Evagrije pontijski

[Viktor Ljvovic]

Ovo je moj amaterski prevod dela Evagrija pontijskog-''Savet devstvenici''. Okacicu i original, tako da se moze uporediti i, nadam se, konstruktivno kritikovati. 

 

                                                                              

                                        Sententiae ad virginem

                                         Савет девственици

 

1.      Љуби Господа и он ћете љубити, и служи му и просветлиће твоје срце.

2.      Поштуј мајку твоју као мајку Христову, и не провоцирај седокосу која те је родила.

3.      Љуби сестре твоје као ћерке мајке твоје, и не остави пут мира.

4.      Излазеће сунце нека гледа књигу у рукама твојим, и дело твоје после другог часа.

5.      Моли се непрестано, и сети се Христа који те је родио.

6.      Одрекни се људских околности, да не би било идола у твојој души, који ће ти бити саплитање у часу молитве.

7.      Христа имаш љубљенога: одбаци од тебе све мушкарце и не живи срамотан живот.

8.      Жудњу и бес учини далеким од тебе, и огорченост се неће сместити у теби.

9.      Немој рећи: данас ћу да једем и сутра нећу да једем, јер не чиниш то промишљено. Па ће бити штета устима твојим и мука грлу твоме.

10.  Једење меса није лепо и пијење вина није добро, а то треба приносити онима који су болесни.

11.  Дрска девственица неће бити спашена и она која живи у задовољствима неће видети свог младожењу.

12.  Немој рећи, да те је ожалостило служење и да ћеш јој то наплатити, зато што ропство није међу ћеркама Божијим.

13.  Немој слушати узалудне речи, и бежи од змијских прича које те опкољавају.

14.  Празнике пијаних не знаш, и на свадбе странаца не идеш: јер је нечиста пред Господом свака девица која чини тако.

15.  Отвори твоја уста речју Божијом, и уклони од многих речи твој језик.

16.  Пред Господом се смиравај и узвисиће те десница његова.

17.  Не окрени се од сиромашног у часу невоље, и неће недостајати уља у светиљки твојој.

18.  Све чини због Господа, и не тражи славу од људи, јер је слава од људи као цвет биљке, а слава Господња остаје заувек.

19.  Питому девственицу воли Господ, а раздражљиву девственицу ће мрзети.

20.  Послушна девственица ће бити помилована, а непослушна је врло безумна.

21.  Суморну девственицу ће уништити Господ, а благодарна ће бити избављена од смрти.

22.  Ружан је смех и бесрамност заслужује критику, а савим је безуман онај који такве сабира.

23.  Она која украшава своју одећу ће бити и изван разумности.

24.  Немој ићи световњацима, да не узнемире твоје срце и учине праведне савете лишеним ауторитета.

25.  Ти, плачући у ноћи, тражи Господа, и нико неће приметити молитве твоје и наћи ћеш благодат.

26.  Жеља која иде унаоколо и жудња која борави код других квари строј душе и упропашћава њену спремност.

27.  Верна девственица се неће плашити, а неверна ће бежати и од своје сенке.

28.  Завист топи душу, а ривалство је прождире.

29.  Она, која презире сестру која болује, биће и од Христа много удаљена.

30.  Немој рећи: то је моје и то је твоје, јер је у Исусу Христу све заједничко.

31.  Немој се превише занимати за живот других, и немој се радовати паду сестре твоје.

32.  Помажи девственицама које имају потребу за помоћи, и не величај твоју племенитост.

33.  Не произноси реч из уста твојих у цркви Господњој, и не уздижи очи твоје. Јер Господ познаје твоје срце, и све помисли твоје посматра.

34.  Сваку злу жељу протерај од тебе, и неће те растуживати твоји непријатељи.

35.  Певај од срца твога, и немој само померати језик у устима твојим.

36.  Безумна девственица ће волети сребро, а разумна ће предати и свој делић.

37.  Као што је тешко задржати распламсавање ватре, тако је и душа злочесте девственице тешка за руковођење.

38.  Не дај душу твоју лукавим помислима, да не испрљају твоје срце и чисту моливу учине далеком од тебе.

39.   Тешка (је) туга и неодољива (је) равнодушност, а сузе пре Богом су јаче од обоје.

40.  Глад и жеђ слабе зле жеље, а добро бдење чисти разум.

41.  Љубав одвраћа бес и жудњу, а дарови упропашћавају злопамћење.

42.  Она која тајно оговара своју сестру ће бити истиснута од стране младожење, и викаће пред његовим вратима и он је неће послушати.

43.  Немилостивој девственици ће се угасити светиљка, и неће видети свог младожењу како долази.

44.  Стакло ће бити разбијено каменом који пада на њега, и девственица која се припоји мушкарцу неће бити невина.

45.   Боља је питома жена од девственице која је бесна и пожудна.

46.  Она која кикотањем изазива коментаре мушкарца је слична оној која навлачи омчу на свој врат.

47.  Управо као што је дијамант у златној круни, тако је и девственица сакривена испод умерености.

48.  Песме и фруле демона слабе душу и уништавају њену снагу, коју чувај кроз све, да не постане срамна.

49.  Не уживај у смејању, и не весели се онима који се смеју, јер ће их Господ оставити.

50.  Не презири твоју сестру која једе, и не узноси се због твог уздржања: јер не знаш шта је одлучио Господ или ко ће стајати испред њега.

51.  Сажаљива (на) очи које мрко гледају и тела која се топе, се неће радовати због апатије душе.

52.  Тешко (је) суздржање и чистота се тешко одржава, али ништа није слађе од наднебеског младожење.

53.  Душе девственица ће бити просветљење, а душе нечистих ће гледати таму.

54.  Видех мушкарце који су који су догматима кварили девственице и учинили узалудним њихово девичанство: а ти слушај, дете, догмате цркве Господње, и ни један странац те неће разуверити: јер ће праведни наследити светлост, а непобожни ће боравити у тами.

55.  Очи девственица ће видети Господа: а послушне девственице ће чути његове речи: уста девственица ће љубити свог младожењу, а чуло мириса девственица ће појурити за мирисом његовог мира: а руке девственица ће дотаћи Господа, и телесна невиност ће бити прихватљива: душа девственице ће бити овенчана, и са младожењом својим ће живети кроз све (еоне): биће јој дата духовна хаљина, и славиће празник са анђелима на небесима: и запалиће несагориву светиљку, и неће недостајати уља у њеним посудама: и узеће вечно (/еонско) благо, и наследиће царство Божије.

Моје речи, дете, су говорили пред тобом, да твоје срце задржи моје речи, сети се Христа, који те чува, и немој занемаривати поклоњење Тројици.

[Viktor Ljvovic]

Ovde se moze naci originalni tekst-http://khazarzar.skeptik.net/pgm/PG_Migne/Evagrius%20Ponticus_PG%2040/Sententiae%20ad%20virginem.pdf

[Лазар Нешић]

Свака част за труд, ово је једно јако занимљиво дело Евагрија из Понта.

Давно сам читао ово и вежбао сам грчки на њему, зато што представља лакше штиво за читање.

 

Превод је добар и могао би да прође и овако.

Једино што имаш доста граматичких грешака у односу на оригинал, колико ја могу да приметим. Негде то не смета, али негде се потпуно губи смисао реченице. Ако желиш, могу ти на ПП навести где су грешке. Све у свему, браво

[Viktor Ljvovic]

Ево још једног превода другог, такође кратког, дела истог писца:

                                                                      

 

                                                                                                   

                                                   Gnosticus (fragmenta Graeca)

                                                Гностик-онај ко је достојан знања

 

1.      Практичари ће разумети практичарске логосе, а гностици ће видети гностичке.

2.      Практичар заиста јесте онај који влада осетљивим делом душе као јединим лишеним патње.

3.      Гностик (је) со, и пружа логос нечистима, а светлост чистима.

4.      Док, нама припојено, знање, које је из спољашњости, кроз логосе покушава показивање материјалних(ствари): дотле, оно које је урођено из Божије благодати, очигледно снабдева мисао стварима, које су пред умом, који их гледа, (и) он прима њихове логосе: супротстављање претходним је заблуда: а супротстављање другима је бес и жудња: и онима који њима следе.

5.      Све врлине гностику стварају пут: а изнад свих њих је лишеност беса. Јер је, онај који је близак знању и лако се покреће за бесом, сличан оном који гвозденим шиљком пробада своје очи.

6.      Нека се гностик учврсти у снисхођењима, да не би заборавио да је снисхођење постало његово стање, и нека проба да све врлине, једнако и увек, уздиже, и да се оне, узајамно и у њему, прате, због тога што је природно предавање ума од најмањих.

8.      Гностику је осуђивање срамно и кад трпи неправду и кад чини неправду: кад трпи неправду-јер није потрпео, а кад чини неправду-јер је учинио неправду.

9.      Знање које се задржава у памети подучава оног који га поседује како може бити сачуван и како би могао доћи до већих.

13.  Праведно је објашњавати монасима и световњацима о исправном владању или у деловима тумачити неке од природних или теолошких догмата, без којих нико неће видети Господа.

15. Знај логосе и законе времена, живота, и животних навика, да можеш сваком лако говорити о ономе што му је корисно.

21. Речи кривих људи немој алегоријски тумачити, нити немој да тражиш нешто духовно у њима, осим ако због икономије Бог то не уделови, као у Валааму и Кајафи, да један о рођењу, а други о смрти нашег Спаситеља јавно говори.

22. А гностик не треба бити бесног изгледа нити затворен за друге: (први) је онај који не зна логосе посталих: а (други) је онај који не жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине.

24. Пази себе да никада због добитка или благостања, или ради славе која пролази, не говориш јавно  нешто од онога што је забрањено и будеш бачен изван свештених зидина, као и онај који је у храму продавао голубиће.

27. Немој непромишљено богословствовати, и никада не ограничи божанско: јер границе јесу (код) оних који су постали и (код) оних који су сложени.

28. ................................. ............................ јер мрзи зло онај који је искусио зло, искуство је пород напуштања............................

29. Они који су поучавани ти увек говоре: пријатељу, иди горе: јер је срамно оном, који се већ успео, да падне због оних  слушају.

30. Среброљубац није онај који има новце, већ онај који жуди за њима: јер кажу да је економ разумна кеса(новчаник).

31. Подстичи старце на владање бесом, а младе на владање желудцом, је се са првима боре душевни, а са другима, већином, телесни демони.

32. Запуши уста оних који оговарају у твој слух: и немој се чудити од многих који те осуђују: зато што је то искушење од демона: јер гностик треба бити слободан од мржње и злопамћења, иако их не жели.

33. Себе је једнако заборавио, онај који лечи(остале), због Господа који ће излечити људе: зато што лек који гностик пружа, ближњег лечи колико је могуће, а њега(самог) лечи од нужности.

36. Нека остане непознат световњацима и младима узвишенији логос о суду, који лако постаје за презир: јер нису разумели бол разумне душе осуђене на незнање.

37. Свети Павле је тело учинио слугом, умртвљујући га: дакле, не занемаруј дијету у твом животу, и не презири бестрашће, посрамљујући га дебелим телом.

38. Немој се бринути око хране или одеће, већ се сети Авенира левита, који је, примивши кивот Господњи, постао богат, иако је био од сиромашних, и постао славан, иако је био од бешчасних.

41. Сваки предлог или род има као свој предикат, или разликовање, или врсту, или оно што му је својствено, или акцидент, или нешто што је од тих састављено: али о Светој Тројици се не може прихватити ништа од онога што је било речено. Нека се неизрецивом поклања у тишини.

42. Искушење за гностика је прихватање лажи која се пред умом поставља као постојећа, иако није постојећа, и непостојећа као постојећа, и постојећа која не постоји онако као што је постала.

44. Ми смо од праведног Григорија научили да постоје четири врлине и њихова сагледавања, разборитост и храброст, умереност и праведност: и кажу да је дело разборитости сагледавање умних и светлих сила без речи: јер то је од једине мудрости видљиво предато: храброст је одлучно стајање у истинитим и оног који ратује, и не улажење у непостојећа: он одговара да је умерености сопствено прихватање семења од првог земљорадника и одбацивање (семена) онога који пресејава: а праведност је опет, давање сваком речи, по његовом достојанству, мрачно објављујући, означавати кроз загонетке, а јасно објашњавајући за корист лишених богатства.

45. Стуб истине-Василије кападокијски, је рекао: да знање које долази од људи снажи пажљиви третман и физичка вежба: а оно, које је у нама настало из Божије благодати, (снажи) праведност и благост и милостивост: и док претходно може бити примљено и од острашћених: а друго може бити прихваћено само од бестрасних: који и у часу моливе сагледавају светлост приличну уму, која их снажно осветљава.

46. Свети светионик Египћана-Атанасије-је рекао: Мојсије је примио заповест да трпеза стоји према северном делу: нека гностици знају ко је онај који дува против њих, и нека племенито подносе свако искушење, и нека здушно хране оне који се појављују.

47. Рекао је анђео цркве Тмуићана-Серапион да се ум савршено чисти испијањем духовног знања, а да љубав лечи ужарене делове жудње: а зла жудња, која се излива, се зауставља уздржањем.

48. Вежбај себе увек у логосима промисла и суда, рекао је велики и гностички учитељ Дидим, и пробај да кроз памћење носиш те материјалне: јер се скоро сви у њима спотичу. И ти ћеш наћи логосе суда у различитости многих тела и космоса: а (логосе) промисла у којима се од зла и незнања на врлину или на знање уздижемо.

50. Увек гледајући на архетип, покушавам написати слике без занемаривања било чега што може извршити враћање оног који је испао.   

[Viktor Ljvovic]

Оригинал: http://khazarzar.skeptik.net/pgm/PG_Migne/Evagrius%20Ponticus_PG%2040/Gnosticus.pdf

[Jakov Edeski]

Svaka cast za trud Viktore! Ovo mozda moze da bude pocetak jos jednog projekta:Prevodi na poukama.I ja sam imam neke radove sa latinskog koji je dosta laksi od grckog,ali opet nisam bas siguran u ispravnost prevoda.Mozda mozemo postavljati tekstove a ko zna bolje nek sugerise i ispravlja!

[Viktor Ljvovic]

Potpuno se slazem sa vama, ali, na zalost, niko osim Prokla i vas, ne komentarise i spravlja :bendoff: . 

[Лазар Нешић]

Ево, послао сам поруку Виктору са неким исправкама и саветима за први превод. Макар колико сам могао мало да помогнем. Други текст (Гностик или Зналац) је много тежи и захтевнији.

[Viktor Ljvovic]

Mali ''curriculum vitae'' Evagrija pontijskog.

[Иван Ивковић]

У Египту је први образовани монах био Евагрије Понтијски (или „Понтик"). Евагрије је био савременик и друг Кападокијских Отаца; у чин ђакона није га рукоположио нико други до Св. Григорије Назијанзин. Као и Кападокијци, Евагрије се одушевљавао читањем и превођењем Оригена, али у време када су они као још млади људи напустили усамљенички живот и постали епископи и активни црквени радници, Евагрије је остао у чину ђакон, а нешто касније отишао у египатску пустињу где се населио међу монахе у месту званом Скит (одакле и потиче назив „скит").

 

У пустињи је Евагрије започео своју књижевну делатност. Њему припада првенство у разради теоријско-интелектуалног погледа на монашки живот. У то време монаштво се углавном односило са неодобравањем према образовању. Чак су и писање химни сматрали исувише мирјанским занимањем, а за молитве користили само „речи Божије", то јест псалме. Евагрије је, с друге стране, био Грк и по националности и по погледима на свет, сјајно образовани философ, наследник Плагона и његове школе. Недавна истраживања су такође показала да је био доследан оригениста. Евагрије је морао да објасни своје ново позвање — пустињу, аскезу, целомудрије — у категоријама грчке мисли. Природно је да је за тај задатак најпогодније било Платоново учење које је тело сматрало гробницом душе. Ава Евагрије у том смислу верно следи Оригена:

 

“Одвојити тело од душе може само Онај који их је сјединио. Па ипак, оделити тело од душе у власти је и онога који стреми врлини.” (Практик, 52.)

 

Другим речима, духовним напором можемо се ослободити од тела, а у томе се састоји најкраћи пут ка савршенству.

Под духовним напором подразумева се молитва. У Евагријевом учењу о молитви откривамо необично суптилну анализу људских страсти и душевних покрета.

 

На Петом Васељенсном сабору (553. год.) Евагрије је био формално осуђен као јеретик, заједно са Оригеном, чије грешке је делио. У основи, он је био осуђен због својих христолошких назора. Према Евагрију, Христос је био једно од „разумних створења", али за разлику од свих њих, није пао у грех. Због тога ће се у Васкрсењу поново успоставити наше праисконско јединство са Христом. Евагријева дела су по императоровом указу била спаљена. Ипак, његово учење о сазерцању и молитви било је у тој мери популарно међу монасима да се део његових списа сачувао, понекад под другим именом, и касније извршио огроман утицај на источни мистицизам.

 

Дела Евагријева

1. „Практик". Књига представља пракгични увод у монашки живот. То је најпознатије Евагријево дело о аскетском животу, који је описан као непрестана борба са разним страстима, покретаним од демона.
2. „Гностик". Наставак „Практика", у којем се описује узвишенији пут монаха-„гностика", који стреми ка познању (гнозису) Бога.
3. „О молитви". Трактат сачуван под именом Св. Нила Синајског, посвећен узајамној вези између молитве и сазерцања.
4. „Гностичке главе". Зборник састављен од 600 кратких изрека, тј. „глава", подељених у шест „стотина", а у којима се разматрају догматска и аскетска питања. Ова књига која садржи Евагријеву јеретичку христологију сачувана је само у сиријском преводу.
5. Већ и површно упознавање са Евагријевим делима открива његов необичан литерарни дар. Осим тога, он је поседовао дубоко познавање људске психологије, и греховно стање човека описивао је веома суптилно. Узећемо као пример његов опис демона духовне досаде, другачије названим демоном поднева (Пс. 91,6). Евагрије га описује као најопаснијег од свих демона:

“Он појачава свој напад на монаха око четвртог часа (10 часова пре подне) и наставља да опседа душу све до осмога часа. Пре свега он ствара утисак да се сунце једва, ако уопште, помера по небеском своду, и да дан има педесет часова. Потом, он монаха приморава да баца поглед кроз окно, излази из келије и пиљи у сунце, не би ли одредио колико још има до деветог часа (тј. до времена обеда) да гледа около неће ли се појавити ко од братије. Надаље, он у срце монаха уноси мржњу према манастиру, према самом животу, према раду...” (Практик, 12.)

 

Централно место у Евагријевој философији заузима његово учење о молитви. У монашком животу основно занимање мора да буде молитва. Следовати за Христом, према Евагрију, значило је идеалну, непрекидну молитву, коју нам је завештао апостол Павле (1Сол. 5, 17). А то се односило не само на отшелнике него и на монахе у општежићу, који су се некако у то време почели појављивати. Требало би приметити да је појава монашких општежића повезана са именом Св. Пахомија, ученика Евагријевог. Монашке заједнице имале су праксу непрекидног богослужења, певања псалама, а усвојиле су и тек насталу идеју непрестане молитве.

 

Осим развоја саме идеје молитве од Евагрија потиче и термин „умна молитва", коју је он разумео као „непрекидно општење разума са Богом" („О молитви”, 3). „Монах — писао је Евагрије — то је човек који се одвојио од свега и који је у хармонији са свиме" („О молитви”, 124). То значи да се монах удаљава од света да би потом, посредством Бога, задобио хармонију са читавом васељеном. Сама реч „монах" долази од грчког „ монос", тј. сам.

 

На тај начин у Евагријевом учењу, паралелно са јеретичким елементима, налазимо и необично важну идеју непрестане умне молитве, која је касније била трансформисана у учење о ,Исусовој молитви" и дубоко се укоренила у православну духовну традидију. Десила се нека врста очишћења Евагријевог учења, и у томе се показала мудрост Цркве, која све прерађује, а усваја само оно исправио и корисно.