Митрополит белгородски Јован: Речи, информације, мисионарење

[Guest]

РЕЧИ, ИНФОРМАЦИЈЕ, МИСИОНАРЕЊЕ: РАЗГОВОР СА МИТРОПОЛИТОМ ЈОВАНОМ БЕЛГОРОДСКИМ

A+ A-

 

 

Децембра 10, 2012 одржан је интервју са Митрополитом Јованом (Попов) Белгородским који је председник Синодског Мисионарског Одељења, за време његове посете Санкт Петербуршкој Теолошкој Академији.

 

 

Благословите Владико! Молим Вас испричајте нам о вашим студентским годинама на Санкт Петербуршкој Теолошкој Академији.

 

Нека Божји благослов буде овде на све администраторе, професоре, и студенте! Ако бих укратко испричао о својим студентским годинама на академији, хтео бих кажем да за време тих година 1980-их, Совјетске власти су често мењале свој став према академији. Али, у исто време, дошло је до напретка када је било дозвољено да се приме на акедемију студенти који су завршили друге факултете. Ја сам био један од тих студената и започео сам академију у другој години.

 

Године студирања на академији су биле право откровење за мене. Када сам завршио универзитет и док сам био на магистратури, упознао сам се са световним образовним институцијама и чак предавао на њима. Оно што су професори на академији нудили је било другачије од онога што се нуди код световног приступа. Изнад свега, постојало је велико поштовање речи, одговорности за оно што кажеш, и неопходност да разумеш оно што примењујеш.

 

Сада се присећам, ако нисмо знали неку реч професор би нас послао у библиотеку да би пронашли тачно значење речи које би смо пренели целом одељењу. Празнословље није било дозвољено. Академија је учила студенте да схвате речи као животодавне и активне, а не само нешто што се чује у ваздуху. Тако да су моје године студирања биле формација основног схватања свега што се догађа уз разумевање суштине.

 

Владико, данас сте служили Свету Литургију, молећи се заједно са ректором, свештенством, професорима, и студентима. Са ректором сте обишли академију. Које сте промене приметили у академији од времена када сте ви студирали овде?

 

 

Радује ме што се најмодерније образовне методе користе, тако да је академија у кораку са временом. Мени се свиђа приступ којим се тражи и извор информација, а не само уче информације. Због много информација треба се правилно усмерити и пронаћи истину. Мислим да академија учи своје студенте правилно, да разумеју информације, а не само да их науче, по речима Апостола:"Не верујте сваком духу, већ испитујте духове да ли су од Бога" (1 Јован 4:1).

 

Владико, ви сте ректор на Белгородској Теолошкој Академији, која има мисионарски карактер. Да ли постоје разлике у образовном програму на вашој Академији? Које методе користите да обучите будуће мисионаре?

 

Наравно, постоје разлике. Поред стандарда који постоје (јер пролазимо кроз процес акредитације за теолошке факултетске образовне установе), ми имамо наше специјалне програме који припремају будуће мисионаре.

 

На пример, за време студија на акдемији, практично сви студенти учествују у практикуму у далеким Епархијама Руске Православне Цркве. Некада је то у Русији, а некада у иностранству. Практикуми се базирају на већ основаним стандардима. Ми тако испуњавамо благослов Његове Светости Патријарха и Синода, који захтева да модерно теолошко образовање има мисионарски карактер. Мисионарски карактер треба да доминира. Тако да се ми трудимо да учимо наше студенте и социјалној психологији. Постоји и специјална дисциплина која се бави решавањем конфликта. Такође, заступљена је и етнографија која је данас неопходна. Ове модерне методе помажу нашим студентима да се боље уклопе у културу народа у местима где ће мисионарити. Ми желимо да наши студенти имају и практично знање поред теоретског. Потребно је знање како опстати у одредјеним срединама, као на пример у Камчатки и Чукотки, у којима током зиме морају да користе псе који вуку санке. Комуникационе вештине и добре физичке способности су такође потребне. Имамо добру спортску салу и опрему за физички тренинг наших студената. Што је такође веома битно.

 

 

Сећам се да смо играли фудбал против студената који су ишли на факултет за физичко васпитање. Некада смо ми побеђивали, а некада они. Што значи да смо имали потребан тренинг. Ако изоставимо неки од ових параметара доћи ће до негативног утицаја на психичко стање наших студената, тако да узимамо све у обзир.

 

По вашем мишљењу, коме је мисионарење потребније: становницима великих градова или становницима удаљених села?

 

Ми говоримо о Јеванђељу које треба проповедати свим крајевима земље. Шта су крајеви земље? То су сва места где се Јеванђеље није проповедало. Ово не зависи од места где ће те живети: било то у Чукотки или Камчатки, или у центру Москве или Санкт Петербурга. Крајеви земље су свуда где људско срце није прихватило Јеванђеље или Христа.

 

Проповедање Добрих Вести је не могуће без личног примера. Свештеници и парохије могу дати овај пример. Стварање пријатељске и блиске заједнице није овек лако. Какав савет би сте дали младим свештеницима? Како треба градити свештенички живот и на који начин треба створити парохију?

 

Прво, свештеници не треба да почну тако што ће наметнути велики терет на своје стадо. Најчешћа грешка младих свештеника је да они одмах почињу да траже много. Прво би требало да те захтеве примене на себи. Следеће, свештеник треба да разговара са својим парохијанима једноставним језиком и да увиди да ли су они стварно парохијани, а не само људи који долазе на празнике и не живе као део заједнице. Заједница је створена када сваки члан има свој позив, ми то називамо мисионарска служба. Што је више људи који мисионаре биће већег утицаја чланова заједнице на социјални и мисионарски рад целе Цркве, а тако ће и заједница бити јача. Веома је битно правилно организовати процедуре за прихватање одређених одлука. Данас, нико не сме бити вођен принципом "ја сам главни и ја знам боље од свих осталих чланова заједнице шта треба урадити." Треба што чешће организовати састанке и дискутовати о ономе шта треба да се уради, на пример када црква треба да се обнови. Тада ће људи бити информисани шта се дешава. Ако се овако не ради онда ће само постојати црквена зграда али не и парохија. Неће постојати заједница након Свете Литургије и ван црквених зидова. Под модерним условима веома је битно да људи буду више активни и то би требало да буде примарни задатак свештеника.

 

Владико, кога би издвојили од модерних мисионара као прави пример који треба да пратимо?

 

Постоје многе аскете о којима не говоримо и које никада нећемо видети на телевизији. Ови подвижници живе тајно. На пример, знам једног студента који је био далеко на практичној настави и остао тамо, саградивши цркве међу људима који никада нису видели свештеника. Постоје стотине оваквих примера. Битно је да ми који се припремамо за мисионарски рад учимо од претходних мисионара, као што је био Свети Инокентије Венијаминов и читањем дела мисионара као на пример Архимандрита Макарија Глукхарева. Ово је све неопходно да би схватили шта је мисионарски рад. На пример, дневник Светог Николе Јапанског садржи пуно информација на који начин треба комуницирати са људима.

 

Некада нам изгледа да су се људи променели. Можда су постали мање саосећајни са болом других, мање дружељубиви, и егоистични. Ипак човек се у суштини није променио; он је створен по лику Божјем. Тако да је рад претходних мисионра веома битан. Нико не може да каже да користећи нове методе у нашим модерним условима за време концерта или спортског догађаја, да се наше мисионарење променило. Човек коме говоримо се није променио, јер је он лик Божји. Друго је што таланти и способности човека нису у потражњи у данашњем друштву. Ми морамо да их спознамо у човеку и да их развијемо у њему. Ово мора бити урађено на чврстој основи мисиоанара претходних генерација.

 

Владико, шта би сте предложили студентима на теолошким школама и на шта да се фокусирају као будући свештеници и мисионари у данашњем свету?

 

Прво, треба да спусте ниво и да не сматрају своје мисионарење најбољим. Када смо почињали наш мисионарски рад за време агресивне Совјетске власти ништа није било дозвољено. А данас постоје многа искушнеја која често леже као тежак камен на неискусним душама. Овај камен, који се назива потрошња и нагон за богаћењем, омета свештенике који се припремају за проповед. Због тога, навикните се на аскетизам. Уопште, модерном свету је потребно присуство аскетизма у свим стварима. Данас, ми морамо то да проповедамо. Али, ово не значи одбацивање свих добара и напредака технологије. Већ значи сразмерно коришћење онога што је неопходно човеку да одржи живот, ради узвишене сврхе људског живота: сједињења са Богом и слављења Бога. То је најважнији принцип.

 

Интервју водио: Станислав Шардаков

 

 

 

 

 

Превод са енглеског Владимир Србљак

18 октобар 2013 год.

 

Извор: http://www.pravmir.com/words-information-mission-a-conversation-with-metropolitan-john-of-belgorod/

 

 

 

Манастир Лепавина

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!