Теологија у Грчкој 1960-их година

[Guest]

ТЕОЛОГИЈА У ГРЧКОЈ 1960-ИХ ГОДИНА

A+ A-

 

 

 

Митрополит Јеротеј Нафпактос

Ових дана се многи позивају на теологију 1960-их у Грчкој и називају је новом теологијом, или као реорганизовано учење Отаца Цркве или као нео-патристичка теологија, то јест као теологија изражена у новом језику.

Има оних који кажу да је теологија шесдесетих у Грчкој била битан догађај за нашу Цркву, али такође кажу да је постојало неколико фактора који су утицали да потенцијал ове теологија нестане.

То је било у време неких младих теолога који су писали своје научне и теолошке текстове и који су покушали да виде Православно учење са друге перспективе која је била другачија од оне тог времена.

Желео бих да изнесем неколико запажања која би по мом мишљењу требало разматратати заједно са осталим истраживањем у вези овога.

1. Теологија 1960-их година

Познато је да је у Грчкој, пре и после ослобођења од Турака, Западни стил теологије био уведен, који је био повезан са сколастиком папизма или са протестантским морализмом. Због тога је отац Георгије Флоровскѕ говорио о Вавилонском ропству Православне теологије.

Са друге стране, Грчки теолози су дошли у контакт са Руским текстовима емиграната у Паризу и тако нашли другачији начин да изразе проблеме који су окупирали Западног човека. Били су инспирисани овим текстовима и покушали су да пренесу тај аспект Грчкој Православној јавности.

У исто време, ипак, постојао је још један покрет теолога, поготово у Солуну, чији је циљ био да јавно објаве дела Светог Григорија Паламе, који се залагао за исихастички начин живота. На ову тему постоје писана истраживања, тезе, и социотеолошки текстови.

Сви ови трендови се називају "теологија 1960-их" и сматрани су нечим новим, јер су питања филозофије, теологије, антропологије, и социјална питања разматрали кроз нову перспективу и нови језик, који је био ближи модерном човеку. Ово је многе изненадило, па су ове трендове називали нео-православним.

2. Разлог зашто је настала теологија 1960-их

Наравно, овај феномен мора да буде проучен детаљно укључујући све његове параметре. На пример, разлог за ову теологију требе преиспитати и сазнати да ли је она утемељена на вечној традицији или је она само сезонски феномен и шта је утицало на њено стварање у нашој земљи и нашој Цркви.

Али, сви ови трендови морају бити проучавани објективно и адекватно, јер почетак и перспектива свих теолога није иста, као што је то било и наведено. Неки од њих су почињали своје учење патристичким текстовима у оквиру исихастичке традиције Свете Горе, док су други почињали са модерном филозофијом Меѕендорффа, а трећи су почињали своје учење Руским теолозима из дијаспоре, док је неких било на које је утицала "политичка теологија" Латинске Америке. Наравно, сви они су дошли до различитих закључака.

Теологија 1960-их треба да буде проучавана без преувеличавања и треба је тачно вредновати и о њој праведно судити. Али не смемо размишљати да су исти трендови одбачени у Западном свету у двадесетом веку. Тако да теологију Западне Немачке треба испитати као ону која је имала утицај на такозвану теологију 1960-их у Грчкој.

Мислим на западни свет поготово у Немачкој Теологији 1920-их, после страшног Првог Светског Рата, када су у кооперацији са империалистичким силама развили кризу. Тада је дошло до дијалектичке теологије или нео-православне теологије, која је покушала да сагледа однос између Бога и света са нове перспективе. Тада су се појавили нови Протестантски теолози, као Бартх, Бруннер, Бултманн, и Тиллицх, који су се састали са филозофима тог времена Киеркегаардом, Бердѕаевом, Хеидеггером и дискутовали о овом питању.

У овој Немачкој теологији 1920-их дискутовало се о нео-православљу, секуларизму, пнеуматологији, универзитетима&хеллип; То су термини које су често користили Грчки теолози 1960-их. Шта више, постојала је велика дебата у Немачкој у односу овог питања и света, Бога и историје.

Такође, у западном свету 1960-их развили су се различити теолошки трендови који су се бавили разним теологијима, теологији о смрти Бога, политичкој теологији... И таква терминологија је донета у Грчку 1960-их. Професор Мариос Бегзос је представио на леп начин целокупну еволуцију ове теологије Протестантима.

Тако да теологија 1960-их у Грчкој сигурно треба да буде проучавана са ове перспективе, то јест са паралелним теолошким покретима који су се догађали у Протестантском свету, поготово у Немачкој; однос између Православних теолога 1960-их и Протестантских теолога 1920-их и 1960-их треба преиспитати.

На пример, за време мог студирања често смо могли да чујемо од наших професора о мишљењима великих Протестантских теолога, као на пример Бартха, Бруннера, Бултмана... Као пример, на часу историје догматике, разматрао сам дијалектичку теологију и ставове горе наведених Немачких теолога о односу човека и Православне теологије по учењу Светих Отаца. Такође, на часу Хришћанске етике читао писао сам о књизи Николаја Бердѕаева Судбина Човека. Ово се дешавело јер су неки професори били на школовању у Немачкој и знали о покрету дијалектичке теологије.

Наша претходна генерације је била под превеликим утицајем Немачког теолога Харнацка, који је претходник дијалектикче теологије.

У сваком случају, такозвану теологију 1960-их у Грчкој треба разматрати на основу теологије у Немачкој и на основу Руске теологије у дијаспори.

3. Теологија Православне Цркве

На све изјављено морам додати још једну перспективу која би требало да се истражи да би се дошло до сигурнијег закључка на ову тему.

1960-их био сам студент Теолошке Школе у Солуну, где су ме професори учили али сам и сам читао о теолозима који су писали о овој новој перспективи. У исто време учио сам из текстова о исихастичкој традицији, Оцима Цркве, поготово о Светом Григорију Палами, Светом Симеону Новом Теологу, и о Оцима Добротољубља.

Када сам посетио Атос, питао сам искусног монаха Тхеоклитоса Дионѕсиатиса, који је достигао висок степен духовности на Светој Гори и који је подржавао Праваославну теологију, какво је његово мишљење о овим теолошким проблемима у Грчкој. Он је тачно одговорио да не види проблем у телогији, већ у теолозима!

Са наставком мог школовања закључио сам да је Православна теологија глас Православне Цркве. Као што је Православна Црква Вечно Тело Христово, тако је и Православна теологија вечна и не дели се на декаде. Наравно можемо говорити о различитим теолошким трендовима који су се развили у градовима (Александрији, Антиохији, Јерусалиму...), али не можемо говорити о Православној теологији 1960-их, 1970-их, 1980-их...

Другим речима, Православна Теологија Цркве је теологија Пророка, Апостола, и Отаца кроз векове. Свака нова струја која се појави мора бити разматрана у односу на Православну Цркву. Свеци су се сјединили са Богом и видели Бога у Светлости, и онда изразили свој доживљај у терминима свог времена.

Маја 1977 отац Јован Романидес, отац Георгије Металлинос и аутор су били позвани на семинар који је организовала Православна Црква у Америци (О.Ц.А.) близу Атланте. Ми смо били једини беседници и два дана смо говорили о Православљу и терапеутској науци. Отац Романидес није могао да присуствује због болести, па је отац Георгије Металлинос прочитао уводни текст на ову тему са историјског и теолошког контекста Православне Цркве. А аутор је објаснио изазове које Православна Црква суочава. О.Ц.А. је Црква у којој је познати Отац Александар Шмеман предавао. Тако да је организатор семинара желео да зна наш став.

4. Случај оца Јована Романидеса

Међу теолозима 1960-их многи убројавају Протојереја о. Јована Романидеса, који је направио велико изненађење тог времена и допринео обнови теологије у Грчкој према патристичкој традицији.

Због много разлога, мислим да није у реду да повезујемо о. Јована Романидеса са трендом такозваног нео-православља.

Први разлог је то што је отац Јован писао о теологији и проучавао теологију 1950-их, његова теза је била "Прародитељски Грех", која је била велико дело у Теолошкој Школи Атине, о којој се много говорило, али такође и у целој Грчкој.

Други разлог је то што на њега нису утицале разне теолошке струје тог времена. Он је одрастао у Протестантској средини у Америци, а студирао је на Папском Институту и на Протестантским теолошким универзитетима Ѕејлу и Харварду, тако да је добро упознао њихов менталитет. Пошто Протестанти уче да су Оци Православне Цркве променили апостолску традицију, отац Јован је детаљно проучио Апостолске Оце (Иринеја, Игњатија, Јустина, Поликарпа...) који су прстен на који се остали Оци надовезују. Одавде је настало његово дело о прародитељском греху, које између осталих ствари одређује разлику између Православне и сколастичке теорије.

Трећи разлог је то што када је дошао у Грчку 1950-их био је изненађен климом коју је затекао. Ту је истраживао дубље о теологији исихазма и исихастичкој традицији Цркве. Тако да његово дело треба сагледавати у светлу исихастичке традиције Цркве, а не кроз национализам, јер се онда може погрешно протумачити.

Због тога, дела оца Јована Романидеса су позитивна еволуција према чистој патристичкој традицији. Отац Јован често у својим књигама критикује погршна учења Оригена. Он је познавао Немачки идеализам па је правилно судио о онима који су га доносили у Грчку. То је четврти разлог.

Он је подржавао мишљење да када је неко болестан треба пронаћи узрок болести и одакле је вирус дошао. Слично овоме, када неко носи "теолошки вирус" у Грчку, требе испитати и пронаћи особу која је заражена. Он сматра да би итраживања доказала да се Грчки теолог који носи вирус школовао на Западу и донео "теолошки вирус" у Грчку!

Закључак мојих наведених размишљања је да теологија 1960-их треба да буде пажљиво разматрана, али се мора подвући да се Православна теологија не може интерпретирати декадама, већ само вечном традицијом Пророка, Апостола, и Отаца Православне Цркве. То јест, у Православној теологији не постоји теологија 1960-их, већ теологија Богоносних Светаца.

Од Паремвасиса, Јануар 2010.

Превод на Енглески Јохн Санидопоулос.

Превод са енглеског Владимир Србљак

8 октобар 2013 год.

Извор: http://www.johnsanidopoulos.com/2012/08/theology-in-greece-in-1960s.html

 

 

http://www.manastir-lepavina.org/vijest_cir.php?id=7253

[Raymond Red Reddington]

Ја знам само 40 те 

[Александар Милојков]

Закључак мојих наведених размишљања је да теологија 1960-их треба да буде пажљиво разматрана, али се мора подвући да се Православна теологија не може интерпретирати декадама, већ само вечном традицијом Пророка, Апостола, и Отаца Православне Цркве. То јест, у Православној теологији не постоји теологија 1960-их, већ теологија Богоносних Светаца.

 

Управо тако. Нажалост, неки теолози ово заборављају.