Семинар наставника Богословија

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Guest]

Обраћање Епископа далматинског Г. Фотија и в. д. ректора богословије Света Три Јерарха на Семинару за професоре богословија СПЦ

(Сремски Карловци, 24. август 2013. год.)

 

 

Ваша Преосвештенства,
уважена господо ректори и професори наших богословија,
часни оци, драга браћо и сестре,

 

Дозволите ми да по благослову Његовог Преосвештенства Епископа сремског Г. Василија и Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Г. Хризостома – члана Светог Синода задуженог за црквену просвету, са неколико скромних речи поздравим ово наше сабрање у Сремским Карловцима – Српском Сиону на овом семинару за професоре богословија СПЦ.

 

 

Овакви семинари су се и раније одржавали када и где је то било могуће и добро је да се та традиција обнавља. Рекао бих да они имају троструки смисао: црквено-просветни; богословско-научни и чисто људски, братски смисао.

 

 

1. Црквено-просветни смисао видимо у томе што смо се ми овде у Карловцима сабрали као професори богословија Српске Православне Цркве (тренутно имамо осам богословија у четири различите државе), а оне дају темељно средњошколско образовање будућих црквених пастира и богослова наше Цркве. Због тога ми морамо непрестано да радимо на своме богословском усавршавању, како би из наших богословија излазили добро припремљени ученици за даље богословско образовање. Овај семинар, дакле, има тај циљ, да и нас професоре подстакне на преданији и стручнији рад. Да оно што можда не знамо, чујемо и без сујете будемо отворени за усвајање пребогатог Предања Православља, које нам се опет и опет даје кроз богословље Цркве и учење Светих отаца.

 

2. Богословско-научни смисао овог семинара видимо у томе што ћемо се кроз предвиђена предавања (бар укратко) упознати са развојем и путевима модерне богословске мисли и науке и њеног односа са црквеном просветом. Колико су богословска мисао и наука истоветни? У чему се разликују и у чему се допуњују? Православље никада није било затворено за савремену мисао, па ни богословска наука и ту никада не требамо имати страха од наводне „издаје“ Православља и наше вере у било ком смислу. Напротив, православна мисао и богословска наука су најчешће „крштавала“ сва људска учења и науке са којима су се у историји сусретале. Да поменемо само сусрет Јеванђеља са јелинском философијом и науком у време рађања Хришћанства, из које је Црква изашла као победник - победник који је изнутра преобразио и охристовио грчку философију учењем о Логосу живота – о Христу. По томе примеру, тај призив имамо и данас, јер је Црква увек позвана да буде у дијалогу са савременим учењима и људском науком.

3. Чисто људски смисао, братски, ових семинара је на трећем месту, а уствари би требао бити уз прво. По аналогији према заповестима Божијим: Онај који љуби Бога, љубиће и ближњег, тј. у мери у којој неко воли Бога, волеће толико и ближњег. Тако и ми: ако волимо своје послушање професора у богословији (које је заиста одговорно и тешко, сви то знамо), волећемо и поштовати ученике богословија, али и професоре у другим богословијама. Ми смо сви на истом, светосавском путу и сви заједно носимо велику одговорност за будућност наше Цркве, посебно за њену просвету.

Поред ових кратких навода о значају и смислу нашег окупљања на семинару у Сремским Карловцима, дозволите ми да кажем још неколико кратких мисли, које би требале бити значајне за живот наших богословија.

1. Црквена просвета има своје духовне корене и ми је не називамо случајно светосавском, јер је њен утемељитељ наш први просветитељ свети Сава. Ми смо позвани да је чувамо и унапређујемо и у наше време - време доминације научно-технолошких открића, време биоетике, дрога и клонирања врста. Са свим овим поменутим морамо доћи у дијалог и дати свој просветни и православни став и то виђење предати младим богословима, пошто ће се они највише борити са изазовима модерног доба.

2. Поред просветног и научног рада у нашим богословијама као духовним школама, треба код ученика развијати првенствено црквено-литургијску свест. Свест да смо ми у Цркви бића заједнице и да се као такви заједно спасавамо учешћем у светотајинском животу Цркве. Ако у богословијама наши ученици стекну црквену свест и савест, они ће је касније пренети у црквене заједнице где ће служити. То је једини начин да се наш народ у целини врати Цркви и да Срби поново постану богослужбени и црквени народ, а не народ вере из обичаја.

3. Духовни живот у нашим богословијама представља једну веома битну компоненту. Нашим богословима морамо откривати темеље духовног живота, темеље духовне борбе и аскетике. У томе велику улогу морају имати школски духовници, који треба да прате богослове у духовном узрастању. Наше скромно искуство је следеће: онај ученик богословије, који у богословији не схвати суштину духовног живота и искушења која нам доносе свет, грех и ђаво, неће се правилно духовно развити. Самим тим и његов рад сутра као пастира и свештеника, биће ограничен и умањен. Због овога и многих других разлога добро је да се у богословијама изучавају Житија светих и Агиологија, како би богослови пред собом имали пример оних који су победили са Христом и које је Сам Христос прославио у Цркви као светитеље. Да не заборавимо, овде бих подсетио да су у нашим богословијама у новије време предавали и светитељи наше Цркве: свети владика Николај, свети ава Јустин и свети Јован Шангајски и ми управо од њих треба да се учимо.

4. Постоје и многи практични проблеми, чисто животни, који су веома битни за живот, рад и успех наших богословија. Да поменемо само неке. Стручни проблеми: још увек у богословијама нису сви професори дипломирали и положили професорски испит. То би требало у што скорије време учинити. Требало би наставити са штампањем уџбеника за петоразредну богословију, који су одговарајући и прате нови план и програм. Поред тога, где год је могуће требамо користити нова научно-наставна средства, која нам помажу у извођењу наставе (компјутери, географске карте из библијске и националне историје, итд.). У богословским интернатима ученика треба да влада једна свештена атмосфера, никако страховлада. Додајмо бригу о интернатима, инвентару и исхрани ученика. То су муке наших ректора. Помоћно особље треба такође да буде што стручније и да предано ради у нашим богословијама. Постоје многе друге ствари, веома битне за практични живот наших богословија (мартински подвизи), без којих је немогуће достићи коначни циљ богословија, а то је високо духовно образовање и богословска зрелост наших ученика (маријански просветни подвиг).

5. На крају бих поменуо оно што је можда требало на самом почетку – болно питање финансирања наших богословија. Оно мора бити трајно решено, иначе смо пред искушењем да се доведе у питање наша средњошколска црквена просвета, што би резултирало затварањем прво појединих, а потом и свих наших богословија. То не смемо допустити. Из тога разлога са овог семинара треба упутити јасну поруку према Светом Синоду и Светом Сабору СПЦ – да питање финансирања црквене просвете СПЦ мора бити коначно решено, иначе доводимо у питање судбину наше црквене просвете.

Имамо ли право да наше ученике препустимо световном, махом западном образовању, које се у основи темељи на „вавилонској пометњи свих вредности“, у којем се више не зна ни ко је којега пола и рода, нити којој вери припада, већ сви треба да се осећају „грађанима света“ и припадницима синкретистичке цркве Новог доба (Њу ејџа)? О томе би требало сви одговорни, а и ми смо међу њима, добро да размислимо и управо из поменутих разлога да чувамо своје богословије, али да их изнутра богословски препорађамо и обнављамо.

Богословије су кроз историју биле расадници пастира и неимара у нашем крстоносном српском народу. Оне требају и морају остати чувари Православља и светосавља, ћирилице, православне иконе и црквеног појања, те светосавских, националних и патриотских вредности, чојства и јунаштва. Из овога и многих других разлога, морамо их чувати и очувати у ово наше доба, које је од једних названо постмодернистичко, а од других апокалиптичко време.

 

 

 

 

 

 

Извор: Епархија далматинска

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!