о.Љубо Милошевић:Хришћански пост губи свој смисао ван богослужења

[draganzzz]

Протојереј-ставрофор ЉУБО Милошевић

 

ХРИШЋАНСКИ ПОСТ ГУБИ СВОЈ СМИСАО ВАН БОГОСЛУЖЕЊА

 

 

 

"Црква је добро и благоугодно прихватила песме и остале тропаре, ради немоћи ума нашег, да бисмо ми задобили пажњу том слаткоћом певања, тако као да спонтано славословимо Бога - ми неразумни. А они који задобијају познање проницањем ума у речи које се изговарају (богослуже), падају у умиљење и као по лествици уздижу се благе мисли... Колико ми успевамо да навикнемо наше мисли на Бога, толико нас Божанска жеља вуче да дођемо до разумевања и поклоњeња Оцу, духом и истином."
(Св. Петар Дамаскин, Напомињање души својој)

 

 

Из године у годину, увек пред Велики пост, питање начина поста врло често се понавља и тако настају разне, а углавном промашене, расправе. Осећам да је потребан сажет и целовит преглед, по могућству кратак, који би објаснио шта је пост и како треба да се пости. У ствари било би то правилно преношење Црквеног учења о посту. Црква нам своје учење доксолошки представља, али за то је потребна црквеност, тј. физичко присуство. Нажалост, због наше нецрквености, ми не чујемо право и истинито учење Цркве. Питање црквености и поста у њој јесте суштинско питање постојања сваког човека пред Богом. Зато овим текстом желим врло озбиљно да покажем да ни једна истина не може добро да се разуме без проницања у речи онтолошки учеће доксолошке Цркве.

 

Пост "српског искуства", за чије непоштовање нас прекоравају, као уосталом и за непоштовање св. Николаја Жичког на кога се обично позивају, занемарује чињеницу да је питање поста пре свега свеправославно, и ван граница сваке помесности. Хајде да се ипак на кратко прво осврнемо на то "српско искуство", тј. на наше српске оце и учитеље.

 

Патријарх Павле је, након исцрпног изучавања и упоређивања типика, извео следећи закључак: "прва недеља Великог поста држи се по свим Типицима готово једнако. У Чисти петак, по Пређеосвећеној, јело без уља, или са уљем и вино. Суботама и недељама употребљава се уље и рептилије, остриге и пужеви, а мирјани могу и рибу".[1] У руском искуству Јерусалимског типика, по тумачењу Никољског, налазимо да Номоканон великог требника, у свом 223. правилу каже: "вино и уље у суботу и недељу Четрдесетнице једемо, такође и рептилије"[2]. Ово је такозвани "Устав" доксолошке Цркве.

Поред литургичких имамо и јуридичке или дисциплинске уредбе Цркве, које налазимо у 64. правилу Апостолских установа као и у 18. правилу Гангрског сабора, која прописују да се у дан Господњи, тј. васкрсни, и у суботу, осим Велике суботе, строги пост забрањује.

 

То што горе Патријарх Павле рече да чак и у Чисти петак може да се пости на уљу односи се само на богослужбени прекид поста, на којем, кољивом на канону св. Теодору Тирону ми прекидамо и физички строги пост[3]. Доксолошко богословље, или богослужбени текст учења, једини је ауторитет Цркве, дакле изнад свих појединаца, схоластичких група или чак стараца аскета и подвижника.

 

Проблем са којим се сусрећемо потиче од конзервативнијег (строжијег) схватања поста. Присталице овог схватања увек желе да прикажу силу воље у индивидуалном посту као подвигу, чиме се, признали то они или не, тврди да духовност зависи од поста. Ово је супротно литургичкој истини нашег пребивања пред Богом да духовност једино зависи од црквености. И заиста, у одсуству спознаје дубине подвига, а њиме и духовног живота, најчешће се пада у искушење да је пост одвојен од Литургије, а то иде чак до екстремних мишљења да је наша литургичност другостепена у односу на сам подвиг поста. То показују до сада предложени аргументи када се радије ослања на ауторитет индивидуалног учитеља или подвижника, а Триод и све богослужење оставља се као неважан фактор у богоопштењу а тако и спасењу човека.

 

"Српска традиција" поста пред причешће сасвим је супротна Типику, и она урушава симфонију и учећу поруку доксолошке Цркве у развијању нашег здравог духовног живота. Када говоримо о посту говоримо о храни клот (храни без биљних масти), о уљу и бескрвним морским плодовима, и о риби. Дакле, по Јерусалимском типику[4], говоримо о разрешењу поста на уље и осталу морску храну осим рибе...nastavak na:

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/VelikiPost/OLjuboOPostu.htm

[draganzzz]

Zar nije samo na Blagovesti i Cveti dozvoljena riba? .mislise.

 

 

"Патријарх Павле је, након исцрпног изучавања и упоређивања типика, извео следећи закључак: "прва недеља Великог поста држи се по свим Типицима готово једнако. У Чисти петак, по Пређеосвећеној, јело без уља, или са уљем и вино. Суботама и недељама употребљава се уље и рептилије, остриге и пужеви, а мирјани могу и рибу".

[draganzzz]

...Време је да се нешто каже и о "српској пракси". Она пре свега нема литургичке посебности, него је некако као истргнута из црквености.

 

Нема сумње да је она заснована на традицији наших старих, из времена њиховог "нецрквеног" живота, јер црквеност тражи слободу Цркве. Којим ауторитетом "српска пракса" намеће пост када Црква прописује да се не пости? Знамо да Патријарх, а у својој помесности епископ, има право да позове свој народ на пост у случају неке велике недаће, али и даље је то питање Цркве а не личног избора и схватања побожности.

 

За време турског ропства и његовог шеријатског закона наш народ једва да је имао храмове да се Богу моли и причешћује, а камоли да размишља о Типику и црквеном благољепију, као и о устројству свог литургичког живота[20]. Живео је мученички и тако се мученички и спасавао, уосталом као и прва Црква[21] која је постојала до сабора и саборских уредби црквеног устројства. Ми вековима нисмо имали физичку слободу за то, поред тога ни еклисијалну, јер нам Фанар неканонски чак одузима право на самоуређење у свим сферама наше еклисијалности.[22] Унутрашње канонско устројство и литургичко благољепије је нестало, и природно је да Господ у таквим временима страдања примењује икономију, да се између осталих многих "упрошћених" ствари тако припремало и за причешће.

 

Сагледавајући све ово не можемо да говоримо о Типику и богослужбеном кругу дана којег једва да је и било, и врло је тешко све то уклопити у ово о чему говори Патријарх Павле. И св. Златоусти учио је о црквеном животу у слободи једне славне Хришћанске империје, а ми овде говоримо о нацији, и Цркви у њој, којој су десетковани свештеници који су неколико пута годишње једва могли да се појаве у забитима, где се обично после збегова остајало са уређеним типом лако покретних села која су укључивала и црквице брвнаре. Ти пастири-мученици су, немајући много тога, једва знали основне ствари, и народ је осетио потребу да у таквом одсуству литургичности некако духовно преживи. И клањамо се пред овим подвизима наше мученичке Српске цркве, али, да се разумемо, то никако не сме да постане "српско правило", које је, када се погрешно схвати, директно против литургичности.

 

Шта је суштина овог проблема? Па то неразумно и слепо, а тако и бесмислено, послушање злим временима, која су гонећи Христа и његову Цркву уништила канонски организован еклисијални живот нашег народа. И да нам последице тог гоњења у нашем потпуном незнању буду правило, путеводиља као нека добра "српска пракса" а тако и "идентитет" у Православљу? Зар се тиме ми несвесно не исмевамо њиховом тешком крсту исповедништва? Зар је све оно о чему су наши стари маштали, како да се избаве из недаћа, нама постало идеал, правило, препознавање? А они су маштали о слободи, где је та вековна жеља овековечена и овенчана у народном стваралаштву епских и лирских песама свих циклуса трагедије нашег народа.

 

Ми данас имамо потпуну физичку црквену слободу (за сада) да у њој остваримо оно што наши стари нису могли. Они су испунили своју мисију, јер су свој еклисијални минимум првохришћански остварили у свим видовима страдања. Нажалост, неразумни конзервативци изгледа нису способни да то разумеју па тај "еклисијални минимум" апсурдно предлажу за идеал који они виде у "српском предању"[23], које је настало у нашем народу у временима репресије над Црквом. У том контексту се ослањају и на св. Николаја Жичког које је основао свој богомољачки покрет управо ради постепеног образовања већинског народа ондашње Србије, становништва већином елементарно необразованих сељана. Он њима није могао да говори оксфордском дијалектиком и реториком, и овим источним типицима и уставима. Како тако да говори једном народу који се кроз векове страдања одучио од црквености?

 

Порука коју желим да пренесем горе наведеним је следећа.

 

Ми никако не можемо да се упоредимо са тим временима, јер би то било једнако одбацивању васељенских сабора зарад првохришћанског "романтизма" Цркве, који је опстајао на исповедничком искуству Цркве. Између осталог, ми се суочавамо са многим искушењима и саблазнима када са тим "романтизмом" кокетира и тзв. евхаристијска теологија. (Узима се еклисијална форма тих времена, а одбацује каснија "јуридика", тј. поредак, уредбе и дисциплина - све то што су нам за собом оставили васељенски сабори, као договор љубави и послушања).

 

У жељи да побољшамо нашу духовност, да заиста покренемо духовну обнову, истиниту а не ову агресивну псевдо-обнову, сличну оној коју су покренули канонски оци Руске цркве који су имали углед у свем Православљу, ми уопште не можемо нити смемо да живимо без Типика. Он нам је потребан да би уредио богослужбену доксолошку Цркву, и складно применио методику наших послушања, као и по овом питању поста. Ако будемо одбацивали хиљадугодишњи Типик, који је уређивао богослужбену Цркву, ми ћемо потпуно да се асимилирамо у ритуално паганство. То је неминовност непослушања која нас неће мимоићи, јер човека покреће "духовност", тј. номолошка потреба за духовним животом, а човек без богослужбене дисциплине почиње да смишља и верује у свашта.

 

Морамо да знамо да поред догматских истина наше вере наш "духовни живот" чува само Евхаристија, и то у њеном једином вековима потврђеном облику - у пуном богослужбеном кругу дана. Само о таквој Евхаристији говоре Свети Оци, како филокалног тако и патролошког богословља.

 

Евхаристија није само "Анафора", како је нажалост данас разумеју у српској литургичкој пракси наши реформатори модернисти, а ништа мање ни конзервативци када у својим јавним диспутима отворено споре о њој тако јасно показујући да им није стало да реалне и истините духовне обнове нашег већ преуморног српског бића.

 

Поред личне, целовите, те психосоматске, припреме за свето причешће, неминовно је да савремени православни хришћанин у ту припрему укључи обавезно присуство на Литургији. Али оној Литургији теолошког појма дана, што значи на бденију, или вечерњи и јутрењи. Прилазак светој чаши у "кашњењу" на Литургију јесте препрека, тј. недостојно причешће. Ако данас има подвижника и молитвеника који би нашли времена да стално буду на службама, постећи по календару, они су увек спремни и "достојни" светог причешћа. Са друге стране, прилазак светој чаши без богослужбеног учешћа на Евхаристији дана, о којем смо овде говорили, јесте кршење канона, а тиме и несмотрено, аљкаво, дакле недостојно, причешће.

 

Протојереј-ставрофор Љубо Милошевић

[draganzzz]

no comento? .mislise.