Патријарх српски Герман

[Guest]

Патријарх Герман против Тита

 

 

 

Документарни филм под називом "Патријарх у обезбоженом времену" о патријарху српском Герману (Храниславу Ђорићу), две деценије после његове смрти недавно је претпремијерно видео патријарх Иринеј у манастиру Сланци. Аутор филма је историчар проф. др Вељко Ђурић Мишина, који је четири године радио на припреми рукописа Германове биографије, покушавајући да утврди његову улогу и мисију у комунистичком режиму ондашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

 

Која је улога и где је место патријарху Германа у историји СПЦ и српског народа?

 

- Патријарх Герман, пре монашења Хранислав Ђорић, као свештеник је служио Богу, Српској православној цркви и народу око 65 година. Као првосвештеник водио је Српску православну цркву више од три деценије у веома комплексним временима и сачувао ју је од многих невоља и припремио за нова времена, афирмисао је и у хришћанском и иноверном свету. Мада о патријарху Герману још нема биографије засноване на научним принципима, а самим тим и суда историчара, тврдим да је припадао оним архијерејима који су оставили велика дела.

 

Зашто је патријарха Германа пратила етикета да је био "црвени" патријарх?

 

- Тешко је тврдити да византијски цареви нису имали уплива на избор цариградских патријараха. Краљ Душан Немањић је архиепископа Јоаникија уздигао на патријаршијски ниво, кнез Милош Теодоровић Обреновић је желео по својој мери првосвештеника у Кнежевини Србији, краљ Милан Обреновић је мењао митрополите, краљ Александар Карађорђевић је утицао на избор патријараха Димитрија Павловића 1920. и Варнаве Росића 1930, Милан Стојадиновић на избор Гаврила Дожића 1938. године. И југословенски комунистички властодршци су учествовали у избору Викентија Проданова 1950. године. Што би само патријарх Герман био изузетак!  

 

Колико се теза о "црвеном" патријарху уклапа уз историјску чињеницу да су комунисти убили Германовог сина првенца, Михаила Ђорића?

 

- Хранислав Ђорић (потоњи Герман) као свршени богослов оженио се Десанком 1924. године. У браку је добио два сина и кћерку. Супруга му је умрла 1936. на четвртом порођају. Пошто постоје опречне верзије, тешко је утврдити којој је политичкој опцији нагињао његов старији син Михаило. Познато је да је крајем 1944. кренуо ка Словенији са јединицама Димитрија Љотића. Заробљен је маја 1945. и упућен у Загреб. Стрељан је средином јула. Млађи син Властимир, који је заробљен у истој групи са братом, није стрељан јер је био малолетан. По верзији коју сам чуо од Добрице Ћосића, иначе рођака Хранислава Ђорића, али и партизанског и комунистичког руководиоца у Поморављу и око Крушевца ратних и првих послератних година, он са протом Храниславом није говорио десетак година, а помирили су се нешто пре избора патријарха 1958. Један од разлога некомуницирања била је Михаилова смрт.  

 

Да ли је тачно да је Слободан Пенезић Крцун тражио да епископ жички Герман буде изабран за патријарха?

 

- Тешко је казати ко је први предложио епископа Германа за патријарха. Судећи по поимању односа политичких и других чинилаца, то је уз сагласност Јосипа Броза учинио Слободан Пенезић Крцун. Сам патријарх је казао у интервјуу "Ја и комунисти", објављеном 1988. године, да је најважнију улогу у његовом избору имао управо Пенезић. Тешко је утврдити да ли је и Добрица Ћосић учествовао у томе. Својевремено сам га питао и о томе, али нисам добио убедљив договор. Ћосић је, по казивању, био само једна од личности која је припремала чланове Изборног сабора у корист кандидата који је био по вољи државе.

 

Какав је био однос Јосипа Броза према патријарху Герману?

 

- Јосип Броз је прва личност државе и партије, са диктаторским и ауторитарним особинама. Патријарх Герман му је био потребан из више разлога: због угледа који је уживао у хришћанском свету, српски патријарх је могао бити употребљен у пропагирању политике мира у свету. Броз и патријарх су разговарали десетак пута, што у згради Савезног извршног већа, што на Брионима. Нема трагова да је одржан иједан састанак у четири ока. Последњи званичан сусрет патријарха и Броза збио се крајем 1966. године на прослави Дана Републике.

 

Како је патријарх Герман успео да избегне комунистички захтев да Свети архијерејски сабор СПЦ подржи номинацију Јосипа Броза за Нобелову награду за мир?

 

- Раних седамдесетих у Југославији су, јавно и тајно, вршили притисак на одређене институције и личности од угледа да предложе Броза за Нобелову награду. Српска православна црква одбила је тај захтев на седници Сабора крајем маја 1973. године са следећим образложењем: "Сабор би се истински радовао ако би се Председнику Титу доделила Нобелова награда за мир, али се ни Свети архијерејски сабор, ни Свети архијерејски синод ни Његова Светост Патријарх не могу у овој ствари јавно ангажовати, пошто је то питање изван црквене надлежности. Ово утолико пре што је Свети архијерејски сабор Српска православне цркве још 1939. године донео одлуку којом осуђује акцију црквених великодостојника по оваквој једној ствари."

 

Какав је био однос патријарха Германа према свештеничком удружењу чији су поједини чланови у то време говорили: "Крст носим, петокраком се поносим?"

 

- Како су партија и држава желели да вишу јерархију контролишу а преко ње и Цркву као институцију, форсирана су свештеничка удружења и у томе имали одређених успеха. Мада је патријарх тога био свестан и имао неколико састанака са руководством те организације, није је признао у званичној форми.

 

Какав је био став патријарха Германа по питању сарадње СПЦ са Ватиканом и доласка папе, а како се односио према Светском савету цркава?

 

- Српски патријарх се састајао са представницима Римокатоличке цркве, бискупима, кардиналима и нунцијима из разних разлога, али никада са папом, мада је било иницијатива. Основни разлог за одбијање био је у улога Римокатоличке цркве у Независној Држави Хрватској 1941-1945. Углед патријарха Германа у хришћанском свету исказао се његовим избором за председника Светског савета цркава.

 

 

 

Митови и легенде

 

 

Да ли имају основа гласине да је Герман 1989. по повратку са прославе 600. годишњице Косовског боја био нападнут на Космету тако што му је препречен пут, а он извучен из аута и тешко премлаћен, те да је због тога умро на ВМА, иако је званична верзија била да је пао и сломио кук у Патријаршији у Београду?

 

- Познато је да је Сабор те 1989. започео заседање у Патријаршији у Београду, потом је била прослава на Газиместану, а седнице су окончане у Пећкој патријаршији. Архијереји су се вратили у Београд у групи и са пратњом. (Гласник Српске православне цркве, 7/1989, стр. 145-146.) Патријархове године су учиниле своје, па није чудно да је пао и поломио кук. Свака друга прича је без основа.

 

 

 

Нова историја српске цркве

 

 

Вељко Ђурић Мишина рођен је 1953. у Врлици код Книна.

Студије историје завршио је у Београду, докторирао у Новом Саду. Радио је 10 година на Филозофском факултету Универзитета у Приштини, потом био директор Института за српску културу у Лепосавићу.  

Ожењен је и отац двоје одрасле деце. Основна преокупација му је новија историја Српске православне цркве. После документарног филма о патријарху Герману намерава да ради серијал о историји српске цркве у 20. веку.

 

 

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/163809/Patrijarh-German-protiv-Tita-

[Guest]

Мудро, од Тита до Милошевића

• 02:19 15.08.2011.
• 0 коментара
• Штампај

У присуству поглавара СПЦ Иринеја приказан историјски филм о патријарху Герману

 

• Човек који је замонашио данашњега поглавара трона Светога Саве, како је казао сам патријарх Иринеј, водио је Цркву мудро, балансирајући између ње и комунистичког руководства
• Филм ће поново бити приклазан на 20-годишњицу упокојења патријарха Германа, у Храму Светог Саве, а потом и најесен на сабору владика
• Аутор филма - професор др Вељко Ђурић Мишина - вешто објединио обиље архивске грађе СПЦ и живу реч, чак и патријарха Иринеја, о Герману и његовом времену

 

        ДОКУМЕНТАРНИ филм о животу и раду српског патријарха Германа, у режији проф др. Вељка Ђурића Мишине, премијерно је синоћ приказан у чувеном манастиру у Сланцима код Београда. То, мора се одмах рећи, није обичан филм, већ прави преседан у историји Српске православне цркве.

 

        До сада је било незамисливо да се на великом платну нађе снимак о „живој историји“ и да се на огољен, искрен и документован начин приповеда о политичким уларима и отвореним уценама које је поднео врх СПЦ у последњих 50 година. Историјска тежина овога филма-завештања  још је већа када се зна да о свему – у Ђурићевом филму -  лично говори патријарх српски господин Иринеј. Он је, иначе, синоћ филм најтоплије препоручио широкој јавности.

 

        У препуној порти сланачког манастира се - под ведрим небом - окупило 300 верника, који су без даха испратили 80-минутно приповедање о обновитељском дугогодишњем раду патријарха Германа. Човек који је замонашио данашњега поглавара трона Светога Саве, како је казао сам Иринеј, водио је Цркву мудро, балансирајући између ње и комунистичког руководства - једнако мудро од Тита до Милошевића.

 

         

 

БДЕНИЈЕ ПРЕ ПРОЈЕКЦИЈЕ

 

        Реч је о смелом подухвату. Снимање је трајало пуна три месеца, а продукција је припала Телевизији Краљево. Сценариста филма, професор Мишина је доктор историјских наука, некадашњи директор Института српске културе у Лепосавићу и професор Универзитета у Приштини. Он је вешто објединио обиље архивске грађе СПЦ и живу реч о учесницима Германовог времена, почевши од комунистичке бирократије па до свештеника и епископа који и дан данас учествују у животу СПЦ.

 

        Приказивање филма је уједно била и част поводом јубилеја, 40 година од обнове манастира, с обзиром да је патријарх Герман обновио и освештао манастир 1971. године.

 

        Пројекцији је претходило празнично бденије, коме је присуствовало око 300 верника. Они су дисциплиновано, са Иринејом и црквеним врхом у првом реду, отпратили сат и по саге о човеку чије кости који почивају поред моштију српскога Цара Душана Силног, у цркви Светога Марка у Београду.

 

        Аутор за портал Факти  каже да му је највећи изазов била пуна аутономија у раду:

 

        Највећи изазов је био што сам добио апсолутну слободу од финансијера пројекта. Био сам аутор и текста и сценарија, на некин начин - и режије. Наравно, нисам све урадио сам већ уз помоћ пријатеља који се баве тим занатом. Моје основно истраживање у последњих двадесет година је историја СПЦ. Написао сам неколико књига које се третирају као допринос науци и у међувремену написао биографију патријарха Германа Ђорића – објашњава Ђурић Мишина и додаје да су три године рада на књизи и посебна ТВ емисија на телевизији Краљево били оно што је требало да би први човек те телевизије питао шта још може да помогне. „Одговорио сам да бих по књизи желео да снимим филм, а он ми је на то рекао – уради“.

 

 

ТИТО: ГДЕ ЈЕ ГЕРМАН?

 

       

 

Имајући у виду да је патријарх пристао и дао благослов, а да је издавач књиге требало да буде Манастир Сланци, пао је договор да се то обједини баш вечерас. Филм ће поново бити приклазан на 20-годишњицу упокојења патријарха Германа, у Храму Светог Саве, а потом и најесен на сабору владика.

 

        - Велика ми је част што је патријарх узео учешћа у филму. Појављује се више пута у различитим сценама. Све време пројекције је седео и пажљиво гледао и на крају изговорио лепе похвалне речи. Колико сам приметио, из публике нико није устао, упркос хладњикавој вечери... Мислим да сам успео, али видећемо. Ја сам своје завршио, имао сам добре домаћине, монахе Манастира Сланци – каже Мишина и већ прави даље планове.

 

        Жеља му је да нађе издавача који би могао да пласира ДВД јефтино, по цени приступачној народу, као и да направи посебну серију од шест емисија. Али, како сам каже, све највише зависи од првих утисака о овом филму који је набијен, крцат чињеницама.  

 

        Судећи по реакцији патријарха Иринеја, филм је и више него задовољио потребу јавности да сазна истину. Мамац да погледате ово дело је сцена у којој један, од чак 11 Мишининих саговорника, прича како је Тито - на једном од небројених скупова које је приредио - затражио да види Германа и да са њим разговара. Патријарха, међутим, нигде није било...

 

        Маршал је позвао одговорне сараднике и питао их следеће: да ли је Герман позван, а није дошао, или није позван. Ако није позван, да га убудуће обавезно позивате!

 

        Диана Милошевић

        Фото: Рајко Ристић

Категорије: 

Светосавље

 

http://fakti.org/orthodox-point/svetosavlje/mudro-od-tita-do-milosevica

[Guest]

Србија није изгубила памћење

Патријарх и владике гледају драму

Аутор: Антоније Ђурић, Број 1116, Рубрика Историја Само су директор драме Миодраг Илић и редитељка Цисана Мурусидзе, православна Грузинка, дочекали Патријарха Германа, владике и 114 свештеника и монаха који су дошли да виде драму Солунци говоре. Било пре – 32 године! Бадњи дан! Са излога Народног позоришта у Београду, најстаријег театра у Србији, плакати позивају грађане на премијеру драме Солунци говоре.

Иза назива драме наводе се имена редитеља, сценографа, костимографа, имена глумаца који тумаче ликове ратника. А ратници су углавном живи и налазе се у позоришној дворани, у првим редовима. Ту су још живи јунаци са бојишта широм Србије, са Дрине, Цера, Колубаре, одбране Београда, са Крфа, Солунског фронта, Кајмакчалана, из оног силовитог јуриша за ослобођење отаџбине. Изговарају се имена Милунке Савић, Будимира Давидовића, Миладина Милетића, Мијата Гредељевића, Војина Марјановића, Чеде Поповића, Тадије Пејовића, Милана Гвозденовића, Луја Ловрића, Огиста Албера, Лисјена Рејна, Алексе Ристића, Софије Јовановић, Љубице Чакаревић, Живојина Лазића, Ивана Ивановића, Живојина Товаровића, Миодрага Томића. Готово сви седе у публици с блиставим ордењем на грудима, а публика, синови, кћери и унуци гледају њих и њихову младост кроз драмске уметнике: Љиљану Благојевић, Бранку Зорић–Васовић, Гојка Балетића, Љубивоја Тадића, Синишу Ћопића, Бошка Пулетића, Драгана Оцокољића, Радована Миљанића, Тихомира Арсића, Вукашина Савића.

Заповест легендарног мајора Драгутина Гавриловића говори Васа Пантелић, један од најпознатијих српских глумаца: „Тачно у три часа непријатељ се мора разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да остане светао!“

Заповест краља Александра Карађорђевића говорио је драмски уметник Милан Штрљић. У публици одушевљење, чују се узвици: Живео краљ, живео Београд! Препознају се гласови сликара Милића од Мачве и адвоката Александра Спасића, Брозовог заточеника у робијашницама. Глумци млади, полетни, некима први наступ пред публиком, сви су у униформама старих српских ратника које је изабрала костимограф Љиљана Орлић, а музика је део оних тужних песама „Креће се лађа француска“ и „Тамо, далеко, далеко од мора, тамо је село моје, тамо је Србија“. Музику је одабрао Звонимир Јовичић. За старо оружје побринуо се мајор и професор Милорад Прелевић.

Глумци из других позоришта, који су се угурали у дворану, притисли зидове дворане и уздишу што нису на сцени. Не зна се да ли је међу њима и онај што је одбио улогу мајора Гавриловића. Можда се бојао да ће му партија замерити ако буде клицао краљу и Београду.

Публика једва дише, дахће од узбуђења, стари ратници, сада доктори наука, професори, међу њима и академик Коста Тодоровић, из оног бесмртног батаљона хиљаду и триста српских каплара, гледају своју младост на позорници и своју витешку борбу за слободу отаџбине...

Помињу се, посебно, два страна имена: Цисана Мурусидзе, редитељ и Ерих Декер, сценограф. Две веома занимљиве личности, две узбудљиве судбине. Она је из Грузије, он из Немачке. Она је православка, он католик. Она је студирала режију у Москви, тамо упознала Србина, студента, удала се за њега, запослила се у струци, говори стране језике и добро зна српску историју. Имају двоје деце рођене у Београду. Сценограф Ерих Декер је по занимању сликар, пацифиста, мрзи рат, али се у Србији нашао као немачки војник, окупатор. Прича овако прати његов живот: при крају рата и капитулацији Немачке он се притајио у једној српској кући и потом изразио жељу да остане у Србији и прими српско држављанство. А његова сценографија за представу Солунци говоре била је веома занимљива: преко целе позорнице била је географска карта Солунског фронта са свим истакнутим положајима на којима су вођене жестоке борбе, а на завеси је била дописна карта војника с фронта који пише својој родбини и најављује скори повратак кући.


Двојица драматурга Народног позоришта, др Миленко Мисаиловић и Жарко Команин, помогли су да драма добије оне драгоцене облике који су мени били непознати. Наравно да им и сада дугујем захвалност. То ми је помогло у писању друге драме која се звала Судбине ратника. Била је то драма за женским ликовима у којој су главне улоге имале легендарна Милунка Савић, Софија Јовановић из четничког одреда Војина Поповића, познатијег као војвода Вук, и Василија Вукотић, кћер сердара Јанка Вукотића која је била у крвавој борби на Мојковцу. Ову драму режирао је професор Боривоје Ђорђевић, а премијеру је извело ужичко Народно позориште. Даровити ансамбл овог позоришта на челу са ветераном Томиславом Јањићем гостовао је у суседним општинама.

Још један узбудљив детаљ везан је за редитељку Цисану.

Пре него што је српски Патријарх изразио жељу да види представу Солунци говоре као извидница стигао је челник Шабачко–ваљевске епархије Владика Јован Велимировић, синовац Светог Владике Николаја. Кад је он ушао у дворану учинило нам се да више нема места – био је и духовни и национални витез и горостас. Из прикрајка сам гледао Владику Јована: ронио је сузе над судбином витешког народа чије су жртве биле огромне. А када се представа завршила рекао ми је да би волео да упозна редитељку. Она, васпитана у православљу, затражила је благослов и целивала му десницу. У том кратком сусрету Владика Јован је дословно рекао: „Господо, ја најпре морам да изразим своје дивљење што сте један део српске историје претворили у блиставу позоришну представу, али ја морам да искажем и своје чуђење: зар је могуће да један странац на овај начин уђе у Голготу и васкрсење моралних вредности српског народа...“

Владики су поново грунуле сузе кад је чуо њен одговор: „Владико, ја јесам странац, али сам – православац!“

Док је публика поздрављала глумце а стари ратници по завршетку представе љубили српску заставу, нико, осим редитељке, није знао каква је драма претходила овој драми на генералној проби и нешто раније када се овај позоришни комад нашао у рукама најпре погрешног редитеља, а после, на проби, погрешних оцењивача који су тражили да се поједине сцене, као што је уношење бадњака на сцену и клицање краљу изоставе. Човек који је седео поред мене на генералној проби нешто је стално гунђао – није му одговарало уношење бадњака на сцену баш на Бадњи дан, сметала му је громовита беседа мајора Гавриловића, појава краља Александра. Човек се није представио, није рекао ко га је послао на пробу, мада смо сви знали да долази у име неког партијског комитета.

На крају ми је рекао које сцене треба ја, као аутор, да избацим. Рекао сам да ми не пада на памет да било шта избацујем, на шта је он узвратио да ће то захтевати од редитељке. Цисана га је, међутим, спремно дочекала овим речима: „Зар ја, странац, да фалсификујем историју српског народа!“ Тако је представа Солунци говоре изведена онако како је режирана.

Почела је да пада у заборав и она епизода како се ова драма нашла у рукама погрешног младог редитеља који је драму, можда и нехотице, претворио у лакрдију. Кад сам отишао на пробу моје драме замало се нисам онесвестио – неки старци гунђају и псују, присећају се Солунског фронта, свака друга реч им је псовка. Кажем младом редитељу да то што ови старци говоре нема везе са мојом драмом, а он узвраћа да је драма пренапрегнута и да је неопходно да мало олабави и да се публика насмеје. Даљи разговор није имао никаквог смисла.

Тражио сам, већ сутрадан, од управника Народног позоришта Велимира Ђукића да младом редитељу одузме режију јер нећу да дозволим да се од моје драме прави лакрдија. Кад сам му испричао неке детаље и сам се згрануо и рекао да он не може да му одузме режију, али да може уметнички савет позоришта на чију ме је седницу позвао. Кад сам на тој седници проговорио о оним мучним детаљима на сцени прва је устала велика српска глумица Ксенија Јовановић и рекла: „Зар и те јунаке, наше очеве и дедове, хоћемо да обрукамо. Зар на те светле ликове, на те витезове, да те мученике који су за отаџбину дали све а од отаџбине нису ништа узели, зар и они да буду ољагани? Том редитељу сместа треба одузети режију!“ Уметнички савет прихватио је овај предлог Ксеније Јовановић.

Тако је драма Солунци говоре дошла у руке православне Грузинке Цисане Мурусидзе. Јунаци са Дрине, Цера, Мачковог камена, Колубаре, Груништа, Доброг Поља, из одбране српске престонице и Кајмакчалана извојевали су још једну битку, битку против заборава и битку за истину о својој витешкој борби и моралним вредностима...

Ко није гледао драму Солунци говоре сматрало се да је пропустио да упозна најпотреснији део српске историје, да види живе српске јунаке у публици, да читају и ослушкују речи немачког цара Вилхелма Другог који је о српском роду рекао и ово: „Штета што тај мали народ није мој савезник!“ Ни да чују похвалу француског маршала Франшеа д’Еспереа: „То су сељаци, скоро сви, то су Срби, трезвени, несаломиви, горди на своју расу и господари својих њива. И ето како су се намах ти сељаци у одбрани своје слободе и отаџбине претворили у војнике најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе створене од издржљивости и полета због којих сам горд што сам их ја водио заједно са војницима Француске у победоносну слободу њихове отаџбине.“

Ех, кад би данашњи Французи могли да чују ове речи свог великог маршала!

Једне вечери у оној ложи за изузетне госте примећен је владика Српске Православне Цркве који је био на служби међу Србима у Америци. Владика Фирмилијан Оцокољић дошао је да види представу у којој игра његов синовац Драган Оцокољић, један од најпопуларнијих српских глумаца. Мислили смо да глумац неће смети, због чланства у партији, да се јавно појави пред стрицем у владичанској одори. Али, чим је завеса пала, дворана је чула његове речи: „Стрико мој мили, једва чекам да те загрлим!“ Ето, надјачало је православље!

Мала невоља је настала и кад је из кабинета Његове Светости Патријарха Српског најављено да ће на представу Солунци говоре доћи Патријарх и велики број владика, свештеника и монаха. Представа је са мале пресељена у –велику дворану – било је места за 114 црквених достојанственика. Ко ће испред позоришта дочекати српског Патријарха и толике владике? Из управе су нестали сви који су носили партијске књижице – бојали су се партије! Ипак, ову величанствену свиту дочекали су добродошлицом Миодраг Илић, у то време директор драме и редитељка представе Цисана Мурусидзе. Патријарх и владике су на крају представе изразиле благодарност Народном позоришту и свим учесницима у представи што су од заборава отргли један део историје, пун бола и поноса.

Представа Солунци говоре играла је десет година, постигла рекорд у извођењу, а гостовањем по градовима крчила себи пут до истине о витешком српском роду.

 

 

 

Православље