Сихем – место избора и одлуке

[Guest]

Ходочашће библијским светилиштима

Сихем – место избора и одлуке (први део)

Аутор: Јован Благојевић, Број 1117, Рубрика Библијске теме Овај град је био позорница највећих религијских и политичких догађања библијског Израиља.

Једно од најзначајнијих места која су описана у Библији је Сихем. Овај древни град је уткан у целокупну историју изабраног народа, почев од праоца Авраама, па све до периода Новог Завета. Овај град је, у међувремену, био позорница највећих религијских и политичких догађања библијског Израиља. Сихем спада у ред најзначајнијих градова древне Палестине. Вероватно је од средине 3. миленијума пре Хр. био периодично насељаван. У Сихему су пронађени трагови протохананског писма и то га сврстава међу најзначајније градове у културолошком смислу. Владари Сихема су у једном периоду успели да успоставе своју власт над средишњим делом Ханана. Сихем је познат египатским изворима у 2. миленијуму пре Христа. Фараон Сесострис III (1878–1843. пре Хр.) га помиње на знаменитој стели Ку–Себек (Khu–Sebek) као град против кога је водио војни поход.

Постоји известан проблем када је у питању усклађивање археолошких података и библијске нарације о праоцима. Неки научници, наиме, сматрају да Сихем није био насељено место у време када је праотац Авраам доспео у Ханан. Пажљивим читањем библијске нарације може се видети да се Сихем као насељено место спомиње тек у времену праоца Јакова. Могуће је да је у време праоца Авраама ова локација имала култну улогу (Пост. 12, 6). У време праоца Јакова Сихем је био насељено место. Његов господар је склапао споразуме са праоцем Јаковом, а Јаков је трговао са његовим становништвом (Пост. 33, 18–20; уп. 34, 2). Археолошки подаци показују да је Сихем био настањен у периоду средње бронзе I. У овом периоду због продора пустињских племена, долази до извесног степена пропадања Сихема, мада су његови становници у овом периоду тежили да се отргну од власти египатског двора. Град је обновљен у периоду средње бронзе IIА. То је сагласно са библијском нарацијом о праоцу Јакову. Од средине 17. или 16. века пре Хр. град је готово непрестано био насељен, иако су одбрамбени зид, храм и тврђава порушени у освајањима између 1550. и 1540. пре Хр. Према неким схватањима платформа (temenos) из западног дела града је део насеља из периода средње бронзе II и треба да буде поистовећена са олтарима Авраама и Јакова.

 

СИХЕМ У ДОБА ПАТРИЈАРАХА

Сихем је као култно место имао нарочит значај у животима праотаца Израиља, пре свега праоца Авраама и праоца Јакова. Ова улога и значај допринели су значају који је имао у каснијој библијској историји.

 

СИХЕМ И ПРАОТАЦ АВРААМ

Сихем се у библијској нарацији доводи у везу са праоцем Авраамом. Бог се у Сихему јавља Аврааму обећавајући му да ће његово потомство наследити Ханан (Пост. 12, 6). Авраам одговара Богу подизањем жртвеника под храстом (Пост. 12, 7). Наведени исказ сугерише да је ова локација већ била сакрална и повезивана са култом светог дрвета, односно да је сматрана местом божанских теофанија и пророштава. Археолошки подаци потврђују да је Сихем са околином био средиште култних активности. Чини се да је Сихем као култно средиште свој зенит досегао између 1850. и 1780. пре Хр. Праоци Израиља, дакле, деле религијско искуство своје околине и поштују локалну религијску праксу, али је и модификују. У Сихему се Лот одвојио од свог стрица Авраама који је, вероватно после кратког боравка у Египту, изнова посетио ово култно место.

 

СИХЕМ И ПРАОТАЦ ЈАКОВ

Приликом повратка из Месопотамије, праотац Јаков је подигао олтар у Сихему. Он је тада исказао своје неопозиво раскидање са паганским култом одбацујући и закопавајући идоле које су из Месопотамије понели припадници његовог клана (Пост. 33, 18–20; уп. 35, 4–6). Изнова се говори о сихемском храсту, што сведочи да је култ светог дрвета и даље био присутан у религијској пракси праотаца Израиља. Овде се Јаков после сусрета са својим братом Исавом трајније населио. Ту је купио комад земље на којем је подигао шатор и олтар који је назвао силни Бог Израиљев (Пост. 33, 20). Подизање олтара, у оригиналном језику, описано је релативно неуобичајеном фразом. Она се користила да опише ритуално усправљање камена (Пост. 35, 14.20; уп. 2 Сам. 18, 17), што је вероватно овде и био случај. У Сихему Јаков добија божански позив да се упути ка Ветиљу и да тамо подигне олтар (Пост. 35, 1). Библијски писац несумњиво описује Јакова као наследника Авраамовог, пре свега у смислу култа. Приказује Јакова као онога који тежи местима у којима је Авраам живео и приносио жртве Богу.

Коначно, Јаков је због исхитреног поступка својих синова, који су учинили крвну одмазду над локалним становништвом (и то пре свега владарском породицом), морао да напусти област Сихема (Пост. 35, 22; 49, 4). Сукоб је имао религијску позадину. Могуће је да је сећање на тај догађај уобличено од стране каснијих библијских писаца у циљу подстицања зилотске борбе против хананског култа (пре свега плодности) и против зближавања са хананским становништвом.

---------------------------------------------

Култ дрвета био је један од најраспрострањенијих култних образаца на древном Оријенту. Разлог је лако наслутити јер је древно дрвеће било природан показатељ обилне снаге и символ живота. Сен великих храстова је давала преко потребан хлад номадским путницима, који су, слушајући звук ветра у гранама високог дрвећа, могли да размишљају о величини Бог(ов)а. Зато се под крошњама столетних стабала божанства јављају на нарочит начин. Овај култ је био познат и библијским писцима (Пнз. 12, 2; 1 Цар. 14, 32; Јер. 3, 6.13 итд), који га начелно одбацују јер теже да Бога препознају пре свега у историјском деловању, а не у природи. Религијска пракса повезана са култом светог дрвета је ипак била прихватљива у древном Израиљу, свакако уз битне богословске модификације, све до монархијског периода. За Израиљце посета овим местима није се сводила на гатање према звуку у храстовим гранама. Та места су им била значајна зато што се на њима Бог открио у историји њихових праотаца. Од периода успостављања јеврејске монархије пророци осуђују култ дрвета. Они су свесни да отвара пут синкретизму и отвореној идолатрији. Овакав приступ је допринео томе да култ дрвета престане да има своје место у верском животу израиљског народа.

---------------------------------------------

Појединци су Јаковљево закопавање кумира под свети храст повезали са веровањем у умрло-васкрсавајуће божанство плодности. Таква божанства су поштована у Ханану (што је потврђено формулацијом умри и буди познатом из древнохананских богослужбених текстова). Ако оваква пракса стоји у позадини Јаковљевог поступка, јасно је да јој је праотац дао потпуно другачије значење – одрицање од идолатријског култа.

 

 

 

Извор: Православље

[Guest]

Ходочашће библијским светилиштима

Сихем – место избора и одлуке (други део)

Аутор: Јован Благојевић, Број 1120, Рубрика Библијске теме (наставак текста из Православља бр. 1117) Овај град је био позорница највећих религијских и политичких догађања библијског Израиља

СИХЕМ У ДОБА ИСУСА НАВИНА И СУДИЈА ИЗРАИЉЕВИХ

Сихем је у периоду боравка Јевреја у Египту и њиховог путовања кроз пустињу задржао култни карактер. У Сихему су сахрањене кости праоца Јосифа које су пренете из Египта (ИНав. 24, 32). У Сихему је вероватно већ био насељен део израиљског народа. Уколико је ова претпоставка тачна, њоме се може објаснити зашто Сихем није пострадао у периоду израиљских освајања Ханана (у чему се слажу библијска нарација и подаци до којих се дошло археолошким истраживањима). У Сихему су зајорданска племена добила и своје територије (ИНав. гл. 14–17). Ту је Израиљ обновио савез са Јахвеом створивши и основу за чвршћи политички савез племена. Сихем је изабран као симбол континуитета са праоцима Израиља.

У том контексту треба разумети подизање камена сведочанстава и израз под храстом (као култним дрветом). Исус Навин је истакао да савез са Јахвеом подразумева строг монотеизам (ИНав. 24, 14.15.19.20) и потпуно потирање идолатрије у Израиљу (ИНав. 24, 23 уп. 24, 14). Тиме је поновљен и актуелизован ранији поступак праоца Јакова чији савез су Израиљци и баштинили. Сихем је, дакле, место успостављања континуитета са прошлошћу, али истовремено и место у којем се одређује будућност Израиља.

У том будућем периоду историје Израиља Сихем је имао запажено место. Значајна улога Сихема у овом периоду тицала се не само култа, већ и политике. У Сихему се Авимелек, током 12. в. пре Хр., прогласио за цара (Суд. 9, 6). У склопу описа његове краткотрајне владавине библијски писац спомиње храмове Ваал Верит (Ваалов завет) и Ел Верит – Завет (Бог завета или Завет Ела, уп. Суд. 9, 4.27.46–49). Археолошка истраживања су потврдила постојање ванредно великих храмова у Сихему тог доба.

Сихем се, у овом периоду, спомиње као средиште прослављања годишњег празника Господњег (Суд. 21, 19). Крајем доба судија Сихем је и даље био ходочаснички центар, али је његов значај слабио пред уздизањем култног значаја Ветиља у коме се налазио ковчег савеза (Суд. 19, 21). Сихем је постао место на којем су ходочасници понављали историју праотачког доба, вршећи ритуално очишћење пре одласка пред Господа у Ветиљ (уп. Пост. 35, 2–4).

СИХЕМ У ДОБА МОНАРХИЈЕ

Током периода ране и уједињене монархије Сихем се не спомиње као култно средиште. Он једноставно нестаје са историјске сцене Израиља: и то потпуно, изненада и без објашњења, да би после неколико векова исто тако изненадно поново постао део историје, или поново се појавио. Можда је Авимелеково разарање било веома темељно те је Сихем готово потпуно уништен, а његов храм је претворен у силос. Посредни подаци указују на то да је култ, ипак, одржаван на овом месту (види: Пс. 60, 6.7; 108, 7.8), мада вероватно не у потребној јахвистичкој чистоти. Подела уједињене јеврејске монархије одиграла се у Сихему, и Јеровоам, новоизабрани владар северних племена, управо Сихем бира за своју престоницу (1 Цар. 12, 1–19.25; 2 Дн. 10, 1). Он касније премешта престоницу из Сихема, можда због постојања левитске опозиције у граду. Синкретистичко–политеистички култ цара Јеровоама нашао је на овом подручју плодно тло у још увек спорадично практикованој предизраиљској религији Ханана. Пророци су осуђивали овакву праксу најављујући пропаст Сихема. Њихове најаве су испуњене. Сихем је готово потпуно изгубио карактер култног места, мада је и даље био транзитно култно место за ходочасничке који су путовали у Силом у коме се тада налазио савезни ковчег (уп. Јер. 20, 5).

Сихем је у библијској историји представљен као место сабирања и раздвајања. Тај град се налази на путу између горе Евала и горе Геразима, на раскршћу путева средишње Палестине, и раскршћу између благослова и проклетства (Пнз. 11, 29–30).

У Сихему је Исус Навин одржао свој последњи говор. Ту је дао последња упутства (ИНав. 24) и позвао своје сународнике на коначну одлуку и избор. Тај избор је на ванредно снажан начин представљен и у Новом Завету када сам Господ Христос у Сихему и крај зденца праоца Јакова ставља жену Самарјанку пред избор коју ће воду захватити, воду из извора која не може задовољити најдубље потребе њеног бића или живу воду коју јој нуди већи од Јакова (Јн. 4, 11–14).

Овај град и његова историја и нас данас подсећа на неминовност избора. То је избор између служења паганским боговима (у њиховим различитим префињеним формама) којима су, можда само у грубљој форми, служили оци наши са оне стране реке или да ћемо да следимо Исусу Навину у вероисповедним и програмским речима ја и дом мој служићемо Господу (ИНав. 24, 14.15). Бирајући другу могућност бирамо и да заједно са Самарјанком прихватимо Христову понуду живе воде и да сви заједно са псалмистом Давидом кажемо: Узећу чашу спасења и призвати свето име Његово (Пс. 116, 13).

---------------------------------------------

Библијска нарација садржи алузије на култ камена. Археолошка истраживања Вилијама Олбрајта (William Albrigrt) потврдила су постојање култног камења у области Ханана. Овај култ je део израиљске религије од времена праотаца Израиља до позног доба судија. Изгледа да се ова пракса одржала и у позном периоду јудејске религије (Ис. 19, 19; Oс. 3, 4; 10, 1–2; Mих. 5, 12; Јез. 26, 11; 1 цар. 14, 23; 2 цар. 3, 2; 10, 26–27; 17, 10; 18, 4; 23, 14). У историји израиљске религије камени стуб је дуго имао двојако значење. Једно је било прихватљиво за јахвисте, а друго је било ознака идолатријског култа. Друго значење је временом превладало (ИНав. 24, 26.27 уп. Пост. 28, 18–22; 31, 13.44–52; 35,1 4.20; Изл. 24, 4; 2 Сам. 18, 18). Зато је овај чести култни образац, као и култ светог дрвета (Пост. 12, 6; Пост. 13, 8; 21, 33; 14, 13; 18, 1; 35, 4; Суд. 4, 11; 6, 11.19; 1 Сам. 10, 3; 22, 6; 31, 13 уп. Пнз. 12, 2; 2 цар. 16, 4; Ис. 1, 29; 57,5; Ос. 4, 13; Jeр. 2, 27; 3, 6; Ав. 2, 19; Јез. 6, 13; 20, 28 уп. Пнз. 11, 30; Суд. 9, 6.37) осуђиван од стране библијских писаца (Изл. 23, 24; 34, 13; Лев. 26, 1; Пнз. 7, 5; 12, 3; 16, 22). Значајно је приметити да се Авимелек прогласио царем под храстом, а и сурово братоубиство које је извршио имало је не само политички него и религијски значај. Исто се може рећи и за обрачун са побуњеним становницима Сихема који је извршен у складу са асирским и хетитским религијским обичајима (Суд. 9, 45).

---------------------------------------------

Ел и Ваал су била главна божанства хананског култа. Ел је био отац Ваала, али и семитска ознака за Бога уопште, и стога термин прихватљив јахвистима. Могуће је да се заправо под појмом Ел Верит подразумева Јахве као Бог савеза. Сихем је можда био место сусрета, међусобног утицаја и повремене борбе између јахвистичког и хананског култа. Можда су израиљска племена преузела старије хананско светилиште и модификовала његов култ, што је била пракса праотаца Израиља. Праоци су то чинили узводећи припаднике својих кланова од политеизма, преко монолатрије, до монотеизма. Израиљска племена су, међутим, чешће кретала обрнутим путем и у сусрету са хананским култом неретко су прихватала политеистичко–идолатријски или синкретистички култ. Библијски извештај о Авимелековом покушају царевања сведочи да су у то време храмови служили као ризнице, па и војна складишта. Археолошка истраживања потврђују овај податак.