О Мити, Алекси и љубави...

мирођија · Септембар 5, 2013

За све који се брину да ли маца и беба могу заједно – ево једне дивне приче на ту тему!

Прича о мачору Мити се прво појавила на Фејсбук страници фелинолошког друштва Ле ПЕТит. Кратка али ефектна сторија је изазвала веома велико интересовање, мноштво повољних коментара, а затим се муњевито проширила на страницама љубитеља мачака. За само један дан, мачор Мита је забележио на десетине хиљада прегледа, „лајкова“ и „шерова“. Прича говори о познатој дилеми са којом се сусрећу сви власници љубимаца, будући родитељи.

Пише Валентина - власница изузетног мачора Мите, а од недавно и срећна мама...

„Било је прво нас двоје и пожелели смо бебу, али је беба мислила да треба још мало да сачекамо. И чекали смо... Нисмо губили наду, али било је и тешких дана. Једног таквог, десила се права мала чаролија!

Мала, крзнена лоптица се нашла пред нама... остављена и сама. Било је то тиграсто маченце које још није знало ни да мјаукне. Узели смо га, понели кући и у колима, на семафору, дали му име Мита. Наш Мита! Мита је био борац, борац за живот - мала крзнена лоптица од свега 200 грама, али са срцем лава.

Дани су пролазили док смо га смештеног на длан хранили шприцем. Мита је растао као и наша љубав према тој ружичастој њушкици. И данас се сећам колико сам била поносна када је сам почео да пије млеко и памтим да смо се топили од љубави када се једне ноћи први пут сам попео на кревет и склупчан заспао.

Мита нам је израстао у дивног, паметног и лепог мачора!

И како то обично бива, онда када се томе најмање надате, чудо се деси само од себе - на тесту су се појавиле две цртице. Радост у срцима, нашим и наше околине. А онда, као гром из ведра неба, питања са свих страна: "...а шта ћете сада са Митом?"

„Како мислите - шта ћемо?“

„Па долази беба, не можете задржати мачку!“

Наравно да смо задржали Миту! Уосталом, када вам се рађа друго дете, сигурно нећете прво да избаците на улицу. И увек ме је излуђивало када неко каже да се не може упоређивати та љубав... грешка велика у старту... све је то ЉУБАВ! Неретко смо се сусретали са прећутним осудама. Како је растао мој стомак расле су и њихове предрасуде - родићу дете глуво, слепо, са три главе, а тек оне мачије длаке.... ма, узас један. Насупрот свему томе, четвртог марта се родио Алекса, потпуно здрава и савршено лепа беба!

Сада нас је четворо, а стан нам је испуњен љубављу. Када Алекса заплаче, Мита први дотрчи до њега и незно му њушка стопалца. Љубав је то!!! Радује ме што ће наше дете расти уз мацу, од малена упознати ту дивну љубав према животињама и, надам се, порасти у доброг и племенитог човека!“