Монах (словак) у манастиру Ковиљ

[Ромејац]

Отац Ермолај: Гледамо и очима и душом

 

 

Отац Ермолај из манастира Ковиљ, до 2006. Владимир Турчан, једини је православац међу Словацима и једини офталмолог међу монасима

 

СВЕ је промисао Божја. До 21. године, о вери нисам знао готово ништа, осим да су моји Словаци евангелисти. А онда сам, на другој години студија, срео Душана Сланкаменца, који ће ми, доцније, постати више од пријатеља и брата и који је, кад већ говоримо о промисли, рођен истог дана и исте године када и ја. Иако ни сам није био из религиозне породице и мада то временије било нимало наклоњено вери, он је, сам, већ тада понирао у раскошне дубине православља. Онда смо кренули заједно.

 

Овако, у лековитом миру манастира Ковиљ, говори монах Ермолај. До 2006, када је примио монашки постриг, звао се Владимир Турчан. Уз то име ишла је и титула доктора медицине, стечена на Медицинском факултету у Новом Саду.

- То почетно зарањање у беекрајни простор православља је кулминирало 1984, током туристичког путовања у СССР. За разлику од других колега, Душан и ја смо, на ужас водича, обилазили раскошне московске цркве. У новембру те године крстио сам се у православном храму у Зрењанину.

Владимиру је, разуме се, кум био Сланкаменац, данас иначе угледни гастроентеролог у граду на Бегеју. Ипак, родитељима Зденки и Јану није одмах рекао какав обрт у свом животу је направио.

- Сазнали су то много година касније и дуго им је требало да се с тим и помире. Као и већина, и они су Словаке изједначавали са евангелистима, Србе са православцима... Касније су схватили да ја тиме што сам постао православац нисам престао да будем Словак.

 

Зов монашког живота му се, наставља, јавио још током студија. О томе је, уз остале, разговарао и са светогорским монахом Макаријем, с којим се спријатељио током потоњих одлазака у Грчку, али му је он саветовао да, пре тога, ипак, заврши студије. То је и урадио.

- У међувремену сам завршио и специјалистичке студије и животне околности су ме одвеле у Грчку, тачније у Атину. Ту сам, као офталмолог, девет година радио у једној угледној очној клиници.

Монашки зов га, међутим, није напуштао, па се с почетка овог века вратио у Србију, а пре него што је 2006. примио постриг, у Ковиљу је четири године био искушеник. Своју стручну литературу поделио је колегама, верујући да је лекарска каријера дефинитивно иза њега, али...

- Све је, па и то, била промисао Божја. Игуман нашег манастира, владика Порфирије, тада је писао докторску дисертацију у Атини, а ја сам често, што због знања језика, што због познавања града, тамо ишао с њим. Једном ми је, више узгред, рекао да се распитам колико би коштала половна офталмолошка ординација. Отишао сам до мог бившег колеге, добротвора и великог пријатеља др Томаса Кицоса. "За тебе ништа", рекао ми је, "имамо две у подруму, бирај коју хоћеш".

Штавише, Кицос је, о свом трошку, опрему довезао у најстарији манастир српског дела Паноније, који датира још из 13. века, па се монах Ермолај, ипак, вратио својој основној струци. Он не лечи само тридесетак монаха манастирско братство, већ и мештане Ковиља, Шајкаша, Мошорина, Вилова, Чуруга, Титела, Каћа, Будисаве... Ту, подједнако, лече и свој вид и своје душе.

 

МОНАШКО ИМЕ

МОНАШКО име саговорнику "Новости" дао је владика Порфирије, по светом свештеномученику Ермолају. Он, истина, није био лекар, али је био духовни отац Светог Пантелејмона, који то јесте био. Отуда и духовна веза са ковиљским монахом који је понео његово име.

 

 

 

Извор

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/-/1346437209/%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%85-%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BA-%D1%83-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D1%83-%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%99-r1533

[Ромејац]

Тајна манастирског офталмолога

 

Ври живот у манастиру у равници, коме је недавно држава вратила 1.000 хектара

 

На прегледу код монаха Ермолаја

 

Ковиљ – Чекаоница је заправо свечани салон са стилским намештајем и уметничким сликама, тако да три пензионерке из Сремских Карловаца заиста могу да се осећају као госпође. Сремски Карловци немају офталмолога и госпође немају неки нарочити избор, осим да чекају на вишемесечна заказивања по ординацијама у Новом Саду.

Али, прича о монаху Ермолају, тајанственом очном лекару у мантији, брзо се раширила међу равничарима. Тихи, смирени Словак др Владимир Турчан, кога су чудни путеви господњи превели у православље, а потом из лекарске новосадске ординације извукли у Грчку, па га одатле упутили назад, ка манастиру Ковиљ, позива прву пацијенткињу:

– Не плаћамо ништа, не треба нам упут. Осећамо се као људи, осећамо спокој, осећамо поштовање – каже пацијенткиња.

Стижу отац и дечак. Бесплатно је, а лекар је сјајан, једноставно је очево објашњење зашто је стигао у манастирско здање, цркву и комплекс грађевина који га чине надреалним: офталмолог у ординацији коју је добио на поклон од грчких православних пријатеља, издаје рецепте и постаје једна врста чуда, добротвора који у монашкој одећи гостује по конгресима, лечи обичан свет и ради на имању.

– Када сам се у почетку појављивао на конгресима у монашкој одећи, гледали су ме као муву у шољи млека. Сада су се навикли – смеје се Ермолај.

Да није офталмолог, био би сјајан психијатар. Можда га зато толико посећују они који немају, они који слабо виде, али дубоко осећају...

Нема званичне потврде да се манастир везује за Светог Саву, али монах Јеротеј, протопсалт или појац хора који негује византијско црквено појање приликом богослужења, каже да је од самог настајања, Ковиљ увек био симбол мира.

– Везаност за Светог Саву и подизање манастира у част помирења Срба и Угара је предање – прича Јеротеј, док нас послужује манастирским ликером од ораха, али нуди и кајсијевачу и шљивовицу.

Можда је предање, али не звучи лоше, да је читав план сеобе заветног ковчега, највеће реликвије међу реликвијама, направљен у старим зидинама манастира Ковиљ, где се у јесен 1526. године, бежећи од прогона Католичке цркве, склонио велики мајстор темпларског реда Антоан.   

Да, и добро „звучи” та тишина, поред места где је сахрањен отац Сава, први православни монах са Новог Зеланда. Некада се звао Бејли, али је привучен православљем, преко Аустралије, скончао у равници, где је боравио 20 година.

Овде, на некадашњој граници Аустрије и Турске, заправо ври живот: уз малу капелу Свете Петке, срастао је храст стар више од 400 година, али из тог осушеног стабла зује осе и стршљенови, око њега лете врапци, на врху се гнезде роде.

Ври и у манастирским великим подрумима, којима управља монах Калиник. Што би он рекао – пореклом Земунац – по доласку у Ковиљ, почео је да изучава технологију справљања коњака, ликера и српских ракија, те је књишка знања смућкао са локалним рецептима, створивши асортиман пића какав вероватно не постоји у читавој домаћој индустрији.

– Нема тајни манастирске ракије. Врхунско воће, врхунска бурад и врхунске боце које набављамо из Фиренце – прича отац Калиник, бржи од сваког диктафона.

Цистерне и бурад за складиштење и врење нижу се у неколико нових грађевина, јер посед Ковиља се незаустављиво шири: недавно је држава вратила 1.000 хектара здању у ком око 30 монаха не једе никада месо.

Сада се на манастирској земљи налази и чувена кафана „На крају света”, омиљено свратиште за неколико посебних врста које је посећују. Од аласа у рибарским чизмама, до новобогаташа у ципелама „пјаћоти” који стижу у пратњи силиконских дама...    

Фабрика свећа ради готово без прекида. Запошљавају се и радници из осталих места, како би произвели довољно свеће од чистог воска, који се потом продају по епархији, црквама у Београду, па чак до Беча.

А, одакле чисти восак? Из Кине, наравно.

Један од најзнаменитијих манастира СПЦ, међутим, није доживљавао одувек овакав просперитет.

– У време Тита, манастир су умели да окупирају официри Удбе, користећи га као дачу, нарочито свечане салоне у које је волео да свраћа Стане Доланц, док су двојицу монаха који су чували манастир, Леонида и Мирона, под претњом пиштоља, држали у ћелији – прича Јеротеј. Тек је почетком деведесетих година, Иринеј Бачки своју духовну децу из Грке и Немачке са студија повукао у равницу, да обнове монашки живот.

Али, прошло је то доба. У сећањима остају образовани, изузетни људи који су чинили ковиљску светоархангелску породицу, попут Јована Рајића, врхунског богослова свог времена. Знаменити монах био је и Георгије Бранковић, потоњи патријарх, који се овде замонашио, незабораван је Дамаскин Давидовић, дипломац музичког конзерваторијума у Бечу, који је у Ковиљу оформио богату музичку библиотеку којој ни данас нема равне у Србији. Држао је и часове соло певања.

И отмени салони су сачувани и обновљени, у манастиру који осим врхунских пића, свећа и древне традиције, производи и – владике. Епископ далматински Фотије и ремезијански Андреј, били су монаси у Ковиљу, док се овде замонашио и игуман Ковиља, владика јегарски Порфирије.

 

Извор

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!