Кристална ноћ - 9. новембар 1938.

[Тавита]

Kristalna noć - na nemačkom: Kristallnacht, takodje poznata i po nazivu Reichskristallnacht (carska kristalna noć), i Pogromnacht (noć pogroma) - je bio veliki pogrom koji se desio širom Njemacke i Austrije u noći 9. novembra 1938. godine. Pogrom je bio usmeren protiv jevrejskih gradjana širom zemlje i za mnoge analitičare je bio prva naznaka onoga što danas nazivamo holokaustom.  Dogadjaj je nazivan imenom Kristallnach (kristalna noć) zbog velikog broja polomljenih izloga prodavnica čiji su vlasnici bili Jevreji.  Danas se u Nemačkoj uglavnom koristi izraz Pogromnacht (noć pogroma) što odslikava mišljenje da je Kristallnacht isuviše blag naziv.

Tokom 1930-tih mnogi Jevreji poljskog porekla su živjeli u Nemačkoj. Dana 28. oktobra 1938. godine, u petak, njih 12 hiljada je bez upozorenja okupljeno i usred noći deportovano u Poljsku. Mnogi od njih su bili u Nemackoj veći dio svog života, a neki su čak bili i odlikovani nemački veterani iz Prvog svetskog rata. Poljska vlada je odbila da ih primi, zbog čega su se oni vukli izmedu nemackih i poljskih graničnih ispostava tokom hladnih dana i noći dok nemačke vlasti nisu konačno ubedile poljsku vladu da im odobri ulaz.

Medju proteranima je bila i porodica Sendela i Rivke Grynszpan, poljskih Jevreja koji su se uselili u Nemačku u Hanover još 1911 godine.  Njihov 17-godišnji sin Herschel je živeo u Parizu kod ujaka.  Njemu je sestra Berta poslala dopisnicu sa poljske granice ukratko opisujući muke kroz koje prolazi porodica.  "Niko nam ne govori o cemu se radi, ali smo mi shvatili da nam se približava kraj...  Nemamo ni prebijene pare.  Možeš li nam ti nešto poslati?"

(izvor Wikipedia)

[Тавита]

Henschel Grynszpan je primio dopisnicu 3. novembra.  U ponedeljak ujutru, 7. novembra kupio je revolver i kutiju municije, i zatim otišao u nemačku ambasadu tražeći da ga primi neko službeno lice.  Primio ga je sekretar nemačke ambasade u Parizu G. Ernst Eduard vom Rath. Čim je ušao u kancelariju Herschel ga je upucao tri puta u stomak, i zatim se predao francuskoj policiji.  U džepu je imao dopisnicu naslovljenu roditeljima na kojoj je pisalo "Neka mi Bog oprosti ...  Morao sam da nešto uradim tako da ceo svet čuje moj protest".

Dva dana kasnije Rath je preminuo u bolnici, što je nacistima dalo izgovor da se lansira divljanje protiv jevrejskog stanovništva širom Nemačke. Planirano je da napad izgleda kao spontani čin, ali ga je ustvari organizovala tadašnja nemačka vlada. To praktično znači da je sa organizacijom bilo saglasno nacisticko rukovodstvo NSDAP-a, i da se kao i u drugim slučajevima vlada oslanjala na partijsku organizaciju kao dodatak zvaničnom vladinom izvršnom aparatu.

Te noći oštečene su, a u mnogim slučajevima i uništene, gotovo sve sinagoge koje su postojale u Nemačkoj (pominje se broj od 1574 sinagoga), mnoga jevrejska groblja, više od 7000 jevrejskih radnji i 29 velikih trgovina. Više od 30 hiljada Jevreja, pretežno mladjih ljudi, je uhapšeno i odvedeno u koncentracione logore - uglavnom  Dachau, Buchenwald, and Sachsenhausen.  Tretman prema zatvorenicima je bio brutalan, ali ih je ipak najveći broj pušten posle par meseci pod uslovom da napuste zemlju i odreknu se imovine.  Odredjeni broj Jevreja je prebijen na smrt, dok su ostali bili primorani da gledaju. Broj ubijenih nije sa sigurnošću utvrdjen, ali se procenjuje da ih je bilo od 36 do 200 tokom ta dva dana nemira. Najčešće se govori o 91 ubijenom, ne uključujući veći broj samoubistava medju Jevrejima koja su, nažalost, usledila posle svih ovih dogadjaja. Kada se svemu tome dodaju i nastradali u koncentracionim logorima, dolazi se do broja od oko 2.000 do 2.500 direktnih i indirektnih žrtava Kristalne noći.  Prirodu nasilja odslikava i činjenica da su čak i neki Nemci koji nisu bili Jevreji ubijeni samo zato što je neko smatrao da "izgledaju kao Jevreji".

[Тавита]

Progon i ekonomska šteta učinjena nemačkim Jevrejima nije stala sa ovim zločinom. Da ironija bude još veća, Jevreji su takode bili primorani da plate i kolektivnu kaznu, tzv. "Judenvermögensabgabe", od 1 milijarde maraka (ekvivalentno današnjim 5,5 milijardi US dolara) nacistickoj vladi, plus pokrivanje troškova za sanaciju učinjene stete. Ovo je predstavljalo formu kolektivnog kažnjavanja, koje su Ženevskim konvencijama kasnije zabranjene.  Jedan od najviših nacistickih zvaničnika Herman Goering, koji se i ranije zalagao za mere protiv Jevreja, omaškom je razotkrio pravu pozadinu dogadjaja i opisao teške uslove kojima su bili izloženi Jevreji.  Kada je najavljivao nasilnu naplatu kazne nakon Kristalne noći on je izjavio: "Nemačko Jevrejstvo će kao kaznu za njihove gnusne zločine morati dati doprinos od jedne milijarde maraka. Svinja nece počiniti novo ubistvo. Uzgred, moram primetiti da ne bih voleo biti Jevrej u Nemackoj."

Dogadjaji u nedavno aneksiranoj Austriji bili su podjednako grozni.  Od svih pogroma provedenih tokom Kristalne noći, jedino je pogrom u Beču predstavljao "potpuni uspeh".  Najveci broj od 94 bečkih sinagoga i bogomolja je bio teško oštećen ili potpuno uništen.  Jevreji su bili izloženi poniženju na sve moguće načine, uključujući i besmisleno ribanje pločnika (trotoara), uz podsmevanje njihovih zemljaka Austrijanaca, ponekad čak i prijatelja i komšija.

Zvanični izveštaj o dogadjaju koji je izdao Reinhard Heydrich, naveo je da je 191 sinagoga bila oštećena, od čega 76 kompletno uništena, 100.000 Jevreja je bilo uhapšeno, tri stranca su bila uhapšena, 174 osoba je uhapšeno zbog pljackanja jevrejskih radnji, i 815 jevrejskih radnji i firmi je uništeno.

[Тавита]

Kristalna noć je uvela novu fazu u antisemitskim aktivnostima nacističke partije i državnog aparata, vodeći ka deportacijama, i konačno do istrebljenja većine Jevreja koji su živjeli u Nemačkoj. Mada je u to vreme malo ljudi to znalo i tako procenjivalo, pogrom Kristalne noći je bio prvi korak u sistematskom progonu i masovnim ubistvima Jevreja širom Evrope, u onome što će postati poznato kao Holokaust.

[Тавита]

Povodom Internacionalnog Dana Holokausta vasa Galerija predstavlja

Zinovia Tolkačeva (1903-1977)


Jevrejsko-ruskog umetnika koji je ucestvovao u oslobadjanju Majdaneka i Auschwitza.

"Uradio sam sto sam morao da uradim; nisam mogao a da to ne uradim. Moje srce je diktiralo, moja savest zahtevala, mrznja prema Fasizmu je vladala."

Tim recima je vojnik Zinovi Tolkačev opisao snazan poriv ka umetnickom stvaranju i reagovanju na vidjeno, pri dolasku u uniformi Crvene Armije, na sta je on nazvao – Vrata Pakla.

[Тавита]

fotografija Tolkaceva 1944-45

Sa ulaskom SSSR-a u rat, juna 1941. g. Tolkačev se javio kao volonter i uprkos godinama trazio da bude poslan na front. Kao Jevrejin rodjen u Belorusiji, koji je vec u ranom detinjstvu iskusio siromastvo i progone u periodu prvog svetskog rata, a odgajan u duhu boljševicke Revolucije, verovao je u pobedu pravde. Njegova celkupna umetnost je bila posvecena tom cilju. Tokom dvadesetih godina, kao mladi komsomolac, umetnicki skolovan u Moskvi, vec je predavao kao profesor u Institutu za lepu umetnost u Kijevu; dok se tridesetih godina posvecuje ilustraciji knjiga – prvenstveno Maksima Gorkog i Šaloma Alejhema, koji je kao jevrejski pisac štetla, bio omiljen u Sovjetskom Savezu, narocito medju Jevrejima. 1939. godine, Tolkačev izlaze seriju radova nazvanu Štetl, inspirisanu Alejhemom i posvecenu  teskom zivotu Jevreja  pod vladavinom ruskih careva. Ti radovi doveli su ga u direktan dodir sa vlastitim jevrejskim identitetom i senzibilnoscu prema temi stradanja i anti-semitizma.

Takvo umetnicko iskustvo je i pomoglo Tolkacevu u trenutku kad se suocio sa jos nevidjenim scenama ljudske patnje i unistenja koje su ga docekale pri oslobodjenju logora Majdanek i Auschwitz. Tek pred kraj rata, na jesen 1944 su predstavnici Crvene Armije pozitivno odgovorili na Tolkačevu molbu da volontira kao vojnik u ratu i poslali ga u Politicko odelenje Prvog ukrajinskog fronta, koje je tada bilo smesteno u Lublinu, u Poljskoj, nedaleko od vec oslobodjenog logora smrti Majdanek.

[Тавита]

Talit katan 1944

Zgrozen scenama koje je video pri ulasku u logor Tolkačev je dozvolio da mu brutalna realnost postane umetnicka inspiracija i u velikom zanosu, nosen mrznjom i zeljom da se to sto vidi ne zaboravi stvorio u toku od trideset pet groznicavih dana, skoro bez jela i sna, seriju radova  Majdanek. Pokazao je svoje prve radove clanu poljsko-sovjetske Komisije za istrazivanje nacistickih zlocina koji ga je podstakao da dovrsi seriju pre novembra 27, 1944, prvog dana sudjenja komandantima logora Majdanek. Izlozba je bila otvorena dan pre pocetka sudjenja u lublinskom umetnickom muzeju i bila prikazana u poljskoj stampi. U samom lublinu ju je videlo 128,000 ljudi, a odatle je putovala u druge poljske gradove.

Bez reci 1945

Serijom Majdanek koju je stvorio Tolkačev je postao prvi jevrejski umetnik, i uopste prvi umetnik koji je uspeo da strahotu holokausta prevede u vizuelnu komunikaciju koristeci simbole i iskustvo steceno iz njegovih prijasnjih radova, narocito scena iz albuma Štetl, koje su ga bar delimicno pripremile za suocavanje sa stradanjem pod Nacizmom. 

[Тавита]

Zima 1944

No, Majdanek je tek bio uvod u ono sto je video i dozivio u Auschwitzu. U januaru 1945 prateci Komisiju za istrazivanje nacistickih zlocina, doslovce nekiliko sati nakon ulaska Crvene Armije u logor, on se suocava sa jos strasnijom realnoscu. Tolkachev postaje opsednut potrebom da zabelezi vidjeno i slusano. U pomanjkanju crtaceg papira ulazi u bivsu komandaturu logora i uzima sluzbene papire sa odstampanim zaglavljem: Kommandatur Konzentrationslager Auschwitz. Tekst postaje inegrativni deo crteza i nudi strasan paradoks: dok su na tim istim papirima do nedavno bile odkucavane odluke o unistenju i likvidaciji - on ih sad koristi da bi zabelezeo rezultate tih odluka, stalno vodjen snaznim porivom: "da ostane za secanje, da se ne zaboravi." Crtezi opisuju scene, ljude, motive, razvijaju simbole koje danas asocijativno i ne misleci povezujemo za  logor i holokaust: logorska isprugana odeca, broj, Davidova zvezda ili trougao prisiven na logorskoj odeci, bodljikava zica, strazarska kula…  Mnogi od crteza nose gusto ispisane redove teksta: prva svedocenja prezivelih koje Tolkačev portretise i istovremeno belezi njihove iskaze, price, secanje i nade. Koristeci skroman umetnicki materijal – iskljucivo olovku i papir, i stvarajuci radove malih, intimnih dimenzija,  Tolkačev u Auschwitzu stvara monumentalno delo.

[Тавита]

Porcija 1944

Izmedju 1945 i 1946 serije "Majdanek" i "Cveće Auschwitza" su bile publikovane kao albumi. Radovi su bili izlozeni u niz gradova u Poljskoj, a poljska vlada je slala Tolkčeve albume kao poklon vodjama saveznickih drzava, drzavnim ministrima i visokim sluzbenicima.

Oslobodjenje 1945

U periodu izmedju 1950-60 Tolkačev pada u nemilost staljinistickog rezima i optuzen je kao kozmopolita, buržuj i nacionalista, a njegovo delo oznaceno kao "cijonisticko-religiozna" umetnost. Rehabilitiran je tek u toku 1960-tih kad album "Auschwitz" izlazi ponovno iz stampe, u Kijevu, 1965. godine. Danas se vecina Tolkačevih radova nalazi u umetnickom muzeju Jad Vasema u Jerusalimu, gde su dospeli kao poklon porodice Tolkačev, pocetkom 21. veka. Jehudit Šendar, direktor umetnickog muzeja Jad Vasema ih je izlozila u zgradi Ujedinjenih Nacija 2005. godine kada je internacionalna zajednica, posle 60 godina , odlucila da uvede 27. januar, dan oslobodjenja Auschwitza, kao Medjunarodni dan holokausta.

http://www.makabijada.com/dopis/tolkachev.htm

[Тавита]

Holokaust u 3.34 minute

[Тавита]

1:53 moja mala lepotica sa loknicama....  1317_womens