Protestantima o Pravoslavlju

[Ignjatije]

 

 

Podela Biblije i problem kanona:

Biblija je grčka reč koja u prevodu znači „knjige“. U grčkom jeziku ispred ove reči stoji određeni član „ ta“ u množini, tj. značenje je: „Knjige sa određenim sadržajem“.

Biblija predstavlja Božije otkrovenje ljudima, otkrovenje dato sa ciljem da ljudi nađu put ka spasenju, tj. postanu sposobni da žive životom sa Bogom, tj. životom večnim i radosnim, u ljubavi prema Tvorcu i jedni prema drugima, prema svim Bogom stvorenim bićima.

Taj cilj Biblije, njen određeni sadržaj moguće je imati na umu prilikom njenog izučavanja, jer će inače biti neshvatljivo zašto Biblija beleži jednu vrstu pojava, a propušta druge, odgovara na jednu vrstu pitanja, dok ćuti na druga za koja se čini na prvi pogled da zaslužuju pažnju.

Biblija je dokument apsolutno savršene istine. U njoj nema ni jedne reči koja ne bi odgovarala savršenoj Božanskoj Pravdi. Međutim, svetootačka literatura, celokupna izvorna crkvena pismenost i propoved, predstavljaju nastavak i razvoj Biblije, svedočanstvom života Istog Duha Svetoga, Duha Životvornog, Koji je govorio kroz proroke, Koji govori i govoriće do kraja vremena u Svetoj Hristovoj Crkvi.

Pravoslavni hrišćanin ne može da se „zadovolji“ Biblijom kao što to želi protestant. Što više hrišćanin živi Biblijom, tim više će ga ona sama terati da se produži: da promisli, oseti, stremi da ovaploti i razvije sve što je u njoj napisano. Razmišljanje, osećanje, ovaploćenje i razvoj svetog Božijeg zakona i predstavlja život svih Svetitelja Hristove Crkve, sve do nama savremenog o.Jovana Kronštatskog.

Pravoslavni hrišćanin ne može nikada, ni u čemu - ni u malom, ni u velikom „ući u protivrečnost sa Biblijom“, smatrati makar i jednu njenu reč „zastarelom“, rečju koja je izgubila silu, tim više lažnom, kako žele da nas uvere protestantski, a ponekada i ljudi koji sebe nazivaju pravoslavnim kritičarima. Kritičari koji su neprijatelji reči Božije. „ Nebo i zemlja će proći, ali riječi moje neće proći “ (Mt. 24:35). I „ lakše je nebu i zemlji proći negoli jednoj crtici iz Zakona propasti “ (Lk. 16:17), kako je rekao Gospod.

Biblija je glas Duha Svetoga. Međutim, Božiji glas se čuo i preko ljudskih posrednika i ljudskim sredstvima. Zato je Biblija knjiga koja ima i svoju zemaljsku istoriju.

Ona se nije pojavila u jednom trenutku. Pisana je od mnogih ljudi tokom dugog perioda na nekoliko jezika, u različitim zemljama.

Biblija se deli na Stari i Novi Zavet. U Novom Zavetu je svršetak i punoća celokupne Božije Istine. U Starom Zavetu je pripremno, pedagoški nepotpuno otkrivanje Istine.

Ljudska priroda je iskrivljena grehom, koji je u nju ušao padom praroditelja i koji se razrastao u daljim generacijama beskonačnim ličnim gresima ljudi. Da bi pripremio unakaženi ljudski rod za primanje Sina Božijeg i Njegovog potpunog Zakona bio je neophodan najpažljiviji, najbrižniji proces. To i čini Gospod u Starom Zavetu.

Sama pojava Starog Zaveta, darovanje prvobitnog Božijeg Otkrovenja na gori Sinaj već je jako značajna etapa, etapa pripremljena u procesu brižljivog Božijeg izbora u ljudskom rodu i vaspitanjem izabranika (Jevrejskog naroda). U početku, Bog je Mojseju dao samo prvi deo Biblije, takozvanu Toru, tj. Zakon koji se nalazi u pet knjiga – Petoknjižju.

Te knjige su Postanje (1 Mojsejeva), Izlazak (2 Mojsejeva), Levit (3 Mojsejeva), Brojevi (4 Mojsejeva) i Ponovljeni Zakoni (5 Mojsejeva).

Tokom dugog vremena samo je Petoknjižje bilo u potpunom smislu reči Sveto Pismo, reč Božija za Starozavetnu Crkvu, iako su se odmah nakon Tore, skoro istovremeno sa njenim poslednjim redovima pojavili i prvi redovi drugih, iz prvobitnog Božijeg zakona organski nastalih knjiga. Knjiga Isusa Navina počela je da se piše u skoro istom trenutku kada se završavalo pisanje Ponovljenih Zakona. Knjiga Sudija nastavlja knjigu Isusa Navina, knjigeCarstava nastavljaju knjige Sudija. Dnevnici dopunjavaju knjige Carstava, knjiga Jezdre i Nemije su nastavak knjiga Carstava i Dnevnika. KnjigeRute , Jestire , Judite i Tovita oslikavaju pojedine epizode iz istorije izabranog naroda. Na kraju, knjige Makavejske završavaju povest o istoriji Izrailja i dovode je do praga cilja, do praga Hristovog dolaska.

Tako nastaje drugi deo Svetog Pisma, iza Zakona, koji se naziva Istorijske knjige, u uskom smislu reči Sveštena Istorija.

I u istorijskim knjigama se susreću pojedina pesnička dela: pesme, molitve, psalmi, a takođe i pouke (vidi Postanje, glava 10, Izlazak 15. glava, mnoga mesta Ponovljenih zakona, Sud. 5 glava, 2 Samuilova 1 glava, stih 1-9 i dalje. Tovit 13 glava i tako dalje). U kasnija vremena pesme i pouke su prerasle u čitave knjige, koje čine treći deo Biblije – Poučne knjige (jevrejski Ketubim). U taj deo se ubrajaju: Jov, Psaltir, Priče Solomonove, Propovednik, Pesma nad pesmama, Premudrosti Solomonove, Premudrosti Isusa sina Sirahova .

Na kraju, dela Svetih proroka, koji su živeli u jevrejskom narodu po Božijoj zapovesti nakon podele Carstava i nakon Vavilonskog ropstva čine četvrti deo Svetih knjiga – knjige Proročke (jevrejski nazivaju Nebiim). U taj deo ulaze knjige: proroka Isaije, Jeremije, Plač Jeremijin, Poslanica Jeremijina, proroka Varuha, Jezekilja, Danila i 12 „malih“ proroka, tj. Osije, Joila, Amosa, Avdije, Jone, Miheja, Nauma, Avakuma, Sofonije, Ageja, Zaharije i Malahije .

Podela Biblije na istorijske , poučne , proročke , i zakonodavne knjige je primenjena i na Novi Zavet, gde su zakonodavne knjige Evanđelja, istorijska knjiga – Dela svetih apostola, učiteljne knjige – Poslanice svetih Apostola i proroka knjiga – Otkrovenje svetog Jovana Bogoslova.

Sem ove podele često slušamo i o podeli Svetog Pisma Starog Zaveta na kanonske i nekanonske knjige.

Da bi objasnili to pitanje treba da se vratimo rečima o tome da je u početku samo Tora – Zakon tj. pet knjiga Mojsejevih u punom smislu reči bila Sveto Pismo, Zakon za Starozavetnu Crkvu.

Ostale knjige, koje su danas uključene u Bibliju bili su za drevnog pobožnog Izrailjca takvim istim nastavkom Zakona, njegovim razvojem ali ne i njegovim delom, kao što su nas Pravoslavne hrišćane dela Apostolskih učenika, Svetih otaca, Žitija svetih, Otačnika, sve do dela takvih svetih pisaca kao što su Teofan Zatvornik, Jovan Kronštatski, Nikolaj Srpski.

U takvom položaju odnos prema Svetim knjigama u drevnom Izrailju sačuvao se do epohe povratka iz vavilonskog ropstva. Samarjani koji su se u to vreme odvojili od Judeja primaju u svojstvu Svetog Pisma samo Petoknjižje Mojsejevo, iako i znaju za vrednost poučnih knjiga i nekih drugih knjiga Biblije. Usvojivši ovo, mi ćemo jasno shvatiti kako se javilo pitanje o kanonu Starozavetne Crkve, tj. pitanje o tome koje od knjiga imaju toliko visok autoritet da bi se postavila pored Sinajskog zakona, a koje ne. Jer su i za nas neka dela crkvenih pisaca u većoj meri autoritetna, dok su druga u manjoj. To je posebno tačno u vezi sa kasnijim piscima, svetošću manje proslavljenih.

Pitanje kanona, tj. pitanje koje se od pobožnih knjiga mogu poštovati kao zaista bogonadahnute i biti postavljena pored Tore, zanimao je Starozavetnu Crkvu tokom poslednjih vekova pred Hristovo Rođenje. Međutim, Starozavetna Crkva nije formirala kanon, iako je uradila celokupan pripremni rad za to. Jednu od etapa pripremnog rada zapaža 2 knjiga Makaveja gde piše da je Nemija „ osnovavši biblioteku sabrao knjige o Carevima i o Prorocima i o Davidu, i pisma careva (persijskih) o darovima (Hramu) .“ (2 Mak. 2:13). Formiranje kanona svetih knjiga je još u većoj meri pripremio izbor knjiga za prevod sedamdesetorice, koji je svečano-saborno izvršila Starozavetna Crkva.

I jedan i drugi događaj sa nekim pravom može da se smatra formiranjem kanona, kada bi imali spisak koje je kao svete sabrao pravedni Nemija ili koje su za prevod izabrali bogonadahnuti prevodioci. Međutim, mi nemamo tačan spisak ni u jednom ni u drugom događaju.

Podela između priznatih i nepriznatih, kanonskih i nekanonskih, napravila je jevrejska zajednica tek nakon odbacivanja Hrista Spasitelja od strane jevrejskog naroda, nakon razaranja Jerusalima, na prelasku prvog i drugog veka nakon Hristovog Rođenja, skupom jevrejskih rabina na gori Jamni u Palestini. Najistaknutiji među rabinima bili su rabin Akiba i Gamalil Mlađi. Oni su napravili spisak od 39 knjiga (koje su oni veštački sveli na 24 knjige, sjedinivši u jedno knjige Carstava, knjige Jezdre i Nemije i 12 knjiga malih proroka, po broju reči u jevrejskom alfabetu), koji je bio priznat od strane jevrejske zajednice i uveden u sve sinagoge. Taj spisak i jeste onaj „kanon“ u saglasnosti sa kojim se knjige Starog Zaveta nazivaju kanonske ili nekanonske.

Naravno, kanon koji je formirala jevrejska zajednica koja je odbacila Hrista Spasitelja i zato prestala da bude Starozavetna Crkva, gubi svako pravo na Sveto Pismo koje je Božije nasleđe. Takav kanon ne može biti obavezujući za Crkvu Hristovu.

Tim ne manje, Crkva je uzimala u obzir judejski kanon. Naprimer, spisak sveštenih knjiga koji je doneo Pomesni Sveti Laodikijski sabor, sastavljen je očigledno pod uticajem spiska iz Jamnija. U ovaj spisak ne ulaze ni knjige Makaveja, ni Tovit, Judita, ni Premudrosti Solomonove, ni treća knjigu Jezdre. Međutim, ni taj spisak se ne podudara potpuno sa spiskom judejskog kanona, jer spisak Laodikijskog sabora uključuje knjigu proroka Varuha, poslanicu Jeremije i drugu knjigu Jezdre, koje isključuje judejski kanon (u Novom Zavetu Laodikijski sabor nije u kanon uključio Otkrovenje sv. Jovana Bogoslova).

Međutim, u životu Crkve Laodikijski Sabor nije zadobio preovladavajući značaj. Pri određivanju Svojih svetih knjiga Crkva se rukovodila u mnogo većem stepenu 85-im Apostolskim pravilom i Poslanicom Atanasija Velikog koja uključuje u sastav Biblije Starog Zaveta 50 knjiga i Novog Zaveta 27 knjiga. Na ovaj širi izbor uticao je sastav knjiga prevoda sedamdesetorice. Međutim i tom izboru se Crkva nije potčinila bezuslovno, uključivši u svoj spisak i knjige koje su se pojavile nakon prevoda sedamdesetorice, naprimer knjige Makaveja i knjiga Isusa sina Sirahovog.

Činjenicu da je takozvane „nekanonske“ knjige Crkva primila u svoj život, svedoči da se u bogosluženjima one upotrebljavaju potpuno isto kao i kanonske. Knjiga Premudrosti Solomonovih, koja se odbacuje od judejskog kanona, najčitanija je knjiga Starog zaveta na bogosluženjima.

Druga glava knjiga Premudrosti Solomonovih toliko proročki jasno govori o Hristovim stradanjima kao možda ni jedno drugo mesto u Starom Zavetu, osim proroka Isaije. Može se pretpostaviti da je ova okolnost i bila razlog odbcivanja ove knjige od strane rabina u Jamniju.

Hristos Spasitelj u je Besedi na Gori navodi, iako i bez navoda, reči iz knjige Tovita (vidi Tov. 4:15 i Mt. 7:12 i Lk. 6:31; Tov. 4:16 sa Lk. 14:13), iz knjige Isusa, sina Sirahovog (vidi 28:2 i Mt. 6:14 i Mk. 2:25), iz knjige Premudrosti Solomonovih (vidi 3:7 sa Mt. 13:43). Apostol Jovan u Otkrovenju uzima i reči i slike iz knjige Tovita (vidi Otk. 21:1, 11:24 sa Tov. 13:11-18). Kod apostola Pavla u poslanici Rimljanima (1:21) i Korinćanima (1 Kor. 1:20-27; 11:7-8), Timoteju (1 Tim. 1:15) postoje reči iz knjige proroka Varuha. Kod apostola Jakova ima jako mnogo zajedničkih izraza sa knjigom Isusa sina Sirahovog. Poslanica Jevrejima svetog apostola Pavla i knjiga Premudrosti Solomonovih su toliko bliske jedna drugoj da su ih neki umereno negativni kritičari smatrali delom jednog istog autora.

Svi bezbrojni horovi hrišćanskih Mučenika prvih vekova su se nadahnjivali na podvig najsvetijim primerom mučenika Makaveja, o kojima govori druga knjiga Makaveja.

Mitropolit Antonije Hrapovicki potpuno tačno određuje: „Svete knjige Starog Zaveta dele se na kanonske koje priznaju i hrišćani i Jevreji, nekanonske koje priznaju samo hrišćani, a Jevreji su ih izgubili“ (Hrišćanski pravoslavni katihizis).

Sve ovo nesumnjivo svedoči o visokom autoritetu i bogonadahnutosti svetih knjiga Biblije, koje se nepravilno ili, tačnije, dvosmisleno nazivaju nekanonske.

Mi smo se podrobno zaustavili na tom pitanju jer protestantizam poslušno sledeći judejski kanon odbacuje sve knjige koje su odbacili i Jevreji...

U naše, ispunjeno sablaznima, vreme treba znati za jednu od najosnovnijih sablazni i umeti da se odgovori na njega.

Arhiepiskop Nafanail ( Lьvov ). Besedы o Svящennom Pisanii i o vere i Cerkvi.T.1,N.Y.1991.S. 1-8.

 

http://www.domboziji.org/latinica/01_Biblija_lat.html

 

[Ignjatije]

 

 

Šta je Crkva?

Crkva je Bogom ustanovljena zajednica ljudi koji su sjedinjeni verom, zakonom Božijom, sveštenstvom i Svetim Tajnama.

O sastavu Hristove Crkve:

Nebeski stanovnici i verni na zemlji čine jednu Crkvu:

„Za ostvarenje punoće vremena, da se sve sastavi u Hristu, ono što je na nebu i što je na zemlji, u Njemu“ (Ef. 1:10).

Hristos je glava i nebeske i zemaljske Crkve:

„Iznad svakoga načalstva, i vlasti, i sile, i gospodstva, i iznad svakoga imena što se može nazvati, ne samo u ovome vijeku, nego i u budućem; i sve pokori pod noge njegove, i Njega postavi iznad svega za glavu Crkvi “ (Ef. 1:21-22).

Crkva je Telo Hristovo:

„I sve pokori pod noge njegove, i Njega postavi iznad svega za glavu Crkvi, Koja je tijelo njegovo, punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu “ (Ef. 1:22-23).

Crkva se sastoji iz mnogo članova:

„Jer kao što je tijelo jedno i ima udove mnoge, a svi udovi jednoga tijela, iako su mnogi, jedno su tijelo, tako i Hristos ... Jer i tijelo nije jedan ud nego mnogi “ (1 Kor. 12:12 ,14).

Članovi Crkve se sastoje iz:

a) iz pastira, učitelja : „ I On dade jedne kao apostole, a druge kao proroke, jedne kao jevanđeliste, a druge kao pastire i učitelje “ (Ef. 4:11). „ I ove postavi Bog u Crkvi: prvo apostole, Drugo proroke, treće učitelje, zatim čudotvorce, onda darove iscjeljivanja, pomaganja, upravljanja, različitih jezika “ (1 Kor. 12:28).

B) pastve i naroda (mirjana) : „ Jer ako blagosiljaš duhom, kako će onaj koji zauzima mjesto običnog vjernika reći amin na tvoje blagodarenje, kad ne zna šta govoriš? “ (1 Kor. 14:16).

Pastiri pasu povereno im stado ovaca Hristovih:

„Pazite, dakle, na sebe i na sve stado u kome vas Duh Sveti postavi za episkope da napasate Crkvu Gospoda i Boga koju steče krvlju svojom “ (Dela ap. 20:28).

Pastiri imaju vlast da uče i propovedaju:

„Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetog Duha, u čeći ih da drže sve što sam vam zapovjedio; i, evo, ja sam sa vama u sve dane do svršetka vijeka. Amin “ (Mt. 28:19-20).

„I reče im: Idite po svemu svijetu i propovijedajte jevanđelje svakom stvorenju“ (Mk. 16:15).

„Propovijedaj riječ, nastoj u vrijeme i nevrijeme, pokaraj, zaprijeti, utješi, sa svakom strpljivošću i poukom“ (2 Tim. 4:2).

„Ovo zapovijedaj i uči“ (1 Tim. 4:11):

Javno osude ljude koji greše:

„One koji griješe pokaraj pred svima, da i ostali imaju strah“ (1 Tim. 5:10).

„Propovijedaj riječ, nastoj u vrijeme i nevrijeme, pokaraj, zaprijeti, utješi, sa svakom strpljivošću i poukom“ (2 Tim. 4:2).

Pastiri vrše (služe) Tajne:

„Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetog Duha“ (Mt. 28:19).

„I ovo rekavši, dunu i reče im: Primite Duh Sveti! Kojima oprostite grijehe, opraštaju im se; i kojima zadržite, zadržani su “ (Jn. 20:22-23).

„I uzevši hljeb zablagodari, prelomi ga i dade im govoreći: Ovo je tijelo moje koje se daje za vas; ovo činite za moj spomen “ (Lk. 22:19).

„Boluje li ko među vama? Neka dozove prezvitere crkvene, i neka se mole nad njim, pomazavši ga uljem u ime Gospodnje “ (Jak. 5:14).

„Tako da nas ljudi smatraju kao sluge Hristove i upravitelje tajni Božijih “ (1 Kor. 4:1).

Pastiri vode Crkvu ka savršenstvu:

„I On dade jedne kao apostole, a druge kao proroke, jedne kao jevanđeliste, a druge kao pastire i učitelje, z a usavršavanje svetih u djelu služenja. za sazidanje tijela Hristova; d ok ne dostignemo svi u jedinstvo vjere i poznanja Sina Božijsga, u čovjeka savršena, u mjeru rasta punoće Hristove “ (Ef. 4:11-13).

Brinu se o čistoti učenja:

„Kao obrazac zdrave nauke imaj ono što si čuo od mene u vjeri i ljubavi u Hristu Isusu “ (2 Tim. 1:13).

„Da ne budemo više mala djeca, koju ljulja i zanosi svaki vjetar učenja, obmanom ljudskom, i lukavstvom radi dovođenja u zabludu “ (Ef. 4:14).

Pastva treba da uvažava pastire:

„Molimo vas pak, braćo, odajite priznanje onima koji se trude među vama, i vašim pretpostavljenim u Gospodu, i onima koji vas poučavaju, i da ih poštujete veoma mnogo sa ljubavlju zbog djela njihovoga “ (1 Sol. 5:12-13).

Pastva je dužna da se povinuje pastirima:

„Tako i vi mlađi pokoravajte se starješinama, a svi, pokoravajući se jedni drugima, prigrlite smirenoumlje, jer se Bog gordima protivi a smirenima daje blagodat “ (1 Pet. 5:5).

„Slušajte starješine svoje i povinujte im se, jer oni bdiju nad dušama vašim, pošto će odgovarati za njih, da bi to s radošću činili a ne sa uzdisanjem, jer vam ovo ne bi bilo od koristi “ (Jevr. 13:17).

Svaki član je dužan da ostane u sopstvenom zvanju:

„Svaki, braćo, u čemu je prizvan u onome neka ostane pred Bogom “ (1 Kor. 7:24).

„A sada, Bog postavi udove u tijelu, svaki pojedini od njih kako htjede “ (1 Kor. 12:18).

Obični hrišćani (mirjani) ne mogu sebi prisvajati pravo učiteljstva i propovedi:

„Jesu li svi apostoli? Jesu li svi proroci? Jesu li svi učitelji? Jesu li svi čudotvorci? Imaju li svi darove iscjeljivanja? Govore li svi jezike? Da li svi tumače?” (1 Kor. 12:29-30).

„A kako će propovijedati ako ne budu poslani? Kao što je napisano: Kako su krasne noge onih koji blagovijeste mir, koji blagovijeste dobro! “ (Rim. 10:15).

„Braćo moja, ne budite mnogi učitelji, znajući da ćemo većma biti osuđeni “ (Jak. 3:1).

„A vi se ne zovite učitelji; jer je u vas jedan Učitelj, Hristos, a vi ste svi braća “ (Mt. 23:8):

Mirjani ne mogu vršiti (služiti) Tajne:

„I niko sam sebi ne prisvaja tu čast, nego prizvan od Boga, kao i Aron. Tako i Hristos ne dade sam sebi slavu da bude prvosveštenik, nego Onaj koji mu reče: Sin moj jesi ti, ja te danas rodih “ (Jevr. 5:4-5).

Ljudi koji odbacuju pastire i Tajne ne čine Crkvu – Telo Hristovo. Njihove zajednice nisu zdravo, već unakaženo telo: bez očiju, ruku, tj. bez pastira i učitelja. Samovoljno uzevši na sebe pravo učiteljstva, propovedanja i vršenja nekih Tajni, oni kradu ono što im nije darovano i postaju nalik Koreju, Datanu i Avironu (4 Mojs. 16:6-33; Jud. 1:11).

 

http://www.domboziji.org/latinica/02_Crkva_lat.html

[Ignjatije]

 

 

Crkva je sveta, jer je Sveta njena Glava – Gospod:

„Ime je Izbavitelju našem Gospod nad vojskama, Svetac Izrailjev“ (Is. 47:4).

„Jer ti je muž Tvorac tvoj, ime Mu je Gospod nad vojskama, i Izbavitelj ti je Svetac Izrailjev, Bog svoj zemlji zvaće se“ (Is. 54:5).

U Crkvi večno prebiva Duh Sveti:

„I ja ću umoliti Oca. i daće vam drugog Utješitelja da prebiva s vama vavijek“ (Jn. 14;:16).

„A Utješitelj Duh Sveti, koga će Otac poslati u ime moje, On će vas naučiti svemu i podsjetiće vas na sve što vam rekoh“ (Jn. 14:26).

Sveto je i učenje Crkve:

„Posveti ih istinom tvojom: riječ tvoja jeste istina“ (Jn. 17:27).

Svete su Tajne:

„I takvi bijaste neki; ali se opraste i posvetiste i opravdaste imenom Gospoda Isusa Hrista i Duhom Boga našega“ (1 Kor. 6:11).

„Koliko li će više krv Hrista, koji Duhom vječnim prinese sebe neporočna Bogu, očistiti savjest vašu od mrtvih djela, da bi služili Bogu živome i istinitome“ (Jevr. 9:14).

Ljudi u Crkvi postepeno ushode ka savršenstvu, iz detinjstva odrastaju u muža savršenog:

„Dok ne dostignemo svi u jedinstvo vjere i poznanja Sina Božijega, u čovjeka savršena, u mjeru rasta punoće Hristove“ (Ef. 4:13).

Svetost u smislu bezgrešnosti ne odnosi se na članove Crkve:

„Jer svi mnogo griješimo. Ako neko u riječi ne griješi, taj je savršen čovjek, moćan je zauzdati i sve tijelo“ (Jak. 3:2).

„Ako rečemo da grijeha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama. Ako ispovijedamo grijehe svoje, vjeran je i pravedan da nam oprosti grijehe, i očisti nas od svake nepravde. Ako rečemo da nismo sagriješili, pravimo ga lažom i riječ njegova nije u nama “ (1 Jn. 1:8-10).

„Onaj koji govori: Poznao sam ga, a zapovijesti njegove ne drži, laža je, i u njemu istine nema“ (1 Jn. 2:4).

Ako se članovi Crkve i nazivaju svetima, to nije u smislu da su bezgrešni, već da su izabrani i da se nalaze pod vođstvom Svete Glave Crkve – Gospoda Isusa Hrista:

„Jer si ti narod svet Gospodu Bogu svom, tebe je izabrao Gospod Bog tvoj da mu budeš narod osobit mimo sve narode na zemlji“ (5 Mojs. 7:6).

„A vi ste rod izabrani, carsko sveštenstvo, narod sveti, narod zadobijen, da objavite vrline Onoga koji vas dozva iz tame na čudesnu svjetlost svoju“ (1 Pet.2:9).

U smislu izabranosti se svetima nazivaju: zemlja, gora i hramovi:

„A Bog reče: Ne idi ovamo. Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mesto gde stojiš sveta zemlja“ (2 Mojs. 3:5).

Gora i zemlja se ne može smatrati bezgrešnim: oni su izabrani.

Grešnici svojim prisustvom ne mogu da uprljaju Crkvu i naruše njenu svetost, jer je ona sazdana od Gospoda radi spasenja grešnika:

„Nisam došao da pozovem pravednike nego grješnike na pokajanje“ (Lk. 5:32).

„Ko si ti što osuđuješ tuđega slugu? Svojemu gospodaru on stoji ili pada. Ali će stajati, jer je Bog moćan da ga uspravi“ (Rim. 14:4).

Kao što u telu postoje nemoćni, bolesni i unakaženi delovi, tako i u Crkvi uvek postoje grešni ljudi. Oni su postojali i među apostolima za vreme Hristovog života:

„Onda reče jedan od učenika njegovih, Juda Simonov Iskariotski, koji ga namjeravaše izdati: Zašto se ovo miro ne prodade za trista dinara i ne dade siromasima? A ovo ne reče što mu bješe stalo do siromaha, nego što bješe lopov, i imaše kesu, i uzimaše što se metaše u nju “ (Jn. 12:4-6).

„I dok jeđahu reče im: Zaista vam kažem: jedan od vas izdaće me. I ožalostivši se veoma, poče mu svaki od njih govoriti: Da nisam ja, Gospode? A on odgovarajući reče: Koji umoči sa mnom ruku u zdjelu taj će me izdati. Sin Čovječiji, dakle, ide kao što je pisano za njega; ali teško onome čovjeku koji izda Sina Čovječijeg; bolje bi mu bilo da se nije rodio taj čovjek. A Juda, izdajnik njegov, odgovarajući reče: Da nisam ja, Učitelju? Reče mu: Ti kaza! “ (Mt. 26:21-25).

Grešnici su postojali i za vreme apostola, među prvim hrišćanima drevne Crkve:

„I u ove dane, kada se množahu učenici, podigoše jelinisti viku na Jevreje što se njihove udovice zaboravljahu kad se dijeljaše pomoć svaki dan “ (Dela ap. 6:1).

„Svuda se čuje da je blud među vama, i to takav blud kakav se ni među neznabošcima ne pominje: da neko ima ženu oca svoga “ (1 Kor. 5:1).

I sada postoje grešnici u Crkvi:

„A u velikome domu nema samo zlatnih i srebrnih sudova, nego i drvenih i glinenih, i jedni su za čast a drugi za nižu upotrebu “ (2 Tim. 2:20).

Grešnici će postojati do kraja vremena : Zato Hristos poredi Crkvu sa pričom o kukolju i pšenici. (Mt. 13:24-41).

„Još je Carstvo nebesko kao mreža koja se baci u more i sabere ribe od svake vrste. Kad se napuni, izvuku je na obalu i, posjedavši, izaberu dobre u sudove, a loše izbace napolje. Tako će biti na svršetku vijeka: izići će anđeli i odlučiće zle od pravednih “ (Mt. 13:47-49).

Apostoli nisu otišli od Hrista zato što je Juda bio lopov i izdajnik. Prvi hrišćani takođe nisu ostavili Crkvu videvši u njoj slabe, grešne ljude. Sektaši prekorevaju Pravoslavnu Crkvu zbog toga što u njoj postoje grešnici, očigledno smatrajući samo sebe Svetima. Takva gordost je protivna Hristu, koji je ljubio grešnike do smrti na Krstu. Nije saglasna sa zapovešću apostola koji je zapovedio da se snishodi nemoćima svoje braće i ne ostavlja Crkva zbog toga:

„Nemojmo izostajati sa skupova naših, kao što neki imaju običaj, nego se uzajamno bodrimo, i utoliko više koliko vidite da se približuje Dan onaj “ (Jevr. 10:25).

„Podnoseći jedan drugoga, i opraštajući jedan drugome ako ko ima tužbu na koga; kao što Hristos oprosti vama, tako i vi “ (Kol. 3:13; Ef. 4:2).

O crkvenom sudu i odnosu prema grešnicima:

„Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik “ (Mt. 18:17).

Vlast u Crkvi pripada pastirima:

„Ako li se zadržim, da znaš kako se treba vladati u domu Božijemu, koji je Crkva Boga živoga, stub i tvrđava istine “ (1 Tim. 3:15).

„Zato te ostavih na Kritu da urediš što je nedovršeno, i da postaviš po svima gradovima starješine, kao što ti ja zapovjedih “ (Tit. 1:15).

Pastiri primaju one koji greše i odlučuju ih:

„Kojima oprostite grijehe, opraštaju im se; i kojima zadržite, zadržani su “ (Jn. 20:23).

„Zaista vam kažem: Što god svežete na zemlji biće svezano na nebu, i što god razdriješite na zemlji biće razdriješeno na nebu “ (Mt. 18:18).

Hrišćani treba da ispunjavaju odluke pastira:

„Slušajte starješine svoje i povinujte im se, jer oni bdiju nad dušama vašim, pošto će odgovarati za njih, da bi to s radošću činili a ne sa uzdisanjem, jer vam ovo ne bi bilo od koristi “ (Jevr. 13:17).

Po zapovesti apostola Pavla Korinćani su izopštili bludnika:

„A onima koji su napolju sudiće Bog. I izbacite zloga između vas samih “ (1 Kor. 5:13).

I ponovo ga primili nakon njegovog pokajanja: (2 Kor. 2: 5-11).

Običnim hrišćanima (mirjanima) nije data vlast da sude i odlučuju braću koja su sagrešila:

„Ako bi sve tijelo bilo oko, gdje je onda sluh? Ako bi sve bilo sluh, gdje je mirisanje? ... A oko ne može reći ruci: Ne trebaš mi; ili opet glava nogama: Ne trebate mi. Nego, šta više, koji se udovi tijela čine da su slabiji, neophodni su; i koji nam se čine manje časni na tijelu, njima pridajemo veću čast; i neugledni naši udovi imaju veći ugled, dok onim uglednim to ne treba. Ali Bog tako složi tijelo davši slabom udu veću čast “ (1 Kor. 12: 17, 21-24).

Grešnike ne treba odmah odlučiti od Crkve, već ulagati sva sredstva da se obrate i urazume:

„Molimo vas pak, braćo, savjetujte neuredne, tješite malodušne, podržavajte slabe, budite velikodušni prema svima “ (1 Sol. 5:14).

Grešnike treba opomenuti:

„Ako li ko ne posluša riječi naše u ovoj poslanici, toga obilježite, i ne družite se s njim, da bi se posramio “ (2 Sol. 3:14).

Krotko poučavati :

„Koji sa krotošću kara one koji se protive, eda bi im kako Bog dao pokajanje za poznanje istine “ (2 Tim. 2:25).

Ispravljati u duhu krotosti:

„Braćo, ako i upadne čovjek u kakvo sagrešenje, v i duhovni ispravljajte takvoga duhom krotosti, čuvajući sebe da i ti ne budeš iskušan “ (Gal. 6:1).

Pokarati:

„Koji se čvrsto drži istinite riječi saglasne sa učenjem, da bi bio sposoban i poučavati u zdravoj nauci i pokarati one koji se protive “ (Tit. 1:9).

Zatvoriti usta i strogo izobličiti:

„Jer ima mnogo nepokornih, praznorječivih i obmanjivača, osobito koji su iz obrezanja, k ojima treba usta zatvoriti, koji čitave domove izopačuju učeći što ne treba, radi nečasnog dobitka. Reče neko od njih, njihov sopstveni prorok: Krićani, svagda lažljivci, zli zvjerovi, proždrljivci lijeni. Svjedočanstvo je ovo istinito. Zbog toga karaj ih bez poštede, da budu zdravi u vjeri “ (Tit. 1:10-13).

Moliti se za njih:

„Ispovijedajte pak jedni drugima sagrješenja, i molite se Bogu jedni za druge, da ozdravite. Mnogo je moćna usrdna molitva pravednika “ (Jak. 5:16 ).

„Ako neko vidi brata svojega gdje griješi grijehom ne na smrt, neka se moli, i daće mu život; onima koji griješe ne na smrt. Ima grijeh na smrt, za njega ne kažem da se moli “ (1 Jn. 5:16).

Lišiti ih pričešća Tela i Krvi Hristove:

„A sad vam napisah da se ne miješate s nekim koji se brat zove ako je bludnik, ili koristoljubac, ili idolopoklonik, ili opadač, ili pijanica, ili otimač; s takvim zajedno i da ne jedete “ (1 Kor. 5:11). U rečima „zajedno i da ne jedete“ treba razumeti Tajnu Svetog Pričešća, jer se preko obične hrane sa grešnicima Sam Hristos imao zajednicu. Primer:

„Došao je Sin Čovječiji koji i jede i pije, a vi kažete: Gle čovjeka izjelice i pijanice, druga carinicima i grješnicima “ (Lk. 7:34).

„A kad u koji grad ili selo uđete, ispitajte ko je u njemu dostojan i ondje ostanite dok ne iziđete“ (Mt. 10:11).

„A u toj kući budite, i jedite i pijte što u njih ima, jer je poslenik dostojan plate svoje; ne prelazite iz kuće u kuću “ (Lk. 10:7).

Ako se posle svih ovih mera grešnik ne pokaje, onda ga treba izopštiti od Crkve, tj. pribeći najvećoj kazni do njegovog obraćenja:

„Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik “ (Mt. 18:!7).

„A ko neko ne ljubi Gospoda Isusa Hrista, neka je anatema “ (1 Kor. 16:22).

U svim ovim merama u odnosu na grešnike očigledna je ljubav i majčinska briga Crkve. Kao što čovek ne odseca odmah sebi zagnojeni palac, već koristi sva sredstva da ga isceli i samo kada je neophodno - odseca, tako i Crkva koristi sve mere za pokajanje grešnika, da ne pogine nego da bude živ. Takve snishodljive mere su potpuno saglasne sa rečju Božijom: „ Bog “, govori apostol Pavle, „ tako složi tijelo davši slabom udu veću čast . I ako strada jedan ud, s njim stradaju svi udovi; a ako li se jedan ud proslavlja, s njim se raduju svi udovi “ (1 Kor. 12:24,26).

Ljubav prema grešniku i brigu o njemu Gospod Isus Hristos je predivno opisao u priči o smokvi: (Lk. 13:6-9).

Milostivi Gospod dugo trpi („ Ne docni Gospod s obećanjem, kao što neki misle da docni; nego nas dugo trpi, jer neće da iko propadne no da se svi pokaju “ (2 Pet. 3:9)) naše grehe, čeka naše pokajanje, ne udaljava nas iz Svog vinograda – Svete Crkve, već nas kao besplodnu smokvu okružuje Svojom ljubavlju, posebnom pažnjom: možda ćemo se pokajati, možda ćemo otpočeti sa novim životom? Gospod je znao da je Juda lopov (Jn. 12:4-6), ali mu je zapovedio da nosi kesu. Znao je Gospod da će Ga Juda izdati i tim više, trpeo ga je među drugim apostolima, do poslednjeg časa bio pažljiv prema njemu. Na tajnoj večeri Gospod je Judi prvome dao zalogaj (Jn. 13:26), ali se Juda nije pokajao.

Gordi bi trebalo da se nauče ljubavi i snishodljivosti prema grešnicima od Gospoda, a ne da beže od njih ili da odmah traže njihovo udaljavanje iz Crkve i samim tim liše ih mogućnosti da zadobiju spasenje. Zbog takve gordosti i surovosti za njih važe izobličavajuće reči Gospodnje: „ Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što zatvarate Carstvo nebesko pred ljudima; jer vi ne ulazite, niti puštate da uđu oni koji bi htjeli “ (Mt. 23:13).

Sektaši govore da se čovek može spasiti i van Crkve, dovoljno je da veruje u Isusa Hrista i živi moralno. Kao potvrdu ovih misli oni navode reči: „ Jer gdje su dva ili tri sabrana u ime moje, ondje sam i ja među njima “ (Mt.18:20). Svi jeretici i protivnici Hristove Crkve sebe opravdavaju ovim rečima. Međutim, ove reči se odnose na članove Crkve, koji prebivaju u njoj i povinuju se njenoj vlasti. Za njih je rečeno da ako se negde okupe dvoje ili troje, onda će ih Gospod uslišiti, a ne za one koji ratuju protiv Crkve i Hrista.

Grana odlomljena od stabla ne može da raste i živi. Iako lišće može dugo vremena da ostane zeleno, životni sokovi presušuju i grana se suši. Tako i svaki čovek koji se odvojio od Crkve ne može da se spasi. Po spoljašnjem izgledu, on je tobož pobožan, ali u njemu nema života i Duha Crkve, nema životvorne blagodati i on duhovno umire, raspada se. Time se objašnjava beskonačno usitnjavanje u sekte od strane ljudi koji su se odvojili od Crkve.

„ Ostanite u meni, i ja ću u vama. Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne ostane na čokotu, tako ni vi ako u meni ne ostanete ... Ko u meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti “ (Jn. 15:4,6).

Ti ljudi, kao delovi odvojeni od Tela Hristovog, nemaju u sebi duh života i jedinstva i polako umiru, raspadaju se, trule, čuvajući spoljašnji privlačni vid. Ako bi bilo moguće spasiti se mimo Crkve, Isusu Hristu ne bi bilo potrebno da strada za Nju i sazida je Krvlju Svojom. Tako sektaši odbacuju Gospoda koji ih je iskupio (2 Pet. 2:1), i umanjuju spasavajuće Telo Crkve. a postoli su jasno učili da mimo Crkve niko ne može da dobije spasenje jer je takvo bilo obećanje Božije (Jn. 15:1-6).

Na dan Pedesetnice poverovalo je 3000 ljudi. Međutim, da bi zadobili spasenje bilo je neophodno da se krste i stupe u Crkvu (Dela ap. 2:38-47). Kornilije je bio vrlinski čovek, ali je i njemu bilo neophodno za spasenje da se prisajedini Crkvi (Dela ap. 10:44-48).

„Kome Crkva nije majka“, govori Sveti Kiprijan Kartaginski, „tome Bog nije Otac“.

 

http://www.domboziji.org/latinica/03_Svetost_Crkve_lat.html

 

[Ignjatije]

 

 

Под Светим Предањем подразумева се када истински верни људи који поштују Бога речју и примером предају један другом, преци потомцима, учење Вере, Закон Божији, Тајне и свештене обреде.

Од Адама до Мојсеја Светог Писма није било; људи су се спасавали само Предањем: например, Сит, Авраам и други.

У књигама Старог Завета није све записано. Многе књиге су изгубљене:

„И постави Левите у дому Господњем с кимвалима и псалтирима и гуслама, како беше заповедио Давид и Гад виделац царев и Натан пророк; јер од Господа беше заповест преко пророка Његових“ (2 Дн. 29:25)

„А дела цара Давида прва и последња ено су записана у књизи Самуила видеоца и у књизи Натана пророка и у књизи Гада видеоца, са свим царовањем његовим и силом његовом и с временима која прођоше преко њега и Израиља и свих царевина земаљских “ (1 Дн. 29:29-30).

„Али и за ове пророкова Енох, седми од Адама, говорећи: Гле, иде Господ са хиљадама хиљада светих својих “ (Јуд. 1:14)

Пророчке књиге Натана и Гада, као и њихови историјски записи нису сачувани; пророштво Еноха нигде није записано, зато је апостол Јуда и могао знати о њему само из Предања.

Сам Господ је учио да се обраћамо Предању:

„Опомени се некадашњих дана, погледајте године сваког века; питај оца свог и он ће ти јавити, старије своје и казаће ти“ (5 Мојс. 32:7)

„Не удаљавај се од прича стараца, јер су и они научили од очева својих, и ти ћеш научити од њих расуђивању и – како у случају потребе дати одговор.“ (Сир. 8:11-12)

Исус Христос није писао никакве књиге, већ је усмено учио народ и ученике. Апостоли су усмено проповедали:

(Дела ап. 2:14-44) - Пример. Проповед Апостола Петра у дан Педесетнице.

(Дела ап. 10:34-44) - његова проповед у дому Корнилија

(Дела ап. 17:17-31) - проповед апостола Павла у Атини

Посланице апостола представљају само кратка напомињања усмене проповеди коју су верни чули раније:

„По Силуану, вјерном брату, као што мислим, написах вам ово мало, да посавјетујем и посвједочим да је то истинита благодат Божија, у којој ви стојите.“ (1 Пет. 5:12)

„Из тога разлога ти напомињем да разгоријеваш благодатни дар Божији који је у теби кроз полагање руку мојих.“ (2 Тим. 1:6)

„Зар не памтите да сам вам ово казивао још кад сам био код вас?“ (2 Сол. 2:5)

У Еванђељима и посланицима много тога није записано од стране Апостола:

„А и многа друга знамења учини Исус пред ученицима својим, која нису записана у књизи овој.“ (Јн. 20:30)

„А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге.“ (Јн. 21:25)

„Зато те оставих на Криту да уредиш што је недовршено, и да поставиш по свима градовима старјешине, као што ти ја заповједих“ (Тит. 1:5) – није записано у посланици када и шта је заповедао Титу апостол Павле.

Апостоли нису радо писали вернима, већ су више волели да их усмено уче:

„Много имадох да пишем, али нећу мастилом и пером да ти пишем; Него се надам да ћу те ускоро видјети и усмено ћемо говорити “ (3 Јн. 1:13-14)

„Убудуће да ми нико не ствара тешкоће, јер ја ране Господа Исуса на тијелу својему носим“ (Гал. 6:17)

Предање је неопходно за тачно разликовање истинских светих књига од лажних:

„Будући да су многи покушали изложити казивање о догађајима који су се догодили међу нама, к ао што нам предадоше они који су од почетка били очевидци и слуге Ријечи (Логоса), н амислих и ја, испитавши тачно све од почетка, по реду писати теби, племенити Теофиле, д а познаш темељ оних ријечи којима си научен “ (Лк. 1:1-4)

„Али вас молимо, браћо, у погледу доласка Господа нашега Исуса Христа и нашега сабрања у Њему. Не дајте се лако поколебати умом, нити уплашити, ни духом, ни ријечју, ни посланицом тобоже нашом као да је већ настао Дан Христов .“ (2 Сол. 2:1-2)

Предање је неопходно за правилно разумевање Светог Писма:

(Мт. 1:1-19) – без Предања нам је несхватљив родослов Исуса Христа.

„Зар не памтите да сам вам ово казивао још кад сам био код вас? И сад знате шта га задржава да се не јави до у своје вријеме. Јер тајна безакоња већ дјејствује, само док се уклони онај који сад задржава. “ (2 Сол. 2:5-7) – шта задржава и смета антихристу да се открије у своје време апостол Павле ни у једној из својих посланица није написао; о томе је Солуњанима говорио у смено. Њих и треба питати за време доласка антихриста у предању њихове Цркве.

„И када се ова посланица прочита код вас, настојте да се прочита и у Лаодикијској Цркви, а ону из Лаодикије да и ви прочитате “ (Кол. 4:16) – посланица апостола Павла Лаодикијцима није ушла у број свештених књига Новог Завета. Али нам је потребно да је читамо, јер у вези са тим постоји посебна препорука апостола. Да би испунили вољу апостола треба да се обратимо правилима Лаодикијског помесног сабора у којима је записана и предана воља онога који је писао посланицу Лаодикијцима.

Без Предања не можемо знати ко је писао Еванђеља и посланице:

Еванђелиста Лука говори да је много људи писало Еванђеља. Које од њих је истинито, а које лажно може се сазнати само из Предања Цркве.

Ако признајемо само Свето Писмо, треба се одрећи:

а) Од посланице Римљанима апостола Павла, јер Писмо говори да је она писана од стране Тертија: „Поздрављам вас у Господу и ја Тертије, који написах ову посланицу “ (Рим. 16:22)

б) од свих књига Новог Завета, јер су написане по Предању, и признавале су се за Предање од стране самих апостола. Писмом су називали само старозаветне књиге: „ Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом “ (2 Сол. 2:15)

Апостол Павле назива предањима и учење Господа Исуса Христа и проповед и посланице апостола. Предањима су се верни учили на два начина – усмено и писмено. Сагласно апостолу, и једно и друго средство треба чувати. Многи протестанти нарушавају ту заповест и зато треба да признају и верују само Старом Завету, јер се Писмом, како је већ речено, називају само Старозаветне књиге: „ И почевши од Мојсеја и од свију Пророка разјасни им што је у свим Писмима о њему писано “ (Лк. 24:27)

Апостол Павле хвали оне који признају и држе се Предања:

„Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите предања као што вам предадох “ (1 Кор. 11:2)

Људе који не признају предања назвао је неуреднима и заповедио да се удаљујемо од њих:

„Заповиједамо вам пак, браћо, у име Господа нашега Исуса Христа, да се клоните од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас “ (2 Сол. 3:6

Предање примљено од Апостола чува се:

а) у символима Цркви.

б) у правилима Светих Апостола, Васељенских и Помесних Сабора.

в) у Светим Тајнама.

г) у чину Литургије и историји Цркве.

д) у делима Светих Отаца и учитеља Цркве.

е) у Богослужбеном поретку и уставу.

Предање се никада не може нарушити или искривити:

„А ко ли се задржим, да знаш како се треба владати у дому Божијему, који је Црква Бога живога, стуб и тврђава истине “ (1 Тим. 3:15)

„И ја ћу умолити Оца , и даће вам другог Утјешитеља да пребива с вама вавијек “ (Јн. 14:16)

„А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину; јер неће говорити од себе, него ће говорити оно што чује, и јавиће вам оно што долази “ (Јн. 16:13)

Предање нису само одређене речи, већ сам живот са Христом у Духу Светом, тј. у Тајнама:

„Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан ...“ (1 Кор. 11:23)

Апостоли су дали директну заповест да се чувају и држе предања:

„Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом “ (2 Сол. 2:15)

„О Тимотеје, сачувај повјерен ти залог, клонећи се поганих и празних разговора и спорова лажно названога знања “ (1 Тим. 6:20)

Дакле, по речима Апостола Павла, ко одбацује Свето Предање, упао је у погане и празне разговоре и има лажно, а не истинско, знање.

Одбацујући Предање Христове Цркве, протестанти се позивају на (Мт. 15:1-9), (Мк. 7:5-13) где се говори о предању старих. Међутим, под тим предањем се подразумевају одлуке фарисеја и књижевника. Њихова предања су противречила речи Божијој и Његовим заповестима (Мк. 7:3-4; Мт. 23:23; Мк. 3:2; Јн. 18:28 – например, вршење добрих дела у суботу).

Протестанти такође воле да наводе: „ Ја свједочим свакоме који слуша ријечи пророштва књиге ове: ако ко дометне овоме, Бог ће на њега наметнути муке написане у књизи овој; и ако ко одузме од ријечи књиге пророштва овога, Бог ће одузети његов дио од Дрвета живота, и од Града светога, што је написано у књизи овој .“ (Отк. 22:18-19).

Ако се сложимо са њима, онда се треба одрећи целе Библије и признати само Откровење, јер признањем других књига ми додајемо Откровењу сувишне речи. Смисао ових речи у Откровењу је да је то пророштво немогуће изменити – што Православна Црква и не ради. Предање Православне Цркве је иста та реч Божија, и зато не може противречити Светом Писму. Неповређено Предање поседује цела Црква и само на основу њега се једнако схвата и тумачи Писмо. На тај начин Предање је неопходно, од стране Васељенске Цркве признато, правило за истинито разумевање Светог Писма. Протестанти су одбацили ово правило и зато ни међу њима нема сагласности – свако тумачи и схватања реч Божију по своме. Одатле, раздори, расправе и поделе. А где нема јединства и сагласја, нема ни Цркве (1 Кор. 1,10:12-25).

Дакле, немајући Свето Предање, протестанти не знају:

1. које књиге су истините, а које лажне.
2. не могу правилно тумачити Свето Писмо.
3. треба да се одрекну свих књига Новог Завета јер су све то предања.
4. нарушавају заповест апостола, јер не чувају Предање.
5. неуредни су, празнослове и уче лажима.
6. на крају, не чине Цркву.

http://www.domboziji.org/cirilica/04_o_svetom_predanju.html

 

[Ignjatije]

 

 

Imena – Bogorodica, Djeva:

„Eto devojka će zatrudneti i rodiće Sina, i nadenuće Mu ime Emanuilo“ (Is. 7:14).

„Eto, djevojka će začeti, i rodiće sina, i nadjenuće mu ime Emanuil, što će reći: S nama Bog“ (Mt. 1:23).

„A Marija reče anđelu: Kako će to biti kad ja ne znam za muža? I odgovarajući anđeo reče joj: Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega osjeniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božiji “ (Lk. 1:34-35).

“I otkud meni ovo da dođe mati Gospoda mojega meni? “ (Lk. 1:43)

„ A kad dođe punoća vremena, posla Bog Sina svojega, koji se rodi od žene, koji bi pod zakonom “ (Gal. 4:4).

I nakon rođenja Djeva:

„I reče mi Gospod: Ova vrata neka budu zatvorena i da se ne otvaraju, i niko da ne ulazi na njih, jer je Gospod Bog Izrailjev ušao na njih; zato neka budu zatvorena “ (Jez. 44:2).

„Nije li ovo drvodjeljin sin? Ne zove li se mati njegova Marija, i braća njegova Jakov i Josija i Simon i Juda? “ (Mt. 13:55)

Isus Hristos je jedini Sin Majke Božije. Hristos je imao samo braću od tetke, Marije Kleopove:

„A stajahu kod Isusova krsta mati njegova, i sestra matere njegove Marija Kleopova, i Marija Magdalina” (Jn. 19:25).

Marija Kleopova je imala decu: Jakova, Josiju, Simona i Judu. Njih su nazivali braćom Isusa Hrista. Međutim, to su bila braća od tetke, a ne rođena braća.

„O ndje bijahu i gledahu izdaleka mnoge žene koje su išle za Isusom iz Galileje i služile mu. Među kojima bijaše Marija Magdalina i Marija, matiJakovljeva i Josijina , i mati sinova Zevedejevih “ (Mt. 27:55-56).

„A bijahu tu i žene gledajući izdaleka, među kojima bješe i Marija Magdalina i Marija mati Jakova Maloga i Josije, i Salomija “ (Mk. 15:40).

„A to bijahu Magdalina Marija i Jovana i Marija Jakovljeva i ostale s njima koje kazaše ovo apostolima “ (Lk. 24:10).

Braća od tetke u vezi sa Spasiteljem sebe nazivaju „ sluga Boga i Gospoda Isusa Hrista “ (Jak. 1:1; Jud. 1:1). U vezi jednog sa drugim nazivaju se braćom:

„Juda, sluga Isusa Hrista, a brat Jakovljev “ (Jud. 1:1).

Carica:

„S desne ti strane stoji carica u ofirskom zlatu “ (Ps. 45:10).

Gospod je poštovao Svoju Majku i povinovao Joj se:

„I siđe s njima i dođe u Nazaret; i bješe im poslušan “ (Lk. 2:51).

Brinuo se o Njoj do same smrti:

„Isus vidjevši mater i učenika koga ljubljaše gdje stoji pored nje, reče materi svojoj: Ženo, eto ti sina! Potom reče učeniku: Evo ti majke! I od onoga časa uze je učenik k sebi “ (Jn. 19:26-27).

Proslavljanje Majke Božije:

„Ko je ona što se vidi kao zora, lepa kao mesec, čista kao sunce, strašna kao vojska sa zastavama“ (Pesm. 6:9).

Sam Bog je poslao Arhangela Gavrila da u ime nebeske Crkve pozdravi Majku Božiju i proslavi Je:

„A u šesti mjesec poslan bi od Boga anđeo Gavrilo ... Djevojci ... I ušavši k njoj anđeo reče: Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom. blagoslovena si ti među ženama! “ (Lk. 1:26,28).

Zemna Crkva proslavlja Majku Božiju:

„I povika uzvišenim glasom i reče: Blagoslovena si ti među ženama, i blagosloven je plod utrobe tvoje! I otkud meni ovo da dođe mati Gospoda mojega meni? “ (Lk. 1:42-43).

„ A dok on to govoraše, podiže glas jedna žena iz naroda i reče mu: Blažena utroba koja te je nosila, i dojke koje si sisao! “ (Lk. 11:27).

Majka Božija je blažena, tj. sačuvala je sve Hristove reči:

„ A Marija čuvaše sve riječi ove i slagaše ih u srcu svojemu “ (Lk. 2:19).

„I mati njegova čuvaše sve riječi ove u srcu svojemu “ (Lk. 2:51).

Narodi treba da slave Bogorodicu:

„Od sada će me zvati blaženom svi naraštaji; Što mi učini veličinu Silni, i sveto ime njegovo“ (Lk. 1:48-49).

„Učiniću da se ne zaboravlja ime tvoje od kolena na koleno; potom će te slaviti narodi va vek veka “ (Ps. 45:17).

Narodi će se moliti Majci Božijoj:

„Kći Tirova doći će s darovima, najbogatiji u narodu tebe će moliti “ (Ps-. 45:12).

Protestanti govore: „Pravoslavni se mole: „Presveta Bogorodice, spasi nas!“ Hristos je jedini Spasitelj.“

Ali zar apostol Pavle to nije shvatao kada je Timoteju pisao: „... čineći ovo, spasićeš i sebe i one koji te slušaju “ (1 Tim. 4:16). Ili u poslanici Rimljanima o sebi: „... i spasao neke od njih “ (Rim. 11:14). Korinćanima: „ Jer šta znaš, ženo, možda ćeš spasti muža? Ili šta znaš, mužu, možda ćeš spasti ženu?“ (1 Kor. 7:16).

Zašto protestanti ne hvale Majku Božiju kao Arhangel Gavril? Zar se smatraju višim od anđela? Zašto ne slave Bogomajku kako je Ona Sama to predskazala? Bogorodici je učinio veličinu Silni – ko je dozvolio protestantima da oduzimaju ono što Joj je darovao Sam Gospod?

 

http://www.domboziji.org/latinica/05_Majka_Bozija_lat.html

[Gerhard]

Sta je poenta kopiranja vec postavljenih tekstova?

[Ignjatije]

Sta je poenta kopiranja vec postavljenih tekstova?

 

 

Где су постављени ?

[Gerhard]

Na tom sajtu.

[Ignjatije]

Na tom sajtu.

 

На том сајту јесте али није на овом нашем. Управо зато и копирамо текстове, аудио записе, видео записе, књиге, предавања... са других сајтова. Да би смо то имали и овде.

 

Тему сам тако и замислио. Прво да поставим све текстове, па касније да се то изнесено и прокоментарише. Лакше је и да се чита и цитира када се поставе сви текстови на једној теми.

 

Штета што ми обични чланови немамо могућност да закључамо своје теме као админи (можемо само статусе) док не изнесемо све редом што смо хтели без оваквих упадица. Али шта да се ради. Идемо даље.

[Ignjatije]

 

 

Svetitelji i ljudi koji žive na zemlji čine jednu Crkvu Hristovu:

„Da se sve sastavi u Hristu, ono što je na nebu i što je na zemlji, u Njemu“ (Ef. 1:10) „I sve pokori pod noge njegove, i Njega postavi iznad svega za glavu Crkvi, Koja je tijelo njegovo, punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu “ . (Ef. 1:22-23)

Crkva ima mnogo članova:

„Jer kao što je tijelo jedno i ima udove mnoge, a svi udovi jednoga tijela, iako su mnogi, jedno su tijelo, tako i Hristos.“ (1 Kor. 12:12)

Članovi zemaljske Crkve se nalaze u opštenju sa članovima nebeske Crkve:

„Nego ste pristupili Gori Sionskoj i Gradu Boga živoga, Jerusalimu nebeskome, mirijadama anđela, s večanom saboru i Crkvi prvorodnih, zapisanih na nebesima, i Bogu Sudiji sviju, i duhovima savršenih pravednika. I Isusu, Posredniku Novog Zavjeta, i krvi očišćenja, koja bolje govori negoli Aveljeva. “ (Jevr. 12:22-24)

Dakle zemaljska Crkva se u svojim molitvama sjedinjuje sa Anđelima, svečanim saborom, prvorodnima i dušama pravednika i zajedno sa njim a uznos i svoje molitve Sudiji svih, Bogu.

Smrt ne može ometati opštenje članova nebeske i zemaljske Crkve jer za hrišćane smrt ne postoji. Postoji samo prelazak iz jedne Crkve u drugu .

„A Bog nije Bog mrtvih nego živih; jer su njemu svi živi“ (Lk.20:38), „Jer ako živimo, Gospodu živimo; ako li umiremo, Gospodu umiremo. Dakle, i kad živimo i kad umiremo, Gospodnji smo.“ (Rim. 14:8)

Sveti se mole Bogu za nas iz ljubavi:

„Da ne bude razdora u tijelu nego da se udovi podjednako brinu jedan za drugoga. I ako strada jedan ud, s njim stradaju svi udovi; a ako li se jedan ud proslavlja, s njim se raduju svi udovi. “ (1 Kor. 12:25-26)

„A koji se udostojiše dobiti onaj vijek i vaskrsenje iz mrtvih, niti se žene niti se udaju; Jer više ne mogu umrijeti, jer su kao anđeli, i sinovi su Božiji kada su sinovi vaskrsenja. “ (Lk. 20:35-36)

„Jer sam uvjeren da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, n i visina, ni dubina, niti ikakva druga tvar neće moći odvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem “ . (Rim. 8:38-39)

Po dužnosti:

„Dužni smo pak mi jaki slabosti slabih nositi, i ne sebi ugađati. Svaki od nas neka ugađa bližnjemu na dobro radi napretka “ (Rim. 15:1-2)

Sveti nas vole:

„Ali oprosti im greh: Ako li nećeš, izbriši me iz knjige svoje, koju si napisao “ (2 Mojs. 32:32)

„Da mi je vrlo žao i srce me moje boli bez prestanka; Jer bih želeo da ja sam budem odlučen od Hrista za braću svoju, srodnike moje po tijelu “ (Rim. 9:2-3)

„Braćo, želja je srca moga i molitva Bogu za Izrailj da se spase “ (Rim. 10:1)

Čak se i umrli grešnici brinu o svojoj živoj braći:

„Tada reče: Molim te pak, oče, da ga pošalješ domu oca mojega; Jer imam petoricu braće: neka im posvjedoči da ne bi i oni došli na ovo mjesto mučenja “ (Lk. 16:27-28)

„I rekoše sinovi Izrailjevi Samuilu: Ne prestaj vapiti za nas ka Gospodu Bogu našem, eda bi nas izbavio iz ruku filistejskih. Tada Samuilo uze jedno jagnje odojče, i prinese ga svega Gospodu na žrtvu paljenicu; i vapi Samuilo ka Gospodu za Izrailja, i usliši ga Gospod “ (1 Sam. 7:8-9)

„I Avram se pomoli Bogu, i isceli Bog Avimeleha i ženu njegovu i sluškinje njegove, te rađahu“ (1 Mojs. 20:17)

„Ljubljeni, molim se da u svemu dobro napreduješ, i zdrav da budeš, kao što ti dobro napreduje duša.“ (3 Jn. 1:2)

Sveti se mole i nakon smrti:

„A beše njegova vizija ovakva: (Vide) Oniju, bivšeg prvosveštenika, čoveka blagog i dobrog, dostojnog poštovanja pri susretu, krotkog u ponašanju, i u govoru nastupajućeg dolično, koji je od mladosti naučno sve što je svojstveno vrlini; njega (vide), kako sa ispruženim (k nebu) rukama moli za svu zajednicu Judeja. Potom se, takođe, pojavi čovek, koji se odlikovaše sedinom i slavom, a oko njega beše neka čudesna i veličanstvena prevashodnost. I govoraše Onija i reče: "Ovaj bratoljubac, koji se mnogo moli za narod i za Sveti Grad, jeste Jeremija, Božiji Prorok".“ (2 Mak. 15:12-14)

„I kad otvori peti pečat, vidjeh pod žrtvenikom duše zaklanih za riječ Božiju i za svjedočanstvo Jagnjetovo koje imahu. I povikaše glasom silnim govoreći: Dokle ćeš, Gospodaru Sveti i Istiniti, odlagati da sudiš i osvetiš krv našu na onima što žive na zemlji? I svakome od njih dade se haljina bijela, i rečeno im bi da počinu još malo vremena, dokle se napuni i broj satrudnika njihovih i braće njihove, koji ima da budu pobijeni kao i oni. “ (Otk. 6:9-11)

„I drugi anđeo dođe, i stade pred žrtvenikom držeći kadionicu zlatnu, i bijaše mu dano mnogo tamjana da prinese sa molitvama svih svetih na zlatni žrtvenik pred prijestolom. I uznese se dim od tamjana sa molitvama svetih iz ruke anđelove pred Boga. “ (Otk. 8:3-49

„I kad uze knjigu, četiri živa bića i dvadeset i četiri starješine padoše pred Jagnjetom; svaki je imao gusle, i zlatne čaše pune tamjana, a to su molitve svetih.“ (Otk. 5:8)

Smrt samo približava Svete Bogu:

„Stoga se svagda uzdamo i znamo da dok boravimo u tijelu, udaljeni smo od Gospoda; Jer vjerom hodimo a ne gledanjem; I postajemo smjeli i više volimo otići iz tijela i nastaniti se kod Gospoda “ (2 Kor. 5:6-8)

Sveti smatraju svojim grehom da se ne mole za nas:

„A meni ne dao Bog da zgrešim Gospodu i prestanem moliti se za vas; nego ću vas upućivati na put dobar i prav “ (1 Sam. 12:23)

Gospod često ne ispunjava naše molitve zbog grehova naših:

„Zato kad širite ruke svoje, zaklanjam oči svoje od vas; i kad množite molitve, ne slušam; ruke su vaše pune krvi “ (Is. 1:15)

To se događa jer se molimo bez vere i usrdnosti:

„Dvojedušan čovjek nepostojan je u svima putevima svojim “ (Jak. 1:8)

Ne znamo za šta da molimo Boga, ponekada molimo za bogatstvo, slavu, želimo zla bližnjem:

„A takođe nam i Duh pomaže u našim nemoćima: jer ne znamo šta ćemo se moliti kao što treba, nego sam Duh se moli za nas uzdisajima neizrecivim.“ (Rim. 8:26)

Molitve Svetih Gospod čuje i ispunjava:

„Jer oči Gospodnje obraćene su na pravednike, i uši njegove na molitvu njihovu; a lice Gospodnje protiv onih koji čine zlo.“ (1 Pet. 3:12)

Radi malo pravednika Gospod štedi i čitav narod:

„Avraam reče: Nemoj se gneviti, Gospode, što ću još jednom progovoriti; može biti da će se naći deset. Reče: Neću ih pogubiti radi onih deset“ (1 Mojs. 18:32)

„Jer pohita muž neporočan da ih odbrani donijevši samog služenja oružje - molitvu i tamjana umilostivljenje; oduprije se gnjevu i zaustavi nevolju pokazavši da je Tvoj sluga“ (Prem Sol. 18:21)

Molitva Svetih je moćna pred Bogom:

„Ispovijedajte pak jedni drugima sagrješenja, i molite se Bogu jedni za druge, da ozdravite. Mnogo je moćna usrdna molitva pravednika. Ilija bješe čovjek isto kao i mi, i molitvom pomoli se Bogu da ne bude dažda, i ne udari dažd na zemlji za tri godine i šest mjeseci. I opet se pomoli, i nebo dade kišu, i zemlja iznese rod svoj. “ (Jak. 5:16-18)

„I nađe tamo jednoga čovjeka po imenu Eneja, koji već osam godina ležaše na odru, jer bješe uzet. I reče mu Petar: Eneje, iscjeljuje te Isus Hristos; ustani i prostri sam sebi! I odmah ustade “ (Dela Ap. 9:33 -34)

„Tako da su na ulice iznosili bolesnike i polagali na posteljama i nosilima, da bi kad prođe Petar bar sjenka njegova osjenila koga od njih. A sticaše se i mnoštvo naroda iz okolnih gradova u Jerusalim donoseći bolesne i od nečistih duhova mučene, i svi se iscjeljivahu. “ (Dela Ap. 5: 15-16)

Molitva Svetih je jaka verom:

„A Isus odgovarajući reče im: Zaista vam kažem: Ako imate vjeru i ne posumnjate, učinićete ne samo ono što se zbi sa smokvom, nego i gori ovoj ako rečete: digni se i baci se u more, dogodiće se. I sve što uzištete u molitvi vjerujući, dobićete. “ (Mt. 21:21-22)

„I dozvavši svojih dvanaest učenika, dade im vlast nad duhovima nečistim da ih izgone, i da iscjeljuju od svake bolesti i svake nemoći “ (Mt. 10:1)

„Koji vjerom pobijediše carstva, činiše pravdu, dobiše obećanja, zatvoriše usta lavovima, ugasiše silu ognjenu, utekoše od oštrica mača, od nemoćnih postadoše jaki, bijahu silni u ratu, poraziše vojske tuđinske; neke žene primiše svoje mrtve vaskrsenjem; drugi pak bijahu mukama umoreni ne pristavši na izbavljenje, da bi dobili bolje vaskrsenje“ (Jevr. 11:33-35)

Obiljem blagodati:

„I Bog činjaše neobična čudesa rukama Pavlovim, t ako da su ubruse znojave od tijela njegova ili pojaseve nosili na bolesnike i oni se iscjeljivahu od bolesti, i zli duhovi izlažahu iz njih“ (Dela ap. 19:11-12)

Sveti su bliski Bogu, oni su Njegovi prijatelji:

„Vi ste prijatelji moji ako tvorite što vam ja zapovijedam”. (Jn. 15:14)

Sam Gospod je učio obraćanju molitvi i zastupništvu Svetih:

„A sada vrati čoveku ženu njegovu, jer je prorok, i moliće se za te, te ćeš ostati živ. Ako li ne vratiš, znaj da ćeš umreti ti i svi tvoji “ (1 Mojs. 20:7)

„Zato sada uzmite sedam telaca i sedam ovnova, i idite k sluzi mom Jovu i prinesite žrtve paljenice za se, i sluga moj Jov neka se pomoli za vas, jer ću doista pogledati na nj da ne učinim s vama po vašoj ludosti, jer ne govoriste o meni pravo kao sluga moj Jov. I tako otide Elifas Temanac i Vildad Sušanin i Sofar Namaćanin, i učiniše kako im zapovedi Gospod. I pogleda Gospod na Jova “ (Jov. 42:8-9)

Svete su proslavljali pravednici i narod:

„Seme njihovo živeće vavek, i slava njihova neće nestati “ (Sir. 44:12)

„Postavićemo zasjedu pravedniku, jer nam je neupotrebljiv... mi smo lažni po njegovom shvatanju i izbjegava puteve naše kao nečistotu; naziva blaženom končinu pravednika i gordi se Bogom kao Ocem.“ (Prem Sol. 2:12,16)

„Narod će prepričavati o njihovoj mudrosti, a crkva će im davati hvalu“ (Sir. 44:14)

„A rukama apostolskim bivahu mnogi znaci i čudesa u narodu; i bijahu svi jednodušno u trijemu Solomonovom. Od ostalih pak niko ne smjede da im se pridruži, ali ih narod hvaljaše “ (Dela Ap. 5:12-13)

„Eto, mi nazivamo blaženim one koji pretrpješe. Trpljenje Jova čuste i kraj njegov od Gospoda vidjeste, jer je Gospod mnogomilostiv i sažaljiv. “ (Jak. 5:11)

Sveti su uspokojeni na nebu i proslavljeni:

„Zato su pred prijestolom Božijim, i služe mu dan i noć u hramu njegovom; i Onaj koji sjedi na prijestolu obitavaće na njima. Neće više ogladnjeti, niti će više ožednjeti; i neće ih peći sunce, niti kakva žega. “ (Otk. 7:15-16)

Svete je Sam Gospod proslavljao za života na zemlji pomoću čuda:

„Enoh ugodi Gospodu i bi uzet na nebo, - uzor pokajanja za sve generacije. Avraam – veliki je otac mnogih naroda, i ne bi ravnoga njemu u slavi “ (Sir. 44:15,19)

„I kad iđahu dalje razgovarajući se, gle, ognjena kola i ognjeni konji rastaviše ih, i Ilija otide u vihoru na nebo “ (2 Car. 2:11)

„A znaci onima koji vjeruju biće ovi: imenom mojim izgoniće demone; govoriće novim jezicima; Uzimaće zmije u ruke; ako i smrtno što popiju, neće im nauditi; na bolesnike polagaće ruke, i ozdravljaće“ (Mk. 16:17-18)

„I slavu koju si mi dao ja sam dao njima, da budu jedno kao što smo mi jedno. “ (Jn. 17:22)

Proslavlja i nakon smrti pomoću čuda:

„Skupa je pred Gospodom smrt svetaca Njegovih “ (Ps. 116:15).

„Duše pravednika su u ruci Božjoj, i neće ih se dotaći nevolja“ (Prem Sol. 3:1).

„I za života svojega počini on čudesa, i po smrti divna behu dela njegova “ (Prem. Sir. 48:15).

Gospod je kažnjavao nepoštovanje Svetih:

„Potom otide odande u Vetilj; i kad iđaše putem, iziđoše mala deca iz grada i rugahu mu se govoreći mu: Hodi, ćelo! Hodi, ćelo! A Jelisije obazre se i videći ih prokle ih imenom Gospodnjim. Tada izađoše dve medvedice iz šume, i rastrgoše četrdeset i dvoje dece “ (2 Car. 2:23-24).

Primer kazne zna nepoštovanje proroka Ilije: 2 Car. 1:1-15

Svetima su se poklanjali:

„A kad s druge strane videše sinovi proročki, koji behu u Jerihonu, rekoše: Počinu duh Ilijin na Jelisiju. I sretoše ga i pokloniše mu se do zemlje “ (2 Car. 2:15).

„A on zaiskavši svjetiljku uletje i drhteći pade pred Pavla i Silu “ (Dela ap. 16:29).

Hristos je jedinstveni Posrednik između Boga i ljudi, Krvlju Svojom:

„Jer jedan je Bog, jedan i posrednik između Boga i ljudi, čovjek Hristos Isus “ (1 Tim. 2:5).

Molitvenih posrednika ima mnogo:

„A takođe nam i Duh pomaže u našim nemoćima: jer ne znamo šta ćemo se moliti kao što treba, nego sam Duh se moli za nas uzdisajima neizrecivim “ (Rim. 8:26).

„Uz pomoć i vaše molitve za nas, da od mnogih lica bude uzneta za nas izobilna blagodarnost Bogu zbog našeg blagodatnog dara “ (2 Kor.1:11).

„Ne prestajem blagodariti za vas spominjući vas u svojim molitvama “ (Ef. 1:16).

„Jer znam da će se ovo okrenuti na moje spasenje po vašoj molitvi i pomoću Duha Isusa Hrista“ (Fil. 1:19).

Nepoštovanje Svetih se ne može opravdati ni Starim, ni Novim Zavetom. Kojim Zavetom se protestanti rukovode u svom učenju? Pravednici i narod Božiji poštovao je i poklanjao se Svetima. Kome podražavaju protestanti rugajući se ugodnicima Božijim?

 

http://www.domboziji.org/latinica/06_o_postovanju_svetih_lat.html

[Ignjatije]

 

 

Šta je Krštenje?

Krštenje je tajna u kojoj verni pri trokratnom pogruženju tela u vodu sa prizivanjem Boga, Oca i Sina i Svetoga Duha, umire za život telesni, grehovni i rađa se od Duha Svetoga za život duhovni, sveti.

Imena Tajne:

Krštenje – Mt. 32:19

Rođenje od vode i Duha – Jn. 3:5

Banja novog rođenja – Tit. 3:5

Krštenje u vodi

Pogrebenje – Rim. 6:4

Oblik smrti Hristove i vaskrsenja – Rim. 6:5

Obećanje Bogu dobre savesti – 1 Pet. 3:21

Sila i značaj Krštenja:

U Tajni Krštenja čovek dobija blagodat Svetoga Duha, koja ga čisti od grehova: „A Petar im reče: Pokajte se, i da se krsti svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje grijehova; i primićete dar Svetoga Duha“ (Dela ap. 2:38)

„Ustani i krsti se, i speri grijehe svoje, prizvavši Ime Gospodnje“ (Dela 22:16)

Čovek se obnavlja i ponovo rađa:

„Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije“ (Jn. 3:5)

„Ne za djela pravedna koja mi učinismo, nego po svojoj milosti spase nas banjom novoga rođenja i obnovljenja Duhom Svetim“ (Tit. 3:5).

Umire za grehovni život i rađa se za novi:

Tako se s njim pogrebosmo kroz krštenje u smrt, da bi, kao što Hristos ustade iz mrtvih slavom Očevom, tako i mi hodili u novom životu“ (Rim. 6:4).

„Ili zar ne znate da svi koji se krstimo u Hrista Isusa, u smrt njegovu se krstismo?“ (Rim. 6:3)

Sjedinjuje se sa Hristom:

„Jer ako postadosmo sjedinjeni sa oblikom smrti njegove, onda ćemo i sa vaskrsenjem“ (Rim. 6:5).

Postaje čedo Božije, član Tela Hristovog:

„Jer ste svi sinovi Božiji vjerom u Hrista Isusa. Jer koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste ... jer ste vi svi jedan (čovjek) u Hristu Isusu “ (Gal 3:26-28).

„Jer se i jednim Duhom svi mi krstismo u jedno tijelo ... i svi smo jednim Duhom napojeni “ (1 Kor. 12:13).

Hristos je glava Crkve, koja je Telo Njegovo (Ef. 1:22-23; Kol- 1:18).

Postaje naslednik večnog života:

„Ne za djela pravedna koja mi učinismo, nego po svojoj milosti spase nas banjom novoga rođenja i obnovljenja Duhom Svetim ... Da bismo, opravdani njegovom blagodaću, postali nasljednici života vječnoga kao što se nadamo “ (Ef. 3:5,7).

Ulazi u Carstvo Božije:

„... ako se ko ne rodi vodom i Duhom , ne mož e ući u Carstvo Božije “ (Jn. 3:5).

Krštenje treba da bude vodom po proroštvu:

„I pokropiću vas vodom čistom, i bićete čisti; ja ću vas očistiti od svih nečistota vaših i od svih gadnih bogova vaših. I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tela vašeg, i daću vam srce mesno “ (Jez.36:25-26).

„Opet će se smilovati na nas; pogaziće naša bezakonja; bacićeš u dubine morske sve grehe njihove “ (Mih. 7:19).

Po praslikama:

„Ovi nekada bijahu neposlušni kad ih očekivaše Božije dugotrpljenje u dane Nojeve, kada se građaše kovčeg, u kome se malo, to jest, osam duša spasoše vodom, k oja i nas sada spasava krštenjem kao ispunjenjem praobraza, ne kao pranje tjelesne nečistoće, nego obećanje Bogu dobre savjesti vaskrsenjem Isusa Hrista “ (1 Pet. 3:21-22).

Po primeru Isusa Hrista:

„Ti si silom svojom raskinuo more, i satro glave vodenim nakazama “ (Ps. 74:13).

„I krstivši se Isus iziđe odmah iz vode; i gle, otvoriše mu se nebesa, i vidje Duha Božijega gdje silazi kao golub i dolazi na njega “ (Mt. 3:16).

„Ovce moje slušaju glas moj, i ja njih poznajem, i za mnom idu “ (Jn. 10:27).

Po primeru apostola:

„Potom dođe Isus i učenici njegovi u judejsku zemlju, i tu boravljaše s njima i krštavaše. A i Jovan krštavaše u Enonu blizu Salima, jer ondje bješe mnogo vode; i dolažahu te se krštavahu “ (Jn. 3:22-23).

„Kada, dakle, saznade Gospod da su fariseji čuli da Isus više učenika zadobija i krštava nego Jovan . Iako sam Isus ne krštavaše nego učenici njegovi “ (Jn. 4:1-2)

„Kako pak iđahu putem, dođoše na neku vodu, i reče uškopljenik: Evo vode, šta me sprečava da se krstim? ... i siđoše oba u vodu, i Filip i uškopljenik, i krsti ga. A kad iziđoše iz vode, Duh Sveti pade na uškopljenika “ (Dela ap. 8:36-39).

Filip je krstio evnuha po zapovesti anđela (stih 26) i savetu Svetoga Duha. Sledi da se čovek koji odbacuje krštenje vodom protivi Svetom Duhu i ratuje protiv Anđela Božijih kao satana (Otk. 12:7).

„Zar može ko zabraniti vodu da se ne krste ovi koji primiše Duha Svetoga kao i mi? I zapovjedi im da se krste u ime Isusa Hrista “ (Dela ap. 10:47-48).

Apostoli su sami bili kršteni vodom:

„I sada šta oklijevaš? Ustani i krsti se, i speri grijehe svoje, prizvavši Ime Gospodnje “ (Dela ap. 22:16).

„Ili zar ne znate da svi koji se krstimo u Hrista Isusa, u smrt njegovu se krstismo? “ (Rim. 6:3) (apostol govori „svi koji se krstimo“, tj. ne samo mirjani, već i apostoli).

„Okupani nema potrebe šta da pere osim nogu “ (Jn. 13:10). (Apostoli su bili okupani krštenjem vodom, jer Krvlju Svojom Gospod još nikog nije okupao, jer još nije stradao).

Krštenje je po zapovesti:

„Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom , ne mož e ući u Carstvo Božije “ (Jn. 3:5)

Sama reč KRŠTENjE znači „pogružavanje u vodu“.

Neki protestanti pod vodom podrazumevaju učenje i kao potvrdu tome pozivaju se na Jn. 4:14 i Jn. 7:37. međutim na tim mestima se govori o ... „vodi živoj“ pod kojom treba razumeti blagodat Svetog Duha (Jn. 7:39), a ne učenje. Živu vodu treba piti, a od proste vode je neophodno roditi se.

Mnogi od tih zabludelih ljudi smatraju krštenje starozavetnim očišćenjem. Međutim, u Starom Zavetu nije bilo Krštenja. „ Zakon i Proroci su do Jovana; od tada se Carstvo Božije blagovijesti, i svaki se trudi da uđe u njega “ (Lk. 16:16; Mt. 11:12-13).

Starozavetno očišćenje ticalo se samo onih koji su oskrvnili svoja tela (4 Mojs. 19; 3 Mojs. 14 i 17 glava).

Novozavetno krštenje vodom se tiče ne tela, već čovekove duše, čisteći je od njenih grehova“ (Dela ap. 2:38; 22:16; 1 Kor. 6:11).

Često se čuju izjave: „eto, Apostoli nisu krstili u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, već su krstili u ime Isusa Hrista“. Krštenje u ime Isusa Hrista i jeste u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, jer Jovan nije krstio u ime Svete Trojice. U tome je suštinska razlika između Jovanovog krštenja i krštenja u ime Isusa Hrista. Jovanovo krštenje nije davalo Svetog Duha, a krštenje u ime Isusa Hrista je davalo na šta ukazuje izraz: od vode i Duha (Jn. 3:5) i „primite Svetoga Duha“ (Dela ap. 2:38). Oni koji ispovedaju navedene zablude ne mogu se smatrati za hrišćane jer:

1. Nisu stupili u Crkvu Hristovu kroz krštenje vodom.

    

2. Nisu ovce Hristovog stada, jer ne idu za Svojim Pastirem.

    

3. Protive se zapovesti Svetog Duha i bore se sa anđelima. Vrata spasenja su zatvorena za njih.

Protestanti pokušavaju da dokažu da pod krštenjem treba podrazumevati veru, ili učenje, ili stradanje. Kao opovrgavanje ove zablude dovoljno je navesti Mt. 28:19-20 gde se strogo razlikuje nauka od Krštenja i na Mk. 16:16 gde se takođe razlikuje vera od Krštenja.

Pod Krštenjem se ponekada podrazumeva stradanje ali ne uvek, kao što ne treba uvek pod „vratima“ podrazumevati Hrista ili „kvascem“ učenje fariseja (Mt. 16:6,11; Mt. 13:33). Ako Krštenje uvek označava stradanje onda bez mučeništva niko ne može da se spasi, što znači da se neće spasiti oni koji nisu prolili svoju krv za Hrista.

http://www.domboziji.org/latinica/07_sveto_krstenje_lat.html

[Ignjatije]

Šta je Pričešće?

Pričešće je Sveta Tajna u kojoj verni, pod vidom hleba i vina, primaju Samo Telo i Krv Hristovu za život večni.

Imena Tajne:

Pričešće – 1 Kor. 10:17

Zajednica Tela i Krvi Hristove – 1 Kor. 10:16

Trpeza Gospodnja – 1 Kor. 10:21

Večera Gospodnja – 1 Kor. 11:20

Lomljenje hleba – Dela ap. 2:42

Proroštva o Pričešću:

„Premudrost ... stoku svoju, rastvori vino svoje, i postavi sto svoj“ (Prič 9:1-2)

„A mi propovijedamo Hrista raspetoga ... Božiju silu i Božiju premudrost “ (1 Kor. 1:23-24).

Praslike:

„A Melhisedek car salimski iznese hleb i vino; a on beše sveštenik Boga Višnjeg “ (1 Mojs. 14:;18)

Obećanja:

„Hljeb koji ću ja dati tijelo je moje, koje ću ja dati za život svijeta“ (Jn. 6:51)

Ispunjenje obećanja:

„I kad jeđahu, uze Isus hljeb i blagoslovivši prelomi ga, i davaše učenicima, i reče: Uzmite, jedite; ovo je tijelo moje. I uze čašu i zablagodarivši dade im govoreći: Pijte iz nje svi; j er ovo je krv moja Novoga zavjeta koja se prolijeva za mnoge radi otpuštenja grijehova “ (Mt. 26:26-28; MK. 14:22; Lk. 22:19-20).

Zapovest da se vrši Tajna Pričešća:

„O vo činite za moj spomen “ (Lk. 22:19)

„...O vo činite, kad god pijete, u moj spomen “ (1 Kor. 11:25).

Apostoli i verni su služili ovu Tajnu:

„I bijahu postojani u nauci apostolskoj, i u zajednici, u lomljenju hljeba i u molitvama “ (Dela ap. 2:42).

„A u prvi dan nedjelje, kad se sabraše učenici da lome hljeb “ (Dela ap. 20:7).

Ova Tajna će se služiti do Drugog dolaska:

„ Jer kad god jedete ovaj hljeb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju objavljujete, dokle ne dođe “ (1 Kor. 11:26).

Važnost i spasiteljnost Pričešća:

Čovek kroz Pričešće nasleđuje život večni:

„Zaista , zaista vam kažem: ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi. Koji jede moje tijelo i pije moju krv ima život vječni; i ja ću ga vaskrsnuti u posljednji dan “ (Jn. 6:53-54).

Sjedinjuje se sa Hristom:

„ Koji jede moje tijelo i pije moju krv u meni prebiva i ja u njemu. Kao što mene posla živi Otac, i kao što ja živim zbog Oca, i onaj koji jede mene i on će živjeti zbog mene “ (Jn. 6:56-57).

Postaje učesnik Hristove žrtve:

„Gledajte Izrailja po tijelu: koji jedu žrtve nisu li zajedničari žrtvenika? “ (1 Kor. 10:18).

„Čaša blagoslova koju blagosiljamo nije li zajednica krvi Hristove? Hljeb koji lomimo nije li zajednica tijela Hristova? “ (1 Kor. 10:16).

„Ne možete piti čašu Gospodnju i čašu demonsku; ne možete učestvovati u trpezi Gospodnjoj i u trpezi demonskoj “ (1 Kor. 10:21).

Korišćenje kašičice:

„ A jedan od serafima dolete k meni držeći u ruci živ ugljen, koji uze s oltara kleštima “ (Is. 6:6).

Ako se Serafim iz uvažavanja prema ognju nebeskog žrtvenika nije usudio da uzme ugalj rukom, već je za to upotrebio klešta, kako se grešni čovek usuđuje da uzme svojom rukom ne ugalj, već Telo Hristovo? Zar to neće biti vređanje Hristove Žrtve i gaženje Krvi Zaveta?

Samo sveštenici kao zamenici apostola uzimaju Telo Hristovo u ruke; mirjani moraju primati Telo i Krv Hristovu preko kašičice, kao što je prorok Isaija dodirnuo ugalj sa nebeskog žrtvenika od Anđela preko klešta.

Mnogi protestanti pod Telom i Krvlju Hristovom podrazumevaju učenje. Međutim, učenje se nigde tako ne naziva. Jesti Telo i piti Krv takođe ne znači slušati Hristovo učenje. Zašto bi se onda sablažnjavali fariseji, pa i neki od učenika Gospodnjih? (Jn. 6:66).

Ne. Pod uzimanjem Tela i Krvi Gospod je podrazumevao zaista Svoje Telo i zaista Svoju Krv: to je i sablaznilo učenike i primoralo da odu od Hrista: oni su odbili da veruju u to.

Nemoguće je složiti se sa protestantima da uzimanje Tela i Krvi Hristove treba shvatati u duhovnom smislu. Dovoljno je navesti Jn. 6:52: „ Judejci se pak prepirahu među sobom govoreći: Kako može ovaj dati nama tijelo svoje da jedemo? “ i Ps. 27:2: „ Ako navale na me zlikovci da pojedu telo moje, protivnici i neprijatelji moji, spotaći će se i pašće “, da bi se videla sva besmislenost duhovnog shvatanja. U duhovnom smislu jesti telo i piti krv znači nanositi žalosti, bol čoveku i rugati mu se, ponižavati ga. Onda su oni koji su tukli Hrista, udarali ga po glavi, pljuvali Mu u lice i raspeli spaseni jer, po tumačenju mnogih protestanata oni jedu Telo i piju Krvi Hristovu u duhovnom smislu?! Na takvo bogohulstvo se može naići kod protestanata.

Mnogi protestanti uče da hleb i vino samo podsećaju na Telo i Krv Hristovu, opravdavajući svoje učenje rečima: „ O vo činite za moj spomen “ (Lk. 22:19). Međutim, u tim rečima uopšte nema misli da hleb samo podseća na Telo i vino na Krv Hristovu. Ovim rečima Gospod zapoveda učenicima da vrše Tajnu kao spomen samo na Njega, a ne na nekog drugog. U čiji spomen i služiti Pričešće ako ne u ime Hristovo, čije Telo i Krv primamo?

„O vo činite za moj spomen “ tj. celokupna večera, blagoslov, zahvalnost, lomljenje i primanje hleba i vina treba da podsećaju na Gospoda, ali nije rečeno da hleb samo podseća na Telo Hristovo i vino na Krv Hristovu, jer bi se onda Gospod izrazio ovako: hleb će podsećati na Moje Telo, a vino na Moju Krv. Međutim, to Gospod nije rekao. Sledi da su protestanti sami izmislili takvo shvatanje da bi opravdali svoje neverovanje.

Istina, za naša čula Telo i Krv Hristova čuvaju izgled hleba i vina. Međutim, za veru je to istinsko Telo Hristovo i istinska Krv Njegova. „ Jer vjerom hodimo “, govori apostol Pavle, „ a ne gledanjem “ (2 Kor. 5:7).

Međutim, ponekada zbog maloverja Gospod šalje zaprepašćujuća i strašna čuda kada hleb dobija izgled tela (mesa) a vino izgled krvi.

Osećajući svoju slabost u pitanju o suštini Tajne Pričešća protestanti se obično trude da svedu sva rasuđivanja na poredak služenja Tajne. Oni prekorevaju Pravoslavnu Crkvu za to što ona predaje Telo i Krv Hristovu zajedno, a ne odvojeno.

Sebe smatraju strogim ispuniocima poretka, koji je zapoveđen od apostola Pavla u 1 Kor. 11: 23-26.

Na ovo je potrebno reći sledeće: formalni poredak služenja Tajne Pričešća, tj. šta se daje na početku a šta kasnije u reči Božijoj nije ukazano i nije zapoveđeno. Zašto se mnogi protestanti rukovode 11-om glavom, a ne 10-om glavom te iste poslanice Korinćanima, tačnije 16-im stihom?

Tu apostol govori prvo o čaši, a zatim o hlebu, dok je u 11-toj glavi obrnuto. Zar 10-ta glava ne zaslužuje pažnju kao 11-ta? Jasno je da formalni poredak nema nikakav značaj. U 11-oj glavi se ne govori u kakvom poretku treba služiti Tajnu Pričešća, već o tome šta treba razumeti pod hlebom i vinom.

Korinćani su, kao i mnogi od danas zabludelih, u Svetom Pričešću videli isključivo hleb i isključivo vino.

Zato su se prejedali i opijali (2 Kor. 11:21) - drugim rečima, pristupali su nedostojno. Apostol Pavle im i objašnjava da hleb i vino u Pričešću jesu Telo i Krv Hristova, zato: „ Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tijela Gospodnjega “ (stih 29).

Na taj način 11-ta glava ne opravdava, već strogo osuđuje one koji ne poštuju Krv Hristovu i koji vređaju Duha Svetoga (Jevr. 10:29-20).

Pri upotrebi koplja i vode treba reći da kroz to mi, po apostolu „ smrt Gospodnju objavljujemo“ (1 Kor. 11:26; Jn. 19:34).

Dakle protestanti:

1. Ne veruju u Svemogućeg Boga koji pod vidom hleba i vina vernima daje Svoje istinsko Telo i Svoju istinsku Krv;

    

2. Iako oni sebe i nazivaju Hrišćanima, oni su otišli od Hrista, kao što su to uradili Njegovi učenici koji su odbili da veruju rečima o uzimanju Tela i Krvi Njegove (Jn. 6:66).

    

3. Njihovo lomljenje hleba je bogohuljenje i vređanje Svetoga Duha (Jevr. 10:29).

http://www.domboziji.org/latinica/08_sveto_pricesce_lat.html

[Ignjatije]

U Tajni Krštenja čovek se očišćuje od grehova i dobija početak ili seme duhovnog života. U Tajni Miropomazanja čoveku se daruju božanske, blagodatne sile za jačanje u novom duhovnom životu koje pomažu njegovom pravilnom rastu i usavršavanju.

U Starom Zavetu je pomazivanje svetim mirom ili jelejem (uljem) označavalo darovanje posebnih darova Božijih izabranicima.

Gospod je zapovedio da se miropomazanjem posvete prvosveštenik Aaron i njegovi sinovi (2 Mojs. 30:30).

Uljem je pomazan Saul za cara (1 Sam. 10:1).

„ A Gospod reče Samuilu... Napuni rog svoj ulja, i hodi da te pošaljem k Jeseju Vitlejemcu, jer između njegovih sinova izabrah sebi cara... Tada Samuilo uze rog sa uljem, i pomaza ga usred braće njegove; i siđe duh Gospodnji na Davida i osta na njemu od tog dana“ (1 Sam. 16:1,13).

U Novom Zavetu imamo obećanje Spasitelja da će poslati darove Duha Svetoga svima koji veruju u Njega:

„A u posljednji veliki dan Praznika stajaše Isus i povika govoreći: Ko je žedan neka dođe meni i pije! Koji u mene vjeruje, kao što Pismo reče, iz utrobe njegove poteći će rijeke vode žive. A ovo reče o Duhu koga trebaše da prime oni koji vjeruju u ime njegovo, jer Duh Sveti još ne bješe dat, zato što Isus još ne bješe proslavljen “ (Jn. 7:37-39).

O primanju ovih darova govori se u budućnosti, kao nešto što treba da se dogodi nakon proslavljanja Isusa Hrista, tj. nakon Njegove smrti i Vaskrsenja. To obećanje se izvršilo u dan Pedesetnice, kada je Apostolima bio poslat Sveti Duh, Čiju su blagodat, po zapovesti Gospodnjoj, počeli da predaju krštavanima.

„A Petar im reče: Pokajte se, i da se krsti svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje grijehova; i primićete dar Svetoga Duha“ (Dela ap. 2:38)

Iz ovih reči Apostola vidi se da oproštenje grehova i dobijanje dara Svetog Duha nije jedno i isto. Prvo se daje u Krštenju, a drugo – nakon Krštenja, u tajni polaganja ruku, što se vidi iz reči „ i primićete ...“

Darovi Svetoga Duha na verne davali su se ne kroz Krštenje, već preko polaganja ruku:

„A kad čuše apostoli u Jerusalimu da je Samarija primila riječ Božiju, poslaše im Petra i Jovana. Ovi sišavši pomoliše se Bogu za njih da prime Duha Svetoga; j er još ni na jednoga od njih ne bješe sišao, nego bijahu samo kršteni u ime Gospoda Isusa. Tada polagahu ruke na njih, i oni primahu Duha Svetoga. A kad vidje Simon da se polaganjem apostolskih ruku daje Duh Svijeti “ (Dela ap. 8:14-18).

Apostol Pavle razlikuje Krštenje i polaganje ruku koje za njim sledi, što znači da ono čini posebnu, samostalnu Tajnu:

„ Dogodi se pak, kad bješe Apolos u Korintu, da Pavle prolažaše gornje zemlje, i dođe u Efes, i našavši neke učenike, Reče im: Jeste li primili Duha Svetoga kada ste povjerovali? A oni mu rekoše: Nismo ni čuli da ima Duh Sveti. A on im reče: U šta se, dakle, krstite? A oni rekoše: U krštenje Jovanovo. A Pavle reče: Jovan je krstio krštenjem pokajanja, govoreći narodu da vjeruju u Onoga koji dolazi za njim, to jest u Hrista Isusa. A kad to čuše, krstiše se u ime Gospoda Isusa. I kad Pavle položi ruke na njih, siđe Duh Sveti na njih, i govorahu jezike i proricahu “ (Dela ap. 19:1-6).

Neki protestanti govore da priznaju polaganje ruku, ali odbacuju Miropomazanje. Međutim to je jedna i ista Tajna. Miropomazanje je sobom zamenilo polaganje ruku jer se broj verujućih u Hrista tako brzo povećavao da Apostoli i njihovi naslednici – episkopi – već nisu mogli lično da polažu ruke na sve. Zato su sami Apostoli zamenili polaganje ruku pomazivanjem posebnom materijom – mirom. Oni o tome pišu u svojim poslanicama:

„A vi imate Pomazanje od Svetoga i znate sve ... A vi, Pomazanje koje primiste od Njega, u vama ostaje, i nema potrebe da vas iko uči; nego kako vas to isto Pomazanje uči o svemu, i istinito je i nije laž, i kao što vas nauči, ostanite u njemu “ (1 Jn. 2:20,27).

„A Bog je onaj koji nas utvrđuje s vama u Hristu, i koji nas pomaza, Koji nas i zapečati, i dade zalog Duha u srca naša “ (2 Kor. 1:21-22).

Odavde sledi da se pomazanjem vernima predaju blagodatni darovi Svetoga Duha, tj. ono što se ranije vršilo polaganjem ruku.

Polaganje ruku kod protestanata na novoprosvećene jeste prosto obred koji ništa ne daje.

Apostol Pavle Tajnu Miropomazanja naziva pečatom „ Koji nas i zapečati “ blagoslovenog mira, koji Bog stavlja na čoveka kao potvrdu da on, dobivši dare Svetoga Duha, pripada Hristu. zato prilikom vršenja te Tajne sveštenik govori:

„Pečat dara Duha Svetoga “.

Protestanti govore da Duhu Svetom nisu potrebni nikakvi obredi, nikakvo ulje, da On i Sam silazi (Jn. 3:8).

Gospod je mogao isceljivati samo jednom rečju, ali je i On pribegavao različitim materijalnim sredstvima, isceljivao kroz pomazanje očiju blatom i umivanjem Siloamskom vodom, uz pomoć dodira Svojih ruku.

Ova spoljašnja, materijalna sredstva neophodna su jer to zahteva naša dvojna priroda; kao što je za vršenje Tajne Krštenja potrebna voda, u kojoj se krštavani čisti od grehova, tako je za Miropomazanje neophodno osvećeno miro preko koga se krštavanom daruju darovi Svetoga Duha.

U Apostolskim ustanovama, koje za nas predstavljaju Sveto Predanje čitamo: „Nakon ovoga (pogružavanja krštavanih u vodu) neka episkop pomazuje krštene mirom“ (knjiga 3, glava 16).

http://domboziji.org/latinica/09_sv_miropomazanje_lat.html

[Ignjatije]

Šta je Sveta Tajna sveštenstva?

Sveštenstvo je Tajna u kojoj Duh Sveti, preko rukopolaganja od strane Episkopa, pravilno izabranog hrišćanina postavlja da služi Tajne i napasa stado Hristovo.

Svi verni, kao izabranici Božiji se nazivaju sveštenstvom:

„A vi ste rod izabrani, carsko sveštenstvo, narod sveti, narod zadobijen...“ (1 Pet. 2:9)

Verni se nazivaju svetim sveštenstvom jer:

„sami kao živo kamenje zidajte se u dom duhovni, sveštenstvo sveto, da biste prinosili žrtve duhovne, blagoprijatne Bogu, kroz Isusa Hrista“ (1 Pet. 2:5).

Iz vernih je Bog postavio:

„I ove postavi Bog u Crkvi: prvo apostole, Drugo proroke, treće učitelje“ (1 Kor. 12:29).

„I On dade jedne kao apostole, a druge kao proroke, jedne kao jevanđeliste, a druge kao pastire i učitelje“ (Ef. 4:11).

Svi verujući mogu da prinose duhovne žrtve, tj. da zahvaljuju i proslavljaju Boga, ali ne mogu svi da uče i propovedaju:

„Jesu li svi apostoli? Jesu li svi proroci? Jesu li svi učitelji? (1 Kor. 12:29). „A kako će propovijedati ako ne budu poslani?“ (Rim. 10:15).

„Braćo moja, ne budite mnogi učitelji, znajući da ćemo većma biti osuđeni“ (Jak. 3:1).

Propovedaju i uče pastiri:

„Propovijedaj riječ, nastoj u vrijeme i nevrijeme“ (2 Tim. 4:2)

„Ovo zapovijedaj i uči“ (1 Tim. 4:11).

Pastiri pasu stado Hristovo:

„Pazite, dakle, na sebe i na sve stado u kome vas Duh Sveti postavi za episkope da napasate Crkvu Gospoda i Boga koju steče krvlju svojom“ (Dela ap. 20:28).

„Prezvitere koji su među vama molim, ja koji sam saprezviter i svjedok Hristovih stradanja, i zajedničar u slavi koja će se otkriti: čuvajte stado Božije, koje vam je povjereno“ (1 Pet. 5:1-2).

Postoje tri stepena pastirstva:

Đakoni:

Dela ap. 6:1-6 – izabrano je i rukopoloženo sedam muževa – đakona.

„A sutradan iziđosmo, Pavle i mi koji bijasmo sa njim, i dođosmo u Kesariju; i ušavši u kuću Filipa jevanđelista, koji bješe jedan od sedam đakona, ostasmo kod njega“ (Dela ap. 21:9).

„Pavle i Timotej, sluge Isusa Hrista, svima svetima u Isusu Hristu koji su u Filipima, sa episkopima i đakonima...“ (Filip. 1:1).

Đakoni za pobožan život dobijaju viši stepen, tj. sveštenstvo:

„Tako i đakoni treba da budu čestiti, ne dvolični, ne koji mnogo vina piju, ne lakomi, k oji imaju tajnu vjere u čistoj savjesti ... Đakoni da budu muževi jedne žene, koji dobro upravljaju djecom i svojim domovima. Jer koji su dobro služili, stiču sebi dobar stepen i veliku smjelost u vjeri u Hristu Isusu “ (1 Tim. 3:8-13).

Sledeći viši stepen je sveštenstvo ili prezviterstvo:

„I rukopoložiše im prezvitere za svaku Crkvu, pa pomolivši se Bogu s postom, predadoše ih Gospodu u koga vjerovaše “ (Dela ap. 14:23).

„Iz Milita pak posla u Efes i dozva starješine crkvene “ (Dela ap. 20:17).

Iznad prezvitera su – episkopi:

„Pavle i Timotej ... svima svetima ... sa episkopima i đakonima “ (Filip. 1:1)

Episkopi su naslednici apostolske vlasti, zbog čega se i nazivaju drugovima i saradnicima Apostola:

„Smatrao sam pak za neophodno da pošaljem k vama Epafrodita, brata i satrudnika i saborca mojega, a koga ste vi poslali da mi se nađe za moje potrebe“ (Filip. 2:25).

„Što se tiče Tita , on je moj drug i saradnik među vama“ (2 Kor. 8:23).

„...Pa poslasmo Timoteja, brata našega i služitelja Božijega i saradnika našega u jevanđelju Hristovom“ (1 Sol. 3:2)

Svoju vlast episkopi su dobili preko Apostolskog rukopolaganja:

„Iz toga razloga ti napominjem da razgorijevaš blagodatni dar Božiji koji je u tebi kroz polaganje ruku mojih“ (2 Tim. 1:6).

„Ne zanemaruj blagodatni dar u tebi koji ti je dat kroz proročanstvo polaganjem ruku starješina na tebe“ (1 Tim. 4:14).

Preko rukopolaganja postavlja Sam Duh Sveti:

„Pazite, dakle, na sebe i na sve stado u kome vas Duh Sveti postavi za episkope da napasate Crkvu Gospoda i Boga“ (Dela ap. 20:28).

Prosti hrišćani (mirjani) ne mogu preko svog rukopolaganja prenositi blagodat Svetoga Duha, tim više postavljati sebi sveštenike:

„A kad vidje Simon da se polaganjem apostolskih ruku daje Duh Svijeti, donese im novaca, govo reći: Dajte i meni tu vlast da kad položim ruke na nekoga primi Duha Svetoga “ (Dela ap. 8:18-21).

Protestanti nisu dobili vlast od Apostola da sebi rukopolažu sveštenike, zato i ne mogu nizvoditi Svetoga Duha jer kod njih nema apostolskog prejemstva (naslednosti) koje se čuva u Crkvi Božijoj.

Punoću svoje vlasti Apostoli su predali svojim naslednicima – episkopima:

„Kao što te molih idući u Makedoniju, da ostaneš u Efesu i zapovjediš nekima da ne uče drukčije “ (1 Tim. 1:3).

„Zato te ostavih na Kritu da urediš što je nedovršeno ...“ (Tit. 1:5).

Samo episkopi mogu da rukopolažu sveštenike:

„... i da postaviš po svima gradovima starješine, kao što ti ja zapovjedih “ (Tit. 1:5).

„Ne polaži ruke ni na koga brzo “ (1 Tim. 5:22).

Tuže prezvitere – sveštenike:

„Protiv prezvitera ne primaj tužbe, osim na osnovu dva ili tri svjedoka “ (1 Tim. 5:19).

Nagrađuju ih:

„Prezviteri koji su dobre starješine dostojni su dvostruke časti, osobito oni koji se trude u propovijedanju i učenju “ (1 Tim. 5:17).

Episkopi su stariji i po vlasti veći od sveštenika:

„A van svakoga je spora da veći blagosilja manjega “ (Jevr. 7:7).

Episkopi imaju vlast u celoj Crkvi:

„Da znaš kako se treba vladati u domu Božijemu, koji je Crkva Boga živoga, stub i tvrđava istine“ (1 Tim. 3:15).

Pastiri se nazivaju duhovnim očevima, a pastva decom:

„Ne pišem ovo da vas posramim, nego vas poučavam kao svoju milu djecu. Jer ako imate i hiljade učitelja u Hristu, ali nemate mnogo otaca. Jer vas u Hristu Isusu ja rodih jevanđeljem “ (1 Kor. 4:14 -15).

Nastavnicima:

„Slušajte starješine svoje i povinujte im se “ (Jevr. 13:17, takođe stih 7).

Načelnik pastira je Hristos:

„I kad se javi Arhipastir, primićete vijenac slave koji ne vene “ (1 Pet. 5:4).

Pastiri imaju pravo da dobiju nagradu za svoj trud po primeru Hrista:

„I neke žene ... M u služahu svojim imanjem “ (Lk. 8:2-3).

Po primeru Apostola:

„Od drugih Crkava oteh, uzevši platu za služenje vama, pa došavši k vama i budući u oskudici, ne dosadih nikome; j er moju oskudicu popuniše braća što dođoše iz Makedonije “ (2 Kor. 11:8-9).

Po zapovesti:

„A u toj kući budite, i jedite i pijte što u njih ima, jer je poslenik dostojan plate svoje; ne prelazite iz kuće u kuću “ (Lk. 10:7).

„Zar nemamo pravo jesti i piti? Zar nemamo pravo sestru ženu sa sobom voditi, kao i ostali apostoli, i braća Gospodnja i Kifa? Ili samo ja i Varnava nemamo pravo ovo činiti? Ko ikad vojuje o svome trošku? Ko sadi vinograd i ne jede od roda njegova? Ili ko čuva stado i od mlijeka stada ne jede? “ (1 Kor. 9:4-7).

„A koji se uči riječi, neka dijeli sva dobra sa onim koji ga uči “ (Gal. 6:6).

„Ne znate li da oni koji vrše svetu službu od svetinje se hrane, i koji žrtveniku služe sa žrtvenikom dijele? Tako i Gospod zapovjedi da oni koji jevanđelje propovijedaju od jevanđelja žive “ (1 Kor. 9:13-14).

Prekorevajući pravoslavne pastire za dobijanje plate, protestanti traže povod za svoju pohvalu, kao što su je tražili lažni apostoli:

„Da uklonim povod onima koji traže povoda, da bi se u onome čim se hvale, našli kao i mi. Jer su takvi lažni apostoli, lukavi poslenici, koji se pretvaraju da su apostoli Hristovi “ (2 Kor. 11:12-13).

Protestanti se smućuju i postavljaju pitanje: „na kojoj osnovi pravoslavne sveštenike nazivaju „ocima“, jer to protivreči rečima Isusa Hrista (Mt. 23:8-10). Uopšte, reč „otac“ je neprihvatljiva.

Isto tako protestanti treba da i svete apostole ubroje u ljude koji protivreče Hristu, jer u svojim poslanicama oni često upotrebljavaju reč „otac“:

U odnosu na sebe (1 Kor. 4:14-15; Filip. 2:22).

U vezi Avraama (Rim. 4:11, 12,16).

Izrailjskih predaka (1 Kor. 10:11; 1 Petr. 17:18).

U odnosu roditelja prema deci (1 Jn. 2:13; Gal. 4:2; Ef. 6:4; 1 Sol. 2:11).

Sledi da sama reč „otac“ nije zabranjena, već pridavanje određenog smisla u kome se čoveku koji se naziva „otac“ dodeljuju Božanske osobine Oca Nebeskog, tj. Boga. Zaista, mnogo je otaca po telu, postoje i očevi duhovni, a Otac Nebeski, Koji je stvorio ceo rod ljudski je jedan.

Isto to se može reći i za reči „učitelj“ i „nastavnik“, jer su sami Apostoli i njihovi naslednici, episkopi i sveštenici, bili učitelji i nastavnici duhovni (1 Kor. 12:28; Jevr. 13:7,17; Ef. 4:11): Sam Hristos je Nikodima nazvao učiteljem (Jn. 3:10).

U Jevanđelju po Mateju 23:8 se govori o jednoj istinitoj veri koju je ljudima dao Nebeski Učitelj – Hristos. Treba priznati samo jedno učenje za Hristovo, učenje koje je Bog sačuvao preko apostola u Pravoslavnoj Crkvi i odbaciti učenje ljudi koje su mnogobrojnim sektama dali njihovi osnivači.

Protestanti se često, upoređujući odeću fariseja sa odeždama sveštenika, pozivaju na Hristove reči (Mt. 23:5; Lk. 20:46) da je tobož On sam izobličavao pravoslavne mantije i ostalo.

Govoreći o „dugačkim haljinama“ Jevreja neophodno je znati istoriju njihovog pojavljivanja.

Rese na kraju jevrejske odeće su postojale radi sećanja na zapovesti Gospodnje:

„Reci sinovima Izrailjevim i kaži im, neka udaraju rese po skutovima od haljina svojih od kolena do kolena, i nad rese neka meću vrpcu plavu. I imaćete rese zato da se gledajući ih opominjete svih zapovesti Gospodnjih i tvorite ih, i da se ne zanosite za srcem svojim i za očima svojim, za kojima činite preljubu “ (4 Mojs. 15:38-39).

Fariseji su, da bi pokazali sopstvenu pravednost, pravili svoje rese većim da ljudi vide koliko mnogo više od drugih oni ispunjavaju dela zakona, zbog čega ih je i osudio Gospod Isus Hristos. Jedino su sveštenici imali vlast da čitaju i tumače Zakon. Car je imao samo spisak:

„I Mojsije napisa ovaj zakon, i dade ga sveštenicima, sinovima Levijevim, koji nošahu kovčeg zaveta Gospodnjeg, i svim starešinama Izrailjevim... čitaj ovaj zakon pred svim Izrailjem da čuju“ (5 Mojs. 31:9-11, 24-26)

„A kad sede na presto carstva svog, neka prepiše sebi u knjigu ovaj zakon od sveštenika Levita“ (5 Mojs. 17:18).

Narod treba da se uči od sveštenika:

„Jer usne sveštenikove treba da čuvaju znanje i zakon da se traži iz njegovih usta, jer je anđeo Gospoda nad vojskama “ (Mal. 2:7; Sir. 45:21).

Književnici - mirjani su samovoljno uzeli na sebe da uče narod zakonu zbog čega ih je Gospod i osudio.

U Novom Zavetu, zakoniti pastiri i učitelji uče Reči Božijoj:

„I On dade jedne kao apostole, a druge kao proroke, jedne kao jevanđeliste, a druge kao pastire i učitelje “ (Ef. 4:11).

Protestanti su samovoljno uzeli na sebe da uče narod, poput fariseja i književnika.

http://domboziji.org/latinica/10_sv_tajna_svestenstva_lat.html

 

[Ignjatije]

Hram svojim izgledom treba da podseća na nebo:

„I sagradi svetinju svoju kao gornje svoje stanove, i kao zemlju utvrdi je doveka.“ (Ps. 78:69)

„I kad se postide svega što su činili, pokaži im oblik od doma i red i izlaske i ulaske, i sve oblike i svu uredbu i sve oblike i sve zakone, i opiši im ga da paze na sav oblik njegov i na sve uredbe, i tako čine“ (Jez. 43:11)

U Starom Zavetu Bog nije pokazivao svim ljudima Svoje Lice. Zato je na Njegov lik podsećao kovčeg zaveta, koji je napravljen po zapovesti Gospodnjoj:

„Neka načine kovčeg od drveta sitima, u dužinu od dva lakta i po, a u širinu od podrug lakta, i u visinu od podrug lakta. I pokuj ga čistim zlatom, iznutra i spolja pokuj ga; i ozgo mu načini zlatan venac unaokolo. “ (2 Mojs. 25:10-11)

„I tu ću se sastajati s tobom i govoriću ti ozgo sa zaklopca između dva heruvima, koji će biti na kovčegu od svedočanstva, sve što ću ti zapovedati za sinove Izrailjeve. “ (2 Mojs. 25:22)

Kovčeg - lice Gospoda:

„I ostavi Mojsije palice pred Gospodom u šatoru od svedočanstva. “ (4 Mojs. 17:7)

Lik Njegov:

„A ja ću u pravdi gledati lice Tvoje; kad se probudim, biću sit od prilike Tvoje “ (Ps. 17:15)

Kovčeg se nazivao Gospodom:

„I kad polažaše kovčeg, govoraše Mojsije: Ustani Gospode, i neka se razaspu neprijatelji Tvoji, i neka beže ispred Tebe koji mrze na Te. A kad se ustavljaše, govoraše: Uvrati se, Gospode, k mnoštvu hiljada Izrailjevih “ (4 Mojs. 10:35-36)

Ikone su podsećale na Svete Anđele:

„I načini dva heruvima zlatna, jednostavne ih načini, na dva kraja zaklopcu “ (2 Mojs. 25:18)

„A šator ćeš načiniti od deset zavesa od tankog platna uzvedenog i od porfire i od skerleta i od crvca; i po njima da budu vezeni heruvimi “ (2 Mojs. 26:1)

„A sve zidove domu unaokolo iskiti rezanim heruvimima i palmama i razvijenim cvetovima iznutra i spolja “ (1 Car. 6:29)

„Do vrh vrata i do doma unutrašnjeg, i spolja, i sav zid unaokolo iznutra i spolja na meru. I behu načinjeni heruvimi i palme, jedna palma među dva heruvima, i u svakog heruvima behu dva lica: Lice čovečje prema palmi od tuda, i lice lavovo prema palmi od ovuda; tako beše načinjeno po svemu domu unaokolo “ (Jez. 41:17-19)

„I lice beše u sve četiri lice čovečje i lice lavovo s desne strane, a s leve strane lice volujsko i lice orlovo u sve četiri. “ (Jez. 1:10)

Starozavetni propovednici nisu bili proslavljeni, čekali su izbavljenje u paklu:

„Kojim i siđe i propovijeda duhovima u tamnici “ (1 Petr. 3:19)

Bila su zapisana samo njihova imena u Knjigu života:

„Ali oprosti im greh: Ako li nećeš, izbriši me iz knjige svoje, koju si napisao “ (2 Mojs. 32:32)

Za podražavanje toj nebeskoj Knjizi bilo je zapoveđeno da se za sećanje napišu imena svetih ljudi:

„I uzmi dva kamena oniha, i na njima izreži imena sinova Izrailjevih . Šest imena njihovih na jednom kamenu, a šest imena ostalih na drugom kamenu po redu kako se koji rodio. Veštinom kamenarskom, kojom se režu pečati, izrezaćeš na ta dva kamena imena sinova Izrailjevih, i optoči ih zlatom unaokolo. I metni ta dva kamena na poramenice oplećku, da budu kameni za spomen sinovima Izrailjevim, i Aron da nosi imena njihova pred Gospodom na oba ramena svoja za spomen “ . (2 Mojs. 28:9-12)

„Jer na njegovoj dugoj haljini bješe sav svijet, i slava Otaca urezana na draguljima od četiri reda, i veličanstvo Tvoje na zlatnom vijencu glave njegove.“ (Prem. 18:24)

„Glas Gospodnji oprašta košute bremena, i sa šuma skida odelo; i u crkvi Njegovoj sve govori o slavi Njegovoj. “ (Ps- 29:9)

Novozavetni hram treba da bude obraz istinskog svetilišta na nebu:

„Jer Hristos ne uđe u rukotvorenu Svetinju, koja je predobrazac istinske, nego u samo Nebo, da se sada pojavi pred licem Božijim radi nas “ (Jevr. 9:24)

U Novom Zavetu Gospod je ljudima pokazao Svoje Lice:

„I Logos postade tijelo i nastani se među nama, i vidjesmo slavu njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca, pun blagodati i istine “ (Jn. 1:14)

„Što bješe od početka, što smo čuli, što smo vidjeli očima svojima, što sagledasmo i ruke naše opipaše, o Logosu (Riječi) života “ (1 Jn. 1:1)

„Reče mu Filip: Gospode, pokaži nam Oca, i biće nam dosta. Isus mu reče: Toliko sam vremena s vama i nisi me poznao, Filipe? Ko je vidio mene, vidio je Oca; pa kako ti govoriš: Pokaži nam Oca? “ (Jn. 14:8-9)

Starozavetni obrazi i sam hram treba da budu ispravljeni:

„Koja je praslika za sadašnje vrijeme, kada se prinose i darovi i žrtve koje ne mogu da usavrše savjest onoga koji služi, a propisane su samo za jela i pića i razna pranja i obrede tjelesne do vremena obnove “ (Jev. 9:9-10)

Umesto Kovčega zaveta treba da postoje slike Lica Božijeg, onako kako se On pokazao:

„Godine koje umre car Ozija videh Gospoda gde sedi na prestolu visokom i izdignutom, i skut Mu ispunjavaše crkvu ... I rekoh: Jao meni! Pogiboh, jer sam čovek nečistih usana, i živim usred naroda nečistih usana, jer Cara Gospoda nad vojskama videh svojim očima (Is. 6:1,5)

„Gledah dokle se postaviše prestoli, i starac sede, na kome beše odelo belo kao sneg, i kosa na glavi kao čista vuna, presto Mu beše kao plamen ognjeni, točkovi Mu kao oganj razgoreo. “ (Dan. 7:9)

Starozavetno javljanje Svete Trojice: „Posle mu se javi Gospod u ravnici mamrijskoj kad seđaše na vratima pred šatorom svojim u podne. Podigavši oči svoje pogleda, i gle, tri čoveka stajaše prema njemu. I ugledavši ih potrča im u susret ispred vrata šatora svog, i pokloni se do zemlje “ (1 Mojs. 18:1-2)

Bog Sin je pokazao Sebe u događajima zemaljskog života:

„Koji budući u obličju Božijem, nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom, nego je sebe ponizio uzevši obličje sluge, postao istovjetan ljudima, i izgledom se nađe kao čovjek“ (Fil. 2:6-7)

„Stoga je trebalo da u svemu bude podoban braći, da bi bio milostiv i vjeran prvosveštenik u službi Bogu, kako bi očistio grijehe naroda “ (Jevr. 2:17)

„Boga niko nije vidio nikad: Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca, on ga objavi “ (Jn.1:18)

„I ušavši u kuću, vidješe dijete sa Marijom materom njegovom, i padoše i pokloniše mu se, pa otvorivši riznice svoje prinesoše mu dare: zlato, tamjan i smirnu “ (Mt. 2:11) – Hristos Beba.

„I kad mu bi dvanaest godina, uziđoše oni u Jerusalim po običaju praznika. “ (Lk. 2:42) – Hristos Dečak.

„I sam Isus imaše oko trideset godina kad poče; i bješe, kao što se mišljaše, sin Josifa “ (Lk. 3:23) – Hristos odrasli Čovek.

„I kad uđe u lađu, za njim uđoše učenici njegovi. I gle, bura velika nastade na moru, tako da se lađa pokri valovima; a on spavaše. I prišavši učenici njegovi, probudiše ga govoreći: Gospode, spasi nas, izgibosmo! I reče im: Zašto ste strašljivi, malovjerni? Tada ustavši zaprijeti vjetrovima i moru, i nastade tišina velika. A ljudi se začudiše govoreći: Ko je ovaj da ga slušaju i vjetrovi i more? A kad on dođe na onu stranu u zemlju gergesinsku, sretoše ga dva bjesomučnika, izlazeći iz grobova, tako opaka da ne mogaše niko proći putem onim. I gle, povikaše govoreći: Šta hoćeš od nas, Isuse, Sine Božiji? Zar si došao amo prije vremena da nas mučiš? A daleko od njih pasijaše veliko krdo svinja. I demoni ga moljahu govoreći: Ako nas izgoniš, dozvoli nam da idemo u krdo svinja. I reče im: Idite. I oni izišavši otidoše u krdo svinja. I gle, navali sve krdo svinja sa brijega u more, i utopiše se u vodi. A svinjari pobjegoše; i došavši u grad kazaše sve, i za bjesomučnike. I gle, sav grad iziđe u susret Isusu; i vidjevši ga, moliše da ode iz njihovog kraja “ (Mt. 8:23-34) – Hristos Čudotvorac.

„I kada dođoše na mjesto zvano Lobanja, ondje razapeše njega i zločince, jednoga s desne strane a drugoga s lijeve „(Lk. 23,33) – Raspeti Hristos.

„A na onome mjestu, gdje bješe raspet bio je vrt, i u vrtu grob nov, u koji još niko ne bijaše položen ... I uzevši Josif tijelo, zavi ga u platno čisto. I stavi ga u svoj novi grob što je bio isjekao u kamenu; i navalivši veliki kamen na vrata od groba, otide “ ( Jn. 19:41; Mt. 27:59-60) – Hristos sahranjen.

„A kad iđahu da jave učenicima njegovim, i gle, srete ih Isus govoreći: Radujte se! A one pristupivši, uhvatiše se za noge njegove i pokloniše mu se. Tada im reče Isus: Ne bojte se, idite te javite braći mojoj neka idu u Galileju, i tamo će me vidjeti. A dok one iđahu, gle, neki od stražara dođoše u grad i javiše prvosveštenicima sve što se dogodilo. A oni sastavši se sa starješinama učiniše vijeće, i dadoše vojnicima dovoljno novaca, govoreći: Kažite: učenici njegovi dođoše noću i ukradoše ga dok smo mi spavali. I ako to čuje namjesnik, mi ćemo ga uvjeriti i vas osloboditi brige. A oni uzevši novce, učiniše kao što bijahu naučeni. I razglasi se ova riječ među Judejcima do danas. A Jedanaest učenika otidoše u Galileju, na goru kuda im je zapovjedio Isus. I kad ga vidješe, pokloniše mu se; a neki posumnjaše. I pristupivši Isus reče im govoreći: Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji. Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetog Duha, u čeći ih da drže sve što sam vam zapovjedio; i, evo, ja sam sa vama u sve dane do svršetka vijeka. Amin .“ (Mt. 28:9-20) – Vaskrsli Hristos.

„I izvede ih napolje do Vitanije, i podigavši ruke svoje blagoslovi ih. I dok ih on blagosiljaše, odstupi od njih i uznošaše se na nebo. A oni mu se pokloniše i vratiše se u Jerusalim sa radošću velikom, i bjehu neprestano u hramu hvaleći i blagosiljajući Boga “ . (Lk. 24:50-53) – Vazneseni Hristos.

„I Logos postade tijelo i nastani se među nama, i vidjesmo slavu njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca, pun blagodati i istine “ (Jn. 1:14) – Hristos u slavi.

„A blago vašim očima što vide i ušima vašim što čuju. Jer zaista vam kažem, da su mnogi proroci i pravednici željeli vidjeti što vi vidite, a ne vidješe; i čuti što vi čujete, i ne čuše “. (Mt. 13:16-17)

Bog Duh Sveti : „ A dogodi se kada se bješe krstio sav narod, i kada se Isus krstio, dok se on moljaše Bogu, otvori se nebo, i siđe na njega Duh Sveti u tjelesnom obliku kao golub, i ču se glas sa neba govoreći: Ti si Sin moj ljubljeni, ti si po mojoj volji “ (Lk. 3:21-22)

„I pokazaše im se razdijeljeni jezici kao ognjeni, i siđe po jedan na svakoga od njih. I ispuniše se svi Duha Svetoga i stadoše govoriti drugim jezicima, kao što im Duh davaše da kazuju “ . (Dela ap. 2:3-4)

Novozavetno javljanje Svete Trojice : „ I krstivši se Isus iziđe odmah iz vode; i gle, otvoriše mu se nebesa, i vidje Duha Božijega gdje silazi kao golub i dolazi na njega. I gle, glas sa nebesa koji govori: Ovo je Sin moj ljubljeni koji je po mojoj volji. “ (Mt. 3:16-17)

Umesto imena svetih ljudi treba da postoje njihove slike (ikone):

„Potom vidjeh, i gle, mnoštvo naroda kojeg ne može niko izbrojati, od svakoga plemena i roda i naroda i jezika, stajaše pred prijestolom i pred Jagnjetom, obučeno u haljine bijele, i palme u rukama njihovim; I klicahu snažnim glasom, govoreći: Spasenje je u Bogu našemu koji sjedi na prijestolu, i u Jagnjetu “ (Otk. 7:9-10)

Bog je osvetio svete ikone:

„I od toga načini ulje za sveto pomazanje, ulje najbolje veštinom apotekarskom; to da bude ulje svetog pomazanja. I njim pomaži šator od sastanka i kovčeg od svedočanstva, i sto i sve sprave njegove, i svećnjak i sprave njegove, i oltar kadioni, i oltar na kome se prinosi žrtva paljenica, i sve sprave njegove, i umivaonicu i podnožje njeno. Tako ćeš ih osvetiti, te će biti svetinja nad svetinjom, i šta ih se god dotakne biće sveto ... I uze Mojsije ulje pomazanja, i pomaza šator i sve stvari u njemu, i osveti ih. “ (2 Mojs. 30:25-29; 3 Mojs. 8:10)

„Tada oblak pokri šator od sastanka, i napuni se šator slave Gospodnje “ (2 Mojs. 40:34)

„I reče mu Gospod: Uslišio sam molbu tvoju i molitvu tvoju, kojom si mi se molio; osvetio sam taj dom koji si sazidao da tu namestim ime svoje do veka; i oči će moje i srce moje biti onde vazda. “ (1 Car. 9:3)

„I uđe Isus u Jerusalim, i u hram; i promotrivši sve, kad bi uveče, iziđe u Vitaniju sa Dvanaestoricom ... I dođoše opet u Jerusalim: i ušavši Isus u hram, stade izgoniti one koji prodavahu i kupovahu u hramu; i ispremeta stolove onih što mijenjahu novce, i sjedišta onih što prodavahu golubove “ (Mk. 11:11,15) - Ikone svetih anđela je ostavio i zajedno sa hramom nazvao ih domom Svojim.

Rečeno je „ promotrivši sve “ – znači Hristos je video i ikone heruvima, ali ih nije udaljio iz hrama, već je prevrnuo stolove i sedišta, kao predmete koji očigledno narušavaju svetost hrama.

Preko ikona je Gospod činio čuda:

„I kad oni što su nosili kovčeg dođoše do Jordana, i sveštenici noseći kovčeg okvasiše noge svoje na kraju vode (jer je Jordan pun preko bregova svojih za sve vreme žetve), z austavi se voda što je tekla odozgo, i stade u jednu gomilu vrlo nadaleko, kod grada Adama, koji je kraj Zaretana; a što je teklo dole u more kraj polja, more slano, oteče sasvim; i narod prelažaše prema Jerihonu. A sveštenici koji su nosili kovčeg zaveta Gospodnjeg stajahu na suvom usred Jordana bez straha, a sav Izrailj iđaše po suvom, dokle sav narod ne pređe preko Jordana. “ (Is. Nav. 3:15-17)

Kovčeg Boga Izrailjevog je za vreme svog boravka kod Filistejaca uništio idola Dagona, kaznio stanovnike ranama i glađu. (vidi 1 Sam. 5 i 6 glavu).

Pad zidina Jerihona (vidi Is. Nav. 6:1-26)

Ljudima je Bog zapovedio da poštuju ikone:

„Držite subote moje, i svetinju moju poštujte. Ja sam Gospod. “ (3 Mojs. 19:30)

„Dajte Gospodu slavu imena Njegovog. Poklonite se Gospodu u svetoj krasoti “ (Ps. 29:2)

Kažnjavao je zbog nepoštovanja:

„A kad dođoše do gumna Nahonovog, Uza se maši za kovčeg Božji i prihvati ga, jer volovi potegoše na stranu. I Gospod se razgnevi na Uzu, i udari ga Bog onde za tu nepažnju, te umre onde kod kovčega Božijeg. I ožalosti se David što Gospod ubi Uzu. Zato se prozva ono mesto Fares-Uza do danas “ (2 Sam. 6:6-8)

Zato što su Filistejci postavili kovčeg Božiji u idolište, izjednačili ga sa svojim idolom, Gospod ih je strogo kaznio za takvo ruganje i huljenje nad svetinjom: „ Tada oteža ruka Gospodnja Azoćanima, i moraše ih i udaraše ih šuljevima u Azotu i međama njegovim “ (1 Sam. 5:6)

Pravednici su poštovali svete ikone i klanjali su im se:

„A ja po velikoj milosti Tvojoj ulazim u dom Tvoj, i klanjam se u svetoj crkvi Tvojoj sa strahom Tvojim “ (Ps. 5:7)

„Uzvišujte Gospoda Boga našeg, i klanjajte se podnožju Njegovom; da je svet! “ (Ps. 99:5)

„A Isus razdre haljine svoje i pade licem na zemlju pred kovčegom Gospodnjim, i leža do večera, on i starešine Izrailjeve, i posuše se prahom po glavi “ (Is. Nav. 7:6)

„Ti možeš doznati da nema više od dvanaest dana kako ja iziđoh u Jerusalim da se pomolim Bogu “ (Dela ap. 24:11)

Svete Ikone je poštovao i Gospod Isus Hristos. To se vidi iz toga što ih je ostavio u hramu.

Ikone prave Bogom izabrani majstori, obdareni veštinom:

„Gle, pozvah po imenu Veseleila sina Urije sina Orovog od plemena Judinog ... I evo udružih s njim Elijava, sina Ahisamahovog od plemena Danovog, i svakom veštom čoveku u srce dadoh veštinu da izrade sve što sam ti zapovedio “ (2 Mojs. 31:2,6)

Veštini ikonopisa Veseleil i Elijav naučili su i druge ljude:

„I dade mu u srce, njemu i Elijavu sinu Ahisamahovom od plemena Danovog, da mogu učiti druge “ (2 Mojs. 35:34)

Zapoveđeno je da se svete ikone prave od različitog materijala:

„Da vešto izmišlja kako se šta može načiniti od zlata i od srebra i od bronze, Da ume rezati kamenje i ukivati, da ume tesati drvo, i svaki posao raditi. “ (2 Mojs. 31:4-5)

Zapoveđeno je da se ukrašavaju:

„I pokuj ga čistim zlatom, iznutra i spolja pokuj ga; i ozgo mu načini zlatan venac unaokolo ... I načini dva heruvima zlatna, jednostavne ih načini, na dva kraja zaklopcu “ (2 Mojs. 25:11,18)

Zapovest o svetim ikonama nije ukinuta u Novom Zavetu. Dakle, sledi da je treba čuvati : (2 Mojs. 25:10-11; 18-22; 26:1;28:9-12)

Isus Hristos je bio opipljiv:

„Što bješe od početka, što smo čuli, što smo vidjeli očima svojima, što sagledasmo i ruke naše opipaše, o Logosu (Riječi) života “ (1 Jn. 1:1).

Za vreme apostola je već postojala slika raspetog Isusa Hrista:

„O nerazumni Galati, ko vas je opčinio da se ne pokoravate istini, vi kojima je pred očima Isus Hristos naslikan razapet među vama? “ (Gal. 3:1)

Svete ikone su postojale i kod prvih hrišćana: o tome svedoči istorija Crkve i materijalni spomenici. Tako se na zidovima prvih hrišćanskih hramova nalaze ikone Gospoda, Majke Božije i Svetih apostola. Ako se ikone ne spominju u reči Božijoj onda bi svedočanstva spomenika iz drevne Crkve trebalo da urazume protestante koji se rugaju svetinji.

Ikona je grčka reč i označava sliku, ali ne prostu sliku, već svetu sliku, pre svega sliku Boga u načinu na koji je Sebe pokazivao u ljudima: Majci Božijoj, Anđelima i svetim udima. Ikone su samo portreti, a ne živa bića. Poštovanje koje se odaje ikonama (liku) prelazi na prvolik.

Idoli su slike lažnih bogova, izmišljenih od neznabožaca:

„Što se pak tiče jedenja idolskih žrtava, znamo da idol nije ništa na svijetu, i da nema nijednoga drugoga Boga osim jednoga. “ (1 Kor. 8:4)

Oni su izmišljeni :

„Kad smo, dakle, rod Božiji, ne treba da mislimo da je Božanstvo podobno zlatu ili srebru ili kamenu, rezanom po vještini i zamisli čovječijoj “ (Dela ap. 17:29)

Idole su izmislili neznabošci bez zapovesti Božije, zato su ništavilo:

„Jer su uredbe u naroda taština, jer seku drvo u šumi, delo ruku umetničkih sekirom “ (Jer. 10:3)

Neznabošci su idole smatrali za bogove:

„Sujetni su svi ljudi, prirodno, u kojima je prisutno nepoznavanje Boga i oni ne bijahu u stanju iz vidljivih dobara poznati Suštega, niti na osnovu djela poznaše Tvorca, nego su ili oganj ili vazduh ili brzi vjetar ili zvjezdani šar ili silnu vodu ili svjetila nebeska smatrali za bogove gospodare svijeta“ (Prem. Sol. 13:1-2)

„A i životinje najmrskije obožavaju, jer sravnjivane po nerazumlju, gore su od svih drugih; na njima ni toliko ljepote nema koliko u izgledu životinja, da bi privukle pažnju; a udaljile su se i od Božje pohvale i od blagoslova Njegovog.“ (Prem. Sol.- 15:18-19)

„I zamijeniše slavu besmrtnoga Boga podobijem smrtnoga čovjeka i ptica i četvoronožnih životinja i gmizavaca“ (Rim. 1:23) (Prem. Sol. 13:10-19)

Idolom se nazivaju slike svih lažnih bogova, koje su izmislili neznabošci. Naprimer, zmija koja se priznaje za boga ili čovek predstavlja idol, a njihove slike koje se poštuju kao bogovi su takođe idoli. Neznabošci su za same bogove poštovali i materiju: zlato, srebro, kamen, svemu tome su pridavali prirodu bogova:

„A od ostatka gradi boga, rezan lik svoj, pada pred njim na kolena i klanja se, i moli mu se i govori: Izbavi me, jer si ti bog moj“ (Is. 44:17)

Poštovanje idola je bilo praćeno ljudskim žrtvama i bludom:

„Nego se pomešaše s neznabošcima, i naučiše dela njihova. Stadoše služiti idolima njihovim, i oni im biše zamka. Sinove svoje i kćeri svoje prinosiše na žrtvu đavolima. Prolivaše krv pravu; krv sinova svojih i kćeri svojih, koje prinošahu na žrtvu idolima hananskim, i oskvrni se zemlja krvnim delima “ (Ps. 106:35-38).

„Da su činile preljubu i da je krv na rukama njihovim i da su činile preljubu s gadnim bogovima svojim i vodile kroz oganj sinove svoje koje su mi rodile, da ih jedu. Još i ovo mi činiše: Skvrniše svetinju moju u isti dan, i subote moje przniše. Jer zaklavši sinove svoje gadnim bogovima svojim dolaziše u svetinju moju istog dana da je oskvrne; i gle, tako činiše usred doma mog. “ (Jez. 23:37-39)

Da li se nakon ovoga mogu izjednačavati ikone sa idolima i rugati im se?

„Ne uprežite se u isti jaram s nevjernicima; jer šta ima pravednost sa bezakonjem; ili kakvu zajednicu ima svjetlost s tamom? A kakvu saglasnost Hristos sa Velijarom? Ili kakav dio ima vjerpi s nevjernikom? “ (2 Kor. 6:14-15)

„Da biste mogli raspoznavati šta je sveto šta li nije, i šta je čisto šta li nečisto “ (3 Mojs. 10:10)

„I narod moj neka uče šta je sveto šta li nije sveto, i neka ih uče raspoznavati nečisto od čistog “ (Jez. 44:23)

Preko ikona Pravoslavna Crkva ispoveda Boga, Koji je došao u telu:

„Ljubljeni, ne vjerujte svakome duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga; jer mnogi su lažni proroci izišli u svijet. Po ovome raspoznavajte Duha Božijeg: Svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u tijelu došao, od Boga je; a svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u tijelu došao, nije od Boga; i to je duh Antihrista, za kojega ste čuli da dolazi, i sada je već u svijetu. “ (1 Jn. 4:1-3)

http://domboziji.org/latinica/11_ikone_lat.html