Архимандрит Сава Јањић: Хуманизам је љубав према ближњем

[Guest]

Архимандрит Сава Јањић: Хуманизам је љубав према ближњем

08 четвртак авг 2013

Posted by radiosvetigora in Интервју

≈ Оставите коментар

 

 

 

 

Архимандрит манастира Дечани, отац Сава Јањић, за Људе великог формата наглашава да инстант-усрећитељске идеологије воде варварству и злочину, а да нема доброте без истинске љубави, милосрђа и праштања.

 

Због чега данас можда више него икада раније људи су обесхрабрени да чине добро, а они који се предају таквом позиву њихова је намера под сумњом?

 

- Људи који чине добро и живе врлински данас се неретко сматрају слабим и наивним. Живимо у времену када су хероји углавном они који су стекли светску славу и богатство. То је највише због тога што читава цивилизација почива на материјалним и пролазним вредностима. Довољно је погледати странице часописа, телевизију, рекламе и видети шта се сервира данашњем човеку као идеал среће и успеха.

 

Живите у веома посебним условима, географским, политичким, са народом који је опхрван дубоким недаћама и неизвесношћу… Како се у таквим околностима човек избори са страховима, како не одустане од доброчинства према другоме, када је угрожено готово све што има?

 

- Истина је да живимо у веома неизвесној реалности и у овим ратним и послератним годинама на Косову стално се суочавамо са чињеницом да је све и те како пролазно. Ипак, у ситуацији у којој све није извесно и утврђено човек више преиспитује себе и тражи своју срећу и смисао живота у вредностима које не зависе од околних збивања. Истински слободан човек је управо онај који нема страха, а наша вера је управо вера која ослобађа, и од страха од смрти и од страха од губитка пролазних ствари. У тешким ситуацијама увек постоји искушење да узвратимо онима који нам чине зло, али тиме би се зло само умножавало. Истинска победа је узвратити милосрђем и помоћи онима око нас да и сами изађу из окова мржње и зла.

 

Треба да тежимо истинској, духовној слободи. Та слобода није у томе да живимо по својој вољи и чинимо све шта нам падне на памет. Истинске слободе нема без одговорности, без одрицања другог ради, односно без љубави према ближњем, како у породици тако и у било којој заједници. Када задобијемо ту слободу, наше истинско богатство нико не може да отме. Господ Христос каже: Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду…. јер гдје је благо ваше, онде ће бити срце ваше (Матеј 6, 19-21). Истинско богатство је зато у томе да можемо да волимо и будемо вољени и да оно што имамо у радости делимо са другима. Одсуство љубави, мржња и гнев повећавају осећај духовне пустоши и празнине и што више човек граби материјалних богатстава, све више живи у страху да их не изгуби или да му их неко не узме.

 

Можете ли да издвојите неког нашег савременика за којег сматрате да је несумњиво и трајно допринео добру друштва и како?

 

- Посебно бих издвојио мајку Терезу из Калкуте, која је својим примером пожртвовања и љубави пружила утеху многима који су били заборављени и живели у безнађу. Данас је много људи који говоре о хуманизму и љубави, али није свако спреман да се свега одрекне ради те љубави, жртвујући тако себе за другога. Истински хуманизам није у великим идејама већ у томе да Бога у кога верујемо препознамо у сваком човеку, без обзира на веру и народ из кога потиче. У нашем потрошачком и себичном друштву, такав пример пожртвовања и љубави какав је дала мајка Тереза, не само са хришћанског већ и општељудског становишта, представља задивљујућ пример истинске вредности и величине.

 

Због чега је данас наша пажња усмерена више ка људима који су остварили велики лични успех, али су заправо они који искривљују слику о вредностима?

 

- Нажалост, позитивни примери увек су мање приметни у историји него негативни. Имена највећих диктатора двадесетог века оставила су за собом крвав траг и десетине милиона жртава. Начин на који су овладали појединим друштвима и повели их на пут деструкције показује да је људски род латентно увек у опасности да прихвати инстант-усрећитељске идеологије, а да притом не види да тако лако може да крене путем највећег варварства и злочина.

 

Како бисте Ви дефинисали добро у условима света у којем живимо? Шта би појединац требало да носи у себи и шта да чини да би био велики, добар човек?

 

- Као хришћанин, верујем да је сваки човек створен са потенцијалом да буде добар и оствари себе као целовиту личност. Ипак, сваки човек је и слободно биће и своје дарове може да употреби на зло. Иако суштински не постоји, зло постаје стварност кроз зле људе који себе нису остварили као целовите личности. Доброта подразумева нарочито само – жртву, спремност да интерес ближњих ставимо испред личног. Зли људи своје интересе стављају испред свега другог и наносе онима око себе боли и патњу. Наша слобода мора бити увек заснована на одговорности, односно она престаје тамо где почиње бол и страдање другога. Зато нема доброте без истинске љубави, милосрђа и праштања.

 

Људима данас углавном је довољно да досегну лични успех, нарочито материјални. Какав осећај у човеку буди добро, учињено из истинског милосрђа и шта га, пре свега, покреће на такав чин?

 

- Материјална богатства само су сурогат у потрази за стварним смислом живота и срећом. Све што више човек успева да себе оствари као целовиту и креативну личност, све више има потребу за прикупљањем материјалних богатстава и безглаво јури за славом овога света. Зато су духовно најостваренији људи толико мало заинтересовани за славу и богатство овог свега. Духовно богат човек је милосрдан јер зна да што више даје, он све више и добија. Духовно сиромашан човек је насупрот томе, себичан и немилосрдан јер је у страху да губитком материјалног богатства губи све што има.

 

Да ли је учињено добро према некоме довољно за увећање добра на свету или је потребна и друга страна тог чина, нека врста одговора?

 

- Добро се шири личним трудом и свако треба да почне од самог себе. Појединци који мисле да само идеологијом могу да учине свет добрим на крају доживљавају пораз и разочарање јер често нису у стању да сами себе контролишу и принципе за које се боре примене на себи. Зато нема промене на добро без личног примера и жртве. Добро и врлина изгледају слабо и немоћно, али имају велику снагу. Као што светлост када засија у тами одгони мрак, тако и врлински и добри људи увек на крају победе зло, управо својом добротом.

 

 

Извор: Данас

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[МилошБГ]

Nazalost ne svidja mi se ovo izdvajanje majke Tereze,jer su dokazane silne kontraverze oko celog tog mita ne znam sto je otac Sava bas to pomenuo kao svetao primer savremenika,ali sta da se radi.