Neodlučnost

[Srdasce]

Mislim da može, itekako. Jer prođe vreme u preteranom - vaganju. I ne tom vaganju, jer to je dobro, da zastaneš, nego koliko u promislima, da se na kraju moraš izgubiti.  Šta da ovo, onda ti se desi da pomisliš, ne, ne..možda je ipak ono. A boj se, ovna, boj se...znamo čega, i što kažu, kada ćemo živeti?

 

Po prirodi sam plašljiva, možda nemah dobrih puno okolnosti u životu, pa me ej to negde ponukalo, da možda još brižljivije kujem svoje planove ili da se ne zalećem puno i kada imam sigurne stvari u rukama, a ne da ću kad ih nemam. Ta "neodlučnost" me je u jednom momentu svakako koštala, da nisam znala na koju stranu da krenem. Nazad ne moeš, napred ne znam kako ću, i ajde ti sada, delaj, pa vidi. 

 

Može da te upropasti, sve što ide u neku , da kažem...krajnost. Isto kao i preterana hrabrost, sumanitost gde ni ne časiš časka, da nešto ne može da se odigra po planu. Mada onda gledajući sebe negde, više potpada pod omoju nesigurnost, bojažljivost, jer ja u glavi uvek bih znala kako ću, ali se ponekad više bojim da krenem, možda više i zbog tog straha, da opet gledam - neuspeh. Ponekad je sve to išlo lakše..manje ih je bilo, lakše sam se dizala. Sada ih se ono baš zaređalo, a ja se dižem sve teže, i to mi se ne dopada nikako. Pa, sada čak i kada krenem, imam uvek tu neku neodlučnosti..kao kada kreneš od kuće..pa nema kvrc...ključ u bravu, nego, kao stare majke...a gde je pegla, jesam šporet isključila, bla, bla...

 

A, jednom me je, verovali ili ne, ja to tako ne gledam (lažem sebe, jer odbijam da poverujem) ali moja podsvest zna...me je ipak možda i spasila. Čvrsto me zauzdala da ne znam kako da odreagujem, da se i meni jednom pokaže, kako ja ne bih mogla da uradim ama baš ništa čak i da sam bila odlučna kasnije i da ne bih ništa promenila, kao što kasnije i nisam, uspela. 

 

I tako se onda nekada pobrkam i sama s sobom, pa više ne znam ni ja sama, jesam li ovo ili nisam..pa stanem, sednem, duboko udahnem i porazmislim, možda jesam a možda i nisam. Ali, ako imaš stav, princip i neki integritet, smao ta mala vera više u kostima i toga nema. A ako ti nemaš ono u duši, šta onda vredi vera u kostima? 

 

A sta je zapravo od ta dva..odnosno, sta se meni čini a sta zapravo je..pokazace vreme.

 

Tu onda nema laži, nema prevare..jer samo ti se u lice pokaže..kakvo stvarno stanje stvari je.