Утешитељ

[Guest]

Утешитељ

Аутор: Бојан Бошковић, Број 1117, Рубрика Богословље Новозаветни текстови сведоче да је Дух Свети Утешитељ који установљава Цркву као Тело Христово.

Разговор Христа и жене Самарјанке поред Јаковљевог студенца, у коме Христос говори „о служењу Богу у Духу и Истини“, у директној је вези са Светом тајном крштења. „Вода жива“, о којој Христос говори, је истовремено и вода којом се обавља света тајна и сâм Свети Дух. Крштење је оно ново рођење, „рођење одозго“ или „од Духа“, о коме се говори код Јована.

Синоптичка Јеванђеља такође повезују јављање Светог Духа са крштењем. Она сведоче да се Свети Дух приликом Христовог крштења јавио у „виду голуба“. Овакво јављање Светог Духа се надовезује на старозаветну праслику. Ради се о причи о потопу из Књиге Постања. Симболика воде, уништење старог – онога што је против Бога и настанак новог – које је са Богом, је оно што је наводило тумаче да у потопу препознају праслику крштења.

У приповести о потопу такође се јавља бели голуб, односно голубица. Након престанка кише, Ноје првог дана пушта птицу, која се брзо враћа у његову барку, не налазећи суво место где би се спустила. Другог дана Ноје шаље голубицу, и она се враћа носећи у кљуну маслинову грану. Вода се већ повукла и изрониле су крошње дрвећа, али још се није указало копно. Трећег дана се птица није вратила и Ноје је закључио да се вода повукла и да може да напусти барку.

Из ове праслике – голубице која доноси грану маслине – можемо разумети делатност Светог Духа као Утешитеља. Голубица доноси првине новог света који се појављује након потопа, али тај свет је још увек већим делом под водом. Као што је голубица донела Ноју и његовој породици – зачетницима новог света и човечанства првине света који се појављује из воде, тако и Свети Дух доноси првине Царства Божијег, које је већ успостављено захваљујући Христовом делу спасења, али још није дошло у пуноћи.

 

УТЕШИТЕЉ И СПАСИТЕЉ

Имена Спаситељ и Утешитељ се међусобно допуњују. Она се односе на делатности које личности Свете Тројице имају у божанском домостроју (икономији) спасења. Свети оци су правили разлику између теологије и икономије. Теологија се односи на оно што Бог јесте независно од света, а икономија се односи на Бога у његовом односу према свету. Света једносуштна и нераздељива Тројица, Отац, Син и Свети Дух, постоји независно од света. Међутим у домостороју спасења свако од њих има различиту улогу.

Син Божији је онај који спасава. Лука и Матеј нам преносе како је пре свог рођења Христос од анђела добио име Исус, што значи „Јахве (=Онај Који Јесте) спасава“, „јер ће он спасити народ свој од греха“. Син Божији, који постоји одувек са Оцем, поставши човек добија име које означава његову спаситељску делатност. Тек очовечењем Сина почиње спасење, које је предвиђано и припремано од постања света. Зато тек када је постао човек Син Божији добија име Спаситељ.

Христос је донео спасење од греха и смрти. Он је својом смрћу и васкрсењем победио смрт и грех. Међутим, и смрт и грех и даље постоје у историји. Међутим, оне више нису коначна стварност за творевину. Захваљујући Христовој победи над смрћу, смрт као коначну стварност свега створеног је заменила нада у долазак Царства Божијег и вечни живот у заједници с Богом.

Док се нада не испуни у потпуности, док Царство непропадљивости не дође, патња, смрт и зло су и даље присутни. Чак и онима који имају наду, потребна је утеха. Онај који доноси утеху је Свети Дух – Утешитељ. Утеха подразумева присуство у историји првина Царства Божијег, које је захваљујући Христовом делу спасења већ успостављено, али још није остварено у потпуности до његовог Другог доласка. Будући да је садржај Царства Божијег потпуна заједница Бога и људи, и његов предокушај и првине тичу се заједнице Бога и људи у историји. Црква је управо заједница Бога и људи, и као таква предукус и првина Царства Божијег.

 

УТЕШИТЕЉ И ДОМОСТРОЈ СПАСЕЊА

Утешитељ своје име није добио посредством анђела, него од самог оваплоћеног Сина Божијег. У Јеванђељу по Јовану Христос за време Тајне вечере, најављујући своју смрт и васкрсење, апостолима обећава да ће им послати „другог Утешитеља, Духа Истине који од Оца исходи“. Када, дакле, буде „узет (од ученика) Син Човечији“, тада наступа време делатности Утешитеља. Из овог видимо да је Утешитељ сâм Свети Дух, „који од Оца исходи“. Међутим, он се раније не назива Утешитељем. Не зато што није имао улогу у историји спасења, него зато што је она била другачија.

Свети Дух је присутан у свим догађајима Христовог живота. Сâмо Христово зачеће се дешава Духом Светим: „оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве“. Свети Дух силази на Христа приликом крштења и сведочи да је он Син Божији. Дух одводи Христа у пустињу итд.

Нешто другачија је улога Светог Духа, коју Христос спомиње у вези са Петровим исповедањем, када је он Исуса препознао као Христа и Сина Божијег. На то му је Христос рекао: „Крв и тело не открише ти то, него Дух Оца који је на небесима“. Одмах након тога Христос свом ученику даје име Петар, што значи „камен“, и каже: „На том камену сазидаћу Цркву своју.“

Овде први пут видимо помињање улоге Светог Духа у установљавању Цркве. До тада је делатност Светог Духа фокусирана на сâмог Христа. Односно на Христа као једног. Христос иначе и значи „онај који је помазан“. Овај назив се може схватити као „онај на коме почива Свети Дух“, будући да је помазивање маслиновим уљем било симбол изливања благодати Духа Божијег у старозаветним постављењима свештеника и царева. Симболика маслиновог уља поново нас подсећа на голубицу која је Ноју донела управо грану биљке од чијег плода се то уље прави.

Иако, дакле, Свети Дух има улогу у домостороју спасења и пре Христовог „одсуства“ из заједнице са ученицима, та улога ипак није толико наглашена, будући да је присутан Спаситељ у коме су божанство и човештво личносно сједињени. Тек након извршеног дела спасења, Свети Дух као Утешитељ делује тако што установљава (конституише)Цркву као тело Христово. Тиме он, иако Син, остаје централна личност домостроја спасења, непосредније делује у односу са онима који су спасавани. Они тако, не само да попут Петра деловањем Духа сазнају ко је Исус, него примивши Духа постају Христови сателесници и удови, целовито сједињени с њиме, обитавајући у Христу и Христос у њима. Тако Светим Духом Христос бива конституисан као многи. Другачије речено, Свети Дух прво дејствује конституишући Богочовека – Христа, а потом обожено човечанство – Цркву.

 

УТЕШИТЕЉ И ЦРКВА

Црква и Утешитељ су неодвојиво повезани. Давање Светог Духа ученицима описано је у Делима апостолским, чији је аутор апостол Лука, и у Јеванђељу по Јовану. Код ове двојице писаца описи су другачији. Код Луке Свети Дух силази на седамдесеторицу апостола у облику огњених језика у педесети дан по Христовом васкрсењу. Код Јована, Христос приликом свог првог јављања ученицима након васкрсења даје Светог Духа дувајући на њих.

Ове разлике се тичу: 1) начина на који се јавља Свети Дух приликом силаска на ученике; 2) времена када се предавање Духа ученицима десило и 3) броја ученика који су примили Светог Духа. Све ове разлике потичу из различитих концепција новозаветних текстова у којима се ови догађаји описују.

Лука је Дела апостолска конципирао као наставак свог Јеванђеља. Педесетница је почетак делатности апостола. Апостоли су сада они који настављају Христову делатност. Међутим, они то не чине као обични људи, већ покретани Духом Божијим, истим оним Духом који је имао улогу и у делатности Христовој.

Код Јована је нагласак на светотајинском доживљају учествовања у животу Свете Тројице кроз Христа, Духом Светим. Живот у Светом Духу је последица сусрета оних који верују са васкрслим Христом. Без Светог Духа није могуће општити са васкрслим Христом, будући да је то могуће искључиво заједници ученика, а не „свету“. Као што није било могуће без Духа спознати да је Христос Син Божији, пре његове смрти и васкрсења, тако након васкрсења није могуће уопште имати било какав однос са Христом без Духа Светог. За оне који нису примили Духа, он је невидљив и неприступан, и они могу видети само празан гроб.

Оба аутора силазак Светог Духа на апостоле доводе у везу са вазнесењем Христовим. Међутим, код Јована се вазнесење (из разлога које овде не можемо образлагати) поистовећује са Христовом смрћу, а код Луке се оно смешта у четрдесети дан након васкрсења.

Број апостола на које силази Свети Дух је такође у вези са основним теолошким концептима новозаветних писаца. Код Луке се ради о броју од седамдесет апостола. Тај број је у вези са бројем народа. Број седамдесет је био уобичајен симболички број пуноће свих народа у тадашњем јеврејском предању. Код Луке се дакле ради о томе да Свети Дух и апостоли преносе догађај спасења оствареног у Христу целом свету. Ова порука укључивања свих народа у Тајну Христа је централна како за Дела апостолска, тако и за Јеванђеље по Луки.

С тим у вези је и јављање Духа у облику огњених језика. Оваква епифанија (јављање) је у складу са пророштвом Јована Крститеља о крштењу „огњем и Духом Светим“, које ће донети Христос. Она је традиционално довођена у везу са чудесним догађајем приликом Петрове проповеди, коју је он изговорио на дан Педесетнице у Јерусалиму. Петрову беседу су припадници многих народа чули и разумели свако на свом језику. Овде имамо везу са старозаветном причом о вавилонској кули. Превазилажење језичких разлика је израз обновљеног јединства човечанства са Богом, будући да су језичке разлике последица јединства човечанства против Бога. Када се човечанство удружило против Бога, зидајући вавилонску кулу, то је за последицу имало настанак мноштва различитих језика, односно разједињеност човечанства, због немогућности споразумевања. Црква која чини нови народ Божији од припадника свих народа, чији је почетак Педесетница, је превазилажење последица „вавилонског греха“. Човечанство које се ујединило против Бога градећи вавилонску кулу, сада је Духом Светим сједињено с Богом. Јединство људи против Бога води разједињењу људи међу собом, док насупрот томе јединство људи с Богом сједињује људе и међусобно.

За разлику од оваквог јављања Духа, које подразумева Христово телесно одсуство из заједнице са ученицима, код Јована је нагласак управо на општењу са Христовим васкрслим телом. Ово је у складу са његовим наглашавањем улоге Светог Духа у светотајинском оприсутњавању Христа. Због тога се код Јована и број ученика разликује, будући да се ради о Дванаесторици (мада без Јуде и Томе), који су по превасходству сведоци оваплоћења Сина Божијег. Ово није у супротности са Лукиним описима, него се они међусобно допуњују.

 

 

 

Извор: Православље