ФИЛМОВИ КОЈИ ПРОМОВИШУ СМРТ ДУШЕ

[Православна Душа]

Започињем ову тему, јер желим да скренем пажњу људима на све већу појаву филмова који се снимају у времену када се сви жале како нема пара за културу, где млади уметници немају довољно простора да се уметнички изразе, да изложе своје виђење српског друштва и живота уопште. Међутим, безобзира на немање пара филмови се ипак снимају, али какви филмови? Уметност у овом случају кинематографија требала би да код људи пробуди вољу за размишљањем за променом лоших навика, човек би после одгледаног филма требало да добије вољу за животом, за напредовањем, али после одгледаних филмова који се последњих година снимају у Србији, човек може да добије у најбољем случају само ноћне море, а најгорем да падне у депресију и почне да мисли да је цео свет лош да нема помоћи људима, и да је најбољи излаз самоубиство.

Како један обичан човек може да се осећа после одгледаног филма који се зове „српски филм“ а да не причамо какву слику о Србији и Србима ствара у свету, било ко да на интернету укуца српски филм имаће шта и да види: ЗЛО. Један од главних глумаца овог филма је изјавио када су га питали како се одлучио да учествује у снимању, да се много размишљао да ли да прихвати улогу, али када је питао мајку за савет шта да ради, она му је одговорила: „Али сине па то се стварно дешава“. Да тачно је да се такве ствари дешавају у реалности, али да ли их је потребно јавно промовисати и наметати као нешто нормално што треба да прихватимо? Мислим да НЕ!

Овакви филмови имају погубан утицај на душе људи, а нарочито на младе, којима и ја припадам. У времену када се већина људи у Србији бори да преживи и прехрани своје породице, када их стрес среће на сваком кораку: на послу, у кући, у обичној шетњи градом можете да доживите низ непријатности, људима је потребна утеха, људима је потребна љубав и нада, а не смрт, блуд, насиље кога на телевизији толико има да је немогуће заштити се од тога. Зар је немогуће снимити неки православни духовни филм, или филм о неком лику из богате српске историје, и на тај начин утицати на порушени систем вредности у нашем друштву, наравно да је могуће, али такви филмови немају места на телевизији, на јавном сервису у ударним терминима гледамо репризе, а неке емисије које вреди и погледати емитују се радним данима у касним сатима, кад нормални људи спавају, ЗАР СЕ ПРАВА КУЛТУРА ТРЕБА СКРИВАТИ?

Још један филм у низу је емитован на једној националној телевизији у ударном термину у суботу увече, филм се зове „Клип“, говори о животу једне средњошколке у Србији. Цео филм обилује сценама секса и блуда између малолетника, који изазивају у гледаоцу тако ужасна осећања и емоције, да хорор филмови наспрам овога делују као дечији програм. Прича филма се заснива на савременим догађајима, који се стварно дешавају, и представљају начин живота младих. Школа не служи за учење и усавршавање за живот, већ за дивљање по учионицама, секс у тоалетима, журке до јутарњих часова, а родитељи притиснути својим бригама немају начина да утичу на своју децу, осим да им кажу ајде учи да будеш одлична; јунакиња филма нема времена да свом тешком болесном оцу да лек, јер окупирана мислима о сексу, о сликању и снимању свог тела, о снимању сексуалних односа са својим дргом из школе, банчењу до касно, конзумирању дроге и алкохола. Овај филм нема никакав заплет, а на крају наравно нема ни никакву поуку за гледаоца, тако да млад човек после овога остаје збуњен, не схвата да ли је филм промовише овакав начин живота или је против њега.

Претпостављам да поука овог филма може да буде да је то једноставно нов модел понашања младих, то је нов систем вредности, да се данас младе девојчице заљубљују, и тако освајају своје симпатије, а младе дечаке ништа не занима, него само животињски сексуални односи, у којима су и једно и друго у потлаченом положају, а да то уопште не схватају. Овој је ето љубавни живот младих, пун насиља, секса, дроге алкохола и разних других бљувотина, а тек на крају се они држе за руке и пољубе као млад заљубљен пар, брука и срамота.

Да је аутор стварно хтео да критикује овај систем вредности и начин живота, филмом би могао да пошаље јасну поруку и без ових мучних сцена, али очигледно да филм има тотално другу намену. Уместо да поучи, намена му је да да збуни, уплаши, смути и погрешно управи људе, нарочитио младе.

 

(

) (

)

[Православна Душа]

 

(

) (

)

[Јаков.]

Problem je u veoma maloj produktivnosti filmova. Filmadžije sa relativno skromnim sredstvima mogu da snimaju eventualno socijalne drame i to je. Gde nije potrebno mnogo scenografije i lokacija. 

 

Nekada je u bivšoj Jugoslavije godišnje bilo i po 50 filmova. Pa ko voli šta. Komedije (najviše), trileri, drame, ratni... čak je bilo i nekih smešnih SF pokušaja i nešto uspešnijih horror. 

Sada kada je godišnji nivo oko 10 filmova godišnje, zapravo ne preostaje drugo nego da se isprate i oni filmovi koji ranije pored vas ne bi ni prismrdeli. Nego se gleda gotovo sve. 

 

Srpski film nikad nisam ni želeo da gledam, a Klip mislim da je solidan film, poput nekih najboljih američkih i francuskih filmova koji govore o maloletničkom seksu i delikvenciji. Samo sa bespotrebnom pornografijom, koja je tu naravno samo da bi šokirala, a ne radi radnje. Jer šta znači za radnju filma to što će se polueksplicitno ili eksplicitno prikazivati scene iz kreveta?

 

Svi naši filmovi bilo oni i komedije ili bilo koji drugi žanr nose osobenu dozu depresivnosti i kuknjave. Isto tako i TV serijali i filmovi. To smo mi. Potpuno ubiveni u pojam. Takvi su nam i filmovi. 

 

Kažem da čak i u komedijama postoji neko ko je razoren, tužan, eventualno se i ubija ili biva ubiven, ali mi se tome smejemo. 

Primer je u poslednje vreme, recimo izvrsni film "Smrt čoveka na Balkanu". Što da ne i u "Paradi". Sve je smešno, a ništa nije u stvari smešno, nego tragično, upravo onako kako se film i završava.

Kamoli u filmovima koji pretenduju da budu drame...