара су је предводили, и она је била та која је касније постала моја "ама" - моја мајка.

 

Матушка Тамара и њена сестра Вера Константиновна

 

Наше сестринство је знало да је матушка Тамара била потпуно посвећена монаштву и у тешком послијератном периоду она је много урадила на изградњи нашег манастира. Никада није вољела причати о свом ранијем животу. Тек касније смо сазнали да је она била Багратион-Мухрански из првог брака, а потом Корочентсова из другог брака. Уколико би ипак причала о својој породици онда она не би рекла "мој супруг" већ скромно "отац моје дјеце", који је био принц Багратион-Мухрански. Она је била оличење властеле, љубави и понизности. Свако ко ју је лично познавао примијетио би да она посједује истинску једноставност и да је била најцјењенија игуманија у Елеону. Њени разноврсни квалитети су били љубазност, предусретљивост, стрпљење и љубав за своје ближње. Била је високо цијењена од стране многих у Светој земљи. Она је ојачала манастирске финансије и довела нове монахиње. Била је у стању да задобије повјерење многих локалних православних хришћана захваљујући којима су многе богате арапске породице почеле слати своју женску дјецу у манастир ради образовања, чиме се побољшало финансијско стање манастира. Матушка Тамара одржала је руски дух у манастиру и покушала је дати руско образовање арапским дјевојчицама. Она лично је предавала руски језик, и црквенословенски, као и руску књижевност. Није се одвајала од осталих монахиња, а њени оброци су били најједноставнији - узимала је само једну кашику током оброка.

 

- Ваш манстир је дом 16 арапских, 13 руских и 3 румунске монахиње, међутим и даље је руски манастир. Можете ли нам нешто рећи о монахињама арапског поријекла?

 

Једна од најпознатијих је свакако наша 89-годишња матушка Феоктиста (Јагнам). Још са својих 16 година она је радила у горњем манастиру, а од 1948. године на Елеону. Она потиче из црквене и веома имућне арапске породице. Све количине брашна у манастиру донирао је њен отац, Томас. Он је био веома оцрковљена особа и чинио је много добротворног рада за манастир. Све до 1965. године наш манастир је био снабдјевен бијелим брашном најбољег квалитета. Када је он градио цркву посвећену св. Георгију преко пута пећине на свом имању, он је позвао све наше монахиње да осликају фреске како би на тај начин зарадиле додатна средства за манастир. Матушка Феоктиста била је изузетно образована, завршивши факултет у Бирзеиту. Поред њеног матерњег арапског језика, она је говорила још енглески и руски језик. Њен живот био је повезан са матушком Тамаром, којој је била веома посвећена. У доби од 24 године матушка Феоктиста била је десна рука игуманије Тамаре, а прије и послије ње игуманијама Паули, Феодосији и Параскеви. Можда се некима у манастиру ово није допадало, али њено изванредно знање неколико језика, посебно арапског, одредило ју је за овај посао. Ни игуманија Тамара нити о. Димитрије нису говорили арапски језик, док је то званичан језик свих јавних установа у граду Атур, гдје се манастир налази. Матушка Феоктиста била је права, скромна монахиња. И она је била посвећена монаштву, а када би ишла у посјету родитељима не би напуштала манастир на више од два дана. Никада није говорила о мирјанским стварима, никада никоме није ништа одређивала и ако би икада говорила са мушкарцем никада га није гледала у лице. Поред својих свакодневних обавеза, налазила би времена да даје часове веза и дизајна. Била је такође умјетник, професионално студирајући сликарство. Сада је матушка Феоктиста обољела од Алцхајмерове болести и смјештена је у арапску болницу на Маслинској гори. Она се храбро бори са својом болешћу. Са нама разговара једино о духовним стварима. Навече одбија да једе, само испијајући гутљај чаја, са ријечима: "Сутра ћу се причестити!"

 

 

Остале наше монахиње које су стигле у Елеон дошле су из Витлејема, Беит-Сахура, Рамале, Таибе, Беит-Джале, па чак и из Јордана.

 

Све смо ми дошле у манастир да тражимо спасење за наше душе. И бориле смо се за све руско и за руску дијаспору - говорим о Руској заграничној цркви. Све руско смо уградиле у наше душе, чак не пожеливши ништа арапско да имамо. Појемо за пјевницом, гдје је сестра Афанасија била директор хора 33 године. Могле смо, али никада нисмо жељеле, пјевати било шта на арапском језику како не бисмо нарушиле монашко правило.

 

- Сада је Ваше послушање да радите у сувенирници гдје у посјету долазе многи ходочасници. Вјероватно морате одговарати на бројна питања.

 

О, да! Али чак и у киоску, исто као и у мојој келији, бројаницу не испуштам из руку дању и ноћу. Многе занимају детаљи у вези историјата нашег манастира. Људи постављају веома различита питања, а на нека од њих је веома тешко одговорити. На примјер, ходочасници са Урала једном су ме питали да ли је игуман Серафим (Кузњецов, 1873-1959) који је некада живио у нашем манастиру, исти онај који је донио ковчеге са реликвијама наших руских светитеља, мученика за Христа, Јелисавете и Варваре, из Русије преко Харбина. Свако зна да су захваљујући о. Серафиму ове свете мошти пронађене и сачуване.

Покојна мати Минодора (Чернова) ми је знала рећи да је о. Серафим живио у нашем манастиру у периоду од 1920-тих година до 1945. године и да је чак био њен духовни отац у том периоду. Неколико монахиња са Урала би долазиле к њему. Међутим, јеромонах Серафим се није слагао са руководством нашег манастира и био је принуђен да се пресели у Малу Галилеју која се налази на Маслинској гори. Не желим да улазим у разлоге сукоба. Приближавајући се крају свог живота о. Серафим је вријеме провео у манастиру Светих Апостола у Малој Галилеји, сједишту Јерусалимске патријаршије. Отац Серафим се упокојио у Господу у том манастиру године 1959, и његов гроб се тамо налази. Његов епитаф звучи као позив својим сународницима...

 

Сјећам се када сам се ја придружила манастиру тамо су се налазиле монахиње од 60-тих до 90-тих година живота, од којих су многе биле са Урала. Мислим да је и о. Антонин (Капустин) такође био из те области. Дакле, ријеч из нашег манастира је чак тако далеко стигла.

 

- Ви вјероватно морате ходочасницима и посјетиоцима говорити и о себи.

 

Наравно, завршим са неколико ријечи о себи. Срамота је, међутим, да многи од њих мисле да смо ми Арапи прешли на Хришћанство преко манастира - са Ислама. Они ме питају "Да ли сте се Ви крстили у манастиру? Да ли је то било давно?" "Не," одговорим, "Крштена сам још као дијете у Витлејему, у истој оној пећини гдје се Христос родио!"

 

Чак сам сретала и свештенике који то нису знали, или који нису разумијевали да се овдје Хришћанство проповиједало, на арапској земљи, још од времена апостола, и да је Света земља дом за више од неколико хришћанских Арапа. Једина ствар која нам је заједничка са нашим муслиманским комшијама јесте арапски језик.

 

Становници арапског града Атур, гдје је манастир смјештен, такође су испрва били изненађени да арапске дјевојчице посјећују руски манастир. А онда су се временом на то навикли и схватили да ми нисмо муслиманке већ хришћанке. Као млада жена сјећам се да су свештеници и ходочасници питали руководство нашег манастира: "Зашто примате Арапе у наш руски манастир?" Локални Грци су укорили нашег о. Димитрија: "Зашто, без нашег одобрења, примаш арапске дјевојчице из наше парохије? То су дјеца наших парохијана."

 

Отац Димитрије би одговорио: "Али ви њима нисте отворили православни манастир, па су тако многе од њих дошле к нама. Неке чак иду у католичке манастире. Ко ће очувати православно Хришћанство у Светој земљи?"

 

Управо тако, ми чувамо Православље на Маслинској гори!

 

Своје године на Маслинској гори проводим у молитви, посту и бдењу међу монахињама различитих националности, у манастирској благодати и атмосфери љепоте што је видљиво током монашких служби испуњених посебним молитвеним духом.

 

 

Антоније Холодиук

Превод са веб странице Руске заграничне цркве

Превод са енглеског Д. П.
11.12.2013.

 

 

 

 

 

Манастир Лепавина