Стварно право- Појам својине

[shalom777]

Може некоме послужити... можда. :smiley:

1. ПОЈАМ

Својина је један од централних правних феномена који је повезан са готово свим установама грађанског права: од породице  до наслијеђивања, од предузећа до рада и уговора.

За појам својине превасходно је важан економски моменат чија је суштина у присвајању материјалних добара од стране неког лица. Као резултат тог присвајања, јавља се- припадање. Заправо, право својине није ништа друго него правни израз тог присвајања и припадања. Дакле, економски аспект својине чини присвајање и припадање, а правни аспект означава првним поретком познату и заштићену власт физичког или правног лица на ствари.(право својине).

Као скуп максималних овлашћења на једној ствари, право својине је појам који је иманентан свим друштвима(власнику је дозвољено све што није забрањено.) Док су структура самог појма непромењива, дотле је обим и садржина забране промењива категорија. Према томе, право својине није неограничена правна власт на ствари, него се ради о ''релативно најпотпунијој власти.'' Та ограничења ју прописана за велики број ствари, т.ј. за оне ствари које имају посебну економску и друштвену вриједност.

За оне ствари које су мале вриједности, законодавац, по правилу, не прописује ограничења, осим што су границе тог права одређене природним својством ствари(покретне,непокретне итд). Остваривање права својине обезбијеђује свом титулару имовинску сигурност(гарантивна функција), слободу одлучивања у погледу тазличитих могућности кориштења и располагања (диспозициона функција), и стицање одређеног друштвеног угледа(функција престижа.)

Право својине је,заправо, стварно право власник ствари да је држи,  користи и с њом располаже у пуној мјери и искључиво, са ограничењима и обавзама утврђеним у закону.

У нормативном језику,својина се идентификује са појмом припадност, у смислу да неке ствари припадају одређеним власницима(држави, установи, физичком лицу и тд)

Међутим, термин припадност има и шире значање- осим ствари као објекта права својине, васнику припадају и права (нпр, право потраживања, ауторско право, итд)

[shalom777]

Да је својина најпотпунија правна власт на ствари, врло сликовито и језгровито саопштава и Општи имовински законик за Црну Гору(у члану 1015): ''Кажеш ли о каквој ствари моја је, то је највише што казати можеш.''

Другим ријечима, препознавање једног доминијума појединца над стварима није остатак прошлости, већ је то ''конституисање једне животне форме која је подложна адаптацијама и промјенама, али неодвојива од елемената човјекове егзистенције.)*

Право својине овлашћује власника да ужива и располаже са стварима на пун и ексклузиван начин, али у оквиру ограничења и обавеза утврђених законом. Уживање,располагање и кориштење пуноћа, ексклузивност и ограничења, јесу појмови који су у функцији распознавања садрживе права.

Овлашћење уживања подразумијева могућност да се ствар користи или не користи, да се одлучи о начину њеног кориштења, о мијењању њене супстанције и сл.

Садржива права располагања и уживања бива распозната у зависности од конкретног односа. Зато се може оправдати, чак и према истој ствари, различити садржај помнутих правних власти. Утом смислу, ваља  се подсјетити обавезујућих одредби  које постоје за одређене зоне. Овлашћење уживања и располагања, у тијесној су вези са функцијом коју својина мора вршити, па се заједно с њом и посматра њен садржај. 

Закон  о основама својинско-правних односа, члан 3,став 1, на следећи начин дефинише овлаштења васника ствари:

''Власник има право да ствар држи, да је користи и њоме располаже у границама  одређеним законом.''

Ово подразумијева,наравно, да није могуће навести сва права власника ствари,јер је њему,начелно, дозвољено све што није забрањено. Зато, закон наводи типизирана правна овлашћења:

1)право држања(ius dispodendi)

2)право коришћења(ius utendi)

3)право располагања(ius fruendi)

Наш законодавац не занемарује ни обавезу трећих лица да се уздржавају од повреда права својине. Зато се и говори о двије стране правне природе права својине: позитивној и негативној. Прва се тиче овлаштења на ствари, а друга

[shalom777]

се тиче наметања трећим лицима одређеног понашања у циљу омогућавања непосредног уживања права својине /од стране власника/.

2.КАРАКЕРИСТИКЕ ПРАВА СВОЈИНЕ

2.1. Реалност (стварноправност)

Својина је стварно право у најапсолутнијем смислу,  а друга стварна права се квалификују као ограничена. Реалност права својине обухвата следеће елементе: непосредност,апсолутност, припадност и материјалност објекта.

Власник ствари врши своје право непосредно, т.ј. без посредовања трећих лица.

Право својине је апсолутно право, јер власник ужива правну  заштиту у односу на трећа лица на која се односе његова дејства, односно која оспоравају или угрожавају ово дејство.  Ради се о апсолутном праву, јер је у њему сконцентрисана сва правна власт која се може имати на једној ствари. Отуда се и каже да је својина најапсолутније стварно право.

Ограничења вршења права својине на које законодавац упућује, а која се тичу начела апсолутности права својине, морају бити назнована на принудним прописима, јавном поретку и моралним нормама(власнику је дозвољено све што није забрањено.)

Припадност(инхерентност) својине означава право власника да своје право супростави свим трећим лицима који посједују ствар, као и оним који имају правне претенције према ствари,

Суштина материјалности је у томе да се нагласи да су објекат права својине тјелесне ствари, за разлику од концепата који је важио у старијим правима по коме се право својине могло вршити и на нематеријалним стварима.

2.2. Свеобухватност(потпуност)

Свеобухватност је основна карактеристика права својине, по којој се овај институт разликује од других стварних права. Врло сликовито, то објашњава Општи имовински законик за Црну Гору у члану 1015: ''Кажеш ли о некој ствари моја је, то је највише што казати можеш.''

Због своје свеобухватности,својина је и истовремено право које се може поистовјетити и са самом ствари(тзв. материјализовање права својине.)

Свеобухватност није доведена у питање ни у случају ограничења јавног и приватног права. Власнику је,дакле, дозвољено све што није забрањено.

[shalom777]

2.3. Рекадентност(еластичност)

Рекадентност(еластичност) права својине је једна од карактеристика права својине чија се суштина састоји у томе што престанком ограничења ово право успоставља у обиму  у којем је постојало прије ограничења.

2.4. Ексклузивност(искључивост)

У ужем смислу, ексклузивност или искључивост права својине подразумијева право власника да искључи друге из уживања ствари(власник ограђује своје земљиште да би онемогућио друге да њему приступе), а у ширем смислу, подразумијева да трећа лица не смију да наруше власникову сферу уживања ствари. Из принцпа искључивости права својине, произилази и правило по коме на једној ствари не могу постојати два права својине.

Својина је искључиво право:ius excludendi omnes alios. Модерна законодавства не познају искључивост у апсолутном смислу: смисао релативне искључивости подразумијева право власника да искључи претензије трећих лица које немају правног основа. Општа и посебна пасивност трећих лица подразумијева да она не смију уживати ствар која припада другоме, нити на њој вршити непосредну власт,нити смију власника онемогућити ни ометати у уживању његове ствари.

2.5. Трајност (незастаривост)

Право својине је трајно право јер постоји све док постоји сама ствар на коју се односи, независно од простора на коме се налази. Оно је у временском амиалу неограничено право, јер се не може изгубити усљед застаријелости.

Овај институт објашњава се,и доводи у везу, са незастаривошћу реивиндикационе тужбе.Право власника је да тражи повраћај ствари у било које вријеме, а то значи да његово право својине не престаје усљед некориштења ствари.

У неким случајевима, право намеће власнику одређене обавезе у погледу кориштења своје ствари, али му због неизвршавања тих обавеза не може престати право својине усљес застаријелости, него му могу бити уведене одређене санкције.

[shalom777]

2.6. Независност

Независност права својине указује да ово право не подразумијева обавезну егзистенцију других права на ствари. По томе се право својине разликује од других права, која се називају и ''стварна права на туђим стварима'', јер подразумијевају да ова права егзистирају упоредо са правом својине.

3.ЈЕДИНСТВЕНОСТ ПРАВА СВОЈИНЕ

Право својине је по свом садржају јединствено право(non e frazionabile) Својинска овлашћења су неразлучив и неодвојив саставни дио овог основног права. Дакле,ради се о јединственом праву, а не о скупу права.

Власник је ограничен у вршењу својинских овлаштења до оне границе гдје почињу туђа права. Наравно, има и супротних гледишта, али се при том нема у виду чињеница да се конституисањем права трећих не преносе својинска права: у пирању је колизија између својинских овлаштења и права трећих лица. Из тога произилази да је својина право које је недјељиво према овлаштењима(по садржини.) 

Из принципа јединствености и апсолутности произилази једно важно правило: на истој ствари не могу истовремено постојати два права својине.(duorum vel plurum in solidum dominium esse non potest.) Друго је питање када једно право својине врше више лица.Тада говоримо о разним  модалитетима, као што су: сусвојина, заједничка својина и етажна својина.

Као посљедица начела јединствености, у теорији се извлачи закључак о једноврсности права својине. Не може се говорити о више права својине, сматрају неки правни писци, ако је недопуштено дијељење садржине права својине. Такво ''подијељено власништво'' било је иманентно феудалном друштву. У грађанском правном мислу, ријеч је о једној врсти права својине и у случају када се као власник појављује физичко или правно лице.

У правној теорији често се говори о различитим ''типовима,облицима'' својине. Различити режими уживања и располагања стварима,донекле оправдавају теоријску конструкцију различитих ''облика својине.'' Својина на средствима за производњу не може се поистовјетити са својином на једном стану, исто као и што својина на стану може бити различита у зависности од његове употребе(становање, издавање, и тд.)  Сви ови примјери показују да се својина карактерише различитим профилима: на основу унутрашњих својстава ствари, некад с обзиром на намјену ствари, и тд.

[shalom777]

4. СУБЈЕКТИ  И  ОБЈЕКТИ  ПРАВА  СВОЈИНЕ

4.1. Субјекти

Субјекти права својине су физичка и правна лица. Законодавац је оваквим одређењем презентирао и једну познату ствар, а то је да право својине не може да постоји, односно да власништво подразумијева да ствар некоме припада(-неком лицу.)

У нашем и осталим савременим законодавствима, физичко лице има потпуну и општу правну способност, коју стиче рођењем. Услов је да је дијете рођено живо, што је истовремено и оборива законска претпоставка. Ако је овај услов остварен, физичко лице може постати власник ствари.

Као власник ствари може се појавити и организација која има својство правног лица.  Она ће то постати, ако је: правно уредива, правно допуштена, да јој право призна способност да има права и  обавезе.(тзв. Numerus clausus.)

Правно способних организација има више.  То могу бити разна удружења(једночлана,вишечлана, и тд.),  установе( фондације, задужбине, фондови, и тд.), комерцијална и некомерцијална правна лица, једносвојинска и мјешовита правна лица и тд.

Као што је познато, правна способност правног лица подразумијева да оно не може имати имовинска и неимовинска права која су иманентна само физичким лицима.(право на издржавање, становање, право наслијеђивања на основу сродства и тд.)

Међутим, у системима тзв. опште имовинске правне способности, правно лице може имати остала имовинска права. У системима тзв. специјалне имовинске способности, правно лице може стећи само она права која су му потребна за остваривање циља и обављање дјелатности.(У нашем праву, специјалну правну способност имају: некомерцијална правна лица, код којих важи систем апсолутне специјалне правне и пословне способности.) Комерцијална правна лица(предузећа) имају тзв. релативну специјалну правну и пословну способност: пуноважни су правни послови који се закључују ван циља. Мада, оваквим пословима пријети санкција.

Држава је,такође, власник или ималац непосредне правне власти на стварима као и други субјекти права. Наравно, ово право је у начелу уже од права својине других субјеката, јер је подложно већим ограничењима.  Држава је обавезна да употребљава ствари у складу са њиховом намјеном  и природом, као и да прибира приходе и плодове. Бројна су ограничења и код правног

[shalom777]

располагања: често се тражи и сагласност надлежног органа за пуноважност правног посла који се закључује. У јавноправном смислу, државна својина је скуп јавноправних овлаштења и обавеза, које има држава на јавним добрима. Држава се тада појављује као ималац  власти (imperiuma) која се остварује преко управних аката и управних радњи.

4.2. Објекти

Објекти права својине су индивидуално одређене ствари.(species) То су покретне и непокретне ствари у смислу правног добра које се на основу права непосредно ужива, на којем власник има непосредну и најпотпунију правну власт. У циљу омогућавања вршења ове власти,право намеће трећим лицима општу и посебну пасивност: они не смију уживати правно добро, односно на њему вршити власт, осим у случајевима када њихве претензије имају правног основа.

У модерним системима, разликовање покретних и непокретних ствари је лакше одредити него што је то у прошлости био случај. Одавно је напуштена концепција о великим разликама у значењу између ових двију категорија добара. Ипак, правни значај ове подјеле и данас је вишеструк. Тако,нпр, код окупације, стицања својине од невласника, извршења, одржаја, уговора о отуђењу, и др. Ова подјела има значај.

Ако неко има право ствојина на ствари,исто право има и на свим њеним дјеловима(припадност ствари.) Припадност ствари је сваки њен дио, све што се с њом трајно споји(прираштај) и сваки њен плоф, све док се од ње не одвоји.  Припадност ствари је и све оно што је њен припадак. Потпуно инкорпорисани дјелови не могу бити објект посебног права својине, јер се ради о јединственом  објекту. Припадак ствари може бити предмет самосталних правних односа, ако је њено одређење као самосталне ствари одредио њен власник. До тренутка одвајања плодова, они су саставни дио плодоносне ствари,на којој постоји једно право својине. Код збирне ствари,свака ствар представља објекат посебног права својине. Право власника непокретности обухвата простор изнад површине земље, и дио земље испод непокретности, уколико то није супротно са другм законима. Власник се не може позвати на ова права,уколико за то нема интереса.

5. УСТАВНА ГАРАНЦИЈА СВОЈИНЕ

Устав јемчи право својине. Новији устави, готово без изузетка, јемче власнику неповреивост права својине. Уставна гаранција подразумијева двоструку гаранцију:

[shalom777]

(1)њоме се означава зајамченост својине као правне установе,

(2)њоме се означава зајамченост појединог, већ стеченог права својине.

Зајамченост својине као правне установе, подразумијева обавезу законодавца да приликом нормирања не угрози постојање својине у правном поретку. Законодавац, дакле, није овлаштен да прописивањем установе својине лиши ову њене битне садржине(нпр. да не призна власнику право кориштења ствари, и сл.) Зајамченост појединог, већ стеченог права својине подразумијева да власник не може бити произвољно лишен права својине, осим у случајевима прописаним законом.

Устав Црне Горе прокламовао је неповредивост права својине. Тиме је ово право добило статус највиших вриједности уставног поретка. Уосталом, основно правило свих законодавстава о забрањености задирања у право својине,независно од чињенице ко какве претензије показује- јавна власт или сва трећа лице(невласници.)

Јемство права својине, на уставноправном нивоу, штити то право од недозвољених аката државе у својинска права појединца. Оно спречава административне власти да појединачним актом или прописом посегну у својину, на начин да се на штету власника намећу одређене дужности чињења , трпљења или пропуштања,  осим ако су те претензије засноване на закону.

Ако дође до незаконите повреде права власника, долази до имовинских спорова приватног права, за које је прописана судска, односно друга правна заштита.

У административном поступку се одлучује о заштити права својине када за то постоји прописана надлежност управних органа, односно других тијела која имају јавна овлаштења.(нпр, поступак експропријације, постпуак повраћаја одузетих имовинских права и обештећењу, земљокњижни и тд.)

У судским поступцима(парничном, кривичном, извршном, ванпарнилном) може се на захтјев власника пружити заштита права својине. Који ће суд бити надлежан зависи од правног основа захтјева и о процесним нормама које одређују врсту поступка за доношење одлуке о сваком појединачном захтјеву.

Иначе, у Уставу Црне Горе,својина је гарантована у дијелу који се тиче економских, социјалних и културних права и слобода. Као једно човјеково ненарушиво право, својина је гарантована из једне солидаристичке перспективе по којој  достојанство бића и уклањање препрека које ометају развој личности, представљају значајне и полазне параметре.

Уставна гаранција права својине подразумијева и то да ограничења права својине морају бити прописана законом(или на основу закона.) Ова ограничена могу служити циљевима друштвене корисности: ограничења која нијесу спојива са таквим циљевима су неуставна. Она морају бити санкционисана у складу са принципом једнакости.

Гаранција права својине  односи се и на заштиту минималних садржаја својине.

До престанка права својине не долази ни када је оно максимално ограничено. Међутим, та ограничења се не могу прошити до тачке на којој би се жттвовала суштинска позиција власника. Законодавац, приликом одређивања друштвене корисности,не смије прећи праг ''минималног садржаја.'' Ова граница је одређена нормалним уживањем ствари, тако да њено прекорачење опозива право својине и чини бесмисленом његову уставну гаранцију.

Својина је такође ''препозната'' и гарантована законом, који одређује начине њеног стицања и уживања,  као и ограничења у циљу осигурања њене друштвене функције. Устав се ''окреће'' законодавцу, додијељујући му функцију  одмјеравања интереса власника са интересима других субјеката, директно или индиректно, актуелно или потенцијално укључених у процес кориштења ствари.

6. ЗЛОУПОТРЕБА  ПРАВА  СВОЈИНЕ

''Забрањено је вршење права својине противно циљу због кога је законом установљено и признато.''  Овим ријешењем, законодавац је усвојио тзв. објективно схватање, чија је суштина у томе да злоупотреба  права својине постоји не само када се право врши с намјером да се другоме нашкоди, већ и када се право врши  прекомјерно.

Принцип забране злоупотребе права, захтијева да се право врши нормално, сходно навикама, обичајима, духовном стању тренутка кад су постала.  Дакле, вршењем свога права, власник мора водити рачуна и о правима других лица.

[shalom777]

Забрана злоупотребе права има свој основ у општој употреби за што већим миром и сигурношћу у свакој друштвеној заједници. Она је колико правно толико и морално правило.  Овај принцип налази своје мјесто у свим законодавствима.

Свако вршење права мора да се креће у оквиру института постављених правним поретком. На један општи начин, може се рећи да су забрањени сви облици злоупотребе права својине и других стварних и облигационих права. У овај појам не спадају само случајеви вршења права ради проузроковања штете другом, или узнемиравањем трећег лица у вршењу њихових права,него и у случајевима када је власник настојао да постигне циљеве другачије од оних због којих је право својине заштићено од позитивних права. Овај појам посебно долази до изражаја у облигационом праву, али  и у стварним правима на туђим стварима.

У случају злоупотребе права, ималац права може трпјети одређене посљедице,као што су:немогућност даљег  вршења злоупотребе правам губитак приговора, трпљење приговора и сл.

7.ОГРАНИЧЕЊЕ ПРАВА СВОЈИНЕ

Овалашћење које произилаци из права својине није неограничено, него ограничено правним поретком,

Појам ограничења права својине,у најширем смислу, подразумијева све границе права својине које објективно право поставља,као и  сва њена оптерећења субјективним правима трећих лица која сужавају вршење својинских овлаштења од стране власника. У ужем смислу, овај појам подразумијева ограничења прописана објективним правом.

Ограничења права својине у ужем смислу, могу бити: приватноправна,која су прописананормама грађанског права у корист власника сусједне непокретности, и јавноправна-која су прописана у јавно интересу.

Приватноправна овлаштења могу се мијењати и укидати споразумом заинтересованих власника(и то се уноси у катастар непокретности), док иста радња, код јавноправних ограничења-није могућа.

Суштина ограничења права својине, темељи се на обавези власника да своје право не смије вршити противно циљу због кога је оно законом признато и успостављено.

[shalom777]

Праштајте на грешкама у куцању. :smiley:

Поздрав

[karadjordje]

Је ли ти ово семинарски да те не кунем  4chsmu1