Преподобни схимонах Боголеп, чудотворац Чернојарски

[Guest]

ПРЕПОДОБНИ БОГОЛЕП ЧЕРНОЈАРСКИ

A+ A-

 

 

 

Преподобни схимонах Боголеп, чудотворац Чернојарски

(празнује се 29. јула)

 

Уредници руског "Ходочасника", добили су копију старог рукописаног Житија о богомудром дечаку, схимонаху Боголепу, чудотворцу Чернојарском. У штампаном издању Житија светих постоји веома кратка биографија овог светитеља. Тако у делу Н. Барсукова, забележено је једино да се свето дете Боголеп упокојило 1632. године. У приручнику о иконописању, под 29. јуном, забележено је да је дете Боголеп "у изгледу млад, на глави носи монашку капу и хаљине монашке." (Филимонов) У књизи архимандрита Сергија постоји кратак приказ о блаженом детету, а у књизи архимандрита Леонида "Света Русија" вели се да је Боголеп, чудотоврац Чернојарски, сахрањен у граду Чернојару, у покрајини Астракан.

 

У рукопису који смо добили, житије почиње текстом из књиге Товита: "Тајну цареву добро је чувати, о делима Божијим добро је причати" (Тов. 12.11). И даље се вели: "Дакле, сећајући се чуда овог праведника и богомудрог детета, не треба мислити да Бог, Који је велики у светима Својим, неће стићи да прослави праведника, ради чудесног прослављења Светог Имена свог."

 

У време цара Алексеја Михаиловича живљаше у Москви неки побожни племић по имену Јаков Лукин Ушаков, који имеше жену Катарину, такође веома побожну. Господ Бог благослови њихов врлински брак рођењем сина, који на крштењу доби име Борис, у част великомученика, руског кнеза Бориса (празнује се 2. маја ).

 

Ускоро, након Борисовог рођења, Ушакова, по налогу цара, послаше из Москве у област Астракан на службу. Место пребивалишта Ушакова би град Чернојар на Волги, удаљен 256 километара од Астракана.

 

Ушаков вршаше службу поверену му од Бога мудро и часно, док његова жена беше потпуно посвећена подизању детета. Борис, још увек у повојима, показиваше изузетну склоност ка подвизима. Очигледно бејаше предодређен да постане изабран сасуд Духа Светога.

 

Прва пројава величања имена Божијег код детета беше средом и петком, (које света Црква установи као посне дане у знак сећања на страдање и смрт Спаситељеву), када он одбијаше да доји, издржавајући без хране по цео дан. Друга, велика пројава побожности беше у томе што Борис много љубљаше Богослужења, толико да чим би зачуо звона, он би гласно заплакао, а престајао би тек када би га мајка увела у храм. Тако су његова мајка и послуга почели да га воде редовно на службу, непосредно пошто би звонило. У цркви би се на детињем лицу огледала радост и тек на крају Литругије дечак би прихватио храну. Свакога дана Борис је ојачавао благодаћу Духа Светога, на радост својих родитеља и на дивљење свих који су га познавали и чули за њега.

 

У једној од жалосних година, када куга хараше по целој руској земљи, од царског града Москве до граница Астракана, син племића Ушакова, побожан дечак Борис, веома се разболе. Његова десна нога беше прекривена дубоким ранама, а неиздрживи бол му не даваше мира ни дању ни ноћу. Али, одан свом призиву, Борис, храмајући, не престајаше да иде у храм Божији и да приноси своје детиње молитве, поступајући по речима Псалмопојца: "Волим бити на прагу дома Божијега, радије него живети у шаторима грешника" (Пс. 84:10). Ревносном бригом својих родитеља и доктора, он се коначно исцели. Али после ове болести, Богу беше угодно да младом праведнику пошаље другачије искушење: на његовом лицу се појави лепра. У време ове болести неки монах дође у дом Јаковљев. Угошћен лепо старац благослови све укућане и посети болесног дечака. Угледавши га, у Борису се још више распламса љубав према Богу. Видевши у њему оног ко је послат од Бога, он поче да моли своје родитеље да му дозволе да обуче ангелску схиму. Жеља њиховог вољеног сина беше чудна, али осећајући да њихово вољено дете није спремно за живот у свету, а знајући из Житија за примере деце, која су ступила у монаштво, родитељи одлучише да свом седмогодишњем сину учине ту велику радост. У саборној цркви Васкрсења Христовог, Борис прими постирг и доби монашко име Боголеп. Убрзо пошто је примио монашки чин, праведно дете примило је и велику схиму.

 

Он не поживе дуго да би својим богомудрим животом родитељима и многим људима био на радост и дивљење. Два дана након што прими велику схиму, праведни дечак леже у постељу болестан, а трећег дана већ беше представљен у Царству Небеском, да вечно велича Господа заједно са Анђелима и Светитељима Његовим. Родитељи новопредстављеног су осећали велику тугу, плакаху горко због смрти свог вољеног сина. Али, истовремено осећали су и радост, јер је Свемогући Господ одабрао дете из њихове породице за наследника Царства Небеског.

 

Са великим почастима благословено дете би сахрањено у граду Чернојару, покрај саме саборне цркве Васкрсења Христовог, где и прими схиму, на левој страни од олтара, тако да су његови родитељи могли свакодневно да виде место његовог починка. И да се моле Господу Који је рекао: "Пустите децу, и не браните им да долазе к мени, јер је таквих Царство Небеско." (Мт. 19:14).

 

 

 

Господ, Који је велики у светима својим, ускоро прослави свог новог изабраника. У време владавине принца Алексеја Михаиловича, устаници Станка Разина узбунише читаву Русију и наста велико превирање. Пошто опустошише мноштво градова и села, Разин ускоро доспе и до Чернојара, где многе куће разори а људе поведе као робље, да му служе у његовим злим намерама. Приликом напштања Чернојара, међутим, он се сети да још увек није разорио цео град, и да војска из Москве може потражити помоћ у граду, па организовати потеру за њим. И тако он посла пук Татара, који су му се предали, да потпуно униште град. Али на запрепашћење и збуњеност Татара, док су се приближавали граду, на зидинама видеше симонаха, дечака. Они који су успели да се приближе зиду зачуше глас светог монаха како вели: "Одлазите одавде, јадници! Не можете никако наудити овом граду, јер ме Бог постави да га чувам." Ипак, међу њима беше тврдоглавих, који упркос свему, пожелеше да уђу у град, али их нека невидљива сила задржаваше, и коначно,ослепљени, они бејаху присиљени да напусте град, а вид им се поврати тек када се удаљише од зидина, Божијом силом. И ништа не учинише граду молитвама праведног детета Боголепа, који их прогна са Св. Анђелима Божијим. Они се посрамљени вратише Разину у град Астракан. Али, одметник не поверова у ову причу. Гневећи се на њих, он посла нови пук на град. Ове војнике задеси иста судбина, а московске трупе, под вођством Ивана Богдановича Милаславског, уђоше у град и у њему успостваише своју власт.

 

Током владавине нардних царева, Јована и Петра Алексијевича, уз помоћ и посредништво Св. Боголепа, Чернојар беше сачуван од Татара. Када дођоше до града да га разоре, они изненада угледаше пред собом дете монаха на белом коњу, који им строго нареди да напусте град. Татери, преиспуњени неописивим страхом, побегоше из града.

 

Године 1695. свештеник храма Рођења Пресвете Богородице у граду Астракану, по имену Јован, поче да све слабије види. Молећи се Господу да му подари исцелење, он имаше ту радост да једне ноћи, након молитве угледа дете, схимонаха Боголепа, који му заповеди да наслика његов лик и да га пошаље на његов гроб, у Чернојар: "када испуниш ову заповест, бићеш исцељен од своје болести,"рекао му је. Свештеник, који беше такође и иконописац, не знаде како, готово слеп, да наслика икону детета схимонаха, којег угледа. Он узе једну даску да на њој направи скицу. И на његово запрепашћење, након обављеног посла, он поче да осећа да му је из минута у минут све боље и боље, и на крају беше сасвим исцељен. И примивши помоћ у својој невољи, свештеник поче, из дана у дан, да одлаже завршетак посла, и не однесе икону на речено место, а потом на њу потпуно заборави. И година прође. Свештеник се поново разболе, чак још горе него први пут, опет од слепила. Следећег пута дечак Боголеп му се јави, прекоравајући га због немара, и заповеди му да заврши иконописање и да икону пошаље у Чернојар. Тада свештеник, под заклетвом обећа да ће испунити заповест, само ако прими исцелење. Одмах након овога он поче да ради на икони и када је заврши уз благослов архиепископа Саве он крену са иконом у Чернојар, где са поворком и звоњавом звона, икона беше тријумфално дочекана и постављена на гроб дечаков.

 

У рукопису који на гробу лежи забележено је неколико чуда. Не наводећи их све, не можемо а да не напоменемо следеће невероватно чудо овог Божјег угодника.

 

У Чернојару беше један чувар по имену Герасим, глув и нем од рођења. Једном ноћу, када као и обично беше на стражи на кули званој Закликуша, он угледа дечака Боголепа обасјаног светлошћу. Герасим се уплаши и осени се знаком крста, и не мрдајући, са побожношћу и поштовањем он гледаше у светлоносног праведника који му рече: "Не бој се, Герасиме, већ приклони главу," и када он приклони главу, свето дете га дотаче својим рукама и поста невидљиво. Од тог часа Герасим беше сасвим исцељен, више не беше ни глув ни нем, већ гласно поче да прославља Господа и Његовов слугу, дечака схимонаха Боголепа.

 

Илустрација овог праведног детета, која је овде представљена (испод) јесте ретка копија горе поменуте иконе коју је насликао свештеник Јован.

 

 

 

Радуј се, Боголепе, богомудри дечаче, јер се појави на беломе коњу, показујући младост и чистоту, и свако место које те слави, схимонаше Божији, заштићено је од страних завојевача и неверника. Моли се за нас да напредујемо у истинитој вери и побожности, и да задобијемо од Господа велику милост.

 

Превод са енглеског Б. С.

14 новембра 2013 год.

 

 

Извор: http://www.johnsanidopoulos.com/2010/07/saint-bogolep-child-schema-monk-of.html

 

 

 

Манастир Лепавина