Рарговор са архимандритом Гаврилом

[Guest]

Разговор о. Душана Колунджића, протојереја-ставрофора, са архимандритом о. Гаврилом

A+ A-

 

 

За лист Средњоевропске епархије "Црква"

ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА ПОМАЖЕ СВАКОМЕ&хеллип;

Манастир Лепавина се налази код истоименог села у Хрватској, недалеко од Копривнице, општина Соколовац. Име је добио по шуми око њега, која се зове Липа, и градине у њој, која се зове Вина. Црква је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице.

Манастир је по предању основан 1550. године. У 17. и 18. веку лепавински монаси су одржавали живе везе са Русијом, одакле су добијали помоћ и милостињу. Године 1701. дошао је у тако тешку ситуацију да су морали продавати манастирске књиге. Кад је аустријски цар Карло ВИ дао манастир Марцу унијатима, за православне Србе Вараждинског генералата основао је ново владичанство, са седиштем у манастиру Лепавини. За лепавинског владику постављен је Симеон Филиповић, чија је резиденција била у Северину, код Бјеловара. Године 1693. боравио је у Лепавини овде неко време и патријарх српски Арсеније ИИИ. Чарнојевић. Садашња манастирска црква саграђена је 1745., а високи звоник дозидан је 1770. године. У току 2. светског рата манастир је претрпео тешка разарања, како храм тако и конаци.

Силом Божјом, највеће благо манастира Лепавине, чудотворна икона Пресвете Богородице, сачувана је испод цигле и шута. Дуго се није знало где се налази, а пронађена је у Загребу и 1969. враћена у манастир. Конак је обновљен уз помоћ немачких црквених организација из Штутгарта. Доласком у манастир оца Гаврила Хиландарца целокупно здање је обновљено, а молитве испред чудотворне иконе испуниле су не само овај храм, већ и многобројне душе широм света. То је и разлог што смо за саговорника за наш лист "Црква" изабрали и међу нама добро познатог оца Гаврила.

Ур: Оче Гаврило, Ви сте у манастиру Лепавини већ више од деценију и по. Скоро исто толико времена сте провели у највећој српској светињи, манастиру Хиландару. Да ли бисте за наше читаоце могли да направите један осврт на та два боравишта.

- Хиландар је духовно огњиште целог српског народа које нам већ осам векова светли и загрева нас, а Лепавина је огањ пренесен са тог огњишта пре 450 година. Лепавински манастир је основао Хиландарац, пустињак Јефрем (Вукодабовић), Хиландарци су га током његове историје неколико пута и обнављали. Оба храма, и хиландарски и лепавински, посвећени су Ваведењу Пресвете Богородице. У Хиландару сам био од своје 23. до 36. године, то је животно доба када монах духовно сазрева, стиче духовну снагу. Када сам као млад монах отишао у Хиландар, то је било са намером да тамо останем до краја живота. Али, промисао Божји ме је довео у Лепавину. Један руски духовник, нас савременик, рекао је: "Сви ми одлазимо на Свету Гору да останемо, али Божји промисао хоће да се неки врате. Неки на њој заврше основну школу, неки средњу, неки универзитет, па се онда врате да шире светогорску духовност".

Тај дух Свете Горе односили су у православне земље многи светитељи, св. Антоније Печерски се подвизавао код манастира Есфигмена, па св. Пајсије Величковски... И наш верни светосавски народ дише тим духом јер су се путем Св. Саве и многи хиландарски игумани и монаси вратили са Свете Горе да би после као патријарси, епископи или духовници водили нашу Цркву. Све духовно знање које сам стекао је светогорско и хиландарско. Кад сте тамо, довољно је само да слушате тај говор, светоотачки и подвижнички, говор о молитви, о спасењу душе... Одлазио сам и у друге манастире, да слушам поуке искусних духовника. "Практична настава" су били сусрети са старцем Пајсијем, оцем Серафимом на Каруљама, оцем Луком у манастиру Филотеју, старцем Кирилом у Белојезерској келији, где сам провео годину дана. И наши српски духовници су били пуни светоотачког предања, старац Никанор, мој духовник, па старац Мојсије, Сава... Захвалан сам Богу што сам био у Хиландару у њихово време. Тамо су долазили и угледни књижевници, академици, и од њих је могло много да се научи. Прави духовни универзитет...

На мене је нарочито утицао отац прота Матеја Матејић, књижевник и професор на Колумбус универзитету, који је често долазио у Хиландар. Он ме је поучио издавачком послу, инспирисао за часопис, дао ми многе савете. Ето, све што сам стекао и пренео у Лепавину је из Хиландара. Као кад се дрво пресади из воћњака. Кад сам дошао, Високопреосвећени Митрополит Г. Јован ми је рекао: "Хиландарац је основао овај манастир, дошло је време да Хиландарац обнови монашки зивот у њему". Господ ме је удостојио да Пресветој Богородици Лепавинској служим вец 16 година, дао ми је добро и послужно братство, дао ми је словесно стадо да о њему бринем, дао ми је и духовна чеда код вас у дијаспори, али ја ћу до краја живота остати Хиландарац и Светогорац.

Ур: Како је текла обнова манастира Лепавине и ко су били најзаслужнији "задужбинари"?

- За обнову манастира најзаслужнији је Његово Високопреосвештенство Митрополит Г. Јован, он је убрзо након свог доласка на Епархију загребачко-љубљанску организовао обнову манастира. Постављен је бакарни кров на цркву, у чему је са благословом преосвећеног владике Василија, који је некад као искушеник провео пет година у манастиру Лепавини, помоћ дала и Епархија зворничко-тузланска. Такође, почела је обнова источног дела конака и господарских зграда.

Митрополит је уложио и много труда да би одобровољио могуће ктиторе и приложнике. Разговарао је са њима, причао им је о значају манастира, о чудотворној икони.... Његове речи су посебан утисак оставиле на сестру Урсулу, протестантску монахињу. Она је и пре сусрета са Митрополитом чула за Лепавину, јер је њен манастир у Померолу, у Француској, пре тога посетила професорица Бранка Прибић из Загреба. Када су сестра Урсула и игуманија тог манастира дошле у Југославију, биле су и код Митрополита, у то време викарног епископа лепавинског. Изразиле су жељу да посете наш манастир, и када су стигле виделе су зашто је Митрополит тада био жалостан. Манастир се налазио у веома лошем стању; на старом, тада једином делу конака висио је знак опасности. Завод за урбанизам из Копривнице је то поставио јер је зграда сваки час могла да се уруши.

Кад је то видела, сестра Урсула је храбрила Митрополита, рекла му је да ће се Пресвета Богородица побринути за Свој манастир. На Конференцији европских цркава у манастиру Жичи Преосвећени владика Г. Стефан предложио је 1982. године да се манастир Лепавина уврсти у програм међуцрквене помоћи, што је и прихваћено. Помоћ је пристизала, била је са захвалносцу прихваћена, али ње није било довољно за потпуну обнову манастира. И сестра Урсула се ангажовала, где је год могла говорила је о Лепавини, па су ускоро Евангелски омладински део из Виртенберга и верници Евангелистичке цркве из Штутгарта понудили да помогну у обнови. Митрополит није журио са одговором, мислио је да ће терет обнове ипак моћи да понесе наш верни народ. На крају, кад је видео да је то једини начин, прихватио је понуђену помоћ.

Када сам ја 1984. године дошао у манастир, обнова вањског дела старог дела конака је била у току, а средства су била издвојена из епархијског фонда и од прилога наших верника.

Манастир је 1986. године добио грађевинску дозволу и одмах се почело са подизањем новог крила конака, на месту порушеног у 2. светском рату. Три године заредом је омладина из Штутгарта долазила у наш манастир и у три групе од по 30 људи радила на подизању западног дела конака. Данас, хвала Богу, у том делу борави већи део братства, ту је и кухиња, велика трпезарија, али треба рећи да радови на обнови нису према почетном плану завршени сасвим до краја.

Ур: Највећа светиња манастира, чудотворна икона Пресвете Богородице, била је дуго ван манастира. Како је дошло до њеног повратка под сводове лепавинског храма?

- Манастир је1941. године запустео, јер су монаси били протерани, а 1943. је доживео разарање, када га је бомбардовала немачка авијација. На цркву су пале три гранате, од којих је једна пробила кров и унутра експлодирала. Скоро сав црквени инвентар је био уништен, па тако и прелепи иконостас, ремек-дело раног српског барока. Икона Пресвете Богородице је чудом Божјим остала неоштећена, али се после рата дуго о њој није ништа знало. Пронађена је тек 1967. године. Док је нешто тражио међу забаченим стварима на тавану Загребачке митрополије, тадашњи настојатељ лепавинског манастира о. Симеон (Сакуљ) угледао је чудотворну икону. Не зна се ко ју је и када донео у Загреб и оставио горе на тавану. Тада је била предана на рестаурацију и на Велику Госпојину 1969. године враћена је у манастир. Била је служена света архијерејска литургија и том приликом је Пресвета Богородица великим чудом огласила верном народу Свој повратак у световаведењски храм манастира Лепавине. За време читања молитава пред чудотворном иконом један глувонеми дечак је заспао на амвону, а кад се пробудио пришао је мами и проговорио: "Мама, мама!".

Ур: Када сте и како открили да Пресвета Богородица радо прима и услишава молитве пред том Њеном иконом?

- Икона Пресвете Богородице Лепавинске је међу најпоштованијим Богородичиним иконама у нашој Цркви. За њену чудотворну моћ се одавно зна, у манастирској хроници су остала забележена сведочанства о исцељењима још из 18. века. И од својих претходника у манастиру ја сам слушао казивања о чудима, тако да не могу да кажем да сам ја ту нешто открио. Пресвета Богородица је увек изливала Своју благодатну милост на оне који дођу да јој се пред Њеном лепавинском иконом обрате у невољи. Она је наша Брза Помоћница, стално спремна да нам помогне, да се заузме за нас код Сина Свога и Бога нашег Исуса Христа. Али, жалосна је истина да ми Њену помоћ нисмо ни тражили. На почетку, кад сам дошао у манастир Лепавину, скоро нико, осим на велике празнике, није долазио тој светињи. Једна жена из Вировитице је редовно долазила на молитву за своју болесну кћерку, она је говорила како се после молитве њена кћер осећа боље. У већем броју је наш народ почео да долази пред рат, и у годинама рата. Тако је то, без невоље нема богомоље. И чим су верници дошли пред Њену икону у Лепавини, Пресвета Богородица их је мајчински помиловала и примила под Свој исцељујући покров.

Ур: Изашла је недавно књига сведочанстава о чудима пред Иконом. Које сведочење је лично на Вас оставило најјачи утисак?

- Свако ко дође Пресветој Богородици Лепавинској да од Ње затрази помоћ и утеху има своју муку, носи свој крст. Тежина тог крста позната је само Господу Богу, и зато ниједно сведочанство не може да се издвоји. Ја сам у манастиру да вршим своје послушање, да се Господу и Пресветој Богородици молим за оне који дођу. Пресвета Богородица види у срце свакога ко стане пред Њену икону, и ја не смем никога да стављам изнад другога. Ипак, један знак Њеног присуства међу нама грешнима био је посебно упечатљив. То је чудо у Бјеловару, 1991. године, којем су многи били сведоци, па и високопреосвећени Митрополит Јован. Урамљена икона Пресвете Богородице Лепавинске је заједно са кандилом почела у стану једног верника да се креће у виду крста, а после се из дана у дан кретала горе-доле. На Светлу среду, кад сам дошао са две вернице, током читања акатиста се осетио благоухан мирис, а у десном доњем углу се заросило миро. Била је то велика утеха за све православне вернике у том крају, али и велики знак, повезан са ратним збивањима и невољама које су уследиле.

Ур: Да ли је било и оних који су из манастира отисли неутешени и разочарани? Има ли и таквих сведочења?

- Ако их је и било, то мени није познато. Ми треба да знамо да свемилостиви Господ, Који жели да се сви људи спасу, брине о нама и онда кад мислимо да је далеко од нас, кад нам се чини да не чује насе молитве. А Он их увек чује, само нам не даје увек оно што бисмо ми желели. Као што отац не удовољава свакој жељи свог детета, јер хоће да га сачува од било какве штете, тако и Отац наш небески не испуњава сваку нашу молитвену жељу, јер хоће да нам душе сачува за Своје вечно царство. Зато понекад допушта и страдање тела, да би се душа очистила или пробудила из греховног сна. А ми видимо кратко, па нам се чини да Господ не чује... Па и у световном лечењу, оболели људи оду у болницу, тамо их доктори лече, па неко изађе излечен, али неко не. И нико после не каже како доктор није хтео да излечи пацијента.

Ур: Добијате пуно захвалних писама. Одговарате ли и лично исцељенима или је довољно што сведочење објавите у манастирском часопису?

- Са онима који су везани за нашу светињу и за мене као духовника контактирам претежно телефоном. Важно је да се чује непосредна, жива реч, јер понекад у разговору више говори боја гласа него саме речи. Из манастира шаљемо и писма, али преко електронске поште. А захвална писма оних који су добили милост исцељења објављујемо зато да би се прославило име Господње, и да би се тим сведочењима верни укрепили, а неверни уразумили.

Ур: Из сведочења о чудесним исцељењима видимо да у манастир долазе и инославни (римокатолици, протестанти), па чак и иноверни (муслимани). Како они доживљавају ову светињу Православља?

- Манастир Лепавина се налази у средини у којој је већинско становништво римокатоличке вероисповести. Онима од њих који дођу у наш манастир најчешће је то први сусрет са Православном црквом. Због тога на целом манастирском братству лежи велика одговорност, да достојно сведочимо истину Православља и нашу Цркву. Ако ми по нашој немоћи и нисмо достојни тога позвања, сама Пресвета Богородица је осветлела Свој световаведењски лепавински храм, па ту светлост виде и многи који нису православни хришћани. Зато и они долазе са поштовањем према чудотворној икони, тражећи пред њом помоћ. По својој вери је и добијају, као што су је добијали Албанци и Турци у манастирима Острог, Зочиште, Дечани, Девич, Св. Наум... Исто тако, мени као духовном лицу прилазе са поверењем, не оптерећује их то што сам православни свештеномонах. Многи од њих траже савет, поуку, духовни разговор, и не устручавају се да ми открију своје проблеме. Моје је да се према свакоме ко са добром вољом дође у наш манастир односим као према ономе кога нам је Господ послао.

Ур: Ви и Ваше вредно братство преживели сте у манастиру и страхоте последњег рата. Како сте доживели време од 1991. до 1995. године?

- Страхоте тог рата смо осетили, али не директно. У близини манастира није било борбених дејстава, па није било опасности од ратних разарања. И на узбурканом мору увек се нађе нека мирна увалица. О. Василије, тада искушеник Војислав, и ја били смо цело то време у манастиру и нико није дошао да нам запрети, да нам каже како морамо да идемо одатле. У том погледу нисмо осетили никакву угроженост. Уздали смо се у Пресвету Богородицу, надали смо се у Њену заштиту. Како је рекла књижевница Радмила Мишев, светиња је чувала нас, а ми смо чували светињу. Остали смо, као и наш народ који живи у околини манастира.

Ур: Да ли се битно смањио број православних Срба у окружењу манастира у последњој деценији 20. века?

- У овом последњем периоду није, али у неким претходним јесте. Многи ни не знају да је тај крај насељен српским живљем, чији се историјски трагови могу наћи још у 16. веку. У пределе напуштене и опустеле пред Турцима долазили су Срби и оснивали своја насеља. Њихове духовне и културне потребе задовољавала је наша Црква. Колико је тај народ био побожан, али и економски јак, најбоље сведоче многи велики и лепи храмови подигнути углавном у 18., ређе у 19. веку, а сачувани до данашњег дана. Само у кругу промера четрдесет километара, са центром у Лепавини, таквих цркава има петнаестак: у Плавсинцу, Војаковачком Осијеку, Великом и Малом Поганцу, Дугој Ријеци, Копривници, Крижевцима, Глоговцу, Јаворовцу, Великој Муцној, Широком Селу... Некад су Срби ту били много бројнији него данас. Узмимо за пример три парохије које манастир Лепавина и сада опслужује, лепавинску, великопоганачку и војаковачку. Шематизам показује да је лепавинска парохија 1898. и 1936. године имала скоро 1300 душа, а 1997. - 448; великопоганачка је 1898. имала скоро 2700 душа, 1936. се број смањио на 2300., а 1997. године на 700; у војаковачкој је 1898. било 1555 душа, 1932. године скоро 1300, а 1997. свега 346. Види се како је број становника опадао у овом веку.

Ур: Из којих крајева највише притичу лепавинској светињи?

- Притичу из Бјеловара, Загреба, Љубљане, Белог Манастира, из околних места, а у последње време све је више поклоника из Средњоевропске епархије. Преосвећени владика Константин је 1998. посетио манастир Лепавину, а ја сам по његовом благослову ове и прошле године био у Епархији средњоевропској да за време Часног поста исповедим подручно свештенство. Тако су успостављене наше духовне везе, путем којих су многи верници из Немачке, Швајцарске и Аустрије дошли да се поклоне Мајци Божјој Лепавинској. Велик је број и оних који су о манастиру Лепавини сазнали из текста у "Европским новостима" и фељтона објављеног у листу за дијаспору "Вести", после чега су нас називали и тражили да се пред чудотворном иконом помолимо за њих Пресветој Богородици.

Ур: Које су најчешће тегобе оних који траже помоћ од Мајке Божје?

- Сва несрећа богоотуђеног, нецрквеног живота видљива је пред чудотворном иконом, јер ту изгубљено здравље најчешће траже они са духовним или психичким проблемима, а и код оних са физичким болестима неретко се ради о психичком узроку. Јаве се или дођу углавном зато што су чули да "и у цркви има нека помоћ". Кад их питам да ли одлазе у храм Божји, кажу: само на Ускрс и Божић. Иако већином јесу крштени, не посте, не моле се, нису ни у каквој духовној вези са Црквом. Говоре ми: "Јој, оче, све смо обишли и нема помоћи". А ја их питам: кога сте обишли? "Па, врачаре, видовњаке, исцелитеље, били смо и код ходже". Онда их питам: јесте ли били код свога свештеника, у својој цркви? "Е, то нисмо!" Па на крају и кад им кажем да морају ићи на службу Божју, правдају се да немају времена. Није онда ни чудо што су наишле толике невоље.

Сазрели су горки плодови живота противног Божјим заповестима. Психички проблеми савременог човека су у правилу последица неверовања. Погледајмо само многе наше породице које живе у дијаспори. Родитељи су отишли из отаджбине због бољег живота, у трци за зарадом су радили и дан и ноћ, и недељом и празником, материјално су се обезбедили, али њихова деца, одрасла у туђини, јесу несрећна у души, отуђена, збуњена. Зато сто им родитељи у детињству нису пренели оно што је најважније: љубав према Христу. И деца онда лако примају лажна учења јер не знају Истину, постају плен погубних секти јер су незаштићени благодаћу Божјом, скрећу на странпутицу јер не виде пут спасења. Осим тога, постоји и магија. Хтели ми о томе да причамо или не, она је ту и све је присутнија. Свето Писмо и Житија светих, например св. Кипријана, могу да нас поуче о томе, као и да нам укажу на једину спасоносну зашштиту, а то је покајнички повратак у крило Цркве. У књизи коју је наш манастир објавио има неколико сведочанстава о страдању од магије.

Ур: Да ли је већи број оних који долазе и траже "једнократну" помоћ или оних који више пута или често долазе светињи?

- Нажалост, ипак је више оних који дођу једанпут и не врате се. Будући да нису, понеки чак ни крштени, они траже и даље, одлазе да потраже помоћ и код неког биоенергетичара, "за сваки случај". Немају веру у себи, па мисле да им треба још нешто чега нема у Цркви. По неисказивој милости Божјој и они често добијају исцељење, али се ретко после тога препорађају за живот у Христу, него се враћају старом начину живота, тако да се и њима пре или касније врашају старе болести. Када је Господ исцелио раслабљеног у Витезди, рекао му је: "Ето си здрав, иди и не греши више да ти горе не буде". Има и оних који редовно долазе у цркву, али не зато што желе да живе литургичким животом, него зато да би се заштитили од магије. А у коме се стварно роди вера, ко се пробуди за истину Јеванђеља, тај и долази на богослужења, и прима Свете Тајне, и чита Свето Писмо, и слуша свога пастира, и чини милосрдна дела. И све што наиђе на њега, болест и оздрављење, невоље и радост, примиће у смирењу пред Богом, угледајуши се на праведног Јова.

Ур: У Јеванђељу читамо да се од десет излечених губаваца само један вратио да захвали Христу на излечењу. Каква је ситуација са исцељенима пред чудотворном иконом лепавинском?

- И данас, као и онда, Господ пита: "Где су дакле деветорица?". Само, и свако од нас би требао сам себе да упита да ли непрестано благодари Господу на милости коју нам Он сваког дана шаље, да ли хвали Бога из свег гласа и свег срца због безбројних дарова Његових.

Ур: Ви потичете из источне Србије, живите сада у крају где су Срби мањина, посећивали сте и дијаспору. Шта бисте, на основу искуства у Хиландару и Лепавини, могли поручити Србима у Србији, у Хрватској и дијаспори?

- Ако изнад свега и пре свега будемо ставили Христа Бога нашега, пронаћи ћемо духовно јединство које ништа неће моћи да разбије. Ми као народ имамо свој пут, њиме су први прошли наши духовни родоначелници св. Сава и св. Симеон Мироточиви, само треба да саборно пођемо за њима. Без обзира где живели, у отаджбини или дијаспори, ако кренемо њиховим стопама стићи ћемо на исто место: пред лице Бога Живога. Бићемо сабрани у Цркви, која је опстајала и онда кад је све друго што смо имали било пропало. Са светим кнезом Лазаром смо на Косову од Господа добровољно примили свој крст и носимо га све до данас. Можда нам се чини да је за нас нејаке претежак, али нам га Господ не би дао да не можемо да га носимо. На Косову је опет велико страдање, опет је све срушено, само Црква стоји. Изранављена је и крвари, али стоји. Значи, има наде. Ето, св. Сава је измолио и Господ је нашем народу у отаджбини дао христољубивог председника, у лицу г. Војислава Коштунице. И ми у дијаспори морамо да узносимо молитве за њега, да му Господ да мудрости да води наш народ и снаге да истраје пред свим искушењима.

Ур: Који је најбољи начин да позовемо наше вернике да посете манастир Лепавину? Шта их тамо очекује?

- Чека их Пресвета Богородица Лепавинска, од Које су многи добили исцељење од болести и утешење у жалости. За свакога ко дођје манастирска врата су отворена. Али, треба да кажемо да су манастири места посвећена Богу, да се у њима живи по посебним унутрашњим правилима. Како пише у указу нашег Митрополита, и посетиоци су дужни да се покоравају том поретку и да ништа не раде без благослова настојатеља. У наш манастир су тек ове године верници из дијаспоре почели чешће да долазе, пре тога је ретко ко од поклоника остајао на конаку. Иако обновљен, манастир Лепавина је скучен са простором, за госте су на располагању само две собе од по четири кревета. Зато би свакако требало унапред назвати у манастир и најавити свој долазак. Нека нас назову и они који желе да дођу а не могу, да би оставили имена за молитвено помињање пред чудотворном иконом. У молитви просторна удаљеност не значи ништа, где год ми били Пресвета Богородица је уз нас.

Ур: Хвала Вам, оче Гаврило, што сте и на овај начин имали времена и добре воље да одржите присну везу и са нама "привремено отсутнима из Отаджбине". Са радошћу Вас очекујемо у нашој епархији.

 

 

Манастир Лепавина