Манастир Брезовац

[Искушеник]

Историја, архитектура

Налази се у атару села Брезовца на југоисточној страни планине Венчац, изнад потока Каменице, пет километара југоисточно од Аранђеловца, шест и по западно од Тополе.

Према накандно постављеном натпису, узиданом изнад јужних врата цркве, види се да је манастир саградио 1444. године деспот Ђурађ Бранковић, да је појала наредних сто педесет пет година, да би након тога до 1795. године била пуста. У време док је била активна, значајна је комуникацијска тачка на главном путном правцу који је водио из Београда преко манастира Павловца за Рудник, Островицу, Жичу и Косово. Приређивачи османских пописа цркву у Брезовцу идентификују са манастиром Светих Арханђела код села Шаторње који има и друго име – Рахичић, Рајичић, Раланчићи. У дефтерима се види да манастире најчешће обрађују становници околних насеља, што наводи на закључак да монашко братство није било бројно. Једино је 1528. године поменут монах Никодим.

Црква је након обнове 1795. године била парохијска, о чему сведоче фрагменти надгобних плоча свештеника умрлих 1828. и 1834. године које су уграђене у доњој зони олтарског зида цркве. Након што су добили одобрење од кнеза Милоша, парохијани ове цркве 1836. године започињу обнову и препокривање о чему је остављен запис урезан на плочи изнад јужног портала цркве.

Брезовачки манастир до краја XX века биће парохијска црква, да би од Епископа шумадијског Саве била проглашена манастиром, који ће оживети за време Епископа шумадијског Јована.

Црква је у плану једнобродна грађевина са веома издуженим правоугаоним наосом и три неједнака травеја по дужини, улазима на западној и јужној страни и апсидом према истоку. Западни и средњи травеј приближно су једнаки, док је источни нешто дужи. Апсида је споља и изнута полукружна. Припрата квадратне основе, са два широка, лучно завршена бочна пролаза, накнадно је призидана. Са унутрашње стране подужни зидови су рашчлањени паровима наспрамних пиластара премошћених ојачаним луковима, на које налаже полуобличасти свод. Фасаде су нерашчлањене и без икаквог украса. Једноделни прозорски отвори, лучно завршени, постављени су у истом нивоу. Плитак камени сокл обухвата целу грађевину. Црква је озидана ломљеним каменом, опеком и кречним малтером. Кров је двосливан благог нагиба и малих стреха, покривен ћерамидом. Грађевина је доста рсутично и невешто презиђивана 1795. и 1836. године, тако да се њени првобитни облици тешко могу сагледати.

Литература:

  1. М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876, 231.

  2. Lj. Kovačević, Nekoliko srpskih natpisa i bilježaka, Starine JAZU X, Zagreb 1878, br. XV, 270.

  3. Ј. Вујић, Путешешествије по Сербији II, Београд 1902, 127.

  4. Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I-VI, Београд-Сремски Карловци 1902-1926, бр. 3688.

  5. Б. Дробњаковић, Јасеница, Српски етнолошки зборник, XXV, Београд 1923.

  6. В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Београд 1950, 9.

  7. Д. Ст. Павловић, Црква у Брезовцу, Археолошки споменици и налазишта II, Београд 1956, 163-165.

  8. М. Коларић, Класицизам код Срба II, Београд 1966, 22, 25, 308.

  9. Н. Кусовац, Класицизам код Срба V, Београд 1967, 10, 22.

  10. О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године, Београд 1984, 46.

  11. А. С. Аличић, Турски катастарски пописи неких подручја западне Србије, Чачак 1985, II, 251; III, 261.

  12. Е. Радуловић, Скупина моравских споменика без бочних кохни, Крушевачки зборник 4, Крушевац 1988/89, 66.

  13. В. Ристић, Моравска архитектура, Крушевац 1996, 175, 176, 196, 211.

  14. П. Пајкић, Опис манастира Епархије шумадијске, Српска православна епархија шумадијска 1947-1997, Шематизам, Крагујевац 1997, 229, 230.

  15. Б. Радић, П. Пајкић, Знаменитости Шумадије, Крагујевац 2007, 88, 89, 90.

Адреса: Манастир Брезовац, с. Брезовац, 34304 Брезовац;

телефон: 064/582 17 35.

У манастиру живи Сава (Богдановић), синђел, настојатељ манастира.

[Искушеник]

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80_%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3_%D0%90%D1%80%D1%85%D0%B0%D0%BD%D0%B3%D0%B5%D0%BB%D0%B0_%D0%9C%D0%B8%D1%85%D0%B0%D0%B8%D0%BB%D0%B0_%D1%83_%D0%91%D1%80%D0%B5%D0%B7%D0%BE%D0%B2%D1%86%D1%83

[Искушеник]

Прослава Светог Деспота Стефана ( Слепог ) у манастиру Брезовац

У четвртак 22. октобра, на празник св. апостола Јакова и св. Стефана Српског (Слепог), Преосвећени Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Архијерејску Литургију у Светоархангелском манастиру Брезовац на Венчацу. Преосвећеном Владици су саслуживали Архијерејски намесници младеновачки Драгољуб Ракић и орашачки Мићо Ћирковић, као и мноштво свештено-монаха из шумадијске, шабачке и сремске Епархије.

Повод за ово Литургијско сабрање био је прослављање св. деспота Стефана (Слепог), сина деспота Георгија Бранковића, оснивача и ктитора ове светиње. Са благословом Владике Јована овај дан је установљен као ктиторска слава манастира Брезовац и први пут је свечано прослављен. Радост и красота Литургијског сабрања била је увеличана и чином пострижењу у малу схиму настојатеља ове обитељи, синђела Саве (Богдановића). Сабрани народ је имао прилику и благослов Божији да присуствује овом дивном и ретком чину и да се заједно са о.Савом моли Господу за његово утврђење и спасење у чину мале схиме.

Обраћајући се о.Сави и верном народу, Владика Јован је очински говорио о монашком чину и свим радостима и тескобама које он доноси, али је и истакао да монах није ништа друго до савршенији хришћанин од мирјанина. Задатак и циљ свакога хришћанина, а посебно монаха, јесте спасити себе, а спасавајући себе ми спасавамо и оне око себе, наше ближње. Владика је посебно истакао да је ово монашење можда прво, или је прво после неколико векова, које је обављено у овом манастиру и да је то велика радост и благослов Божији над целим српским народом, јер је народ у коме има монашења потпун народ.

Након свете Литургије пререзан је славски колач и Владика је учествовао у заједничкој трпези са свештенством, монаштвом и народом, благословивши да убудуће манастир Брезовац носи старо име Венчац. 

Извор: Епархија шумадијска

http://www.spc.rs/sr/proslava_svetog_despota_stefana_slepog_u_manastiru_brezovac

[Искушеник]

Евхаристијска жртва у част Светих Арханђела у манастиру Брезовац

На дан Сабора Светог Арханђела Гаврила прослављен је престолни празник Цркве манастира Брезовца под Венчацем. По великој обнови која још увек није окончана, први пут је прослављен и то веома свечано дан манастирске славе. Уочи празника бденије је служио Епископ шумадијски Г. Јован са презвитерством и ђаконством шумадијске и сремске Епархије уз учешће великог броја верника.

Том приликом Архијереј се обратио верницима пригодном беседом  благословивши све присутне. У току бденија Владика је обукао у подрасник брата Милована Ђуришића, првог манастирског искушеника. На сам дан празника Свету Литургију служио је  јеромонах Макарије, игуман ћелијски уз саслужење јеромонаха Пантелејмона, намесника новохоповског и презвитера Александра Миловановића. Лепоти пуноће Службе придодали су причасници Светих Тајни у пристојном броју.

Извор: Епархија шумадијска

http://www.spc.rs/sr/evharistijska_zrtva_u_cast_svetih_arhandjela_u_manastiru_brezovac

[ribar]

POSETA MANASTIRU SVETOG ARHANGELA MIHAILA

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/3959_Clipboard01.jpg&size=500

U srcu Šumadije, na domak Aranđelovca, u selu Brezovcu, na obroncima planine Venčac, nalazi se novo obnovljeni manastir posvećen Sv. Arhangelu Mihailu. Po pričama starosedelaca, manastir je otkrila koza. Bio je zatrpan u davnoj prošlosti i tako sakriven od pogleda vekovima čuvan od najezde tuđinaca i osvajača.

No brat Mihailo, iskušenik ovog manastira, ne veruje takvim pričama. Kaže:“ Dugo smo živeli u bezbožnistvu...ostavite kuću samo na godinu dana praznu, pa ćete videti šta će se sa njom dogoditi. Zarašće sva u korov...“

Manastir je okružen gustom šumom i stenama. Izložene stalnim smenjivanjem sunca, kiše, vetra, mraza te stene pucaju. Pukotine na njima nalik su pažljivo slaganim listovima hartije, a kada ih čovek samo dotakne, postaju najfinija prašina. Prvobitno, crkva je bila podignuta uz samu stenu. Po mišljenju arheologa koji su dolazili da ispituju ovaj teren i ostatke grada podignutog iznad manastira (smatra se da je grad podigao despot Đurađ), zemljište se vremenom pomeralo, stvarali su se odroni i oni su zatrpavali Crkvu. Komunistički poredak i nove bezbožničke generacije došle su. Manastir je ostao zaboravljen negde u Venčačkim šumama.

*****

Kiša je lila celo pre podne pa smo put manastira krenuli oko podneva.... Stigli smo do fabrike nemetala i tu ostavili auto. Ostali deo puta morali smo pešačiti jer je put neprilagođen za vožnju „niskog auta“. „Imate sigurno pola sata hoda do gore“, rekla nam je jedna sredovečna žena.

Već na samom početku puta ja sam odustala u mislima: „Ma kako ću uz toliko brdo sa Anastasijom?  Kolica ne mogu po kamenitom terenu. Pogledaj nebo, oblačno i sivo, zamisli zagrmi i počne kiša gde da se sklonimo?“ I dok se ja borim sa takvim mislima sestra će reći:“Ma hajdemo, daće Bog da sve bude kako treba.“

Put koji vodi do manastira oivičen je šumom sa obe strane. Uzbrdica velika. Priroda planinska.Beremo neke ljubičaste cvetove tek da bi smo zastali i malo predahnuli. Pošli smo bez kapi vode. Nailazimo na kupine i tu se malo okrepljujemo. „Grođe“ kaže Anastasija. I stvarno ugledasmo na pretek divljeg grožđa te i njime utolismo žeđ. Pomislih na reči Gospodnje iz Bjesede na gori:

“ Pogledajte na ptice nebeske kako ne siju, niti žanju, niti sabiraju u žitnice;pa Otac vaš nebeski hrani ih. Niste li vi mnogo pretežniji od njih?“ (Mt. 6:26)

Nastavljamo put uz brdo.„Koliko još ima...da li smo na pravom putu....ne mogu više“. I baš tada naiđe jedan meštanin. „Još 250-300 metara“reče. Slava i hvala Bogu i Majci Božijoj. Tu svi dobismo neku dodatnu snagu, te brže kretosmo uz još veću uzbrdicu.

Iza prve okuke dočekuje nas manastir. U predivnom zelenilu, dobro sakriven od pogleda, usamljen, na zaravni sa koje puca pogled na sve četiri strana sveta, na sva okolna sela, pa i udaljen Oplenac i Crkvu Sv. Đorđa , dočekuje nas obnovljena Crkva i novo sagrađeni konaci. 

Manastirsko imanje

Čuje se cvrkut ptica.  Ispred nas istrčavaju pas jazavičar i jedna mačka. Na terasi konaka pojavljuje se nasmejano lice u crnoj mantiji. „Pomaže Bog, dobro došli!“ Već se ređamo po starstvu da tražimo blagoslov i celivamo ruku no usledi odgovor: “Ja sam iskušenik, brat Mihailo. Otac Sava nije ovde. Otišao je u Aranđelovac. Ima neka velika sahrana na kojoj su prisutni svi sveštenici iz kraja.“

Danas smo iz dnevne štampe saznali da se upokojio velikan naše srpske književnosti - pisac Danko Popović.

Crkva Sv. Arhangela Mihaila

Na suprot konaka nalazi se Crkva posvećena Arhangelu Mihailu. „Uđite u Crkvu“ brat Mihailo poziva nas i vodi ka ulaznim vratima. U duši mi neka neopisiva radost. Sve pređašnje muke, pešačenje uz visoku stranu planine već su bile zaboravljene...

Ulazimo u Crkvu i celivamo Svete Ikone... na levom zidu od ulaza i glavne Ikone četiri predivna kandila gore nad ikonom Presvete Bogorodice - Zaštitnice Atosa. A ispod Nje, na postolju mali drveni kovčežić. „Da li su to Svete Mošti?“ upitah. „Da“ odgovri iskušenik Mihailo i otvori kovčežić. Grešni i nedostojni  poklonismo se i celivasmo Svete Mošti.  Moja radost beše neopisiva kada među četiri izložene čestitce ugledah i česticu moštiju moje drage Svetiteljke - Svete Petke. Slava i Hvala Bogu na milosti.

Krećemo u obilazak Crkve. Iskusenik Mihailo trudi se da nam što verodostojnije  ispiča istorijski tok ovog Svetog Mesta. Smatra se da Crkva podinuta negde u XI veku i da je jedna od najstarijih na teritoriji današnje Srbije. No za tu tvrdnju i poslednji dokaz – kosti koje je trebalo poslati u London na utvrđivanje njihove starosti, ostale su zauvek zatrpane ispod betonske armature koja je postavljena ispod Oltara. Današnje vidiljivo svedočanstvo jeste ploča koja se nalazi na južnom spoljašnjem zidu Crkve. Ona  svedoči da je Crkvu i Manastir obnovio despot Đurađ. No, ne može se tačno utvrditi šta na toj ploči piše jer je prvobitni spis skinut te na njega dodato tj. dopisano da su Crkvu obnovili knez Miloš Obrenović i žena mu, kneginja Ljubica.

Po rečima brata Mihaila ne liči na despota Đurađa da napiše nešto tako sitno, verovatno se Miloš dodvorio nekome te je svedočanstvo o ktitorstvu despota Đurađa delimično obrisano.

Prvobitno, Crkva je bila duža, sa zvonikom unutar nje, no kasnijim obnavljanjem i radom ljudi iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture, izgled Crkve je izmenjen, a zvono premešteno van. Sadašnje zvono su donirali meštani sela Lipovca.

U porti manastirskoj nalaze se četiri groba. Nekada je ovo bilo mesto gde su Episkopi odsedavali, a smatra se da je i Karađođe, pre nego što je poveo ustanak u Orasačkoj Marićevićevoj jaruzi, došao u manastir  na dogovor i konsultacije. Puno sveštenika, junaka je tu sahranjeno - ljudi iz crkve i van nje. Kako brat Mihailo reče: „ bukvalno, kost na  kost.“ Jedan od tih grobova je grob Jefte Skerle , poznatog vojvode iz Prvog srpskog ustanka. On je ubio poznatog Turčina iz ovih krajeva koga su zvali Rudnički Bik. Videh još dva groba nad kojima ,po rečima brata Mihaila, neprestano gori kandilo, a oni čija tela tu počivaju su sa sigurnošću živeli podvižničkim, svetim životom.

Bilo je u kazivnaju brata Mihaila još dosta istorijski važnih i zanimljivih informacija koje ja, grešna, nisam uspela da zapamtim.

Po završetku obilaska Crkve brat Mihailo nas pozva na kafu i sok. Sedeći na terasi Manastirkog konaka, još jednom smo se uverili u gostoljubivost manastirskih žitelja. Lepo smo popričali. Iako vedrog duha i nasmejanog lika brat Mihailo postaje ozbiljan kada govori o veri naroda ovog kraja. „Džabe je nama što je ova porta lepa, što je ovo cveće i drveće ovakvo...nije to bitno. Bili bismo mnogo srećniji da u Crkvu i ovaj Manastir dolazi više naroda, da se nedeljom i praznicima pričešćuju, te da se ostvari Evharistijska zajednica bez koje nema života.“

Iako ovo bratstvo čine samo njih dvojica, otac Sava i iskušenik Mihailo, iako su u ovom Manastiru tek godinu dana, sve je besprekorno čisto i sređeno. Čini se da su baš svojim prisustvom oni, po Božijem promislu, oživeli ovaj dugo zaboravljen a od skora obnovljen Sveti Manastir. Njihova cela ekonomija je kavez sa 20-tak pilića, mnoštvo cveća, pas, mačka i 3 mačeta. „Trebaju nam mačke jer ovde ima dosta zmija...pogotovo u gornjem delu gde se nalaze ostaci grada. Ne bih vam preporučio da tamo idete...“

„Po svojim mogućnostima pomažu nam blagočestivi ljudi ovoga kraja. Trebaju finansijska sredstva da oslikamo unutrašnjost hrama . Trebalo bi sagraditi još jednu pomoćnu zgradu kako bismo mogli gajiti još neke životinje, ali za to treba sredstava. Nekada je manastir imao oko 50 hektara svog zemljista i šume, ali je to zemljište manastiru oduzeto. Sada manastir nema ništa. Ovde se teško snabdevamo vodom. Sa česme dobijamo pola litre vode u minuti. Trebalo bi sredstava da počnemo nešto da štampamo pa da i na takav način širimo reč Božiju...“

Kao neznani i poznati, kao zalošćeni a uvijek radosni, kao siromašni a mnoge bogateći, kao oni koji ništa nemaju a sve posjeduju (2 Kor. 6,9-10) skromnost brata Mihaila dirnula je naša srca. Nije želeo da se slika.  I pored njegove tvrdnje da od njega nije moguće ništa dušekorisno čuti ja bih ipak izdvojila jednu rečenicu  koja mi se duboko urezala u svest: „Svi smo mi grešni, neko manje neko više, ali smo svi grešni ljudi...padamo u blato,ali bitno je da iz njega ustanemo, da se očistimo, operemo i da idemo dalje...a ne da ostanemo u tom blatu pa da još vise u njega utanjamo i da se u njemu kao svinja banjamo.“

Manastirski konak

Iako smo svi prećutno znali i dušom osećali da svako od nas želi da ostane još malo duže na ovom svetom mestu, morali smo krenuti kući. Oprostili smo se sa bratom Mihailom u nadi da ćemo se uskoro ponovo videti. Ostavili smo za sobom Crkvu , Manastir i portu  obraslu visokim deblima  lipa koje sa sigurnošću svedoče daleke vekove i postojanje ovog svetog mesta. „Bruji u njima kao u košnici kad zamirišu i procvetaju...“

Daleko smo odmakli i kao po dogovoru ponovo okrenuli da se još jednom oprostimo sa ovom prelepom svetinjom.Brat Mihailo je trčao za nama i mahao rukama da sačekamo.Tetka je zaboravila kadionicu što je kupila u manastiru. „Nešto dugujemo manastiru“ rekosmo. „Ne,ne... to je samo znak da ćete ovamo opet doći.“

*****

Oblaci su se razilazili, a sunce pomaljalo. Kiša nam više nije bila u mislima. Nismo mnogo govrili. Poštovali smo međusobnu ćutljivost i tišinu. Anastasija je mirno spavala u svojim kolicima.

Manastirsko zvono sa pogledom na okolna sela

Pogleda uprtih u daljinu, u obronke moje prelepe Šumadije, mog rodnog mesta, pogleda uprtih u kukuruzna polja, vinograde, pokošene  livade koje ću uskoro napustiti i krenuti put dalekog Zapada, razmišljam i ponavljam u mislima reči brata Mihaila:“ Nije važno da li si kapetan, član posade, član posluge ili putnik najniže klase. Nije važno da li si na palubi, ili u trupu...važno je da si na brodu - brodu Pravoslavlja- u našoj Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi!“

sestra Bojana Popović

12.Septembar 2009

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=3959

[Милан Меденица :)]

0102_laugh :cheesy2: 0442_feel 0442_feel 0202_238 8084.gif 0442_feel 0442_feel

[Искушеник]

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,5118.0.html