Зоран Перовић и његове греде

[Ромејац]

Сеоски надничар из Остре и рањеник из рата на Космету штеди сваки динар, али не може сам да победи немаштину

 

Зоран Перовић испред родне куће у Остри Зоран је пешачио 22 километра носећи џак тежак 40 килограма (Фото Г. Оташевић)

 

Остра на Буковику – Већ је поклекао средњи храстов стуб на северној страни који век и по држи брвнару на Буковику, побегао из лежишта па све теже држи ћерамиду, па је нагнута кућа, склопљена још 1860. године, давно постала опасна за чељад. Под тим кровом, две собице и огњиште где су доскора биле вериге, заноћи и на опрезу спава петоро Перовића.

– Кад ми у госте дође сестра Весна са децом поучим је да, ако чује како нешто шкрипи, одмах бежи напоље – каже Зоран Перовић, глава трошне куће.

Сеоски надничар из Остре и рањеник из рата на Космету штеди сваки динар, али не може сам да победи немаштину. Откако се вратио из војске, ево већ је петнаеста, никад није сео у кафану ни попио пиво, али никако нову кућу да отпочне. Стално је нешто прече, а године одмичу.

– Тек зимус купио сам кандило, славимо Светог Јована. Ни тањире нисмо имали – каже Зоран за „Политику”.

Овде, на западној падини Буковика, с њим су остарели родитељи Милка и Миомир, брат Владе који је болешљив и не иде од куће, и други брат Раде, надничар као и Зоран. Сестре Лела и Зорица живе у Чачку, Весна је удата у Мојсиње, али никоме од њих не претиче.

За Зорана смо сазнали из успутне приче о једном сиромаху из Остре који пешице иде у 22 километра удаљени Чачак, јер штеди новац да би почео кућу. Дваред је, вели, из Чачка донео џак од 40 килограма концентрата за краве, о левом рамену („Не мењам раме, само сам на пола пута стао да се одморим”). Седам километара је до Мрчајеваца, одакле понекад колицима довози брашно и сточну храну, за краву, двоје јунади и неколико оваца.

Приповеда да је пре четири лета кренуо да прикупља материјал за нову кућу. Купио је 3.000 црепова, 900 блокова, 1.200 опека и 10.000 комада цигле. Даље, ни макац.

– Од априла угинуло нам је шест оваца, а град је побио сву летину. Хтео бих мало да се средим, створим породицу, али ми нека сила брани – казао је млади човек и пустио сузу.

Стид га је да тражи помоћ, а добро би му дошла нека пријатељска рука. Он не очекује много: гвожђе, цемент, греде за кров и мајстора који то уме да склопи, а проста радна снага дошла би из села, на мобу. И склониште за стоку је при паду па домаћин, и кад би добио још краву или две, не би имао где да их веже. Шта му је сад прече, кућа или штала?

– Не могу да се одлучим – рече човек.

Овај тежак се, са братом, грчевито бори за опстанак. Раде за 1.500 динара дневно шта им се понуди, прексиноћ су у 11 увече дошли кући из сече дрва на Буковику. Из наднице се често враћају са џаком уместо новца и напамет знају цене: онај са 25 килограма брашна за хлеб кошта 1.300, а врећа са 40 килограма концентрата за краве 1.800 динара.

Зоран понавља да стално мисли на стуб у брвнари који је попустио, а једна греда већ му је довољно загорчала живот. У пролеће 1999. био је стрелац у ПВО Војске СРЈ, на положају код Призрена.

– Рекли су нам, прво, да ту бранимо земљу од терориста, а онда су једне вечери јавили да је почео рат. Нас петорица коначили смо у некој кући кад нас је НАТО авион засуо касетним бомбама. Прво пукне једна, па онда још пет за њом. Мој другови одмах су побегли напоље а ја сам дужио „стрелу” и док сам се окренуо да је узмем, на главу ми је пала греда. Утонуо сам у мрак и два дана лежао у коми, у пољској болници. Срећом, извукао сам се – каже наш саговорник.

Током ваздушних напада на јединице наше Војске на Космету, Перовић је двојицу рањених другова из јединице на леђима пренео са положаја у позадину, и једног војника из околине Лесковца, који је нажалост био смртно погођен хицем из снајпера.

– Рат никоме није донео добро, то је једна општа туга. Али, и овакав живот, дан и комад, велика је мука – каже Зоран Перовић из Остре.

 

Извор