Рад Призренске и Београдске богословије

[Guest]

Пре сто година

Рад Призренске и Београдске богословије

Аутор: Живорад Јанковић, Број 1116, Рубрика Историја Од ове две школе, обе погођене ратом, једна се налази у српској престоници, а друга у ратом супротстављеној држави. О њиховом животу током ратних месеци скоро да нема вести, па и у каснијим сећањима то време се ретко помиње, пошто сву пажњу привлаче збивања потоњег светског (тад се говорило европског) рата.

Својим дугим трајањем и значајним деловањем везаним за широки простор поробљеног Српства, Призренска богословија представља поглавље новије историје овог народа. Српство је знало да постоји школа „али није знало да је Богословија била стожер онолико важан колико је била и Пећка Патријаршија од доба турске најезде до укинућа јој; онолико колико Цариградска егзархија за бугарство или Цариградска Патријаршија за јелинство, а нимало мање важна него што је то за наш народ била. Карловачка Патријаршија до слома аустријско–маџарске државе“. Потом, истиче се и велики значај библиотеке ове установе: „За време Турака на југу једна једина књижница била је при овој школи и она је била стожер око кога су се окупљале духовне и интелектуалне снаге овог краја.“

Некад је то била Православна српска богословско–учитељска школа, потом Српска богословија, а затим Српска православна богословија. Штампани годишњи извештај о раду школе се појавио према званичној Српској библиографији за 1891/2, 1892/3, 1895/6. под првим називом. Под другим називом то је било 1904/5; под трећим називом за 1905/6. Следећи извештај се јавља тек за 1929/30. годину, али је школа и ту задржала своје предратно име.

Београдска богословија већ годинама негује праксу издавања годишњих извештаја о свом раду. Тако је извештај за школску 1911/1912. означен као дванаести а за 1913/1914. као тринаести, што значи да за 1912/1913. школску годину извештај није објављен. Изгледа да се није појавио ни званични државни шематизам за ту годину. Од три овде помињане школске године свака има понешто своје, 1911/1912. тече нормално и очекује се да ће таква бити и следећа, 1912/1913. је наговештена као редовна. Школска 1913/1914. тече скоро нормално, али је извештај за њу већ обимом далеко скромнији. Ранијих година у оквиру извештаја се налази и понека расправа богословске садржине, а потом и детаљно урађени наставни план предмета. Сада су ту на 20 страница само основни подаци о успеху ученика. Међу професорима школе у ово време срећу се тада и касније значајна имена стваралаца српске културе: Стево Веселиновић, Драгутин Костић, Николај Велимировић, Јосиф Цвијовић, Стеван Мокрањац, С. Христић, Чедомиљ Митровић, Веселин Чајкановић...

Очекивало се да и школска 1912/13. протекне уобичајеним ритмом. Пријем нових ученика био је 1–9. септембра – био је велики број кандидата, а примљено је само тридесет.

Те године и у Призренској богословији одређен је пријем 25 ученика у први разред. Почетак је предвиђен за 10. септембар. „Пре ових дана, због оправки и довођења у ред школских зграда, неће бити отворен пансионат ни за кога.“ Помиње се и помоћ за сиромашне (благодејање) где су различити услови за децу из Отоманске империје од оних за децу из Босне и Херцеговине. За ђаке из осталих српских области помоћ није предвиђена.

Због недоследног односа власти у Сарајеву према свршеним ученицима из Призренске богословије они већ при упису морају обезбедити „уверење свог епархијског митрополита да ће молиоца по свршетку Призренске богословије рукоположити за свештеника“. Значајно је сведочење дугогодишњег ректора ове школе из најтежих времена, Стеве Димитријевића: „Колико се напамет сећам бројни рекорд је однела 1911–12 школска година, у којој је било Босанаца и Херцеговаца у Богословско учитељској школи у Призрену 26 а у целој Сарајевској, односно Рељевској богословији било је у тој истој години 18 ученика свега“.

Ма како чудно изгледало, у ово ратно време у Призренској богословији је рађено више него у Београдској. Тако се говори о неком раду у призренској школи: „Рад у овој Богословији који је као и у осталим школама био је прекинут услед рата одпочеће 16. априла. Позивају се сви ученици II, III и IV разреда да се тога дана појаве на предавања“. За разлику од тога, у Београдској богословији се не мисли на неки почетак: „Рад у овој школи, изгледа неће у овој години ни почињати јер је зграда запремљена рањеницима, али као да ће у следећој години рад почети много раније него што је то до сада било у пракси“.

Да школска година не би била потпуно изгубљена чине се разни покушаји како би се ђацима помогло да савладају градиво, избегну губитак једне године и омогући несметани наставак школовања. Даље се каже да је министар просвете и црквених послова поднео Скупштини нарочити предлог за богословије и учитељске школе, по коме ће он договорно са представницима тих школа сам – изузетно од закона – решити хоће ли се и како ђацима признати ова изгубљена школска година. Томе је посвећен читав чланак у тадашњем гласнику СЦ, са драматичним насловом „Да нам не пропадне година“ потписан са „Ваш друг“. С обзиром на степен присуства војничких израза у тексту лако је одгонетнути ко би то могао да буде.

Тад се од ученика тражи већи озбиљнији и што самосталнији рад, независно од могућности и настојања школе. „Кроз коју годину бићемо усамљени. Нећемо имати школске професоре да за нас мисле и раде већ се морамо даље учити сами и друге поучавати“.

Оглашава се и министар просвете: „Како је због ратних прилика средњошколска настава претрпела велики застој, и како је остало још врло мало времена за рад, ја се налазим побуђен, да у интересу ученика и наставе, наредим да се држе предавања и у ове празничне дане: 25. марта, 21. и 23. маја, 3, 4, и 24. јуна. 23. априла приредиће све школе Ђурђевски уранак, а које то не буду у могућности учинити радиће и тога дана.“

Одлучено је, а није јасно да ли је спроведено, да настава почне 1. августа убрзаним ритмом како би се створили услови да се не изгуби година. Ни 1. јуна још није јасно како ће питање протекле школске године бити решено. „Предавања ће по највероватнијој верзији почети 1. августа и да ће се у току тога месеца одржати и течајни испити над оним ученицима који по закону имају да издрже те испите. Школске 1912/1913. године неће ученицима пропасти курс предмета из те године, прећи ће ученицима у 1913. годину, а курс за 1913/1914. годину – у годину 1914.“ Свој оптимизам Срби више вуку из маште него из реалности. Од низа предлога и планова није јасно шта је стварно учињено и како се поступило.

Највероватније је да се излаз тражио у правцу усвајања „средњег решења“. Сви уписани у 1912/13. прелазе у нови разред „без обзира на то да ли је школа радила или није и да ли су ученици долазили у школу или нису.“ Тим поводом скраћује се распуст за Божић и Ускрс. Ради се и неким празником.

За време након победе над Турцима користи се израз „после рата“ који би се данас односио на потпуно друге прилике, под утиском каснијих догађаја: „Дужности Цркве после рата... Одобрено је годишње одсуство Драгољубу Илићу супленту, ради студија на страни као питомцу Архијерејског Сабора. Ово одсуство употребио је тек после рата.“ – мисли се на рат 1912/13, а не 1914/18. како данас то може да изгледа.

Јавља се нова категорија ученика: ђаци–борци. Они су за неколико протеклих месеци стекли своја прва ратничка искуства која ће им ускоро добро доћи кроз следеће године ратовања. „У Богословији, спремали су се ђаци ратници и четници за годишње испите. Оставили су своје оружје у школски магацин и прихватили уџбенике... Неколико празних места у клупама подсећају на другове којих нема... Само се за време одмора разлеже четничка песма, а затим поново у целој Богословији завлада савршен мир...“

На ово се унеколико надовезује оно што се дешава у Београдској богословији. За Нижи течајни испит који полаже 25 ђака тема писменог рада из српског језика има наслов: „Шта сам радио и где сам био у прошлим ратовима“.

Јуна 25. у 1914. години доноси се одлука о условима уписа за претпостављену школску 1914/15. годину: „Наредба ученицима; Школска година почиње 1. септембра...“ Било је то само десет дана после сарајевског атентата и није се могло знати какво бурно време наилази. Предвиђено је да ђаци буду у школи 8. септембра. Призив Светог Духа требало је да буде 14. септембра, а предавања би почела 15.септембра... Дотле ће преко српске земље прогрмети много чега. Ратни пожар захватиће и Србију и целу Европу и убрзо добити светске размере. Редован живот престаје у свим областима. Храбра српска војска на Церу стиче сјајну победу која је уједно и прва савезничка победа. Тада већ нико не размишља о плановима школског савета од 25. јуна.

 

 

 

 

 

Православље