Свети свештеномученик Георгије Карастаматис

[Guest]

СВЕТИ СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ГЕОРГИЈЕ КАРАСТАМАТИС (+1922)

A+ A-

 

 

 

 

 

 

Икона Свети Георгије Карастаматис
(Празник- Септембар 4 и Недеља пре Воздвижења Часног Крста)

 

Отац Георгије је био потомак једне од најугледнијих фамилија села Агиа Параскеви у Крини. Становници овог села су поседовали неколико великих бродова и били познати риболовци.

 

Био је ожењен и служио је као парохијски свештеник у цркви Светих Четрдесет Мученика, која је била једна од три парохијске цркве. Имао је густу коврджаву косу због чега су га називали "Купола", јер је изгледао као купола цркве.

 

Много је волео Древну Грчку, а поготово величанствену Византијску културу.

 

Никада није говорио гордо о свом пореклу, већ га је карактерисала доброта, љубазност, и несебична Хришћанска љубав од ране младости до краја овоземаљског живота. Био је одличан свештеник са изванредним познавањем Православне Литургије. Његов глас је био прелеп, а знао је Византијско појање. Завршио је "Кринаики" школу и сви су га у селу волели.

 

Због љубави према своме позиву Свету Литургију није служио брзо, па су га због дуге Литургије мало критиковали у селу.

 

Први прогон Грка се догодио од 1914-1919, па је био присиљен да напустио своје село и да оде на Цхиос као и већина становништва.

 

Љубав према својој земљи и делом праведно понашање Грка га је дубоко ранило током овог сумрачног дела Његовог живота.

 

Када се вратио назад, Старац је одлучио да никада више не напусти место које му је Бог одредио да га на њему слави.

 

Али ускоро, нестабилност у региону се догодила поново и многи људи су постали избеглице.

 

Бруталност Турака је задала тежак ударац Хеленизму и те ране осећамо и дан данас. Села Цесме су била напуштена, а људи који су ту дуго живели су понели са собом само оно што су могли.

 

Цхиос, Северна Грчка и Скиатхос су постали уточиште многима. До данас, потомци ових генерација су доказ прогона који су се током историје догодили.

 

Рођаци оца Георгија су га у страху молили да иде са њима, знајући да ће бес Турака бити велик и смртоносан.

 

(Колико је нама познато седам чланова фамилије Карастаматис су избегли на Скиатхос, а касније отишлу у Солун, осим Стаматије и њеног брата Георгија Александридиса и најмлађе ћерке која се упокојила. Тако да се фамилија настанила негде у Солуну и околним избегличким местима.)

 

Отац Георгије је био непоколебљив. Његова бела брада је била спремна да буде буде обојена Његовом крвљу и био је спреман да буде крунисан као краљ својим мучеништвом.

 

Герилски ратници су донели највећа страдања и приближавали су се Цесми, а Карастаматис је чекао у селу са друга два старија становника Георгијем М. и Николасом К, што је записано у књизи Јована Д. Аикатериноса "Изгубљена Домовина" (Моје село Агија Параскеви у Цесми 1760-1922), на страни 660.

 

Њих тројица су испратили све остале становнике Агиа Параскеви и Старац их је срдачно благословио и молио се за њих. Он их је крштавао, венчавао, и био уз њих као прави проповедник љубави. Пастир је послао своје разумно стадо док је он непоколебљиво остао спреман да страда и живот да у земљи Светаца Мале Азије.

 

На јесењу недељу 4ог Септембра 1922 јутарњу тишину села су прекинула звона. Разапето-Васкрна порука је последњи пут пренета овим часним парохијским свештеником Светих Четрдесет Мученика.

 

Отац Георгије је био на свом месту јер није хтео да напусти парохију без Свете Литургије упркос тешкој ситуацији. Претходну ноћ Турске гериле су стигле са намером да убију све Грке.

 

Носећи своју свету одежду почео је да служи Свету Литургију док су се друга двојица молила надајући се да ће их Турци поштедети због њихове старости.

 

Неколико момената пре него што су Турци ушли у цркву њих двојица су успели да побегну.

 

Можда је овај моменат страха своја два пријатеља оца Георгија подсетио на ученике Христове у Гетсиманском Врту.

 

Можда га је то подсетило на мучеништво Светих Четрдесет Мученика у чијој је цркви служио годинама. Док су били у језеру њиховог мучеништва један од њих је одустао и отишао док је други дошао по имену Аглаио, који је видео у визији величанствене круне мучеништва на главама оних који су били бачени у замрзнуто језеро.

 

Побожни свештеник је стајао пред Светим Олтаром и није оклевао да жртвује Јагње. Онда је дошло до вике и пуцњаве.

 

Дани су пролазили, а сунце пуно срамоте и туге је прошло, па су Георгије М. и Николас К. напустили своја скривалишта и полако се приближавали цркви.

 

Свети Свештеномученик Георгије Карастаматис, као један од Светих Четрдесет Мученика је био крштен у крви свог Севастијског Језера испред Прелепих Двери као и Нови Свети Свештеномученик Филумен на Јаковљевом Бунару 1979. На овај начин је отишао у Рај који је волео и коме је служио без жалбе до последњег даха.

 

Георгије М. који је бродом побегао на Цхиос је био очевидац онога што је видео и доживео, па је посведочио побожан живот Светог Свештеномученика Георгија Карастаматиса.

 

(Моја бака Стаматиа која је била Свештеномученикова рођака из фамилије Карастаматис, је дошла као избеглица на острво Скиатос када је имала дванаест година. Моја прабаба, мајка баке Стаматије, Марија Карастамати, имала је брата Георгија који је постао монах на Светој Гори и који је на монашењу добио име Симон.)

 

Смрт оца Георгија је била мученичка; жртва на небеском олтару и још један вредан дијамант који украшава круну Христа Цара.

 

Мученичка смрт Светог Митрополита Хрисотомоса Смирнског се славила од 1923 као и свих других који су страдали за време катастрофе у Малој Азији. Александријска Патријаршија им је прва дала почаст и предложила је и осталим Православним Црквама да их славе по Православној Традицији међу великим облаком Новомученика.

 

Масакар у Грчкој није био на националној и расној основи, јер је у Малој Азији дуго присутан религијски фанатизам, чему су доказ масакрирана тела Хришћана. Црквена савест Грчког народа и мноштва избеглица је препознала светост свих оних који су страдали у Ионији. На основу свега овог Црква мора да прихвати црквену савест као највећи критеријум истине и вере Цркве.

 

"Свети Синод Грчке Православне Цркве на свом састанку, а по предлогу Митрополита Патраса Никодемоса, под бројем 2556 Јула 5, 1993 је убројао међу Свеце Православне Цркве све оне који су мученички страдали 1922 године у Малој Азији - Владике, Свештенство, и Мирјане."

 

Међу овим Светим Мученицима се налази и Свети Свештеномученик Георгије Карастаматис. Гериле су га убиле док је служио Свету Литургију у свом Цесменском селу Агиа Параскеви. Његова храброст да стоји пред Светим Олтаром, Олтаром који је био место Његовог мучеништва, је била његово исповедање вере.

 

Част и благослов свима који потичу од ове генерације. Света дужност је да се ода почаст овом новом Свештеномученику када се славе сви они који су страдали за време катастрофе у Малој Азији, на Недељу пре Празника Воздвижења Часног Крста, али поготово на дан када је страдао Септембра 4ог. Људи из села Агиа Параскеви који су сада у Цхиосу славе овог Свештеномученика као Свеца по Православној традицији, док трг испред Цркве Свете Параскеве носи Његово име.

 

Молим се Светом Георгију да нас благослови и да нам да здравља, такође га молим да се Грцима не понове тако болни дани.

Од Пантелиса Хоулиса

 

 

Превод са енглеског Владимир Србљак

9 септембар 2013 год.

 

Извор:http://www.johnsanidopoulos.com/search/label/Modern%20Saints%20and%20Elders

 

http://www.manastir-lepavina.org/vijest_cir.php?id=7151

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!