Света литургија после неколико векова - Непознати православни Кавказ

[Guest]

Ако је Русија храм, предгорје Кавказа је амвон

 

 

 

Уочи посете Његове Светости Патријарха Кирила, епископ Пјатигорски и Черкески Теофилакт нам је испричао нешто о духовном смислу Кавказа, о истинским узроцима одласка руског становништва и о молитвеном делању.

 

 

Фото: Евгений Калинин / Пятигорская и Черкесская епархия

 

Владику чекамо код храма свете Марија Магдалине у Наљчику. Добро дошли на благословени Кавказ – златне куполе храма плове модрим небом и однекуд допире слаткасти мирис клека.

Владика излази из кола – брз, висок човек у раси, која се вијори од енергичног корака – и у пратњи намесника се креће према храму. Обишавши га напокон има мало времена да седне.

„Како је протекао ваш данашњи дан?“ Осмехује се, чак помало збуњено: „Веома компликовано, - као и сваки.“

„Ујутру сам устао, помолио сам се и кренули смо на први састанак,“ – наставља он и после кратке паузе набраја данашње послове: посета културно-просветног центра који се гради у Наљчику, сусрет с професорима из Северно-Кавкаског института за усавршавање радника МУП...

 

Владыка и народ Божий

 

Још се није у потпуности „вратио“ с овог састанка, - чини се да у њему траје започети разговор. „Још смо говорили о томе да се данас често појављују питања упућена представницима органа за очување реда, - чести су случајеви кад они не испољавају ниво личности и морала, који друштво очекује од њих. Питали су ме зашто се то дешава, у чему је проблем? Па вероватно у томе што и они, - исто као ми, - данашњи људи Цркве, - не долазимо из ваздуха, већ стижу из наших школа, кућа, с наших улица.

Треба имати на уму да данас искуство моралног и духовног живота, - посебно међу омладином, - уопште није развијено.“

Владика има дубок глас и његове интонације су благе, и у њима – као и у тамним очима свако мало промакне нешто олујно. Духовни отац епархије личи на капетана великог брода.

 

 

 

- Владико, рекли сте: „Ујутру сам устао, помолио се.“ У току је Божићни пост и благослов је да се више молимо, али ми, људи из света се обично правдамо – немамо времена, тако смо уморни... Ваш распоред је веома испуњен. А какво је Ваше молитвено правило?

 

- Често имам прилике да чујем фразу – „треба да прочитам правило“. Међутим, у саму ову синтагму је уткана извесна формалност, која молитву лишава духа општења. А молитва је пре свега општење.

Навешћу пример, - опростите ми на оваквом поређењу, - како општим са својом мамом. Она живи далеко, не могу често да је виђам, али сваког Божијег дана општим с њом. За то су довољни молитва, - знам да се и она моли за мене, - и телефон. Као и извесна унутрашња усредсређеност кад човек у току дана у мислима настави разговор започет ујутру преко телефона, а увече га завршава – опет, телефоном.

Искуство међуљудксих односа у потпуности одговара и нашем духовном искуству.

Молитву „Оче наш“, главу из Светог Јеванђеља које прочита ујутру, човек може да осећа и док се вози колима или некуда иде.

 

 

Фото: Евгений Калинин / Пятигорская и Черкесская епархия

 

Јеванђељски лик се чува у твом срцу. Покушаваш да пронађеш одговоре на питања која си чуо у данашњем Јеванђељу и која су упућена управо теби.

Настављајући размишљање о речима Светог Јеванђеља настављаш да се молиш – и то је молитвено делање.

И ово делање веома јако утиче и на твоју, говорећи језиком света, професионалну делатност.

Спремаш се за састанак и спреман си да ставиш све тачке на „i“, учинивши то круто и строго, - а можда и престрого. Међутим, пре тога ујутру прочиаш Јеванђеље – беседу Христа Спаситеља са Самарјанком, - и овај лик, живећи у теби, све мења.

Колико смирења је имао Христос Спаситељ! Самарјанка Га прекорева – зар Ти разговараш са мном? А Он, без обзира на прекоре, наставља да разговара с њом.

И човек схвата: ово смирење није било само ради ње, већ је и теби данас добра лекција. И премда си био спреман да се ухватиш у коштац, долазиш на састанак, али почињеш да се сећаш овог лика, и разговор се одвија сасвим другачије. И одједном откриваш још једну ствар: пошто је кренуо у другом кључу овај разговор је донео више користи зато што не само да си изразио своју недоумицу, већ си и помогао човеку да се извуче из ситуције која је у теби изазвала негодовање. Ево илустрације, пресликане из јучерашњег дана живота.

И то је такође молитва.

(пауза) Наравно, ја сам срећан човек још и због тога што живим у манастиру. Увече долазим у своју обитељ и могу да останем насамо са својом савешћу, да општим с Богом у молитви, да отворим Свето Писмо. Тишина манастира, његов молитвени дух, присуство братије – све ме то обнавља. Враћам се у манастир и обнављам своје монаштво. То ми даје јако много снаге.

Међутим, молитва су и дела. Док се возим колима, молим се по бројаницама. Излазим, - и настављам да пребирам, само више не бројанице, већ проблеме људи који долазе код мене и с којима долазим у додир. И као што свако зрнце бројаница кришом треба да држим неко време у рукама, тако и сваком човеку треба да посветим пажњу. Одговор за овог човека је сад као суд правде. И не може се оставити за касније.

 

 

 

Ову одговорност човек осећа као наставак молитве. Посебно на Литургији: кад човек врши проскомидију сећа се лица људи, њихових проблема и моли се за њих. Тешко да ћу с овим човеком више имати прилике да попричам, срео сам се с њим случајно, у пролазу, како сад да га нађем – али ипак могу за њега да се помолим!

И то је наставак учествовања у његовом животу.

И овај човек такође учествује у мом животу, - зато што ме је подстакао на ватрену молитву. Сећам се како ми је пришла једна жена: „Владико, да ли се сећате, молила сам Вас да се молите, а све се решило, успешно сам оперисана и више немам ту страшну болест.“ На своју срамоту, нисам се одмах сетио имена ове жене, али сам се сетио њених очију. И толико сам се обрадовао да је чујем, зато што сам се заиста молио за њу, - Господе, ево ове жене, чијег се имена више не сећам, али је остала у мом срцу, Господе, молим Те да је не оставиш у животу, да покажеш на њој Своју милост. И одједном – такав сусрет. И то је такође осећај обављеног молитвеног правила.

Служење епископа је друштвено служење. Као и служење свештеника. То је посебна врста служења. Није созерцатељно-келејна. Како каже Господ: шаљем вас у ово друштво, у ову паству, шаљем вас као јагањце, на заклање. Човек мора имати на уму да иде да би био принет на жртву.

И да бих завршио овај можда опширан одговор, рећи ћу шта мене највише спасава: Литургија.

Трудим се да служим што је могуће чешће – да служим три, четири Литургије сваке недеље. Литургија је ново крштење. Свака Литургија је Васкрс, нада да можемо нешто да променимо у свом животу.

Остави све, дођи, ти који се трудиш и лењи, и који постиш и који не постиш, ти који си дошао у последњу стражу, и ти који си дошао у прву, - чујемо за Васкрс. И све се то односи на тебе: ти си и постио и ниси постио, и био си лењ и трудио си се. У свим овим ликовима долазиш на Литургију као на Васкрс. Окушаш Тело и Крв Господњу и радујеш се нади која даје надахнуће: сад можеш да наставиш свој живот без туге. Зато што је неисповеђени грех, непослушана реч – туга која се стално умножава и умножава док не прерасте у страшне духовне проблеме. Али, човек може да узме и да све поправи. Опет си добио нову чисту одећу и заиста можеш да се осећаш као женик на овом свадбеном пиру, а то значи и да све поново почнеш.

И ово обнављање ће те променити изнутра. Мене то одржава у духовном животу.

 

 

В день святого пророка Божия Илии, Епископ Пятигорский и Черкесский Феофилакт совершил Божественную литургию в старейшем действующем православном храме России - Ильинской церкви в ущелье реки Большой Зеленчук (Карачаево-Черкесская республика). Храм был построен и освящен в X веке

 

Ви сте рођени на Кавказу, све ваше служење се одвијало овде. Данас се говори о томе да руско становништво одлази с Кавказа. Да ли је заиста тако?

 

Миграциони процеси су данас прилично активни. Међутим, отицање становништва се не дешава само на Кавказу, - у Русији има јако много региона из којих се људи исељавају. Погледајте Далеки исток, Сибир...

Ми подлежемо страху, болестима, тежњи ка комфору. Ако упитамо људе који одлазе, између осталог, и са Кавказа, а ја питам – зашто су се одлучили на овај корак, они одговарају: плашимо се за децу, не осећамо се пријатно. Али никад нећете чути ниједну реч која је везана за религиозна или национална убеђења. То је увек мотивација комфора.

Убеђују нас: треба живети зарад задовољства. А задовољство не подразумева духовни подвиг, већ само иметак, стабилну зараду, напредовање у каријери, социјални напредак... Каквим све лепим речима се не назива ова превара.

Наравно, имамо и проблем потискивање једне културе другом. И има људи који циљем свог живота сматрају ово потискивање, неприхватање друге културе. Врло често нас плаше. Неретко сам имао прилике да чујем директне претње.

 

 

Фото: Евгений Калинин / Пятигорская и Черкесская епархия

 

Али, шта да се ради. Такве опасности познајемо од времена Христа. Рави! Зар су давно Јудејци тражили да Те каменују, а Ти опет идеш тамо? Господе, зар су давно хтели тамо да Те убију? Зар су Те одавно тамо тражили? Зар се не сећаш свег оног ужаса који је тамо био?

А Господ је одговорио да врши своје дело и смело је кренуо. И вероватно тим Својим поступком Спаситељ и мени као епископу каже – треба ићи.

То је моје служење. Ја сам послат да доносим радосну вест Јеванђеља без обзира на све. И у то треба да уверавам и народ Божји. То је наше служење, призвање, мисија. А зар је нашим прецима било лако? Први становници су добијали мочварно земљиште, неповољно за живот, - али захваљујући гигантском труду, оно се претворило у житна поља. Нашим прецима је било тешко, али су схватали да је то њихово призвање. И нису тражили комфоран живот.

Не може се рећи да је узрок отицање Руса са Кавказа само тежња једне културе да потисне другу, - то је само један од мноштво проблема.

Али, ми треба да имамо одговор на проблеме, на ове изазове. То је одлучност. Оданост својој земљи.

За мене је то што се налазим овде добро не зато што ми је комфорно, већ зато што је то моја рођена земља.

 

 

Ако мајка изгуби сина или кћерку, она може да роди другу децу и опет ће се називати мајком. Али, ако деца изгубе мајку, неће наћи другу. Заувек ће остати сирочад.

Храм у којем си крштен, венчан, у којем си крстио децу... Гробови твојих предака – све то и јесте наша мајка, наша домовина. Како можемо да је изгубимо?

Ако одемо одавде – мајка ће наћи себи децу. Људи се рађају, и даље се обављају крштења. Мајка није усамљена – има другу децу. Али да ли ће нама који смо је оставили због страха и жеље за комфором, бити пријатно да останемо сирочад?

Ово често говорим кад обилазим села и ове речи, хвала Богу, понекад натерају на размишљање људе који само што нису подлегли провокацијама.

Међутим, с друге стране, Црква у друштву актуализује дијалог о потреби за потшовањем закона. Многи људи који покушавају да потисну другу културу делују кршећи законе. Зато ми не треба да дајемо коментаре, већ да захтевамо од државне власти да сачува законитост на датој територији.

 

Знамо да се бавите превођењем књига Светог Писма на националне језике – коме су оне намењене?

 

Има читавих села у којима живе православци који говоре на различитим језицима, - једна од најистакнутијих особености Кавказа је то што је Црква овде вишенационална.

Код мене на богослужењу стоје људи који не говоре само руски, већ и језике Северног Кавказа. И њима је Црква – мајка.

Ове године смо заједно с Институтом за превођење Библије имали презентацију превода књига Светог Писма на националне језике. Неке од народности су управо на овај начин стекле свој први писани споменик – то је постало Свето Писмо. Зар то није Мисија Цркве? Зар то није најистакнутије сведочанство о бризи Цркве, између осталог, и за очување националних култура?

 

 

Вид на Кавказские горы из Баксанского ущелья

 

Јуче сам у Баксанском кланцу у близини Тирниауза видела орлове који су лебдели изнад стена – то је невероватно лепо. Реците, уколико се, наравно, то може формулисати: који је духовни смисао Кавказа?

 

Овде, код Главног Кавкаског превоја, замишљамо да стојимо код амвона. Ако се цела Русија замисли као храм, несумњиво ће њен амвон бити предгорје Кавказа, зато што се тамо, иза превоја, иза Кавказа, налази Олтар: Света Земља. Тамо је Кувуклија Гроба Господњег, тамо је чудо Васкрсења, тамо су слике земаљског живота Христа Спаситеља.

 

Божественная литургия в храме Св.Георгия на горе Шоане. Карачаево-Черкессия. Фото: Евгений Калинин / Пятигорская и Черкесская епархия

 

А ми стојимо код Олтара. Ево зашто сви људи који долазе на Кавказ кад виде ове горе, осећајући посебан дух, гледајући пространствао, осећају да је место на којем се налазе посебно. Да. Испред Олтара смо.

 

Почиње посета Његове Светости Патријарха Пјатигорској и Черкеској епархији. Шта намеравате да му покажете?

 

Све нас. Да кажем: „Се аз и дјети“ („Ево мене и деце“). Да замолим за молитве, за очински благослов. Да му покажем наш духовни живот, заједнице, људе, за којих вера није неко убеђење морала, већ само ткиво живота, његово срце.

Наравно, испричаћемо Свјатејшем и о нашим епархијским пројектима, о социјалној делатости.

Хвала Богу, код нас се реализује много програма. Посебно ме радује програм за учење Светог Писма „На почетку беше Реч“, који наша епархија спроводи већ годину дана. Осим тога, то је и помоћ породицама с много деце и породицама свештеника и попадијама-удовицама. Међу њима има не само старијих, већ и младих, чији су мужеви погинули у терористичким нападима и у другим околностима. Попадија као део црквеног клира остаје на бризи Цркве.

 

 

 

29 августа Епископ Пятигорский и Черкесский Феофилакт совершил Божественную литургию в храме в честь Нерукотворного Образа Господа нашего Иисуса Христа в поселке Нижний Архыз Карачаево-Черкесской республики. Освященный нынешним летом, храм находится у начала тропы к древней наскальной иконе.

 

А шта очекујете од ове посете?

 

Кад сам разговарао са Свјатејшим о посети Пјатигорској и Черкеској епарији он је пристао одмах, не оклевајући и није постављао било каква питања.

А кад човек зове пријатеље у госте, они кажу: „Јао, код тебе је страшно, час је КТО (режим контратериристичке операције, - прим.ред.) уведен, час је неко убијен...“

Његова Светост Патријар за време нашег разговора ниједном није питао колико је овде безбедно. Прво што је рекао било је: „Да, желео бих да посетим Кавказ и да се помолим са својим народом.“

И очекујемо да посета Патријарха – посета веома одлучног и смелог човека, - за сваког од нас, постане још један важан пример тога да се Кавказа не треба плашити. За Кавказ се може и треба молити и на њему се може и треба живети.

И наравно, од Његове Светости Патријарха очекујемо очинску поуку. Јер кад отац посећује дом то је могућност да се овај дом учини бољим.

 

 

 

Анастасиjа Рахлина

Са руског Марина Тодић

 

13 / 12 / 2012

[Guest]

Непознати православни Кавказ

19. Август 2013 - 16:07

 

 

 

 

 

„Драги! – скоро да виче наш саговорник. – Запамти! Овде никад није било хришћана! Никад!“ „Не мислиш ваљда да ћу да те лажем? – чуди се монах. – Па ја сам свештеник!“ Далеко смо се попели. Туђи овамо не долазе, а ако и долазе, врло ретко.

 

Навикли смо да сматрамо Северни Кавказ исконском земљом ислама, али није тако: сведочанства о томе да је пре хиљаду година ова земља била православна, могла су се пронаћи још у XVIII веку, а да не говоримо о одлично сачуваним Зеленчукским храмовима на територији данашње Карачајево-Черкезије.

 

„Северни Кавказ је једна од најстаријих колевки хришћанства у Русији. Развој и утврђивање хришћнске вере међу народима овог региона представља једну од најмање проучених страница у историји Руске Православне Цркве,“ – писао је у предговору својој дисертацији „Историја хришћанства на Северном Кавказу и пре и после његовог припајања Русији“, митрополит Ставропољски и Владикавкаски Гедеон (Докукин), за којег је ова земља представљала изузетан бол: јер управо владика је рукоположио и оца Анатолија Чистоусова којег су 1997. године терористи убили у Чеченији, и оца Игора Розина, који је убијен 2001. године у Кабардино-Балкарији, у Тирниаузу, баш у свом храму.

 

Ватрена дисертација митрополита Гедеона која се још увек изучава у Ставропољској богословској школи, написана је 1960-их година, али и након више од пола века историја хришћанства на Северном Кавказу и даље остаје „слабо проучена“.

 

„Камена црква дужине 4 хвата постоји у округу Чегем код села Улу-Елт,“ – писао је у свом „Путовању по Русији и Кавкаским планинама“ Јохан-Антон Хилденштет; изводи из његових дела су објављени на руском под називом „Географски и статистички опис Грузије и Кавказа“.

 

Идемо управо до ове цркве из Тирниауза – наш пут води кроз планинско село Ел-Тјубју, које је познатије под својим руским називом Горњи Чегем. Ми смо: јеромонах Игор, возач Саша (за воланом сребрнасте „Ниве“), две гошће из градића Прохладни – Лариса и мати Валентина и ваша покорна служитељка.

 

 

Далеко иза нас остаје Пјатигорск с продавницом „Zara“, скоро као у Тверској улици, с тржним центрима, осветљењем, банкоматима и смело обученим девојкама, истина, углавном са стране. У свим насељима су нове џамије. На улицама – мушкарци који седе на клупама испред кућа и жене у дугим хаљинама и покривених глава. Пут води нагоре, вијугајући међудречаво зеленим планинама које због густе шуме изгледају као да су коврџаве и личе на овчице. Дан је тмуран и зато је зеленило још зеленије. Још једна доминантна боја је боја рђе; постајући све упадљивија, она се помаља са свих страна: с коре дрвећа, камења, стења, па чак и из маховине. Краве које лагано ходају друмом – карактеристично својство региона – смењују неки чупави магарци, којима се свиђа да у дремежу замру насред пута.

 

Ретка возила их виртуозно заобилазе, крећући се једна другима у сусрет, и енергично свирају: чини се да су мештани који су били у исламским земљама одатле донели ову нову навику. Ако човек затвори очи може помислити да смо негде у Египту.

 

Пролазимо кроз Доњи Чегем. Путоказ: „Чегемски водопади“. Паркирани аутобуси, пијаца дуж пута, - плетене ствари и Балкарке које енергично раде плетећим иглама. Иду туристи – Јапанци или Корејци, који на својим апаратима сликају све одреда, најхрабрији су – где их човек само све не може сести. Не знам да ли осећају вишезначност овог места.

 

Са стена брзо тече вода – кад је сунчано изнад Чегемских водопада се простире дуга, али данас је време сасвим другачијег расположења: сребро и кристал струје надоле с тамних стена строго и скоро аскетски. Пут води узбрдо и наша кола постају једина која и даље иду напред – туђи овамо не долазе, а ако и долазе, врло ретко.

 

„На основу мноштва старих рушевина које се овде могу наћи, може се судити о томе да су ови Чегеми раније били многобројнији док су се придржавали хришћанске религије. Заиста, код њих још увек има цркава из којих се једна налази на обали Чегема и врло је упадљива; саграђена је на стени, у којој је направљена змијолика стаза, оградивши нас с обе стране гвозденим стубићима. У овој цркви се још увек чувају фрагменти књига, од којих сам неколико страница добио пославши једног човека у овај опасан подухват. Један од листова садржи део Јеванђеља на старогрчком језику; за друге се испоставило да су поједини делови књига који се користе у грчкој литургији,“ – писао је крајем XVIII века Петер-Симон Палас у својим „Заблешкама о путовању у јужна намесништва Руске државе 1793. и 1794. године.“

 

Тражимо управо ове рушевине које су више пута помињали путници из прошлих векова. Ускоро се појављује путоказ: „Ел-Тјубју“. С леве стране се одједном појављује грађевина необична за ова места – хиљадугодишње куле налик на њу стоје с друге стране Главног Кавкаског гребена, у православној Сванетији. У окружењу ниских кућа балкарског села она изгледа потпуно другачије, човек не може одмах да схвати због чега. Можда зато што је кула много старија од свих осталих грађевина – и она је стара око хиљаду година. Иако не, не зато што изгледа као остаци великог брода који је избачен на обалу тамо где живи народ који је заборавио како се плови: очигледно, кула није припадала само другом времену, већ и другој цивилизацији, не балкарској.

 

Не знамо баш најбоље где се налази оно што тражимо и зато обилазимо насеље које без обзира на то што у двориштима стоје кола и тањири сателитске ТВ изнад неких кућа, изгледају као да их није дотакло време – или наша земља.

 

Прелазимо мост и идемо даље. С леве стране иза Чегема, који се по дну кланца пени тако енергично да таласи који долазе један другом у сусрет, кипећи око великог камења, као да се међусобно боду, кад одједном израстају чудне грађевине оштрих врхова, направљене од жутог камена – то су древни надгробни споменици. Окружени су остацима неке грађевине од цигала. У даљини се види савремено гробље.

 

 

Видимо онижег мушкарца светле косе, лица испијеног од ветра: држећи у рукама остругану дебелу палицу – штап, који олакшава кретање планинским обронцима, он некуда иде ивицом пута. Застајемо, нудимо да га повеземо. Наш нови познаник одлично говори руски, скоро без акцента, једино што појачава сугласнике, изговарајући их некако посебно тврдо, с котрљајућим „р“. Са задовољством седа у кола и као водич, одговара на наша питања. Грађевине оштрих врхова? Да, то су гробнице. „Мрррррртав грррррад,“ – као да то подвлачи, каже Ибрахим. Напокон питамо отворено: има ли овде рушевина хришћанских цркава? Ибрахим одједном постаје узбуђен – чак и пена као да му се појављује на угловима усана. „Дррррраги!“ – скоро да виче. - Запамти! Овде никад није било хришћана! Никад!“ „Не мислиш ваљда да ћу да те лажем? – чуди се отац Игор с предњег седишта. – Па ја сам свештеник! Тако пише у старим књигама“ Да је свештеник било је ионако очигледно – носи подрасник и скуфију, - али Ибрахим то схвата тек сад. На тренутак се загледа, онда пружа руку... и извињва се: „Опрости, брате, нисам хтео да те увредим,“ – само моли да му поклонимо књигу у којој је написано да су овде живели хришћани. А ја се присећам приче коју ми је испричао један локални свештеник, и која је изашла пре једанаест година, кад је тек почео да служи.

 

Рукоположен је након што је на Северном Кавказу убијен отац Игор Розин, и млади свештеник, иако је горело срце у њему, није баш најрадије носио подрасник на улици.

 

И деликатно је замолио надлежног архијереја за благослов да ван храма носи цивилну одећу. Архијереј је дао благослов. Једном приликом је свештеник из своје парохије кренуо да служи у Наљчик – као обично, маршрутним аутобусом. Сео је држећи на коленима огромну кесу с подрасником, расом, одеждом, напрсним крстом и свим што свештеник треба да носи. Гледа кроз прозор. И одједном чује глас: „Слушај, зар те није срамота? Зашто се тако понашаш? Сви знају да си свештеник, - зашто сам то кријеш и идеш с „преобуком“?“

 

„И ето, - причао је касније свештеник, - од тада никад нисам изашао из куће без подрасника. Врло је важно увек носити подрасник. Зато што где год да се налазиш, то одмах говори људима о томе ко си ти. Јер ти си – свештенослужитељ, служиш Богу. Понекад то улива поштовање, понекад – неприхватање, понекад чак и злобу, али увек и у свакој ситуацији те обвезује да се налазиш пред Лицем Божјим.“

 

А човека из машрутног таксија свештеник је познавао из виђења: били су вршњаци иако су ишли у различите школе. Неколико година после тог догађаја – 2010.г. Аскер Џапујев, - тако се звао, - био је на чеу екстремистичке групације Џамат „Јармук“, такозваног Кавкаског емирата кад је претходни командир убијен. Годину дана касније убијен је и Аскер Џапујев – за време специјалне операције у насељу Прогрес у Ставропољској покрајини. Било је написано да се у години кад је он био амир Џамата, активност терориста у Кабардино-Балкарији веома повећала.

 

Такве су реалије овдашњег живота. Међутим, не само старе књиге, већ и сам балкарски језик још увек чува древне трагове православног живота. Балкарци јун зову Николај – месец Николаја; јул – Елија ај, месец Илије; реч која значи црква – килиса – личи на грчку еклесију, постоји чак и Абистол ај – месец апостола, иако сами носиоци језика не схватају увек шта значе ови називи и одакле су се појавили.

Наш други саговорник је на срећу брзо схватио да тражимо „кулу с крстом и степениште на стени“ и објаснио нам је како да до тамо дођемо.

 

За „кулу с крстом“ се испставило да су рушевине малог византијског храма од цигала, које су за разлику од балкирских грађевина, везане малтером. Ако се погледа с друге обале уског гланца – изгледа просто као гомила камења на планини, а кад се човек попне – види: ево царских двери, ево престола, ево жртвеника на којем не неко ко је овде био пре нас свећом накапао осмокраки крстић. Наравно, под се провалио и разуме се, крова већ одавно нема.

 

И у међу овим зидинама се молимо пред иконом Мајке Божије „Моздокска“. На ветру лепрша мантија јеромонаха и два велика орла од оних који су кружили изнад суседне стене долећу да виде шта се дешава кад отац Игор на јектенији помиње браћу нашу, која су се подвизавала на овом месту.

 

 

Ко је овде градио храм и у кланац уклесао степениште које кривуда у њему и одлази тамо, куда се више не може попети – као на небо? Ко је служио у овом стењу поред орлова, који су долетали да виде Свету литургију?

 

Како су живели овде? Колико их је било? Како су се звали? Како су се спасавали на овим планинама? Како су одавде отишли – живи или право на небо? Бог зна. И нико од нас: све је отишло у историју, као вода с Чегемских водопада, која лети с висине у планинске реке.

 

Али, Анђели стоје пред престолима које су људи срушили, код древних храмова изгубљеним у планинама. И с Анђелима се моле оци, и одговарјући на њихову молитву одједном се расејава сива копрена облака, и сија у плавој чистини јарко сунце, и дуге обасјавају водопаде. Олтари Твоји, Господе над војскама!

 

Ако се прође овим кланцем даље – другом страном, поред чудно огромне пећине у стени, изнад реке која клокоће доле, тамо где се завршава уска стаза, - и ако човек зна где да тражи, видеће степениште, које води у цркву у стени. Управо овде је, пославши човека на опасно путовање Петер-Симон Палас и „набавио део Јеванђеља на старогрчком језику“ и „поједине делове књига који се користе на грчкој литургији“.

 

Отац Игор одлучује да се попне степеништем, чији степеници, које држи древна грађевина од цигле, вртоглаво стрмо одлазе нагоре. Гледамо одоздо како се црна фигура монаха пење скоро окомитом стеном и одједном зауставља: горњи део степеништа се одвалио и даље се не може без специјалне опреме – значи, не данас.

 

Ако човек обиђе ову монашку лествицу до неба, за неколико дана ће изаћи у Баксански кланац, у Тирниаузу, - управо с оне стране где се изнад њега уздиже планина Тотур. За његов врх се хватају облаци и заустављају у кланцу, држећи град у сенци док свуда слободно ликује сунце. Тотур одоздо често изгледа мрачно, али они који су се на њега пели знају да он, иако је заиста трог, чува у себи и велику љубав.

 

Крајем јуна прилази његовом врху су покривени тепихом од рододендрона, а у подножју – не из правца града, већ из другог, где мештани сад скоро не иду, плашећи се разноразних непожљених сусрета – влада скоро првосаздана лепота и на алпским ливадама цветају жути планински љиљани, од којих у таласима допире такав мирис којим се не може похвалити ниједан баштенски. У освит љиљане покрива крупна роса, јарко се жутећи над сочном зеленом травом на фону плавог неба и човек се одједном задивљен сећа Писма: „Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одјену као један од њих“ (Мт. 6, 28-29), - опростите мени, становници града, - запањује се због прецизности: заиста, нико и никад се у свој својој слави није облачио као сваки од њих.

 

Тотур је следеће одредиште наше маршруте. Назив планине, код чијег изласка на врх напокон после десет сати тешког пешчења по предгорју, устајемо сви заједно – је изврнуто грчко име Теодор. О томе како је могао овде да се појави у свом интервјуу, које је локална телевизија снимила крајем априла 2001. године, говори отац Игор Розин: „По историјским подацима, мештани – Бакарци – су пре насилне исламизације били хришћани. Овде – отприлике на месту где је сад нш храм – налазио се храм Теодора. Имамо двојицу светих Теодора – то су Теодор Стратилат и Теодор Тирон. Не знам у част којег Теодора је храм освећен, али заиста постоје поуздана историјска сведочанства. Овде се налазио православни храм, саграђен још у време Византије и чак старци – они у позним годинама – сећају се да су пре него што је овде подигнут град, ту постојале његове рушевине. Из генерације у генерацију је преношено знање да је то био хришћански храм.“

 

У нашој малој литији – настојатељ храма светог Георгија из Тирниауза, председник црквеног одбора Саша и ја – с „Моздокском“ иконом Мајке Божије, пењемо се на врх Тотура како бисмо се по благослову Пјатигорског и Черкеског Теофилакта помолили тамо Пресветој Богородици за Кавказ.

 

Ја не могу да дођем до самог врха – изашавши на превој између кланаца и погледавши с падине окренуте према Тирниаузу град (изгледа као кад се гледа из авиона), одустајем. Друг Саша остаје са мном, а отац Игор се окомитим стенама пење на горе и гледамо с превоја како се црна фигура час појављује, час нестаје у даљини. Напокон – једва видљив – само се бели епитрахиљ – он стаје на сам врх Тотура, а ми на свом првоју и изнад стена поново допире:

 

„Боготјечнаја звјезда јависја икона Твоја, Богомати, страну кавкаскују обтјекајуши и сушчих во тмје невједенија свјетом Боговједенија озарјајушче, скорбјашчих радиостију восполњајушчи, ишчушчих помошчи Твојеј утјешајушчи благодатију Сина Твојего и Бога, Јему ће благодарствење вопијем: алилуја.“

 

„Као звезда која се по извољењу Божијем креће, јавила се икона Твоја, Богомати, обилазећи кавкаску земљу и оне који су у тами незнања обасјавајући светлошћу Богопознања, тужне радујући, оне који траже помоћ Твоју тешећи, благодаћу Сина Твог и Бога, Којем са захвалношћу кличемо: алилуја.“

Анастасиjа Рахлина, са руског Марина Тодић

 

 

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Danijela]

Jos fotografija ovde:

http://www.pravoslavie.ru/foto/set1049.htm

[Guest]

Православни Кавказ: Света литургија после неколико векова

 

У древној цркви у Чегемском кланцу служена је Литургија

 

Данас овде живе само муслимани. По благослову епископа Пјатигорског и Черкеског Теофилакта на планини поред насеља Ел-Тјубо служена је Света литургија први пут после неколико векова.

 

Старешина тирниауског храма Георгија Победоносца, јеромонах Игор (Васиљев) допутовао је у ово муслиманско насеље заједно са својим гостом о.Сергијем и парохијанима како би служио потпуни дневни круг богослужења.

 

 

Древна црква изграђена у византијском стилу налази се на планини и данас представља рушевине које се једва могу приметити са дна кланца – то су зидови, остаци Царских двери и камени престо и жртвеник.

 

«Камена црква дужине 4 хвата постоји у округу Чегем, код села Улу-Елт,» – писао је о овој цркви крајем 18. века у свом «Путовању по Русији и Кавкаским планинама» Јохан Антон Хилденштет. Недалеко, високо у стенама, налазили су се још један храм и монашке келије – до њих воде врло стрме и уске степенице направљене у стени, које као да су се залепиле за обронак.

 

«Вечерњу смо почели да служимо око 10 сати увече, – каже отац Игор, – било је већ хладно, магла.» Служили смо уз светлост батеријских лампи и свећа (палили су их од Благодатног огња који су понели са собом).

 

 

«Тамно, хладно, влажно – јер, Ел-Тјубју је високо, – прича отац Игор, – ујутру смо запалили ватру, почели смо да читамо јутарње молитве, затим полуноћницу. Онда смо почели да служимо јутрење, па часове, правило пред свето Причешће и после тога – Свету литургију. Завршили смо тек око 11 сати.

 

«Можете ли да замислите да су људи овде сваког дана тако живели и нису то сматрали нечим посебним. Овде су градили те храмове, служили су Богу. А ми – како смо ми хришћани данас слаби!»

 

«Можете ли да замислите да су људи овде сваког дана тако живели и нису то сматрали нечим посебним. Овде су градили те храмове, служили су Богу. А ми – како смо ми хришћани данас слаби!»

 

 

Анастасија Рахлина

Извор: Православие.ру

[Guest]

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/64297.htm

[Guest]

[nana]

 

Благодарим брате Мартирије....управо сам одгледала добар део.