Хероји са Хисара

[Срђан Ранђеловић]

 

 

Јуначки подвиг мајора Гавриловића није усамљен у српској историји. Сличан пример хероизма догодио се приликом одбране Лесковца 1915. године.

 

 

Страшне и крваве 1915. године српска војска је одступала ка југу пред налетима непријатеља. Бугарске трупе су брзо продирале преко планине Кукавице и напредовале ка Лесковцу. План сузбијања бугарског надирања направио је у Нишу, 4. новембра, командант Друге армије војвода Степа Степановић, па је убрзао повлачење. Операције Друге српске армије одвијале су се на територији Јабланице од 8. до 20. новембра.

 

Тимочка дивизија првог позива, у садејству са Власинским одредом, 8. новембра је водила жестоку борбу са бугарским јединицама код Лесковца. Непријатељ је предузео операцију окруживања српске војске.

Из тих тешких дана српског народа остао је запамћен херојски подвиг на брду Хисар, надомак Лесковца.

Поручник пешадијског пука Владимир Лазаревић, родом из Алексинца, као заступник командира заштитнице српске војске, са својом четом и водником Милојем Мишковићем је штитио град на Ветерници, држећи положај на Хисару.

 

У последњи час, када се више није могло одолети бројно надмоћнијем непријатељу и када је са свих страна био опкољен, Лазаревић је наредио воднику Мишковићу да се са остатком вода пробије кроз бугарске редове. Штитећи њихову одступницу остао је на положају само са два ордонансa. Пошто је остао без муниције, последње бомбе је бацио на Бугаре. Лазаревић је погинуо изрешетан непријатељским мецима и избоден бајонетима. Водник Милоје се пробио са својим војницима кроз бугарске редове. Сви су се спасли захваљујући поручнику Лазаревићу, који је одлучио да се као узорни старешина жртвује за своје подређене. На Хисару су храбро погинули и Петар Марић, студент права из Београда и резервни водник 14. пука, и војник Новак Вукотић из Леца.

 

Седам година касније, симболично на Видовдан 1922. године, у знак захвалности Лесковчани су подигли споменик Владимиру Лазаревићу као „Незнаном јунаку“.

 

Познати писац Стеван Јаковљевић описао је борбу на Хисару са Бугарима 8. новембра 1915. године у свом најпознатијем делу „Српска трилогија“, у поглављу „Моја пета батерија“. Он између осталог пише:

 

"

Било је то једно брдо Хисар га зову, чији се предњи нагиб спуштао терасасто, са стрмим отсецима. Батерија је била одмах иза врха. Позади батерије није било никаквих путева… Било је то двадесетчетвртог октобра. [...] Овај датум је за пету батерију био фаталан.

 

Отишао сам тога јутра на осматрачницу. Чим ме угледаше пешаци, питају: што ћу ја овде, кад се ни они не могу дуго задржати на овом положају. [...]

 

Баш тада јавише пешаци да се Бугари спремају на јуриш. Дохватим слушалицу да позовем батерију. [...] Нема везе. Са мном је био поднаредник Живојин. Рекох му да одмах потрчи низ литицу и види где је прекид. Таман он пође, ја се случајно окретох у правцу батерије. [...] Згранем се. Коса ми се диже од ужаса. Очима не могу да верујем. Из позадине је наступио стрељачки строј Бугара право на незаштићену батерију и видим како војници покушавају да окрену топове уназад. [...]

 

Потрчим као без душе у батерију. [...] Преда ме истрча батеријски наредник исколачених очију и гологлав.

 

„Где ћеш? Назад наредниче!“ Викнем што могу јаче.

 

Без иједне речи он се врати, испуза се на један обронак па се окрете. [...]

„Ево их Бугари код топова…“

 

Истрчах горе. Нишанџија Петар протрча поред мене носећи затварач. Бугари трче око топова. Нишанџија трећег топа отима се са једним Бугаином око затварача али други Бугарин му зари бајонет у леђа. Око топова леже мртви наши војници. Остали се распршили на све стране. [...] Један Бугарин нишани некога. Мени притрчаше неколико војника.

 

То је била слика за оно неколико секунди…

 

„Спасавајте се!“ Викнем па потрчасмо сви низ брдо. [...] Замичемо журно. Још једна окука па смо спашени, али баш крај пута лежао је телефониста Милија. Глава му готово у бари.

 

Један га дохвати за ноге да га извуче, али он јекну:

 

„Убијте ме, убите.“ [...]

 

Тек кад смо одмакли два километра, дошао сам к себи. Утучен седео сам крај пута, док су се војници скупљали. Било их је око четрдесет, остало је изгинуло."

 

 

 

 

Борбена дејства Тимочке дивизије I позива 8. новембра била су код Лесковца у највећем јеку. Командант дивизије је обавестио телефоном команданта Друге армије да је Лесковац напуштен и да је непријатељ избио на Хисар. Остаци трупа које су браниле Лесковац кренуле су у повлачење у правцу Лебана.

 

Пре уласка Бугара у град настао је прави метеж и општи збег. Преко 2 500 Лесковчана напустило је град, прикључило се српској војсци и наставило повлачење према Лебану, Медвеђи и Косову и Метохији.

 

 

 

 

 

Српски Академски Круг