Обиљежено страдање Срба из Поповог поља и Бобана који су бачени у јаму Ржани До код Љубиња

[виноградар]

Служењем помена и полагањем цвијећа данас је обиљежена годишњица масовног страдања Срба из Поповог поља, Бобана и околних мјеста.

Уочи Водовдана 1941. године усташе су на превару ухватиле 186 Срба, и након звјерског мучења бациле их у јаму Ржани До код Љубиња.

 

 

Усташе из Дубљана, Равног и Трнчине предвођене Јуром Боројом те фратрима дон Јосипом Зовком и дон Андријом Мојићем уочи Видовдана 1941. године на превару су похватале српске сељаке који су обрађивали земљу у Поповом пољу, затвориле их у школу у Величанима, а потом послије стравичног мучења бациле у јаму Јагодњача -Ржани До код Љубиња. “Злочин су починиле комшије, Хрвати из околних села, а нажалост нико није никада одговарао за покољ који се догодио овдје и другим мјестима у околини Требиња. Из моје куће страдало је троје, а дјед ми је прво успио побјећи из школе у Величанима гдје је био затворен, али су га касније ухватили у брдима изнад села и након мучења бациле у јаму Ржани До” каже Владо Сетенчић, потомак настрадалих, члан Удружења Ржани До.

Манојлу Ћуку из села Величани страдале су три генерације мушкараца: “Мој стриц имао је 15 година, и најмлађа је жртва бачена у Ржану јаму, а убили су ми још ђеда, и пранђеда, мушкарци из три старосне генерације. Они су на превару похватани док су радили у пољу, и потом су затворени у школи и мучени прије него су бачени у јаму. То су радиле усташе из околних села Трнчине, Равног и Дубљана, а посебно се истицао усташа из сусдједног села Дубљани Столе Матић”.

 

 

У љето 1990. године посмртни остаци 186 настрадалих извађени су из јаме и сахрањени у спомен костурници у селу Величани у Поповом пољу гдје је јутрос служен помен за све пострадале Србе. Током недавног чишћења околине Ржане јаме мјештани су пронашли неекслодирану гранату која је постављена неспоредно уз улаз у јаму. У околини Требиња и Поповог поља налази се још десетак јама и масовних стратишта у којима је у љето 1941 године настрадао велики број недужних српских цивила.

 

 

 

 

http://mojahercegovina.com/

[виноградар]

Јама Јагодњача или јама Ржани До налази се поред самог пута, који од Мостара води према Требињу и Дубровнику, испред Поповог поља, око 9 километара од Љубиња.

 

Усташе су од 22. до 28. јуна 1941., у овој јами усмртиле велики број Срба из овог краја, највише из села у Поповом пољу / Величана, Дубљана, Галичића, Дријењана, Драчева, Мркоњића, Завале, Равног, Пољица и др, / ухапшених док су у истом пољу орали. Поред њих у јами су страдали и многи Срби из Стоца, Чапљине, Берковића и других мјеста. Међу њима су и најмање двојица православних свештеника. Углавном су у јаму живи гурнути, послије мучења, везани у жице и ланце. Мјесто мучења је било у школи у селу Котези. Усташе су предводили Леон - Лео Тогонал из Загреба, Јуре Бороје, Виде Жутац, оба из Равног, и др. Убијање у Јагодњачи је започео усташки главар Иван Матић - Столо из Дубљана, тако што је гурнуо у јаму Мијата Главана мужа своје рођене сестре, уз повик: "Ко ће кога, ја ћу зета мога!" Ово је био подстрек маси других усташа да започну стравичан злочин над својим комшијама. Послије Другог свјетског рата јама је забетонирана и над њом је постављен мермерни стуб, на коме пише да су ту усташе убиле више од 1.000 Срба из тог краја. Родбина страдалих је 1991. отворила јаму и из ње изнијела мошти страдалника, које су потом свечано положене у Спомен цркву у Величанима, Попово поље. Касније је поред јаме подигнута и капелица - параклис.   

 

Страдање ...

Бороје, Тоногал и други усташки злочинци послије извршеног тешког злочина и бацања живих људи у конопе везаних у Капавичку јаму и јаму на Пандурици, спремали су се да то учине и у Попову. Из Љубиња усташе позваше телефоном поштара Ивицу Богдановића, који је радио у Пошти у Величанима, и наредише му да сазове збор народа 23. јуна, на који ће они доћи да упознају народ са новом власти. Поштар Иво обавијестио је пријатеље о разговору између њега и логорника у Љубињу. Мушкарци одрасли се склонише. Они који нису могли вјеровати да ће их усташе тјерати, кад нису ништа криви, остали су кући.

23. јуна 1941. године усташе су пошле у камионима из Љубиња и уз пут су остављали по коју групу као стражу до Величана. Камиони стадоше, а њих сачека Д. Милић. Виде Жутац је изашао из камиона и видио да нема сакупљених мушкараца. Милић је одговорио: „Питајте Ивицу!“ Жутац је звао поштара Ивицу и питао га: „Гдје су мушкарци из Величана?“ Одмах су свезали Ивицу, тукли га кундацима и онако испребијаног убацили у камион и отјерали у затвор. Остали камиони са усташама прошли су до Мркоњића да опколе Драчево, Дријењане, Мркоњиће и Туље. Попово поље било је дјелимично под водом. Стари људи мирно су радили послове по баштама око кућа. Усташе су подијељене у групе ишле од куће до куће и сваког одраслог мушкарца са собом тјерале. Неки од усташа успут су узимали из кућа што им се свиђало. Из Величана и Дубљана сакупљали су мушкарце у Основну школу Буљковац. У Драчеву су усташе тјерале мушкарце које су нашли у Основну школу у селу. Усташе тероришу жене и дјецу, плач и јауци чују се далеко. Мушкарце из Мркоњића, Туља и Дријењана сакупљали су код Поповића куће у Дријењанима. Сакупљене људе из ових села одмах су свезали жицом и конопима и у колонама цестом потјерали до Драчева. Тој колони придружише похватане и свезане људе из Драчева, и све потјераше сабиралишту - школи у Величанима.

Кољач назван „витез“, обучен у плаво авијатичарско одијело рапортира другом „витезу“: „Господине логорниче, до сад смо похватали 168 људи из седам села десне стране Попова поља!“ Четири „витеза“ весело се поздравише. Очито су задовољни бројем својих жртава који стоје испред њих у жицу и конопе два по два везани. Витез саопштава: „Ви ћете са нама отићи до Љубиња, до котарског предстојника. Он ће вам саопштити како треба да се понашате код нове власти. Кад се вратите кућама, предаћете војничку униформу и оружје које сте донијели из војске. Живјећете мирно код својих кућа!“ Послије одржаног говора отишли су усташки руководиоци.

Пријатељ Мијата Зедре из Бобана видје га у строју и рече му: „Стари, шта ћеш ти овдје? Иди кући!“ Зедро то једва дочека и погурено оде. To искористи и Божо Маслеша из Туља и оде полако за Зедром преко цесте ка блату. Остали осташе.

Око 16 сати дођоше камиони. „Спремите се!“ - усташе наредише да улазе у камион по реду и прозиву: Богдановић Иво, Хрват, поштар из Величана, а остали су Срби: Ћук Јово, Манојло, Лазо, Мијо и Свето, Дерикучка Саво, Данило, Никола и Младен, Достић Божо и Урош, Главан Никола, Јово, Илија, Милован, Данило, Спасоје, Душан, Гојко и Мијат, Јакшић Данило, Лазо, Анђелко, Мишо, Максим, Никола и Јово, Комненовић Ристо и Милорад, Лакић Мијо, Милорад, Трифко, Томо и Мирко, Милић Милош, Гојко и Мијо, Ножица Анђелко, Оро Лука, Сава, Јово, Љубан и Ристо, Пендо Гојо, Славић Лазо, Шаренац Божо, свештеник, Шарић Душан и Арсен, Самиз Никола и Ковач Васо. Ковач Јово је једини побјегао с ове јаме од ове групе.
На камион се пењу по реду они из Туља и Мркоњића: Црногорац Божо, Ристо и Раде, Милутиновић Симо и Лука, Бошковић Јован, Милорад, Трифко, Стеван и Божо, Маслеша Божо, Ђуро и Васо, Дропо Бошко, Куштров Вељко, Шћепо и Обрен, Лучић Илија, Крсто. Ј. Јован, Р. Јован, Ристо, Лазо, Душан, А. Душан и Илија и Павловић Илија.

На ред долазе људи из Драчева: Анђушић Саво, Бискуп Лазо, Јово, Ристо и Ђорђе, Бумба Гојко и Косто, Косовић Јован и Ристо, Курилић Мирко, Радослав и Петар, Перишић Вељко, Перо, Л. Перо и Милан, Пешко Васо, Рундић Милорад, Семиз Мијат, Сетенчић Владо, Милан, Васо, Саво и Никола и Грче Радослав.
Усташа прозива поватане из Дријењана и Бобана, које су нашли по пољу да ору: Бакмаз Милан, Ћаћић Јово, Л. Јово и Н. Јово, Драпић Милош, Дропо Милош, Глухајић Никола и Вељко, Милетић Милан, Јово, Ристо и Перо, Митриновић Милан и Јован, Гњато Илија, Марковић Марко и Милан, Стојановић Митар и Божо, Милетић Крсто, Радуловић Ђуро, Вукановић Владо и Душан, Поповић Анђелко, (побјегао с јаме) и Мисита Перо, (побјегао с јаме). Дакле, из ове групе двојица су побјегла с јаме.

Камиони су кренули са људима свезаним у жицу и конопе у правцу Љубиња. Наоружане усташе чувају свезане. На Ржаном долу камиони су стали. Изгоне људе, жицом и конопима свезане, по десет у групи. Кад један коноп од њих десет изађе из камиона, усташа командује: „Лезите на леђа!“ Други усташа свакоме очи завеже и онда поново командује: „Дижи се!“ И тако свезани кренуше десетак корака напријед до дубоке јаме. Усташа првог и другог убије и обори, а остале убијени вуку у јаму. Од оних који су били у првој и другој групи из Величана и Драчева једино је побјегао с јаме Јово Ковач. Бјежећи с јаме Јово је лутао 24 часа и стигао у планину Илију међу Љубињце. Љубињцима је испао сумњив, па су почели на њега галамити мислећи да је шпијун. „Казуј ко те познаје?!“ И да не би једног човјека из Крајпоља који га препозна, ко зна како би се то завршило. Јово је причао о страхотама с јаме и злочинима усташа.

И другу групу (колону) дотјерали су камионима до јаме и ту на исти начин поубијали и бацили. Од њих се једино из конопа одријешио и побјегао с јаме Петар Мисита. Седам дана је ходао по шумама док је дошао до Дријењана.

Кад су се враћали по трећу групу и журили да посао обаве за вријеме дана, камион покварен стаде. У тој колони било је око 50 људи, добро повезаних жицом и конопима, из Горњег поља. Они су морали повезани ићи 9 км до јаме Ржани до. На њиховим рукама месо је било модре боје од упијене жице и конопа јако стегнута. Чују се пушке, митраљези и бомбе око Ржаног дола. Колона је опкољена са усташама са обје стране и тако се споро креће. Разговор је забрањен. Ипак, Раде Н. Црногорац из Туља повика: „Бјежмо, бићемо поубијани!“ Нико не бјежи. Неки још вјерују да неће бити убијени, него да ће се вратити кућама послије обављеног испита у Љубињу. Стари људи говоре да се не бјежи, јер им неће ништа учинити. И тако су стигли до Ржаног дола. Ту пред собом угледаше ону групу усташа обучених у плаве униформе који су бесједу одржали у Величанима. Они командују: „Сједи!“ Сједа се на сред цесте, уза саму јаму. „Лезите на леђа и не мрдајте“ - љутито говори усташа. Један усташа приђе и сваком завеза очи и тај повез добро стегну. „Дижи се! Напријед!“ И тако десет људи у конопу и жицом завезаних руку, и очију крпом, дође до јаме. Усташа пуца у првог и другог, а они остале вуку живе у јаму. Од јаука одлијежу Липница и Врањак. Пуцњем из митраљеза и бацањем бомби вјероватно усташе желе да јаук не чују други који су на реду. „Ако ко макне, метак ће добити у чело!“ - пријете усташе. Раде Црногорац ослободи руке из конопа да бјежи, али усташа који стоји уз њега то примјети и поче пуцати у њега. Ранише друге. Опроба срећу и Марко Марковић ком усташе пребише ногу и оста непомичан. „Ено, побјеже, удри мајку му његову!“ - галаме усташе. И заиста је Анђелко Поповић успио да се одријеши из жице и конопа, прескочи зид, па се пузањем иза зида удаљи. Мрак је. Усташе претражују терен и пуцају. Други дан Анђелко је дошао у Илију.
Од 168 људи, побјегла су само тројица. Сви остали бачени cy у јаму на Ржаном долу.

Одмах 23. јуна 1941. године, жене, дјеца и преостали мушкарци из Попова кренуше у збјег Илију. У збјег планине Илије од Беговић куле до Корлати, Бјелошева Дола и Радоша сакупљао се избјегли народ љубињског, требињског, столачког и чапљинског среза.
24. јуна, тројка „витезова“ обучена у плаву униформу кренула je у село Пољице у Попову пољу. Али, народ из Седлара и Грмљана сазнао је шта се десило са Поповцима похватаним јуче, па су се склонили у шуму Брековац. Тако је настао и збјег Бобани. Усташе су ухватиле Ристу Миљевића са сином Јовом у Пољицу и у Грмљанима два човјека. У 14 сати одлазе путничким возом у Завалу. Ту похваташе много људи. Ухватили су и Љуба Мићевића који је писао о Попову. Он је говорио: „Бићемо поубијани. Ко може бјежати, нека бјежи, a ја сам стар па не могу.“

У строју се налази и Јово Вукановић који је завршио четири разреда основне школе. Дотјера га његов колега који je с њим седио у клупи. To виђе његов отац Ристо и гласно повика: „Роби, пали удбињски диздаре док и твоје куле редак дође.“ Један усташа, сигурно њихов пријатељ, рече двојици Кораћа да иду кући. Ту групу похватаних људи потјераше неповезане жељезничком пругом у Равно. У Равном нађоше још неколико људи поватаних па их све заједно повезаше у конопе. Ту су свезани сљедећи: Бакотић Ристо и Анђелко, Цимирот Мишо и Јово, Чалак Саво и Анђелко, Деретић Илеријан, Делић Лакан, Кораћ Обрад, Миљевић Ристо и Јово, Мисита Љубо, Жарко, Бранко, Драго и Саво, Тилимбат Ђоко, учитељ, Милић Мирко, Мићевић Љубо и Драго, Мракић Максим, Гојко, В. Милан, Милан, Вељко, Жарко и Душан, Вукановић Љубо, Јово, Ристо, Ђоко, И. Ристо, Душан, Бранко, Данило и Анђелко, Божић Саво, Пендо Никола, Светозар, Анђелко и Ђорђо, Поповић Ристо и Василије, Срба Ћето, Лазо и Томо и Шешељ Рајко. Усташе опколише колону и тако са стражарима около кренуше из Равног низа страну ка пољу на ком је још увијек била вода. Људе, конопима свезане, стрпаше у лађу и тако превезоше преко блата ка Струјићима. Ову колону људи усташе сврнуше у школу у Котезима. Ту су настала мучења. Људима су одсијецали уши, носеве, вадили очи, чупали бркове, дерали кожу, просипали мозак, па онда тако измучене и унакажене потјерали на јаму Ржани до и тамо бацили. Од ових 47 људи нико није успио да побјегне. О њиховим мучењима испричао је један усташа који је ухваћен.

Жутац, Боривоје и други усташки зликовци, слуге окупатора и издајници још су једном показали да су уништавали све што је напредно по наређењу Павелића и Хитлера. Они су убијали и синове хрватског и муслиманског народа који су се супротставили и били им сумњиви. Тако је бачен у јаму на Ржаном долу Иво Богдановић, Хрват, који је рекао Србима у Величанима кад ће доћи усташе и њихове намјере. Тако је прошо на Пандурици и Никола Перушина, Хрват, учитељ и Никола Зоковић, Хрват, правник, или Хакија Шарић, муслиман, пензионер, Мехо Пелко, муслиман, који је убијен од усташа, итд. Усташки план није испуњен. Поштени народ не може се уништити. Зликовци огрезли у крви уништавају друге и на крају себе.

 

genocid.info