Sava Šumanović

[Тавита]

1896-1942

Sava Šumanović je jedan od najznačajnijih slikara Srpske i Jugoslovenske umetnosti prošlog veka.

Rođen je pred sam kraj devetnaestog veka 22.januara 1896. godine u Vinkovcima, gde je njegov otac, šumarski inženjer dobio posao. Porodica Šumanović se nije dugo zadrzavala u Vinkovcima; kada je Sava napunio četiri godine vratili su se u Šid. Otac, Milutin, se posvetio vođenju velikog imanja, a majka, Persida (Tubić), je otvorila prvu ugovornu poštu u gradu. I po ocu i po majci Sava je pripadao uglednim gradanskim porodicama. U Šidu Sava završava osnovnu školu.

Školske 1906 / 07. sa svega deset godina napušta roditeijski dom i odlazi u Zemun, gde je primljen u realnu gimnaziju. U toku gimnazijskog školovanja počinje da se interesuje za umetnost. Mnogo čita, odlazi u bioskop, a često posećuje i izložbe koje su organizovane u prestonici, od koje ga deli samo reka. Redovno piše roditeljima. 1911. upisuje se na slikarski kurs svog gimnazijskog profesora Isidora Junga, ali dragocene savete o slikanju Sava dobija od svog starijeg prijatelja Slavka Vorkapića koji je već polaznik Umetničko - zanatske skole. Na kursu se upoznaje sa slikarstvom francuskih impresionista, Van Goga i Sezana, a prva saznanja dobija i o secesiji i Hodleru. Usavršava nemački jezik u Gracu gde provodi leto. Po završetku gimnazije Sava se vraća u Šid, na letnji raspust. Treba da saopsti roditeljima svoju odluku o daljem obrazovanju i izboru zanimanja. Kategorično se protivi očevoj želji da postane advokat, Sava snažno želi da postane slikar.

1914. ubrzo po izbijanju Prvog svetskog rata, Sava odlazi u Zagrebu, gde se upisao na Privremenu višu školu za umjetnost i obrt. On je u klasi kod profesora Otona Ivekovica, ali već sledeće godine prelazi kod uglednog profesora Menci Klement - Crnčića. Savladava crtačke tehnike i upoznaje se sa postupcima Mikelanđela, Direra, Rembranta i Rubensa; ali i sam istražuje i uči se na delima Manea, Monea i Sezana. Živi i uči u okruženju mladih naprednih umetnika koji će, kao I on, kasnije postati cenjeni i priznati stvaraoci. Sklapa iskreno prijateljstvo s Antonijom Koščević, koja je tada sticala vajarska znanja, a koja je ostavila dragocene podatke o Savi. Druži se s Đurom Tiljkom, Marjanom Trepseom, Jozom Turkaljom, a snažno prijateljstvo ga vezuje i za rano preminulog Milana Štajnera. 1917. predstavioje četiri slike na petoj izložbi Prolećnog salona. 1918. završilo se Savino obrazovanje u Zagrebu. U svedocanstvu o završenom školovanju zabeležene su najbolje ocene i kvalifikacije. Intenzivno radi, tada nastaje i prvi Savin slikarski ciklus inspirisan Starim i Novim zavetom, kao izraz ne pridržavanja kanona i promišljanja večnih tema borbe dobra i zla, suočavanjem s prvim grehom i nj egovim posledicama... Na prvoj samostalnoj izlozbi u Salonu Ulrih u Zagrebu predstavio je predele i pejsaže iz okoline Zagreba. Iako je dobro poznavao impresionistički postupak slikanja nikada se njime do kraja i u potpunosti nije koristio.

Vrlo spretno je koristio efekte bojenih prozirnih senki, lazurni namaz, ne razlažući formu već naprotiv ističući je, Sava je insistirao na atmosferi.

Nekoliko narednih godina pored slikarstva Sava se bavio i ilustracijom, grafikom i scenografijom. Radi ilustracije za književnu reviju "Juriš" koju je uređivao njegov prijatelj Antun -Branko Simić.1920. izlozio je svoja platna na drugoj samostalnoj izložbi u Muzeju za umjetnost i obrt. Stilski se priključuje secesiji i simbolizmu, koji su karakteristični za umetnička kretanja u Hrvatskoj ali ne i Srbiji. Izložba je prošla zapaženo i s dobrim kritikama. U jesen iste godine otisnuo se u svet, kao poznavalac francuske kulture i frankofil otišao je u Pariz i iznajmio studio na Monparnasu. Sada se nalazio u centru evropskih umetničkih zbivanja, novi horizonti su se otvorili. U Parizu je ovog prvog puta boravio svega nakoliko meseci, nesumnjivo dragocenih za Savu. Upisao se na kurs kod istaknutog likovnog pedagoga i umetnika Andre Lota, i bio njegov najboiji učenik. Savin učitelj je pripadao struji analitickog kubizma i imao izuzetan uticaj na mladog slikara. Ubrzo, sprijateljio se sa Rastkom Petrovićem i našao u okruzenju naprednih i avangardnih stvaraoca dvadesetog veka.Zajednički imenitelj im je bio Monparnas, sastajali su se u kafanama i klubovima, bili su tu Seren,Modiljani, Papzof, Zakob, Fuzita i pokatkad Pikaso, Kokto, Fera, Redige... Kada se vratio u Zagreb dane je provodio u kući svoje prijateljice Antonije Koščević. Ponesen francuskim iskustvom, krećući se od ekspresionizma, preko konstruktivizna i postkubizma pa zalazeći u neoklasicizam, u oktobru Sava je organizovao izložbu u Umetničkom paviljonu. Deo progresivne kritike je izlozbu ocenio kao znacajan i vredan dogadaj, ali konzervativnijim kritičarima nisu prihvatili Savina "suviše moderna" dela.

Sledećih godina boravi u Zagrebu gde nesmanjenim intenzitetom slika. Iz protesta prema javnosti koja nije prihvatila njegove slike potpisuje se francuskom transkripcijom. Ministarstvo prosvete odbija njegovu aplikaciju za mesto likovnog pedagoga u Umetničkoj školi u Beogradu.Učestvuje na Petoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi sa koje je Ministarstvo otkupilo njegove kompozicije "Berba" i "Kraj s mostom". Prihvata posao bibliotekara u Muzeju za umjetnost i obrt, tu je Sava bio u prilici da čita i analizira dela velikih majstora. Svoje poznavanje francuskog odrzava čitanjem dela francuskih pisaca na izvornom jeziku, i svakodnevnom konverzacijom na francuskom sa Antonijom Kosčević. 1924. Sava je napisao "Slikar o slikarstvu" i "Zasto volim Pusenovo slikarstvo", dela neprocenjivog značaja za razumevanje njegove umetnosti. 1925. godine Sava ponovo odlazi u Pariz, ali njegov boravak je otežan administrativnim peripetijama francuskih vlasti, boravišnu dozvolu je prinuđen da produžava svakih šest meseci i to sa statusom učenika. Zbog toga se ponovo upisuje kod Lota na kurs, ali zabrana prodaje slika Savi je u najvećoj meri otežavala boravak u Parizu. Kako sam Sava piše u svom katalogu za izložbu na Novom univerzitetu 1939. u Beogradu, vreme je posvećivao izučavanju Fragonarovog slikarstva, upotpunjavao znanja o Sezanu i Renoaru i divio se Matisu. Nastaje nekoliko aktova pod uticajem Matisa. Sprema platna za Jesenji salon. Sledece godine Francuska vlada je sa istog salona otkupila jedan Savin akt.

1927. Sava je naslikao "Doručak na travi" koji se našao reprodukovan u uglednom francuskom česopisu koji se bavio umetnošću, zajedno s delima Matisa i Derena, uz odlične kritike. Dobio je porudžbinu da zajedno s drugim umetnicima oslika kultnu kafanu "Kupolu", Sava je uradio četiri slike na jednom od stubova. U napregnutom i grčevitom radu za sedam dana i noći uz veštačko osvetljenje Sava je naslikao "Pijanu lađu" i izložio je u Salonu nezavisnih. U to vreme Rastko Petrović je radio na prevodu istoimene Remboove pesme, i svome prijatelju ih recitovao. Uz to Žerikoov "Splav Meduza" je poslužio kao neposredna inspiracija. Kritikaje ostala podeljena a Sava iscrpljen radom i ne prospavanim noćima je bio suvise pogođen onim koje je nisu pozitivno ocenile. Danas "Pijana lađa" ulazi u red najviših dometa našeg slikarstva, i smatra se da je anticipirala drugu fazu neorealistickog pokreta u Srbiji.

Otežani uslovi rada, loše kritike i niz drugih ličnih događaja doveli su da se Sava oseti nervno iscrpljenim i 1928. za kratko vreme vratio se u Šid, gde je potražio mir slikajući predele. Nastaju "Sremske krajine", niz pejsaža na kojima beleži jedinstvenu svetlost i atmosferu zavičaja. Na ovoj temi će intenzivno raditi po konačnom povratku u zavičaj '30. godine. Ni za trenutak bolest nije smetala njegovom stvaralaštvu. Priredio je samostalnu izlozbu u Beogradu, koju su kriticari odlicno ocenili. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo, po polednji put ode u Pariz. 1929. intenzivno radi u preuređenom ateljeu na Monpamasu, tada nastaje nekoliko izvanrednih dela "Par na klupi", "Luksenburški park" a vrhunac dostiže na slikama aktova čuvene pariske muze s Monparnasa-Kiki, "Crveni ćilim", i pariskih predela "Most na Seni". Platna su otezala pod nanosom boje. Nagovestava se poetski realizam kojem će se kasnije potpuno posvetiti, a osetan je i umereni koloristički ekspresionizam.

1930. francuzi imaju problem sa Savinim slovenskim prezimenom, teškim za izgovaranje, Savin boravak u Parizu otežava i nemogućnost produžavanja vize, sve to utiče na njegovo već narušeno zdravlje. Sava se sa majkom 30. marta vraća u Šid. Neko vreme provodi u Beogradu u Voždovačkom sanatorijumu gde nastaju izvanredni akvareli i skice za ulja Voždovačkih padina. Sprijateljio se sa dr. Vojom Atnovljevićem kojem je poklonio nekoliko slika. Povratak u Sid kompenzuje svakodnevnim, vrednim i u ustaljenom ritmu radom na slikama. Nastaju "Šidski sokaci" i aktovi. Njegovo stvaralaštvo se kreće od poetskog realizma do umerenog ekspresionizma.

Sam svoj stil naziva "kako znam i umem" uglavnom ga prilagođavajći motivu. Krstari po periferiji I nalazi prepoznatljive pejsaže koji će mu poslužiti kao motivi. U narednim godinama nestaje ciklus "Proleće u Šidskim baštama" i "Proleće u dolini sv.Petke", kao i serija aktova. 1935. započinje ciklus velikih platana "Šidijanke" kojima je predhodilo mnogo istrazivanja i teorijskog rada. Radiće na njima naredne tri godine. Na "Šidijankama" se čita sva eklektičnost Savinog obrazovanja i smelost ostvarenog umetnika da citira sopstvene uzore: Manea, Engra, Vatoa, ili atmosferu Firentinaca ili Kirika. Čak ih je moguće čitati i u postmodernističkom ključu. Po smrti oca preuzima brigu o imanju, ali ne zanemaruje slikarstvo i uči engleski jezik. 1939. godine posetioje veliku izložbu Francuskog slikarstva devetnaestog veka koja je održana u Narodnom muzeju. Ponovo je bio u prilici da vidi platna sa kojima se sretao u Parizu. Započinje velike i sistematske pripreme za svoju izložbu u Beogradu. Piše katalog, izuzetno značajan za istraživače Savinog stvaralaštva. Izložbu sa 400 izloženih platana kritika je odlično primila. Uspeh je za Savu imao značajan uticaj, povratio je poverenje u ljude. Započinje ciklus dečijih portreta i žanr scena koje nije završio. Vraća se temi berbe grožđa i nastaju "Beračice". Istom temom se bavio sredinom dvadesetih godina. 1941. bio je cratač u štabu Radničkog bataljona. Po izbijanju Drugog svetskog rata i kapitulaciji kraljevine Jugoslavije povlači se sa ostalim vojnicima do Tuzle, gde su zarobljeni.

Oslobođen je u aprilu i odmah se vraća u Šid. Po povratku i dalje slika, ali manje nego ranije. 1942. radio je na svom ciklusu velikih platana "Beračice". Jedna od njih, kakoje Sava uredno zabeležio, završena je 26. avgusta 1942. Dva dana kasnije, u sam osvit dana, zajedno sa još sto pedeset Srba iz Šida Sava je uhapšen i odveden u Sremsku Mitrovicu. Vlasti Nezavisne Države Hrvatske, koje je u Šidu predstavljao Viktor Tomić su ove građane smatrale za nepoželjne. Bez obzira na kontraverze oko poslednjih Savinih dana, zajedno sa svojim sugradanima, Sava je streljan i sahranjen u jednoj od masovnih grobnica.

[Тавита]

Posle Savine smrti majka Persida je do završetka rata uspela da sačuva sva Savina dela koja su se nalazila u Šidu. Gradu Šidu u spomen na sina poklonila je neprocenjivo blago, sve Savine slike kao i kuću u kojoj je osnovana galerija koja nosi Savino ime.Prvi usmeni dogovor o preuzimanju slika od Majke desio se1952. godine, proces do ustanovljavanja same galerije potrajao je nekoliko godin. Danas galerija baštini,obrađuje, brine se i izlaže 417 Savinih dela, 356 ulja na platnu i 61 skicu koje su izvedene različitim tehnikama kao pripreme i studije za ulja. Najbrojnija su platna koja su nastala u poslednjem šidskom periodu između 1930-1942 , ciklus šidskih pejsaža,"Šidijanke" i nesrećno završen ciklus "Beračica",dečijih portreta i žanr motiva.Deo zbirke čine i slike koje su nastale u toku drugog i trećeg Savinog boravka u Parizu, među kojima su "Luksemburški park","Most na Seni","Par na klupi", skica za "Pijanu lađu". 1962. ustanovljen je memorijal, koji nosi Savino ime. Slike se izlažu u starom i novom galeriskom prostoru od ukupno 600 m2 . U sklopuu Galerije je i Savina spomen kuća, u kojoj se nalazi autentičan nameštaj i drugi materijalni predmeti porodice Šumanović, koji su opštinske vlasti otkupile posle smrti Perside Šumanović. U okviru kuće je i Savin atelje u kojem je stvarao poslednjih dvanaest godina, i u kojem su nastala neka od najznačajnih dela, a u kojem se još uvek nalaze njegove boje, štafelaj, torba za boje...

[Тавита]

[Тавита]

U VREMENU "neposredne osećajnosti" (drugi dolazak u Pariz, 1925-1928), opsednut ekspresionizmom boje, oblika i gesta, jedan od najvećih srpskih slikara 20. veka Sava Šumanović za sedam je noći, krajem 1927. dovršio "Pijanu lađu", krunu svog slikarskog stvaralaštva. "Pijana lađa" (250h190 cm), tvrdi Miodrag B. Protić, "najbujnija je i najrazmahnutija njegova slika, drugačija pričom, raspoloženjem i sintaksom od prethodnog remek-dela, "Doručak u travi", koje "govori" o utopijskoj žudnji i snu o punoći života i ljudskoj sreći.

Venac od šest muških i ženskih figura, bahanal u barci na uzburkanom moru, dijagonalno postavljen od donjeg levog ka gornjem desnom uglu. Gibanje tri naga ženska tela uravnoteženo je i podvučeno vertikalama jarbola i uspravnim stavom mornara. Gama (utvrđeni niz boja i tonova) je topla, somotastosiva u srednjem valerskom registru; čista boja, najčešće crvena, sevne mestimično oštro, senzualno, kao bengalska vatra, da podvuče njegov volumen, ali i u širokim prugama mornarske majice i ženskog kostima. Kao neuhvatljivo srebro, svetlost je raspoređena po nebu, talasima, telima, i sija u odnosima ružičastih, gotovo belih i zagasito neutralnih tonova. Svojom celovitošću, ritmom i orgijastičkim zamahom, plamenom koji u njoj gori, orfejskim zvukom i prometejskim titanizmom, pretapanjem antropomorfnog u kosmički momenat, slika je u našoj umetnosti jedinstvena, simbol čitave jedne duhovne struje i zenitna tačka Šumanovićeve strasti, koje će se, zatim, postepeno smirivati..."

ČIM se "Pijana lađa" pojavila u pariskom Salonu nezavisnih početkom 1928. obasuta je pohvalama kritike. Pol Fierens je napisao da slika govori o "značajnoj evoluciji ka nekoj vrsti radosnog, živog romantizma" uz značajnu napomenu da je to deo "jednog ćudljivog slikara koga treba pratiti". Rene Žan je opet naglasio "ekspresivnu čulnost sa elementima raspoređenim u ritam koji žestinom boja oslobađa radost nesumnjivu i prilepčivu, radost romantičnu".

Kada je slika osvanula

u Beogradu, eho pariskih pohvala je nastavljen. Todor Manojlović je napisao da je to najuspelije Šumanovićevo delo naslikano bojama plamena i oluje. Za tragičnog slikara već u vreme pariskih aplauza njegova "Pijana lađa" sa golim ženama i u njoj razdraganim lađarima "čiji se dionizijski pir sa divljim urnebesom bure i mora spaja u jedan jedini gromki i trijumfalni akord", nije do kraja bilo jasno šta se događa oko njega. Anksiozni umetnik je već bio duboko zakoračio u tešku depresiju i nervno rastrojstvo.

ŠumanoviĆeva dijagnoza je bila: afazija, teška histerija, ludilo. Postoje zapravo dve vrste afazije, motorna i senzorna. Kod motorne čovek izgubi dar govora, kod senzorne bolesnik čuje ali ne razume ono što je čuo. Pokojni Aleksandar Deroko je u "Politici" (28. maja 1984) izjavio da je "Sava Šumanović oboleo od opake bolesti, dementia praecos", što označava mladenačku slaboumnost. Postoji i demencija senilis, što je opet staračka slaboumnost.

Kada se bolest uselila u umetnikov mozak, Šumanović je imao 31 godinu, pa Derokova dijagnoza ne ukazuje na stvarno stanje. Ali Deroko nije bio psihijatar, već izvrsni arhitekta i istoričar umetnosti.

Šumanović je obično govorio o "umornoj glavi i oslabelim nervima". Tužio se na neuspehe u životu premda su mu i druge slike osim "Pijane lađe" već bile hvaljene i poznate. Pre bi se moglo govoriti o njegovoj supersenzibilnosti, jer njega su "jake groznice" tresle i od blage kritike njegovih slika, a pogotovo čitave izložbe. Od detinjstva je kod njega bila prisutna kverulantska crta, svadljivost, stalno dokazivanje pravde i prvenstva. Šumanovićev drug iz "prvog pariskog perioda" Momčilo Stevanović (zajedno su učili u ateljeu Andrea Lota) ovako je opisao ponašanje tragičnog umetnika, 1920. i 1921. godine:

- Bilo je nekog izbegavanja i nečeg rezervisanog u njegovom držanju. Pomalo je to ličilo na gordost, a pomalo na pozu, nekakvu ljubaznost bez topline. Nije pripadao "monparnaskoj boemiji".

[Тавита]

[katja]

još ima vremena da se poseti jedna sjajna izložba!

http://www.nadlanu.com/pocetna/info/vesti/Sumanoviceve-slike-videlo-8500-posetilaca.a-141261.297.html

[katja]

ne mogu da zakačim sličicu

[w.a.mozart]

[w.a.mozart]

http://www.savasumanovic.com/site/

http://www.savasumanovic.com/site/wp-content/uploads/2011/02/pdf-1.pdf