Јеромонах Нил (Григориев): Кроз свој живот учим се да ходам у Божијем присуству

[Срђан Ранђеловић]

 

 

ЈЕРОМОНАХ НИЛ (ГРИГОРИЕВ)

 

 

Јеромонах Нил (прије монашења Виктор Евгениевич Григориев) је један од свештеника са најдужим стажом служења у Псковској епархији - преко тридесет година. Прије тога је много година провео у кампу за политичке затворенике. Примивши монашки постриг у Сретењском манастиру овјековјечен је као један од јунака популарне књиге архимандрита Тихона - "Несвети а свети". За вријеме једне од његових посјета Москви, о. Нил се сложио да нам исприча нешто о свом животу и служењу као свештеник.

* * *

 

- Оче Нил, кажите нам нешто о Вашем животу прије монашења

 

Рођен сам 1948. године на празник Рођења Пресвете Богородице, 21. септембра. Тек годину дана касније моја бака је могла да ме крсти у граду Стараја Руса, зато што сам био болешљиво дијете.

 

Моја бака, која се звала Варвара, била је дубоко религиозна жена. Када смо мој брат и ја били мали и када бисмо заспали, она би клекнула и молила се пред иконама. Када бисмо се пробудили, бака би још увијек била на кољенима. Често бисмо је питали, "Бако, да ли си спавала?" а она би одговарала да је спавала и да се управо пробудила. Бака је имала јако лијеп молитвени кутак, гдје су увијек горјела три завјетна кандила у име Свете Тројице.

 

Видите, свјетлост ових завјетних кандила је освјетљавала сав мој живот. Нарочито радо се сјећам мале иконе св. Нила Столбенског - била је то дрвена и јако стара икона, тако "истрошена" да се боја излизала а дрво је било готово потпуно огољено. Па ипак, ова мала икона била је изузетно лијепа под свјетлошћу кандила.

 

Бака ми је често читала чувене "Странице Св. Тројице" (периодична брошура коју је штампала Тројице-Сергијева лавра), које сам чувао многе године, а од којих су неке биле објављене од стране светог јерарха Илариона (Троицког) - о св. Сергију Радоњешком, св. Серафиму Саровском и Св. Нилу Столбенском.

 

Са осамнаест година почео сам размишљати о свештенству, али тада је живот био потпуно другачији тако да сам постао морнар у Херсону. Пловио сам морем на броду као чувени "друг", као вођа палубе, по завршетку наутичке школе.

 

Море је увијек живо и непоновљиво, баш као и духовни живот - увијек је живо. Није случајно да се људски живот често назива "море живота". Моја вјера је ојачала на мору.

 

Живио сам у граду Парфино, осамнаест километара од Стараја Русе, све до своје шеснаесте године. Тамо се налазила јака дисидентна фракција, и ми смо одрасли у таквом окружењу; то је био "101. километар" од већег града ("101. километар" је незванични термин који се односи на ограничење права појединих категорија грађана који нису смјели да живе у кругу од 100 километара од великих градова СССР-а. Током година политичке репресије чак и чланови породица политичких затвореника су послани да живе изван линије од 100 километра).

 

Педесетих година прошлог стољећа у Стараја Руси је живио свештеник, о. Василије, који је служио у цркви св. Георгија. Био је старости од око 90 година, и сви старији људи су код њега одлазили на исповијест. Ту је такође био архимандрит Исидор, будући митрополит Кубана и Краснодара.

 

Од свих оних који су били затворени у то вријеме, посебно се сјећам свог стрица Леонида Мосина, кога су заробили Нијемци, а који је потом био у војсци генерала Власова одакле је покушао да побјегне три пута, успјевши у намјери тек из трећег покушаја. Затим је служио у казненом батаљону помогавши ослобађању Берлина. На крају рата, упркос његовој војној храбрости, био је поново затворен на десет година зато што су га Нијемци ухватили. Бака Параскева, која је била свједок вјешања свог мужа и сина од стране Нијемаца, била је партизан. Она је била заробљена и одведена у концентрациони логор Треблинка, затим у Бухенвалд, да би коначно била ослобођена нашим снагама из Аушвица. По завршетку рата послана је у совјетски филтрациони камп, самим чудом се вративши кући. Стари бољшевици који су патили под совјетским режимом, као и официри Власове војске који су били ратни заробљеници, сви они су живјели у Стараја Руси.

 

Када сам служио у војсци у Валдаји међу Украјинцима је избила националистичка борба. Доста сам знао о националистичком покрету у Украјини и тако сам почео разговарати са њима и објашњавати ствари. Као резултат њихово непријатељство је јењавало и они су постали блиски пријатељи, међутим, војна полиција се окренула мени због политичких активности које нису биле регулисане комсомолским подзаконским актима. У свега неколико дана био сам ухапшен. То се збило у априлу 1968. године. Концем априла побјегао сам са намјером да одем на Запад, у Париз, и тамо приступим богословском институту. Поново сам ухапшен током свог покушаја да пређем границу 8. маја. У московском затвору Лефортово провео сам годину дана, готово сво вријеме у самици. Тада сам имао свега двадесет година. Као закључак једног од мојих испитивања, два официра су један другом рекли: "Да нисмо свашта доживјели свих ових година, кренули бисмо његовим стопама. Тај клинац нас побјеђује. Опасно је испитивати га". Дали су ми седам година затвора као политички затвореник.

 

- Шта су биле теме саслушања?

 

Теме су биле вјера, државни режим, револуција, убиство царске породице, и друге ствари. Добио сам могућност да негирам своја увјерења, али сам ту могућност категорично одбио.

 

У то вријеме смо имали политичке затвореничке кампове, и мене су послали у Јавас у Републици Мордовији. Тамо нас је било око 1.000 у једанаестој зони. Зими се једанаеста зона расформирала пославши људе тамо и овамо у друге зоне. У Јавасу, гдје смо прво доведени, налазио се дубоки ров који је булдожер ископао, до ког је стајао такозвани "недодирљиви" булдожер који је сахрањивао затворенике стрељане Хрушчовим тајним налозима када за то дође вријеме.

 

У селу Барашево, које је окружавало трећу зону, налазио се ров у облику слова Т гдје су вршена погубљења дјеце "народних непријатеља" - ту је било сахрањено 25.000 људи - а у другом рову, паралелно са првим, било је сахрањено око 20.000 свештеника и црквених радника. Стари комесар кампа Дубрав нам је ово испричао. Млада борова стабла расту на овим масовним гробницама.

 

- Да ли сте се на тим мјестима икада срели са вјерницима?

 

У селу Барашево (ово се збило у периоду од 1970-72 године) око нас је настала православна заједница. Стално смо се окупљали и молили. Тамо је постојао објекат за купање у облику слова Т који су саградили њемачки ратни заробљеници, и ми бисмо се окупљали на молитву у унутрашњем углу. Некад би дошло пет или шест људи, па и до 15 у дане поста. Сјећам се Валерија Заитсева, бившег рониоца; Виктора Чеснокова, кубанског козака; Саше Удодова, војног историчара који је студирао руску војну умјетност од древних времена до данас и који је након ослобођења отишао у Норвешку; Евгенија Вагина, који је прије двије године умро у Италији и који је био дио групе Лењиградских демохришћана под вођством Игора Огуртсова; Михаела Јукановича Садоа, из исте групе - изузетно племенитог Асирца који је касније предавао стари јеврејски језик и црквену архитектуру на Богословској академији у Санкт Петербургу. На његову препоруку надгледао сам предавања на академији, укључујући она од садашњег патријарха Кирила који је у то вријеме био декан академије. Такође се сјећам Вјачеслава Платонова, студента оријенталистике. Петар Савић био је активни учесник наше заједнице. Са 15 година одведен је из земље у Берлин, а затим у Дрезден, гдје је помагао да се угаси пожар након америчких напада запаљивим бомбама, а потом је због тога ухапшен 1945. године. Андреј Донатович Сињавски такође је био са нама затворен. Он је био студент књижевности, и 1972. године био је послан у Париз без могућности да чак пресвуче своју затворску одјећу. Његова супруга, Марија Росанова, ћерка познатог филозофа, донијела му цивилну одјећу у Париз.

 

Тамо су се налазили и свештеници: јеромонах Георгије из катакомбне цркве Карловац. Он је био један од младих калуђера свог времена који је служио у граду Чита и који је одбио да сарађује са комунистичким органима. Како смо вршили служења? Ништа није било дозвољено - ни Библија нити било шта друго. Тамо се налазио један ђакон који је редослијед служења знао напамет, и ми смо служење записали према њему. Међутим, пошто се он плашио ићи на службе, ми смо одредили о. Бориса да чита служење. Ја сам читао дио јектенија. "Али оче, правила то не дозвољавају!" "Не, не," он би одговарао, "Ти ћеш ускоро постати свештеник, тако да их изговарај без страха". У таквим екстремним условима особа показује своје право лице, тако да је баћушка јасно видио и отворено говорио. Отац Георгије, који је у затвору провео 30 година, понашао се према мени као према свештенику. Ту су такође били блажени Емилијан и о. Борис Заливако.

 

- Каже се да су они који су преживјели страхоте концентрационог логора Соловецкиј и других затвореничких кампова, осјећали посебну помоћ од Бога. Да ли сте Ви имали властито искуство близине Господа?

 

Неко осјећа Божије присуство и Његову благодатну помоћ стално. Једном сам био затворен у самици 15 дана. Зидови су били прекривени ледом. Када су ме тамо одвели, на ногама сам имао папуче од скаја без чарапа, памучне панталоне и јакну. Они те угурају у тај хладњак величине око 2.5 џ 1.2 метра. Унутрашњост је бетонска са малим металним сточићем на ком можете сједити кратко вријеме. Били су кревети у самици направљени од храстовине, међутим на њима је било немогуће спавати; да су били направљени од јасиковог дрвета могли бисте лежати на њима, али храстовина се не може угријати. Морали смо спавати стојећи или сједећи. Сваког другог дана бисмо добијали храну. За ручак бисмо добили шољу топле воде и водену цицвару, за вечеру - ништа, за доручак шољу воде и око 250 грама хљеба. Наравно ми бисмо ходали около само да се мало загријемо и молимо. Чувари су свако толико бацали поглед на нас да виде да ли смо још увијек живи. Почео сам да сажаљевам моје чуваре, и једном од њих сам рекао: "Зашто су те ставили овдје Андрјушка? Што се мене тиче ја знам што сам овдје - крив сам пред државом. Али шта си ти урадио? Ти си затвореник баш као и ја; једина разлика је та што ти имаш капут, одјећу и обућу која је топлија, ти боље једеш, али то је једина разлика. Твоја душа је једнако окована као моја."

 

Тај момак је био козак. Посљедњег дана је отворио врата, извадио нешто хране и дао ми - нешто свјеже харинге и мало чаја. "Само једи преда мном," рече. Али добро сам знао проблем са харингама, зато што усољена риба у затворској ћелији значи страховиту жеђ. Међутим он је рекао: "На дужности сам данас и донијећу ти чаја. Али ја нажалост немам ништа друго да ти дам". Сједили смо и причали цијелу ноћ. Он рече: "Ово је моја задња ноћ - сутра одлазим. Немам више снаге да останем. Мислио сам и мислио о томе. Разумијем зашто си ти овдје, али зашто бих ја био овдје са тобом?"

 

Други пут су ми дали 45 дана затвора. Нису имали право да ми дају све одједном јер је само 15 дана било дозвољено. Дакле, ево шта су урадили - извукли су ме напоље на сат и по, и онда ме осудили на нових 15 дана затвора, и на тај начин су намирили 45 дана. Истина, када сам први пут изашао држао сам се за зидове, али сам био на својим ногама. Међутим, други пут су ме изнијели на носилима, у мртвачницу. Моје тијело то није могло поднијети. Из другог свијета сам видио како су ме подигли, тресли ме и како су ме изнијели. Начелник санитетског одјељења била је Јеврејка, мајор. Када ме видјела упитала је: "Кога то носите?" "Покојника из самице. Смртни исход." "Сачекај тренутак," рекла је.

 

Ово је било моје друго искуство смрти, у ком сам чуо Божији глас. "Вратите га назад, има он још да служи," и онда сам се вратио. Погледао сам и видио Пресвету Богородицу како се нагнула нада мном, а затим је начелница одјељења издала наредбу, "Пошаљите га у болницу, у моје крило." Она је радила на хирургији. Задржала ме у болници три недјеље. Прије него што сам био отпуштен разговарала је са главним управником. "Нећу вам дозволити да убијете овог дјечака," била је одлучна.

 

У том кампу сам радио двије године - цијепао сам дрва. Стража би доносила дебла а ми бисмо их резали циркуларом. Према плану дневно смо радили 5 кубних метара. Касније ми се допао апарат за варење из механичарске радње па сам молио да ме тамо пребаце, и тако и би. Након рада у тој радњи почео сам да учим машине и кинетику. То је за мене било лако зато што сам одувијек волио читати књиге, још од дјетињства. Књижаре су биле моја омиљена мјеста. Наша школска библиотека била је веома добра, и све сам из ње прочитао до свог седмог разреда. Тамо није било ниједне књиге коју нисам прочитао.

 

То је разлог зашто је то мени било лако, и убрзо сам одабрао и положио испит код главног инжињера који ми је одмах додијелио трећи ниво. Касније сам савладао 6-осовинске њемачке машине - постојала је аутоматска монтажна линија - а онда сам морао да поставим ваљаоницу. Тако сам се постепено навикао на машине у кампу.

 

По мом ослобођењу радио сам као машински техничар у фабрици, и онда сам прешао на технички институт. Међутим нисам био у могућности да наставим са студирањем зато што сам морао да се храним, а моја стипендија је била исувише мала. Почео сам радити дању а учити ноћу.

 

Суботама и недјељама са лењинградског универзитета би долазио доцент новинарства који нас је учио фото-новинарству. Ми смо радили фото репортаже за књижевне текстове. Све ми је то било изузетно интересантно, и тако сам почео да улазим у кинематографију и фотографију, студирајући ове предмете као изборне.

 

- Које године сте били рукоположени?

 

 

Архимандрит Агатангел (Догадин)

 

 

Ове године, 2012, је 31. година мог служења као свештеник. Рукоположен сам у чин ђакона 1981. године на празник Архангела Михаила, а 1985. године на празник свих руских светитеља и Свете Горе рукоположен сам за свештеника.

 

Архимандрит Агатангел (Догадин) из цркве св. Филипа у Новгороду, мој исповједник, ми је рекао: "Стани са својим свјетовним стварима и иди у манастир." Те године се упокојила моја бака Варвара. Отац Агатангел ме послао у манастир Жироветзи. Тако сам напустио све, институт и нови комфорни стан, и отишао сам у манастир.

 

У то вријеме игуман манастира Жироветзи био је архимандрит Константин (Комич), а управитељ је био архимандрит Атанасије (Кудиук). Али Чека (тајна полиција, оп. пр.) им није дозволила да ме приме. Архимандрит Атанасије био је пријатељ са архимандритом Леонидом, игуманом манастира Светог Духа у Виљнусу; тако сам завршио у Виљнусу. Тамо ми је о. Леонид другог дана пришао и рекао: "Они (КГБ) не желе да имамо ишта са тобом."

 

Након тога сам се упутио у Печоре, код о. Гаврила [архимандрит Гаврило (Стеблиученко) - игуман Псковско Печерског манастира од 1975 до 1988. године], али ми ни тамо нису дали да останем. Игуман ми је вратио моја лична документа и дао ми је нешто новца за пут, рекавши ми да одем епископу. Отишао сам код о. Јована (Крестјанкина) и он ми је рекао: "Иди владици [епископу]." Тако сам отишао и код епископа Јована [(Разумова) (1898-1990)] и он ми рече: "Сине, иди поново о. Агатангелу с обзиром да га сматраш својим духовним оцем. Ми овдје имамо свештеника по имену о. Пантелејмон у Мелници, и ако ти твој духовник да благослов иди да помогнеш о. Пантелејмону." Поново се вративши о. Агатангелу објаснио сам му ситуацију. Ово је било 1980. године, када је Москва била домаћин олимпијских игара. Отац Агатангел ме послао у Мелници да помогнем о. Пантелејмону.

 

И тако сам завршио у селу Мелници, да служим у цркви Архангела Михаила, гдје ме игуман Пантелејмон примио у својству чувара и псалмопојца. О. Пантелејмон био је веома енергичан човјек. Он је поправио цркву у Борисову која је пропадала и била рушевна, а затим је почео служити у Мелници. Код њега сам био годину дана. Исто тако, нисам видио никакву сврху остати са о. Пантелејмоном. Вратио сам се о. Јовану и рекао му сљедеће: "Оче, ви и сами знате да је он неписмен - прави грешке приликом читања Јеванђеља. Када му нешто покушам објаснити он ми каже, &лсљуо;Ти би да ме учиш?&рсљуо;" Питао сам о. Јована да ли могу отићи код о. Бориса у Толбици. "Добро," рекао је о. Јован, "разговараћу са епископом." Епископ нас је саслушао и рекао: "Заправо потребнији си у Толбици." Отац Борис је такође био у затвору шест година - био је осуђен прије рата (1937-43). Године 1937, када су власти похапсиле све парохијане у граду Остров у Псковској покрајини, гдје је служио као ђакон, он је био једини који је спасен - спасила га је његова жена.

 

О. Борис био је инвалид па су га послали у инвалидско подручје у Владимирској покрајини - био је напола слијеп. Када је био дијете водио је слијепог свештеника од војне управе до цркве св. жена Мироносица у Пскову. Његова мајка, која је била позната припадница социјалистичких револуционара, није жељела да он помаже било каквим свештеницима. Она их је називала "поповским окотом", и једном га је ударила тако јако да је пао ударивши се о потиљак главе и изгубивши вид. Остао је 50% слијеп.

 

Након хапшења о. Бориса, његова жена Марија је продала њихову кућу у граду Остров, а новац је користила да иде у посјете у село гдје су држали о. Бориса у затвореништву. Купила је дрвену сауну коју је преуредила у кућицу, набавивши двије козе које су својим млијеком оживљавале о. Бориса. Захваљујући томе он је преживио.

 

Након посредовања о. Јована, епископ ме послао о. Борису. На празник св. три Јерарха пребачен сам у Толбицу. Са о. Борисом служио сам четири године. О. Никола (Гурианов) служио је недалеко одатле. Тамо сам се добро осјећао. Било је то благословено мјесто - кад год бих имао неки проблем могао сам отрчати о. Николи по брзо рјешење.

- Чега се сјећате у вези о. Рафаила (Огородникова)?

 

 

Јеромонах Рафаило (Огородников)

 

Оца Рафаила сам упознао 1980. године. Понекад је о. Пантелејмон ишао у Крим да лијечи своје болести. Његово стање након тих третмана је било боље. Сјећам се једном у децембру, на празник великомученице Варваре, служили смо заједно - у то вријеме сам био псалмопојац. О. Рафаило био је постављен на празник св. Николе, и тада смо се упознали. Погледао сам и видио да су стигли у "Запорожецу" (аутомобил), који су он и о. Никита заједно купили. Поздравили смо се и ја сам их упитао: "Да ли долазите из Печора?", а они одговорише "Да." Молили смо се у цркви а затим сам их повео у своју келију. О. Рафаило ме упитао: "Имаш ли овдје искушења?" Одговорио сам му да искушења никада не остављају човјека. Брат о. Рафаила био је у затвору, а о. Никиту је породица одбацила још док је био дијете, па је у манастиру одрастао од своје седме године. У доби од 13 година кренуо је у Боровик да се придружи јеромонаху Доситеју, који га је подизао све док га нису позвали у војску. Након завршетка војног рока отишао је архимандриту Алимпију у Псковско Печорски манастир. Отац Рафаило био је духовник о. Никите коме је овај вјеровао и бескомпромисно га слушао. О. Рафаило био је заиста велики човјек и људи су му вјеровали. Био је мудар човјек од кога се доста могло научити.

 

Мудрост и понизност, жеља за послушањем - све су то били квалитети о. Рафаила. Једном му је пришао један дјечак и рекао му: "Немојте данас јести јаја оче." О. Рафаило је увијек тражио изговоре како би био послушан, тако, без обзира што је био уторак и није се постило, он је ипак послушао ријечи овог обичног, малог дјечака. Жена која је радила у кухињи касније је рекла да су се сва јаја тог дана покварила. Ова стална чежња за послушношћу помагала је о. Рафаилу у многим животним ситуацијама.

 

- Шта је то старац?

 

Сјећам се разговора који сам водио са о. Јованом (Крестјанкином), који је рекао да су нам старци дани од Бога. "Старчество је Божији дар, и даје се само тамо гдје постоје они који ће слушати и држати се онога што им старци кажу. Међутим, човјек је пун слабости. На примјер, неко тражи благослов од једног, па од другог, од трећег, четвртог, петог, десетог и тако даље... Али не испуњава ниједан од добијених савјета. Господ ће укорити таквог непромишљеног човјека, зато што због своје непромишљености он узима превише на себе. Стари оци би уобичавали рећи, "Ако си себи одабрао старца, онда са њим остани до краја."

 

Једном је једна жена тражила да јој дам благослов да чини метаније и Исусову молитву. Прије него што ме упознала она је практиковала чисто монашко молитвено правило. Питао сам је: "Да ли си ти монахиња?" Она одговори: "Нисам, али планирам да се замонашим. Можда ће о. Рафаило да ми изврши монашки постриг." То се често дешавало у совјетско доба - монахиње су се постригавале у парохијама. "Па, ако желиш практиковати Исусову молитву ради сљедеће: изговори једну Исусову молитву ујутру са једном метанијом, једну у подне са једном метанијом и исто то понови навече." Она ми рече: "Да ли се ти то шалиш са мном? Шта ти мислиш ко сам?" "Не мислим ја ништа. Бог те благословио - ако можеш испунити ово послушање онда се врати за мјесец дана." Након једног мјесеца она се вратила плачући. "Молим те опрости ми што сам се наљутила на тебе. Ја то не могу - чим чак и помислим да учиним метанију сваки дио у мени се буни и ја то не могу да учиним." "Видиш. Ти си кренула путем искуства и видјела да то не можеш урадити. Шта ако узмеш монашки завјет - шта би онда урадила? Онда би морала да испуњаваш правило без обзира жељела ти то или не," одговорио сам јој.

 

- О. Нил, да ли се познавали о. Доситеја?

 

Посјетио сам га неколико пута. Сјећам се шта је о. Јован говорио о оцу Доситеју. Он је рекао да је то један од посљедњих стубова, који је опонашао древне свете оце. Његова келија је била направљена од дрвета. Чак и када би се разболио он се не би гријао на пећ - само би се умотао у крпе и тако лежао. Када би се болест смирила он би устао и наложио ватру. Људи су долазили код о. Доситеја али он би настављао са својим послом, не говорећи ништа посебно, већ би само радио оно што је започео. Када би дошло вријеме за молитву, он би стао за налоњ, отворио своју молитвену књигу, часослов или октоих (осмогласник), и почињао би да се моли. Посјетиоци су се молили са њим.

 

Сјећам се једног Великог поста када се о. Доситеј разболио и доктор му је изрекао смртну пресуду. "То је то оче - за два мјесеца наручите даске и начините себи ковчег." О. Доситеј је затворио своја врата и потпуно се повукао, не отварајући ником. Изашао је само на Васкрс отишавши у цркву гдје је служио о. Никита, док му је лице било потпуно чисто и бијело. О. Никита је касније рекао: "Нисам га препознао!" Питао сам га: "Како је то могуће? Зар те он није подигао, отхранио?" "Али он се тако значајно промијенио, постао је човјек који исијава свјетлост," одговорио је о. Никита, "да га нисам препознао." О. Доситеј имао је омиљену икону једног златокосог анђела на кога је и сам почео да личи.

 

Поживио је још двије године, упокојивши се на Васкрс, када му се чамац преврнуо. Погребни обред за о. Доситеја служен је на Свијетли четвртак. Унијели су га у манастир усред звоњења васкршњих звона. Каквом чашћу је удостојен - да умре на Васкрс! Свету Причест примио је од о. Никите на Васкршњој литургији. О. Доситеј био је изузетан монах.

 

- О. Нил, већ двадесет година служите у најудаљенијој парохији Псковске епархије, у селу Красиковшчина. Кажите нам нешто о вашем парохијском животу, како сте га изградили.

 

Готово никога нема у парохији. Свјетло гори у свега шест кућа. На Нову годину унучад долази у посјету својим бакама и рођацима, али у супротном врло ријетко ту можете видјети људе. Вриску дјеце не можете чути чак ни љети. Остале су само двије или три баке. Чак је и гранап затворен. Нема продавнице, нема воде - само старци полако около ходају.

 

Али када сам тамо дошао прије 20 година било је 50 људи, који су држали 50 властитих крава и водили их на испашу сваки дан. Онда је све кренуло да пуца и да се урушава, штале су затваране и сада у селу нема ниједне краве. Свега неколико парохијана је остало. У преко 20 година сахранио сам готово сву парохију.

 

Међутим, када сам служио у селу Толбица (1981-1984), имао сам три мачке, пса и шест пацова који су живјели у мојој кући. Када бих ујутру устао на молитву и отворио странице својих богослужбених књига животиње би почеле са живахним разговором. Рекао бих им: "Тишина!" и оне би сјеле на једном мјесту, као хипнотисане, без да направе било какав покрет. Мирно би сједиле све док не завршим са читањем октоиха, али чим бих завршио и затворио књигу почеле би цвилити јер је вријеме да се хране. На мом тријему је знало бити и десетак змија. Имао сам мачку која би летјела на њих - када бих погледао све змије су биле обезглављене.

 

Ако икада будете морали живјети у пустињи или у шуми, немојте се плашити. Када сам једном ходао планином - некада сам био планинар - морао сам да пузим дуж стазе, и нашао сам лицем у лице са левантинском змијом отровницом која се одмарала на стијенама. Подигла је главу и погледала ме. Када се тако нешто догоди не смијете направити никакав покрет, чак ни трептај ока. Гледала ме и спустила се, али у борбени положај. Да сам направио било какав покрет скочила би на мене и угризла ме. Морао сам чекати све док није отпузала са стијене. Основно је да се не плашите, и онда вам се ништа неће десити. Исто је са медвједима и вуковима. Али најосновнија ствар од свих јесте да све у природи осјећа Бога; то је директно повезано за милошћу Божијом, и када је нека особа испуњена молитвом и животиње то осјећају.

 

 

- О. Нил, како сте се бринули о својим парохијанима? Како сте им помогли да стану уз своју вјеру? Напослијетку, била су то тешко времена.

 

Ради се о томе да их ми покушавамо учити ријечима, али парохијани уче примјером - они гледају како ви живите. На примјер, на задушнице они доносе храну и гледају да ли ћу је ја узети од њих или не. Свештеници у граду би је узели па сам тако и ја урадио - на свом путу ка Печору однио бих је у дјечији дом. Али шта сам том храном могао у Красиковшчини? Сва би се покварила. Рекао сам жени која је помагала у цркви: "Параскево, кажи женама да храну носе кући зато што мени ништа не треба." Чуо сам жамор а онда је све нестало. Моја грешка је била зато што када би ишли на службе у сусједне парохије, они би рекли о. Георгију: "Наш свештеник не узима ништа, а ви узимате све. Да ли ви продајете наше колаче?" Када сам видио о. Георгија он се смијао и испричао ми како су га његове бакице критиковале. Рекао сам му: "Отворено им кажи да сву храну носиш у дјечији дом." Након тога, моји парохијани су ме питали: "Оче, о. Георгије нам је рекао да сву храну носи у дјечији дом. А зашто и ти то не радиш?" "Ја немам шта да носим, ви све однесете." "Па кажи нам да све оставимо и ми ћемо тако и учинити." Бунио сам се да немам начин да ту храну носим, али су ми они касније рекли: "Сада имаш ауто - носи храну."

 

Онда сам морао да узимам све колаче од задушница, и да их носим у дјечији дом. Тамо би ме радосно дочекивала дјечица. "Отац је дошао!" То су малишани од три или четири године, Божији анђелчићи, мала чуда. Како бих им усадио хришћански дух читао сам им учења св. Теофана Затворника, или писма о. Јована Крестјанкина. Понекад бих стао и испричао им нешто из мог живота. Свештеници су им ријетко долазили.

 

 

Стадо о. Нила

 

Моја парохија у Красиковшчини је тежак крст за свештеника. Сјећам се о. Валентина који је служио у овој парохији. Он је велики подвижник. Успио је да ту служи свега три године, након чега је отишао у Камно, добру парохију. О. Валентин је питао епископа да га тамо пребаци како би могао служити на гробу свог сина, који се на Псковском језеру удавио када је имао 13 година. Након смрти дјетета, његова жена се замонашила у манастиру Дивејево, касније поставши схимонахиња Марија (већ се упокојила).

 

 

- Кажите нам нешто о својим ранијим парохијама.

 

Сјећам се када сам служио на Хохлови брдима, Порховска област (1985-1989). Управо смо завршили обнову цркве. Била је јесен, и регионална власт је дошла да истражи. Ходали су унаоколо негодујући, и онда ми рекоше: "Било би боље да си тај новац дао у неки мировни фонд." Одговорих: "Ја вам дајем новац и у мировни фонд. Довољно за флашу пића - попијете коју и смирите се." Неко рече: "Он је идиот." Међутим, други му одговори: "Можда он јесте идиот, али види шта је постигао - црква је као нова." Наравно, црква је увијек била уредна - иконостас је био очишћен и сијао се у злату. Током протекле четири године радили смо од изласка до заласка сунца, спавајући свега два до три сата ноћу.

 

У другој цркви у селу Павах (1990) морао сам да замијеним кров. Митрополит Владимир ме за тај рад наградио благословом да носим скуфију.

 

 

Красиковшчина.

 

 

Затим ме митрополит Владимир послао у парохију у Красиковшчини, гдје се налазе двије цркве које су биле рушевне чак и прије рата. Тридесетих година прошлог стољећа активисти су уништили иконостас и спалили иконе у црквеном дворишту. Страшно је чак присјећати се тих безбожних времена.

 

Управитељ цркве Рождества Христовог у Красиковшчини, о. Владимир био је ухапшен заједно са својом породицом након пријаве од стране локалног становништва 1937. године. Погубљен је у Санкт Петербургу, а његова породица је удављена у чамцу. Након смрти о. Владимира само једна црква је остала отворена, црква Рождества Христовог. Друга је и даље у рушевинама.

 

Прије три године служио сам на сахрани посљедње баке која је потписала пријаву Чеки против о. Михаила Елагина, који је био управитељ цркве Рождества Христовог након рата. Захваљујући овој баки тај свештеник је 10 година провео у затвореничком логору у Воркути. Али добро за њу је то што се покајала. Када ми је пришла за вријеме Великог поста упитао сам је: "Марија, гдје си пошла са тим неисповијеђеним теретом? Сваког дана можеш умријети." Бризнула је у плач и рекла: "Кајем се, кајем се читав свој живот. Када о. Михаил долази ја се сакријем, закључам се у кућу, зато што ме срамота да га видим." Одговорио сам јој: "Када о. Михаил сљедећи пут дође затражи његов опроштај ." Након Васкрса, на празник Педесетнице, када је о. Михаил дошао, Марија је отишла до њега и затражила његов опроштај. О. Михаил је могао претпоставити ко је написао пријаву. Он јој је истински опростио, пољубио је и рекао: "Машенка, иди с миром, опростио сам ти." Слава Богу, њена душа је отишла чиста, без тог грешног оптерећења. О. Михаил такође је отишао у сузама. Једног дана је дошао код мене плачући. Питао сам га због чега плаче. О. Михаил је осјећао да се вријеме његове смрти ближи. "Па, оче, ускоро одлазим." Рекао сам: "То је код нас уобичајена ствар, оче. Поред свих мртвих које смо сахранили, чега имамо да се плашимо?" "Не," каза он, "не плашим се смрти, већ гријеха." "Хајде кажи ми све гријехе којих се можеш сјетити." Исповиједили смо један другог. О. Михаил отишао је из овог живота тихо, и са миром. Сахрањен је поред своје супруге на гробљу при цркви жена Мироносица у Пскову.

 

- Када сте упознали о. Тихона [архимандрита Тихона (Шевкунова), игумана московског Сретењског манастира]?

 

Мој сусрет са будућим о. Тихоном био је занимљив. О. Рафаило, о. Никита и ја смо били на селу у Логу, у музеју писца Алтаева, који сам ја први први пут посјетио. Тамо сам срео о. Тихона. Он је носио филмску камеру са собом и снимао је неке занимљиве композиције. Упитао сам: "Ко је то?" Они су ми одговорили да је то био Георгиј Александрович Шевкунов, студент са Института за кинематографију, духовно чедо о. Јована (Крестјанкина), и врло близак сарадник о. Рафаила. Упознали смо се. Био је друштвена, отворена особа на трећој години студија. И ја сам у то вријеме имао мали, 8 мм фотоапарат. Погледао ме са таквим изненађењем; он је имао озбиљан фотоапарат и упитао ме: "Оче, шта мислите радити са тим?" "Ти фотографишеш, а и ја такође волим фотографисати." "Али гдје ћете то развити?" "Некако ћу се већ снаћи." Међутим ништа нисам развио. Остало је свега неколико слика о. Никите.

 

- Кажите нам нешто о Вашем монашком постригу. Зашто је прошло толико година док нисте донијели коначну одлуку?

 

Господ ме водио читав мој живот, од дјетињства, пунољетности па све до анђелског поља. Али очигледно да је Богу било угодно да тај корак направим са пуном одговорношћу, разумијевањем и духовним увидом у значење монашког живота. Од тренутка мог пострига мој се живот нагло промијенио. Након што је епископ потписао налог за мој постриг, отишао сам до мог исповједника архимандрита Тихона, који је потом обавио ову велику тајну. Овдје, у Сретењском манастиру, родио сам се као монах. Учим се духовном ратовању, духовној концентрацији и како да ходам у Божијем присуству тако да не заборавим Господа чак ни за секунду.

Јеромонах Јован (Лидишчев), искушеник Сергеј Никитин, Александар Мухин и Андреј Филатов разговарали су са јеромонахом Нилом (Григориевим)

Превод са енглеског Д. П.

21 новембар 2013 год.

 

 

 

 

Maнастир Лепавина