Духовни живот је важан фактор оздрављења

[Guest]

Разговор са др Вером Трбић, неуропсихијатром

Духовни живот је важан фактор оздрављења

Аутор: Славица Лазић, Број 1115, Рубрика Разговор Поводом проблема болести зависности.

Нема места никаквој искључивости, сви треба да се ангажују у искорењивању овог проблема, што захтева удруживање свих снага. Са своје стране, вероучитељи могу да допринесу едукацији деце о овом проблему, Црква би могла организовати саветовалишта за проблеме зависности.

Здравље младих је угрожено болестима зависности (коцкањем, алкохолизмом, пушењем, дрогом). Религијска припадност делује као заштитни фактор што се тиче болести зависности. Хришћански дух изграђује хришћанску моралност и оданост породици; верски празници и ритуали је уједињују, подстичу емоције и дају мир и благост, снижавајући стрес и потребу за „хемијском поштапалицом“. У сваком случају, хришћански дух јача сигурност, осећај припадности и идентитет породице. Зависна особа тежи свом испуњењу и самоостварењу, она жуди да припада, а има осећај одбачености, кривице и стида. Зато и Цркву и породицу треба обучити на који начин да је прихвати и помогне.

 

 

Да ли је зависност од коцкања, алкохолизма, дувана и дроге болест? Многи сматрају да је зависност од коцке начин да се човек опусти. Када родитељи чују да им је дете коцкар, кажу „добро је што није наркоман“.

 

– Наведене појаве чине скуп болести зависности као посебно издвојену групу менталних поремећаја. Термин „порок“ није пригодан, јер нас заводи на пут осуде тих особа а у ствари треба осуђивати њихово болесно понашање.

Игре на срећу су старе колико и цивилизација; стари народи су на коцки добијали или губили живот и слободу. Родитељи обично одахну када промене у понашању детета могу да објасне одласком у кладионицу. Али, кладионице су управо предворје за озбиљнију коцку као што су апарати или електрични рулет.

Посећивање спортске кладионице родитељи оправдавају заинтересованошћу и познавањем спорта. Сасвим је извесно да су спортски резултати неизвесни што увлачи особу у игру са жељом да потврди своју памет, изузетност, способност да победи. Да ли је исход неизвестан за све учеснике? Како то да кућа најчешће добија, а учесници у обрнутом проценту губе? Зависност од кладионице није ни мало „наивнија“ у односу на остале облике зависности (од психоактивних супстанци – ПАС, алкохола, дувана). И лечење је специфично јер не постоје одређена медикаментозна средства (блокатори), као код зависности од психоактивних супстанци и алкохола.

 

 

Овим пороцима се најчешће прилази из радозналости. Тинејџери жељни забаве, узбуђења, појачаног лучења адреналина и демонстрирања сопствене среће почињу са школским џепарцем а завршавају рекетима зеленаша и дилера. Често се упетљавају у све врсте зависности из које не могу да се извуку. Може ли породица да помогне? Да ли је враћање дугова и крај коцкања, страха и претњи?

 

– Млади најчешће почињу са коцком из потребе за новим сазнањима, новим искуствима и због идентификације са нешто старијим другарима, да би заузели жељено место у групи вршњака и осетили се прихваћеним. Прве невоље почињу када се догоди да добију већи износ и доживе успех, који касније желе да понове, но то се обично не дешава. Услед импулсивности и потребе да се „Lady Luck“ (госпођа Срећа) поново придобије и да се постане њен миљеник млада особа наставља да игра некритично и „глупо“, без размишљања, те се јавља феномен „јурења губитка“. Наш народ каже: „Не куне мајка сина што коцка, већ што иде да се вади“.

Упадајући у зачарани круг позајмљивања, у ситуацији коју сматрају безизлазном (претње зеленаша), најзад су приморани да саопште родитељима да дугују новац. Обично се повере једном родитељу „који ће их разумети“, надајући се блажој казни. Веома је важно да „одабрани“ родитељ то не скрива од другог, јер се у њиховом односу јавља пукотина коју зависна особа као заједничку тајну користи и уцењује. Брачно неслагање родитеља и општи раздор узрокују да породица губи снагу и енергију за решавање проблема. Враћање дуга никако не значи да ће зависник стати са коцком, он се само ослобађа притиска и претњи у том тренутку. Породица сама треба да одлучи да ли ће вратити дуг; стрес који доживљава често је толико ослаби да није у стању да поднесе претње каматара.

 

 

Основано се сумња да се сваки пети становник Србије коцка. У Србији данас има 2.000 коцкарница, по чему смо на другом месту у Европи. Какав је пут од коцке као забаве (нормативни коцкар) до патолошког коцкара кога коцкарска страст доведе до дугова и криминала у које увлачи целу породицу и разара је?

 

– На светском нивоу истраживања показују да искуство са коцком током живота има 90% становништва, но само 3% одраслих особа постаје зависно. У нашој земљи број оних који коцкају са проблемима расте од почетка деведесетих. Истраживање распрострањености патолошког коцкања у Београду извршено 2011. године даје нам податке да 3,6% одраслих становника задовољава критеријуме за патолошко коцкање, док је 2,5% под ризиком да то постане.

Сигурно да игре на срећу саме по себи нису болесна појава. „Одговорно коцкање“, практикују људи из забаве и релаксације, али они имају контролу, напуштају игру када почну да губе или добију задовољавајући износ.

Постоји десет карактеристика зависничког коцкања које је дефинисала Светска здравствена организација, али су у првом плану преокупираност коцком (када се све остале активности и дужности занемарују), потреба за чешћим коцкањем и улагањем све већих свота новца уз губитак контроле (немогућност умањивања и престанка са коцком).

Ко ће од те велике већине која коцка, постати завистан? На то питање нема тачног одговора, но ипак су препознати фактори ризика. Породични фактори се односе на наслеђе, удруженост са осталим облицима зависности, присуство особе која коцка или у породици, или у блиској околини (учење по моделу), породичну дисфункционалност и ставове породице према новцу.

 

 

Средњошколци зависници чине 20 одсто патолошке коцкарске популације. Троше оно што немају или што нису сами зарадили на спортска клађења или на систему електричних рулета – мини казина. Наш закон не дозвољава коцкање малолетницима, али нема механизама забране. Колико друштвено окружење и одсуство правог вредносног система али и потпуна доступност коцкарница утичу на овај велики проценат?

 

– Закон је донесен, механизми регулације такође постоје, само да ли се користе? Како је то веома озбиљно питање у његово решавање и поштовање легитимних интереса грађана треба да буду укључене све стране – од индустрије игара на срећу и забаву (власници, оператери) до социјалног, едукативног и медицинског система.

 

 

Млади у Србији рано пробају алкохол. Стручњаци кажу да је за то најодговорнија породица. У Србији више од 45 одсто деце од 13 до 17 година редовно пије, а две трећине младих алкохоличара су прву чашицу попили у својој кући и са сагласношћу родитеља. Та граница се спушта, па није реткост да пију и деветогодишњаци. Како едуковати родитеље да алкохол није прехрамбени производ, да вино није добро за крв њихових потомака и да су опасна оправдања „мушко је“, „то смо и ми радили“ и сл.?

 

– Родитељи су и сами били деца, те уколико рано пробају алкохол у породици, касније и у школи, сигурно је да ће то искуство утицати на формирање њихових ставова према пијењу и опијању. Када постану родитељи треба да знају да својим понашањем утичу на формирање ставова своје деце. Ако сами пију, а деци забрањују алкохол изазиваће њихову радозналост и непослушност јер деца уче гледајући. Поред препознавања насталог проблема родитељи и друге блиске особе треба да делују превентивно.

 

 

Алкохол је најраширенија легализована дрога. У Србији се алкохолом обележава и почетак али и крај живота. Мушкарци пију четири пута више од жена а од зависности од алкохола пати близу три одсто укупне популације. Које су последице прекомерног конзумирања алкохола, може ли зависник да успе сам да се излечи? Зашто код нас постоји велика толеранција према злоупотреби алкохола?

 

– Норме и културолошки обрасци средине установљавају родитељи и вршњаци. Алкохол је у нашој средини лако доступан а нижи социјални и економски статус подстиче пијење. Пијење, па и опијање мушкараца, лако се оправдавају чак и подстичу, док те исте норме осуђују и стигматизују пијење жена. Сматра се ипак да вршњаци имају најјачи утицај на пијење алкохола у периоду младалаштва.

Недостатак религијске припадности повећава ризик од алкохолизма, док религијско опредељење делује заштитно.

Последице прекомерног конзумирања алкохола су веома бројне, од личних здравствених и психичких, до породичних и социјалних. Утицај на односе у породици је деструктиван, са поремећајем емоционалних односа и комуникација, егзистенцијалне угрожености и нарочито утицаја на децу. Деца заостају у емоционалном развоју и могу показивати поремећаје понашања и застој у образовању. Из тог разлога, није довољно да се зависна особа лечи индивидуално већ је неопходно укључивање породице.

 

 

Своје прво пијанство млади у Србији доживљавају са 13,5 година, а од укупног броја лечених алкохоличара половину чине млади од 25 до 30 година. Модел опијања је да се попије што већа количина пре и током изласка, да се покажу у друштву да могу више да попију. Колико је опасно мешање алкохола са „бенсединима“ или енергетским пићима, што је све присутније?

 

– Млади пију ексцесивно и могу развити тзв. злоупотребу алкохола где још није развијена зависност, али су последице у облику агресивног понашања, склоност ка тучама, или саобраћајни инциденти чести. Ово стање не мора да се развије у зависност. После 20. године се може стабилизовати, нарочито уколико се млада особа запосли и прихвати одговорност за ту нову улогу. Комбинација са медикаментима и енергетским пићима води у тзв. политоксикоманију, тј. зависност од више супстанци, чије последице могу бити драстично тешке и често захтевају болничко лечење.

 

 

Какви су резултати излечења од ових болести? Да ли је обраћање за стручну помоћ психијатрима табу?

 

– Код лечења болести зависности се користи термин лечење, не излечење зато што зависна особа не може никада да пије, или коцка умерено. Једном развијена зависност је дефинитивна, те је комплетна и трајна апстиненција једино решење.

Резултати лечења умногоме зависе од ангажовања блиских особа у смислу давања подршке, али и њихове промене. Блиске особе, нарочито породица, треба да науче да не буду толерантне према пијењу, коцки, употреби психоактивних супстанци већ да се суоче са проблемом и решавају га. То наравно није лако и захтева значајно ангажовање и промену ставова и понашања околине.

За обраћање психијатру тј. службама за заштиту менталног здравља одлучује се све већи број особа због болести зависности чему је допринело информисање преко медија и учешће стручњака. Ипак, отпори према лечењу и промени су снажни не само код зависне особе (што је у бити саме зависности), већ и у породици – ма како то парадоксално звучало. На лечење се долази тек када више нема другог „безболнијег“ решења, када се проблем не може заташкати, када нестане нада и обећања се не одржавају.

 

 

Колико Црква са својим институцијама може да се укључи у помоћ одвикавања?

 

– Познато ми је да се Црква већ дужи низ година укључује у лечење болести зависности у нашој средини. Наравно да је потребна сарадња са стручњацима у вези са проценом и третирањем медицинских последица зависности. Нема места никаквој искључивости, сви треба да се ангажују у искорењивању овог проблема, што захтева удруживање свих снага.

Са своје стране, вероучитељи могу да допринесу едукацији деце о овом проблему, Црква би могла организовати саветовалишта за проблеме зависности. Познато је да Пастирски центар у Београду годинама уназад окупља свештена лица и стручњаке за заштиту менталног здравља. Мислим да би и другим стручњацима била част да се волонтерски ангажују у својим парохијама и баве саветодавним радом.

 

 

Имате ли података који указују на то да се зависници који су имали хришћански дух у породици и окружењу лакше ослобађају ових болести?

 

– Религијска припадност делује као заштитни фактор што се тиче болести зависности. Хришћански дух изграђује хришћанску моралност и оданост породици; верски празници и ритуали је уједињују, подстичу емоције и дају мир и благост, снижавајући стрес и потребу за „хемијском поштапалицом“. У сваком случају, хришћански дух јача сигурност, осећај припадности и идентитет породице.

Зависна особа тежи свом испуњењу и самоостварењу, она жуди да припада, а има осећај одбачености, кривице и стида. Зато и породицу треба обучити, на који начин да је прихвати и помогне.

 

 

Да ли у лечењу, из Вашег искуства, помажу хришћански етички обрасци? Сећамо се сјајне приповетке Лазе Лазаревића Први пут с оцем на јутрење у којој отац Митар на картама изгуби цело имање, а од самоубиства га спашава вера, те са сином одлази у Цркву да се помоли и крене живот изнова. Да ли у овај излаз верују и Ваши пацијенти?

 

– Током развоја болести зависности долази до деградације моралности и саосећања са другима; постоји само неконтролисана потреба за узимањем супстанци, за алкохолом и коцком. Улазак у криминал, повређивање других, па и себе наступа у поодмаклим стадијумима.

Поновно успостављање моралних норми је неопходан садржај терапијског процеса. Један од принципа лечења гласи: „Тек када изађеш из сопствене себичности и помажеш другима у лечењу, почиње и твоје лечење“. Хришћански етички обрасци укључују у себе све аспекте моралности који се изграђују током лечења: одрицање од себичности, говорење истине, избегавање искушења и зла.