Зид мира и толеранције

[Срђан Ранђеловић]

 

Франческо Скарфи, економиста из Сиракузе, крстио се на извору дечанске минералне воде, основао је друштво „Пријатељи Дечана“ које окупља преко хиљаду војника и официра чувара Дечана, као и професоре, писце, историчаре уметности.

 

Богородица са Христом, хранитељка Призрена и гладних, оштећена 17. марта 2004.

 

 

„Безбедност је на високом нивоу, ваш манастир је заштићен, Призрен је пример за слободу кретања...”, понављао је, пре мартовског погрома 2004, у манастиру Светих архангела код Призрена Чарлс Брејшоу, један од главних Унмикових руководилаца. Није прошло ни недељу дана, тај исти човек газио је, праћен војницима и новинарима, по пепелу спаљених икона, иконостаса, књига, фресака и свих призренских храмова. Прошао је у Богородици Љевишкој поред тамне мрље на којој се налазила фреска Богородице с котарицом, позната и као призренска хранитељка гладних; неко га је у очају зауставио и показао нагореле стихове персијског песника Хафиза, „зеница ока мог гнездо је лепоте твоје“, посвећене том изузетном сликарству. Саслушао је причу и није се више враћао, иза њега су остале последице, а оно што се може спасти и данас се, десет година касније, дуго и стрпљиво поправља.

 

Да ли је српско културно и верско наслеђе на Косову и Метохији могло бити заштићено? Ко је могао и морао да га заштити? Како то изгледа на терену и може ли данас ескалирати насиље? 

 

Мишљење о међународним мисијама на Косову и Метохији у српској јавности, о нарочито међу Србима у покрајини, зависило је, у највећој мери, од њихове спремности, воље и способности да физички заштите њихове животе и светиње. У тако сурово поједностављеној слици Кфор и његова бројна мултиетничка војска временом постаје, нека врста гаранта и заштите свега што Албанци доживљавају као српско. Жица, тенкови, пунктови, вреће песка, стражарске кућице и читава мала војна утврђења почињу да, након бруталног етничког чишћења и разарања и скрнављења око 150 црква и манастира, ничу око српских насеља и храмова. Иако је етничка стихија уништавала све пред собом, а огромна већина оних који су „доносили мир“ затварала очи и тражила историјско оправдање за злочине у њиховом присуству, неки храбри ирски официри и војници у Приштини спасавају и штите Србе. Насупрот тим примерима, додуше ретким, постоје и оне области где насиље и рушилачки поход, посебно у Метохији у зони немачког контингента Кфора, не остављају – закључно са мартовским погромом 2004. – ни један једини споменик српског наслеђа који није спаљен, скрнављен, нападан или проваљиван. У италијанској војној зони, такође у Метохији, манастири Пећка патријаршија и Високи Дечани, са својим метосима Будисавцима и Гориочем, имали су више среће и сигурнију војничку заштиту. Тачније, ако се изузме српско село Гораждевац код Пећи и Црква Успења Пресвете Богородице у Ђаковици са четири старице, италијански војници нису имали шта ни чувати – све је већ било уништено.

 

Важност, историјски значај, лепота, међународни притисак, предузимљивост и комуникативност монаштва у преломним тренуцима, српски дипломатски напори и усредсређеност Кфора да заштити тих неколико тачака допринели су да се сачувају Дечани и Патријаршија. Стална упућеност војника и официра на ове манастире, нека врста менталитетске отворености, заједничка опасност и верска блискост допринели су да се, посебно у Дечанима, изгради посебан однос поштовања и пријатељства између италијанских војника и братства манастира. Већ 14 година Италијани су спремни да помогну, и око исхране, и око пратње, долазе на манастирска богослужења, посебно на Канон светом краљу Стефану Дечанском; остају везани за светињу и по одласку са Косова, многи овде примају православље, како војници тако и цивили. Франческо Скарфи, економиста из Сиракузе, крстио се на извору дечанске минералне воде, основао је друштво „Пријатељи Дечана“ које окупља преко хиљаду војника и официра чувара Дечана, као и професоре, писце, историчаре уметности.

 

„Били смо тамо приликом званичног оснивања Удружења наших пријатеља смештени у војном хотелу. Осећали смо се као код куће са војном пријавницом и стражом. Смејали смо се сами себи кад би, по навици из Дечана, поздрављали на улицама Рима непознате италијанске војнике и карабинијере”, каже отац Петар из Високих Дечана. Удружење „Амичи ди Дечани”, осим промоције духовног и културног блага на КиМ, помаже повратничке породице, омогућава лечење болесне деце у Италији, организује екскурзије.

 

Поред војничке заштите Епархија рашко-призренска предузима подизање заштитних зидова око Дечана и Патријаршије. У доба комунизма дечански игуман Макарије је подизао зид око имања – када су га питали шта то ради одговарао је: „Зидам зид братства и јединства!“ У периоду након 1999. други игуман, садашњи епископ Теодосије, изградио је зид који је, такође, у шали прозвао зид мира и толеранције. Управо уврх једног од тих зидова погодила је 2007. године, на десетак метара од дечанског олтара, минобацачка граната испаљена на овај споменик Унеска. Италијански војници, уплашени експлозијом узалудно су тражили место њеног удара, а нашао га је јеромонах Данило испод крова који покрива зид и остатке мине предао чуварима.

 

Заштита Пећке патријаршије недавно је поверена Косовској полицији, а Дечани су једини храм који чува Кфор на Косову и Метохији. Локалне екстремистичке групе, помогнуте институцијама, користе сваки повод да покажу непријатељство и запрете манастиру, а нова историјска школа косовских Албанаца и медијска кампања формирали су мишљење да српске цркве и манастири припадају Албанцима и да су их Срби преотели у средњем веку.

 

Очување српске културне и верске баштине је динамичан процес, у њему нема сигурности јер, између осталог, нема функционалних институција које могу заштитити различитост, а самим тим и слободу оних којима припадају и који у њима живе.

 

 

Живојин Ракочевић

 

 

 

Политика