Нова година у старом Београду

[Hidegkuti Nándor]

Одломак из књиге "Силуете старог Београда" Милана Јовановића-Стојимировића:

Прослављање Нове године није наш народни обичај. Нова година се у Србији од скора "дочекује". У Карађорђево доба, па и у доба кнеза Милоша, првога јануара (по старом календару) завршавао се Божић и зато се тај дан звао Мали Божић. Једини обичај вредан помена било је терање Божића. После богатог ручка, млади људи су пројахивали коње атаром свога села и гонећи Божић, који је прошао, гонили су симболично стару годину са свим злима које је донела ако није била родна, ако се, док је трајала, десио помор стоке, ако је имала да се памти по некој поплави или некој сличној елементарној несрећи. После јахања, они су се весело враћали кућама и седали поново за пуну софру, на коју би жене донеле "васиљице", премазане медом, које су се тако звале зато што је тога дана "падао" Св. Василије. Сем тога, домаћину је служена свињска глава од божићне печенице, остављена да се једе на тај дан.

Један далеко важнији обичај био је везан за Мали Божић, јер је под Карађорђем то био дан када су у Београд долазиле народне старешине да положе рачуне о своме раду. Мали Божић је био дан када се састајала Народна скупштина да решава о буџету за идућу годину. Једни су тај дан чекали са нестрпљењем, да би могли изнети своја мишљења и критике на рад централне власти, а други су тешка срца долазили у Београд, јер су имали да правдају своје локалне издатке и дефиците и да чују Вождове оштре прекоре. На тим скупштинама дискусије су често биле и жучне, јер су војводе последњих година устанка били у завади са централном управом па и међу собом. Зато је неко приликом пропасти Србије 1813. рекао: "Мали Божић нас више неће затећи заједно!" - при чему је мислио на 1. јануар 1814.

У народу није постојао неки нарочити начин честитања Нове године, утолико пре што ни нова година Српске Православне Цркве не почиње 1. јануара, него 1. септембра, јер Црква тада препочиње свој годишњи "репертоар" празника и служби везаних за њих. (Сем тога, Турци и Јевреји имали су своје нове године, везане за сасвим друге датуме.) Међутим, када је кнез Милош почео да заводи државну администрацију и свој дворски церемонијал, више-мање по западном типу, и кад је као шеф државе почео да честита Нову годину другим владарима, а и они њему, почео је да прима новогодишња честитања и од својих поданика. Зато је честитање Нове године дуго било једна чисто званична и варошка ствар, коју село није прихватало. Београд је, као престоница, први у Србији увео у обичај новогодишње празновање, које је с временом, по угледу на "Силвестрово", на Западу, почело да се светкује у позајмљеним формама "бдења", односно "чекања" Нове године, уз разне шале и весеља у току ноћи и уз облигатне новогодишње честитке 1. јануара пре подне. Доцније, двор је установио свој чувени новогодишњи бал, који је био имитација новогодишњег дворског балла у Паризу, када је Наполеон III обично држао свој велики политички говор, у коме је, до свога пада, додиривао скоро сву спољну политику европског континента. Има се утисак да је те балове код нас први увео кнез Михаило, а зна се колико су на њих полагали краљ Милан и краљица Наталија, која је бриљирала на њима у свој помпи своје горде лепоте, и уживала да око себе сакупи што одабраније друштво. Музика и игра биле су њене две главне пасије, а може се рећи да је и умела да игра, јер је у кадрилу, валсу, полонезама и менуету морала да има савршене саиграче.