Света места библијске праисторије

[Guest]

Ходочашће библијским светилиштима

Света места библијске праисторије (први део)  

 

Аутор: Јован Благојевић, Број 1105, Рубрика Библијске теме Светиште је, заправо, приказано као микрокосмос, као место сабирања свеколике твари и као место узвoђења те твари у првосаздани однос са Богом који је нарушен грехом.

Богослужбени простор представља сакралну локацију (светиште), односно, место на којем се човек сусреће са Богом (Светим). На темељу овог базичног становишта може се закључити да је прво сакрално место била новостворена Земља и то, пре свега, Врт Еденски. У њему се Господ сусретао са првосазданим људима (Пост. 3, 8). У новијој библистици знатан број аутора је указивао на богословске и лингвистичке паралеле између описа стварања света (Пост. 1–2) и описа изградње светишта под управом Мојсија (Изл. 24–40). Светиште је, заправо, приказано као микрокосмос, као место сабирања свеколике твари и као место узвoђења те твари у првосаздани однос са Богом који је нарушен грехом.

Значајно је приметити троделност првосазданог света. Она стоји у паралели са каснијом троделношћу светишта. Сва земља, наиме, одговара најширем делу светишта, тј. дворишту светишта (за време Мојсија), односно храмовном предворју када је у питању каснији период. Врт Еденски своју паралелу има у Светињи пустињске Скиније и каснијег Храма и коначно Светиња над светињама има своју паралелу у средишту Еденског врта у којем се налазило Дрво живота и Дрво познања добра и зла (Пост. 2, 9; 3, 1–3).

Из средишта Врта Еденског, као првог светишта, у крстообразној форми се шире четири реке које напајају сву земљу (Пост. 2, 10–14) дајући јој живот. То је у складу са архајском симболиком крста која је била позната код многих древних народа. Овим се на најнепосреднији начин живот новостворене планете, односно створеног света у целости доводио у везу са Богом као дародавцем живота, без кога је егзистенција твари немогућа.

Приповест о паду у грех сведочи да је та животодавна веза твари са Богом нарушена људском непослушношћу. Грех првосазданих људи је потенцијалну смрт, као последицу створености, учинио стварношћу. Човек је, иако изгнан из Едена, на неки начин био онај који је протерао Бога са земље – Земља више није била место људског сусрета са Богом. Од тада људи почињу да поједина места, на којима на нарочит начин доживљавају божанску присутност, одвајају за Њега. На тим местима су се најпре подизали једноставни олтари. Трагове оваквих богослужбених места проналазимо и у библијској праисторији, најпре у нарацији о Каину и Авељу.

КАИН И АВЕЉ – ПРВИ ИЗВЕШТАЈ О КУЛТУ

За Библију, Каин и Авељ су први Адамови синови. Каин је био земљорадник, док је Авељ био сточар. Обојица су принели жртву од плодова свога рада (Пост. 4, 1–4). Ово је први библијски текст којим је непосредно описана култна радња. Последица је била расправа и прво братоубиство. Јеврејска предања сведоче да је основни сукоб био узрокован спором око места жртвоприношења. То сугерише и сам текст јер библијски писац каже: Каин, пак рече брату својему Авељу: Хајдемо ван! И нашавши се на пољу скочи Каин... (види превод Еп. Атанасија Јевтића). Библијски писац, дакле, сугерише да су Каин и Авељ жртву принели на одређеном месту из којег је било потребно изаћи. То је можда најранији, мада посредни, наговештај култног места или светилишта. Каин на том месту није хтео да убије брата. Свесно га је удаљио са сакралне локације, можда показујући веровање да је на том месту Бог присутан на нарочит начин (Пост. 4, 9). Један од јеврејских митова сугерише да је узрок првог братоубиства управо била расправа око места жртвоприношења. При подели земље која је требало да се изврши између Каина и Авеља, наиме, Каин је захтевао да му припадне брдо на којем је Авељ принео жртву. Може се претпоставити да је Каин сматрао да је место на којем је Авељ принео жртву повољније за култ, и да је Авељева жртва прихваћена од Бога из тог разлога. То брдо је у јеврејском предању идентификовано као локација доцније сазиданог Јерусалима.

--------------------------

Крст, у различитим облицима и са различитим културолошко-митолошким значењима, сусрећемо у древној Кини, античком Египту, Кипру и Криту. Уз центар, круг и квадрат, крст је базични симбол. Он симболизује планету која се шири ка четири ветра земаљска, како се говори у Светом Писму. Симболише, истовремено, и оријентацију према различитим нивоима човекове егзистенције. Крст, дакле, има функцију синтезе у којој се састају небо и земља. У крсту се, као у некој васељенској оси, секу простор и време. У многим културама крст се повезује са васељенским дрветом. Он представља симбол прелаза, непрестаног сабрања универзума и комуникације земља–небо и небо–земља. Крст је пут повезивања и средишња тачка која мери и одређује сакралне просторе. Зато су, често, древни храмови и олтари подизани на раскршћима. Он је и центрифугално средиште. У афричкој уметности са крстом је повезан космолошки симболизам и крст има значење целокупности Свемира и раскршћа пута живота и пута смрти. Крст се добија повлачењем вертикалне линије (линије живота) и њеним пресецањем хоризонталном линијом (линијом смрти). У пресеку те две линије је тачка, заустављено кретање, крај, смрт. Симболика се може читати и у другом правцу: из те тачке све извире, на све четири стране. То је симболика која је усвојена на почетку Светог Писма, у опису Еденског средишта Земље из којег се, на четири стране, шире рајске реке живота. Тако се смрт и живот повезују у дијалектичком јединству супротности.

--------------------------

У античком смислу израз храм потиче из пророчке праксе. Пророци су својим штапом одређивали простор унутар којег добијају откривење божанства. Они су, дакле, штапом секли, односно, ограничавали сакрални простор (τεμνείν – сећи, грчки израз из којег се касније изводи templum, храм). У Светом Писму храм се називао светиштем или светињом. Израз светиште се, при томе, изводи из појма свет. У јеврејском језику свет (кадош) значио је одвојен, посвећен, другачији, одсечен. У том контексту, Бог је одвојен, другачији, односно свет. Светиште је место сусрета са Светим, односно место које је одвојено за сусрет са Другачијим, Одвојеним. У сусрету са Светим, на Светом месту, и човек постаје свет. На овој основи се у древности формирао свештенички сталеж као сталеж оних који су одвојени (посвећени) за сусрет са Светим (Одвојеним), на Светом (одвојеном) месту.