Језуитски ред

[Ignjatije]

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО

 

 

б) Језуитски ред

 

1. У обнављању Западне цркве има уз Тридентски сабор највише заслуга језуитски ред (S J = Societas Jesu = Дружба Исусова). Основао га је шпански племић и витезИгнацио Лојола, рођен 1491. г. Рањен у једној бици са Французима, лежао је дуго и немајући шта друго да чита, читао је животе светитеља. Жива његова машта, и иначе религиозна, распалила се, те је имао и визија. Одлучио је да ће остати витез, али у служби вери и цркви. У својој тридесетој години почео је да учи латински, богословију и филозофију. У Паризу је са шест другова основао "Дружбу Исусову", коју је 1540. г. потврдио папа Павле III. - Дружба је била узела у задатак да људско друштво - нехришћане и "јеретике" - преведе у Римску цркву и да папи послужи ма за који задатак.

2. Снага тог монашког реда лежи у необично чврстој организацији, у великој образованости чланова, у истрајности на послу, у самодисциплини и безусловној покорности папи. Све су то скоро чисто војничке црте. За ступање у ред издржава се двогодишње искушеништво, затим осам до петнаест година школовања. Одабрани постају у тридесетој години свештеници, а од њих одабрани постају тек у четрдесет и петој professi, уз свог генерала "црног папу" који је у Риму, чине језгра реда. - Свежину своје воље, верско одушевљење и дисциплину негују у "духовним вежбама", које сваки издржава четири недеље годишње. Ред духовних вежби је саставио Лојола. Оне сведоче да је врло добро познавао људску душу и знао њоме управљати.

3. Одмах у првим деценијама свога живота имао је тај ред необичне успехе у Индији, Јапану, Кини и у Америци, где су језуити уредили државу Парагвај. Што даље, успевали су све више. Много већи су им успеси међу "јеретицима". По свим западним земљама (за Катарине II и у Русији) отварали су своје средње школе и универзитете, где су давали заиста добро образовање у хуманистичком правцу. Ученика су имали не само из римокатоличких кругова, него и из бољих кућа других вера. Њихови интернати били су угодни и уз извесне погрешке слободоумно уређени. Тиме им се уплив ширио у најбоље друштвене кругове, а употребљавали су га у корист своје цркве. На владаре и велике достојанственике су утицали као исповедници.

4. У свету их гледају са неповерењем поглавито због тзв. језуитСКОГ морала по коме су дозвољена и неморална средства за неку свету сврху; даље, ако то тражи виша сврха, може се човек и криво заклети, тј. заклети се на оно што мисли, а не на оно што говори. Рад и утицај им је увек невидљив. Због тешке борбе са њима гоњени су из држава и ред им је укинут крајем XVIII в., а обновљен је почетком XIX в.

На свим пољима науке има језуита великих радника, особито у политичким и природним наукама (биолог Васман, антрополог Мукерман, социолог и моралист Катрајн итд.).

Ваља поменути да се против њих борио велики мислилац француски Паскал.

5. У борби против протестаната и других својих противника служила се Римска црква и инквизицијом. То је суд за изналажење и прогањање "јеретика". Инквизитори су у истрагама бацали људе на муке. Смртне казне које је инквизиција изрицала извршавала је државна власт. За сузбијање књига које пишу против учења и реда Западне цркве установио је Тридентски сабор индекс (списак) забрањених књига. Индекс постоји и данас.

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/IstorijaCrkve/IstorijaCrkve65.htm

[Јадранка-Дервента]

Негдје сам прочитала да им је забрањено читати Библију док су искушеници, да ли је то тачно?

[Aristotel]

Негдје сам прочитала да им је забрањено читати Библију док су искушеници, да ли је то тачно?

 

Nije.

[Aristotel]

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ

ОПШТИ ДЕО

 

 

б) Језуитски ред

 

1. У обнављању Западне цркве има уз Тридентски сабор највише заслуга језуитски ред (S J = Societas Jesu = Дружба Исусова). Основао га је шпански племић и витезИгнацио Лојола, рођен 1491. г. Рањен у једној бици са Французима, лежао је дуго и немајући шта друго да чита, читао је животе светитеља. Жива његова машта, и иначе религиозна, распалила се, те је имао и визија. Одлучио је да ће остати витез, али у служби вери и цркви. У својој тридесетој години почео је да учи латински, богословију и филозофију. У Паризу је са шест другова основао "Дружбу Исусову", коју је 1540. г. потврдио папа Павле III. - Дружба је била узела у задатак да људско друштво - нехришћане и "јеретике" - преведе у Римску цркву и да папи послужи ма за који задатак.

2. Снага тог монашког реда лежи у необично чврстој организацији, у великој образованости чланова, у истрајности на послу, у самодисциплини и безусловној покорности папи. Све су то скоро чисто војничке црте. За ступање у ред издржава се двогодишње искушеништво, затим осам до петнаест година школовања. Одабрани постају у тридесетој години свештеници, а од њих одабрани постају тек у четрдесет и петој professi, уз свог генерала "црног папу" који је у Риму, чине језгра реда. - Свежину своје воље, верско одушевљење и дисциплину негују у "духовним вежбама", које сваки издржава четири недеље годишње. Ред духовних вежби је саставио Лојола. Оне сведоче да је врло добро познавао људску душу и знао њоме управљати.

3. Одмах у првим деценијама свога живота имао је тај ред необичне успехе у Индији, Јапану, Кини и у Америци, где су језуити уредили државу Парагвај. Што даље, успевали су све више. Много већи су им успеси међу "јеретицима". По свим западним земљама (за Катарине II и у Русији) отварали су своје средње школе и универзитете, где су давали заиста добро образовање у хуманистичком правцу. Ученика су имали не само из римокатоличких кругова, него и из бољих кућа других вера. Њихови интернати били су угодни и уз извесне погрешке слободоумно уређени. Тиме им се уплив ширио у најбоље друштвене кругове, а употребљавали су га у корист своје цркве. На владаре и велике достојанственике су утицали као исповедници.

4. У свету их гледају са неповерењем поглавито због тзв. језуитСКОГ морала по коме су дозвољена и неморална средства за неку свету сврху; даље, ако то тражи виша сврха, може се човек и криво заклети, тј. заклети се на оно што мисли, а не на оно што говори. Рад и утицај им је увек невидљив. Због тешке борбе са њима гоњени су из држава и ред им је укинут крајем XVIII в., а обновљен је почетком XIX в.

На свим пољима науке има језуита великих радника, особито у политичким и природним наукама (биолог Васман, антрополог Мукерман, социолог и моралист Катрајн итд.).

Ваља поменути да се против њих борио велики мислилац француски Паскал.

5. У борби против протестаната и других својих противника служила се Римска црква и инквизицијом. То је суд за изналажење и прогањање "јеретика". Инквизитори су у истрагама бацали људе на муке. Смртне казне које је инквизиција изрицала извршавала је државна власт. За сузбијање књига које пишу против учења и реда Западне цркве установио је Тридентски сабор индекс (списак) забрањених књига. Индекс постоји и данас.

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/IstorijaCrkve/IstorijaCrkve65.htm

 

Puno neistina i poluistina...

[Aristotel]

Da ne bih samo kritizirao, napisat (prenijet) ću nešto "iz prve ruke".

 

 

Isusovci ili službeno Družba Isusova (lat. Societas Jesu) je red Katoličke crkve. Red je osnovao Ignacije Loyolski (1491.-1556.). Geslo reda je: "Ad Maiorem Dei Gloriam" odnosno "Sve na veću slavu Božju!".

Danas je na svijetu ovo najbrojniji red s oko 18 tisuća članova, a osim po duhovnoj djelatnosti ponajviše preko svojih Ignacijevih Duhovnih vježbi, isusovci su poznati po djelovanju u znanosti i mnogim društvenim djelatnostima. Poglavar cijele Družbe, "general" reda je p. Adolfo Nicolás. Službu Provincijala Hrvatske pokrajine Družbe Isusove obnaša p. Ante Tustonjić.

Zašto isusovci, a ne ignacijevci? Svi su redovi u Crkvi do svetog Ignacija uzimali ime svoga osnivača. Ignacije i njegovi drugovi od početka su bili protiv toga da se zovu ignacijevci. U jednom mističnom viđenju u La Storti blizu Rima Ignaciju se ukazao Isus s križem, a pokraj njega je bio i Otac koji je rekao: "želim da ovoga uzmeš za svoga slugu". Isus se okrenuo Ignaciju i rekao: "Hoću da nam služiš." Ovaj je događaj imao utjecaj na osnivanje i davanje imena toj novoj redovničkoj zajednici. Prvi "isusovci" odmah od početka nisu htjeli da im itko bude glava, osim Isusa Krista kome su jedinom željeli služiti, pa su se stoga nazvali Družbom Isusovom.

Po isusovcima je Duh u Crkvu unio jedan novi tip redovničkog života: mi isusovci ne živimo povučeno nego usred svijeta i ljudske probleme uzimamo kao svoje. Ne vidimo protivnost između djelovanja imolitve. Jedan od ideala nam je: naći Boga u svemu, na svakom mjestu i u svakom djelovanju.

Sv. Ignacije u Ustanovama piše o Družbi: "Budući da se Družba, koja nije ustanovljena ljudskim sredstvima, ne može ni očuvati ni unaprijediti njima, nego milošću Boga i Gospodina našega Isusa Krista, u njega jedinoga valja stavljati nadu da će On čuvati i promicati to djelo koje se je udostojao započeti na svoju službu i pomoć dušama".

http://isusovci.hr/stranica/5-o_nama

[Ignjatije]

Puno neistina i poluistina...

 

Како да не. Они су праве добрице. Зато су протеривани из држава и били забрањивани.

 

А и заклетва им је баш исусовачка, онако пуна љубави као Оче наш :

 

 "Сине мој, сада си научен да играш прикривено - међу римокатолицима да будеш римокатолик и да шпијунираш сопствено братство; да не верујеш ни једном човеку, нити у једног човека; међу реформистима да будеш реформиста, међу хугенотима да будеш хугенота, међу калвинистима да будеш калвиниста. Међу протестантима да будеш протестант и придобијањем њиховог поверења да држиш чак и беседу са њихове проповедаонице и да их потказујеш свом силином свога бића наше свете религије и нашег папе. И да си у стању да се спустиш тако ниско да постанеш Јеврејин међу Јеврејима, што ће ти омогућити да прикупиш све информације за свој Ред као одани војник папе.

Научен си да подмукло сејеш семе мржње и љубоморе медју народима, регионима и државама које живе у миру, и подстичеш их на крвава дела, гурајући их у ратове једне против других, и да креираш револуције и грађанске ратове у земљама које су независне и просперитетне, изигравајући да негујеш уметност, науку и уживање у благодетима мира. Да учествујеш на страни бораца и да играш у тајности са својом браћом језуитима, који могу бити на истом послу на супротној страни у рату, али да се отворено супростављаш ономе за кога би могао бити повезан. Само Црква на крају мора да извуче добит из услова који ће бити саставни део коначног мировног споразума и који ће оправдати сва средства”.

Научен си сада својим дужностима шпијуна, да прикупљаш све статистичке податке, чињенице и информације од сваког извора; да се додвораваш као поверљива особа у познатим круговима протестаната и јеретика сваког нивоа и сваке личности, као и банкара, трговца, адвоката, међу ученицима школа и студентима, у парламентима и законодавству, у државном правосуђу и да будеш ’сав пртљаг свим људима’ за добро папе, чије смо слуге до своје смрти.

Примио си све инструкције пре него си посто искушеник, и служио си као помоћник, исповедник и свештеник, али ниси био окружен са свим неопходним да би командовао армијом Лојоле у служби папе. Мораш служити одговарајуће време као средсво и извршилац наређење својих надређених. Нико овде не може командовати ко није себе благословио са крвљу јеретика. Без проливања крви ни један човек не може бити спасен…"

[Aristotel]

Družba Isusova svoju povijest temelji na dubokom duhovnom iskustvu svetog Ignacija Lojolskog uManresi. Kasnije Ignacije želi svoje iskustvo podijeliti i s drugima. Vrlo brzo shvaća da bez škole neće moći pomagati dušama. Odlučio je postati svećenik. Iako je tada već imao 30 godina poduzeo je jedanaestogodišnji studij koji je završio na, tada najpoznatijem sveučilištu, pariškoj Sorboni.

Prijatelji u Gospodinu

Za vrijeme studija okupio je oko sebe šestoricu drugova koji su se nazivali "Prijatelji u Gaspodinu". Među njima najpoznatiji je bio Franjo Ksaverski. Oni su u kapeli na Montmartreu položili zavjete čistoće i siromaštva 15. kolovoza 1534. Odlučili su da nakon studija i ređenja otputuju u Jeruzalem i da tamo djeluju među muslimanima. Ako to ne budu mogli ostvariti, stavit će se na raspolaganje papi. Budući da zbog rata nijedan brod iz Venecije nije plovio prema Svetoj Zemlji, plan s Jeruzalemom im je propao. Krenuli su u Rim i ponudili se papi na raspolaganje. On ih je bez oklijevanja prihvatio i povjerio im niz poslova. Pojava tih "reformiranih svećenika" kako su ih Rimljani zvali, tako je dobro utjecala na narod da su uskoro bili pozvani i u druge talijanske gradove.

Ignacije je vrlo brzo napisao "Formulu Instituta", dokument u kojemu je sažeto iznio svrhu te nove redovničke zajednice. Predao ju je papi na odobrenje. Papa Pavao III. je 27. rujna 1540. svečano odobrio tu novu redovničku zajednicu - Družbu Isusovu. Ignacije je bio izabran za prvog vrhovnog poglavara i to ostao sve do svoje smrti 1556.

Širenje Družbe

Isusovci su se ubrzo proširili svuda po Europi. Najprije su se angažirali u školstvu. Ignacije je osnovao "Rimski kolegij" koji je papa Pavao IV. 1556. uzdigao na razinu sveučilišta, koje od 1583. godine nosi ime "Gregorijana". Za izobrazbu mladića koji se spremaju za svećeništvo i dolaze iz njemačkog govornog područja papa Julije III. uz pomoć Ignacija osniva 1552. godine u Rimu "Collegium Germanicum", koji se 1580. godine spaja s mađarskim kolegijem te i danas nosi naslov "Collegium Germanicum et Hungaricum". U novije vrijeme isusovcima je povjereno učilište "Biblicum" za promicanje biblijskih znanosti i "Institutum Orientale" koji ima zadaću da zbliži istočnu i zapadnu Crkvu. U apostolatu Družbe Isusove misije imaju od početka važno mjesto. Kao misionari putuju u Indiju, Japan, Maleziju, Afriku, Kinu, Sjevernu i Južnu Ameriku.

U svom radu isusovci su se služili tiskarstvom, glazbom, sakralnom umjetnošću. Svoje su crkve gradili uglavnom u baroknom stilu. Od osnutka reda isusovačko je kazalište bilo važno pedagoško sredstvo, jer je u sebi sjedinjavalo moralnu pouku i šalu. Izumili su dijapozitiv, kod mjerenja temperature prvi upotrijebili živo srebro, otkrili pojave pri lomu svjetla razbijanja boja kroz prizmu, sudjelovali u stvaranju osnova analitičke geometrije, postavili diferencijalni račun. U Europu su donijeli kišobran, vaniliju i druge mirodije. Bili su ispovjednici kraljeva i savjetnici carskih dvorova. Poznati su kao istraživači, a još više kao mučenici i sveci. U Sjevernoj i Južnoj Americi okupili su stanovnike prašume - Indijance, u stalna sela, tzv. redukcije. Te su redukcije uskoro postale vrlo uspješne i na privrednom području. Propale su zbog gramzljivosti europskih osvajača za njihovom zemljom, dobrima koja su ostvarivale i robovima.

Budući da je isusovački red svoje članove uvijek slao u žarišna područja i bili su angažirani u rješavanju gorućih problema, zbog toga  je red dolazio u neprilike. Stoga je doživljavao i da mu se dive, ali i da ga uvijek i progone. Papa Klement XIV, pod pritiskom kraljevske loze burbona i pokreta janzenista potpisuje dekret kojim dokida Družbu 1773. Papa Pio VII ponovno je uspostavlja 1814. godine.

Danas u svijetu

Danas, u više od 60 zemalja isusovci vode preko 800 školskih i odgojnih ustanova, te više sveučilišta. Na njima se školuje preko dva milijuna mladih ljudi. Oko 18 000 isusovaca danas djeluje u 112 zemaljaširom svijeta. Budući da Družba svoje djelovanje ne ograničava na određene djelatnosti, isusovci rade u različitim poslovima: u naviještanju i u katehezi, kao pisci i znanstvenici, u obrazovanju i u savjetovalištima, u centrima za mlade i u domovima duhovnih vježbi, u isusovačkoj službi za izbjeglice, u ekumenskom dijalogu kao i u dijalogu s nekršćanskim religijama. Vode i papinsku zvjezdarnicu. Družba Isusova je odgovorna za "Radio Vatikan" i CTV - "Centro televizivo vaticano", a danas oko tisuću isusovaca širom svijeta radi u sredstvima društvenog priopćavanja: radiju, TV, internetu, filmu i tisku.

 

http://isusovci.hr/stranica/4-povijest

[Aristotel]

Što je ignacijevska duhovnost?

Ignacijevska duhovnost je duhovnost za svakodnevni život. Ona ističe da je Bog prisutan u našemu svijetu i djelatan u našim životima. Ona je put prema dubljoj molitvi, prema donošenju dobrih odluka vođeni osjetljivim razlučivanjem (sposobnost prepoznati Božju volju u našim životima), vodi nas prema aktivnom životu služenja drugima.

Sv. Ignacije Lojolski

Ignacijevska duhovnost se temelji na duhovnosti Iñiga Lopeza de Loyola, poznatijeg kao sv. Ignacije Lojolski. Ignacije se rodio u pokrajini Baskija na sjeveru Španjolske 1941. godine. Bio je osoba s mnogo darova: hrabrost, vodstvo i jaka osobnost. Više o sv. Ignaciju pronađi ovdje.

Duhovne vježbe

Ignacije je bio ozbiljno ranjen kad mu je u borbi kod Pamplone topovska kugla pogodila nogu. Tijekom dugog vremena oporavka u rodnoj kući u Loyoli, počeo je čitati Život Kristov i Živote svetaca. Tada je počeo vrlo brižljivo bilježiti pokrete Božjega Duha u svome životu kao i svoje odgovore na njih. Ove Ignacijeve misli postat će Duhovne vježbe. Duhovne vježbe prate duhovni hod i vjersko iskustvo koje

je promijenilo njegov život.

Tražiti i nalaziti Boga u svemu

Ignacije je naučio razmišljati nad svakodnevnim događajima i postati svjestan trenutka u kojem ga je Bog dodirnuo tijekom dana. Otkrio je da je cijeli život hodočašće na kojemu treba biti pažljiv i osjetljiv na vodstvo Duha.

Ignacijeva želja za pomaganjem ljudima pronašla je dva načina: pomaganje potrebnima i vođenje duhovnih razgovora. Ignacije je uočio usku povezanost između duhovnih razgovora i Duhovnih vježbi. Duhovni razgovor počiva na pažljivom srcu izvježbanom molitvom, slušanje obilježeno otvorenošću prema drugome, duboko promišljanje kako nas plodovi ovoga razgovora pokreću, zajedno s drugima, na djelovanje za veće dobro, svoje, drugih, stvorenja i Boga.

Naš način postupanja

Isusovački način života sastoji se od karakterističnog način djelovanja, mišljenja i osjećanja koji zajedno čine ono što isusovci zovu "naš način postupanja".

Isusovac je čovjek koji ima poslanje. On stalno traži ono što će doprinijeti "većoj Božjoj slavi" (ad maiorem Dei gloriam ). Ova odlučnost daje isusovcu izdržljivost u pristupu i radu. On je neumoran u traženju onoga što Ignacije naziva magis – više. U traženju magisa, isusovac je čovjek koji se stalno prilagođava uvijek razlučujući kako se najbolje uključiti u rad s ljudima različitih kultura i na različitim jezicima kako bi bili na veću službu Bogu.

Biti isusovac znači biti pozvan na specifičan način života koji svoje središte ima u Isusu Kristu s kojim je duboko povezan u molitvi i ljubavi. Isusovac živi i djeluje po uzoru na svog utemeljitelja – Ignacija. On želi nasljedovati Ignacija u gorućoj ljubavi prema Kristu, samodisciplini, molitvenom životu i odricanju. Isusovac je pozvan da bude ''kontemplativan u akciji'' – čovjek otvoren Bog a istovremeno uronjen u svakodnevni posao u svijetu u kojem živi – da "pronalazi Boga u svim stvarima" kako je to činio i Ignacije.

Iako većinu svog života može provesti daleko od obitelji i prijatelja, isusovac dijeli svoj život, tj. živi zajedno s drugom subraćom od kojih dobiva podršku za svoje poslanje. Poslanje dobiva od poglavara i Crkve, i konačno, od samog Krista.

Vjera koja čini pravdu

Ignacijeva želja da pomogne ljudima ondje gdje se nalaze ključno je u njegovanju vjere prožete ljubavlju koja djeluje pravedno. Na međunarodnom susretu isusovaca 1995 (34. Generalna Kongregacija) prepoznato je da vjera neprestano poziva na promociju pravde, ulaženje u kulture i otvorenost prema drugim vjerskim iskustvima. Pravda počiva na izražavanju vjere, preobražavanju kultura i suradnji s drugim tradicijama. Inkulturacija traži izražavanje vjere s drugima, dijalog s drugim tradicijama i predanost pravdi. Nema dijaloga gdje nema podjele iskustva vjere, vrednovanja kultura i produbljivanja naše brige za pravdu.

Ignacije je znao da svrhovita, molitvena refleksija nad iskustvom razvija svijest i želju da se odgovori neprestanom Božjem pozivu na djelovanje. Sve što činimo, činimo s Kristovom velikodušnošću, bez obzira na naš položaj ili prošlost i iskustvo. S Ignacijem razvijamo realno i zahvalno razumijevanje sebe samih i načina na koji nas Bog poziva djelovati, sa suosjećanjem i oprostom. Beskrajna Božja ljubav omogućuje nam da kreativno i odgovorno pristupimo svemu stvorenju.

 

http://isusovci.hr/stranica/2-nasa_duhovnost

[Aristotel]

Како да не. Они су праве добрице. Зато су протеривани из држава и били забрањивани.

 

А и заклетва им је баш исусовачка, онако пуна љубави као Оче наш :

 

 "Сине мој, сада си научен да играш прикривено - међу римокатолицима да будеш римокатолик и да шпијунираш сопствено братство; да не верујеш ни једном човеку, нити у једног човека; међу реформистима да будеш реформиста, међу хугенотима да будеш хугенота, међу калвинистима да будеш калвиниста. Међу протестантима да будеш протестант и придобијањем њиховог поверења да држиш чак и беседу са њихове проповедаонице и да их потказујеш свом силином свога бића наше свете религије и нашег папе. И да си у стању да се спустиш тако ниско да постанеш Јеврејин међу Јеврејима, што ће ти омогућити да прикупиш све информације за свој Ред као одани војник папе.

Научен си да подмукло сејеш семе мржње и љубоморе медју народима, регионима и државама које живе у миру, и подстичеш их на крвава дела, гурајући их у ратове једне против других, и да креираш револуције и грађанске ратове у земљама које су независне и просперитетне, изигравајући да негујеш уметност, науку и уживање у благодетима мира. Да учествујеш на страни бораца и да играш у тајности са својом браћом језуитима, који могу бити на истом послу на супротној страни у рату, али да се отворено супростављаш ономе за кога би могао бити повезан. Само Црква на крају мора да извуче добит из услова који ће бити саставни део коначног мировног споразума и који ће оправдати сва средства”.

Научен си сада својим дужностима шпијуна, да прикупљаш све статистичке податке, чињенице и информације од сваког извора; да се додвораваш као поверљива особа у познатим круговима протестаната и јеретика сваког нивоа и сваке личности, као и банкара, трговца, адвоката, међу ученицима школа и студентима, у парламентима и законодавству, у државном правосуђу и да будеш ’сав пртљаг свим људима’ за добро папе, чије смо слуге до своје смрти.

Примио си све инструкције пре него си посто искушеник, и служио си као помоћник, исповедник и свештеник, али ниси био окружен са свим неопходним да би командовао армијом Лојоле у служби папе. Мораш служити одговарајуће време као средсво и извршилац наређење својих надређених. Нико овде не може командовати ко није себе благословио са крвљу јеретика. Без проливања крви ни један човек не може бити спасен…"

 

Ova "zakletva" je LAŽ.

 

Ja osobno poznajem mnoge isusovce, a na skupljam "znanje" iz nepouzdanih izvora.

 

A svi koji žele mogu to isto učiniti. Isusovci ne žive na Marsu, ima ih, na primjer, i u Beogradu.

A onaj koji ne želi upoznati istinu i vjerovati svojim očima, nego se radije drži fikcija, vara sam sebe. Žalosno...

[DYNABLASTER]

naravno da je ta zakletva laz, pa previse je providno napisana, Ignjatije stvarno me nekad iznenadjujes

[Ignjatije]

naravno da je ta zakletva laz, pa previse je providno napisana, Ignjatije stvarno me nekad iznenadjujes

 

Mozda je i lazna, ali to ne menja cinjenicu da su proterivani iz raznih drzava i da su bili zabranjivani. Znaci da "ima nesto".

 

Tu zakletvu je napisao njihov bivsi pripadnik, a ne ja.

[DYNABLASTER]

tu zakletvu je napisao neko poput MP-a, ako budes nasedao na takve providne prevare, onda nisi nista bolji od Deretica kojeg ismevas

 

a to da "ima nesto" ne sporim, nego samo kazem da treba razluciti ono sto jeste od onoga sto nije

[Zawisza]

Neka mistika prati našu braću Isusovce, u suštini to je red koji je nekad bio, uslovno rečeno sam intelektualni vrh u okviru naše Crkve.

U međuvremenu po mom mišljenju se dosta promenilo, oni su danas samo najbrojniji. 

 

Salezijanci, redemptoristi, benediktanci pa naročito franjevci sa svojom pučkom mudrošću, onda niz malih misionarskih redovnika, svi oni daju poseban i dragocen pečat našoj Crkvi.

 

Od Isusovca bih posebno istakao patra Marka Rupnika sa kojim sam se družio i radio u Smederevu i eto ostavio trag i u Srbiji.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/sinteza_stvaralastva_i_tradicije.26.html?news_id=111963

[horatio]

Neka mistika prati našu braću Isusovce, u suštini to je red koji je nekad bio, uslovno rečeno sam intelektualni vrh u okviru naše Crkve.

U međuvremenu po mom mišljenju se dosta promenilo, oni su danas samo najbrojniji. 

 

Salezijanci, redemptoristi, benediktanci pa naročito franjevci sa svojom pučkom mudrošću, onda niz malih misionarskih redovnika, svi oni daju poseban i dragocen pečat našoj Crkvi.

 

Od Isusovca bih posebno istakao patra Marka Rupnika sa kojim sam se družio i radio u Smederevu i eto ostavio trag i u Srbiji.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/sinteza_stvaralastva_i_tradicije.26.html?news_id=111963

Jako zanimljiv autor. Igrom slučaja u rukama imam njegovu knjigu :"Sarkofag otce Tomaše Špidlika". Inače, čuo sam da majstori koji rade mozaik u hramu sv. Save su se obučavali kod njega (mislim, da je tačna ali nije sasvim provjerena ihformacija).

[Zawisza]

Dosta se razlikuje ajd da uprostim,  vizantijski stil od našeg stila. Tačno je da su spremali jednu grupu, tačno je da su  tehnologiju učili kod patra, ja sam ih upoznao. 

 

Mislim da će to Rusi da urade, imaju ingeniozne majstore, dali su veliki novac za završenje hrama, uostalom pogledajte crkvu na oplencu, da nisu došli Rusi nikad je ne bi Srbi završili.