Mrtvo more - Radoje Domanović

[Guest]

Baš u trenutku kad sedoh da pišem ovu pripovetku, ukaza mi se pred očima slika moje pokojne strine. Ista onaka kao što, jadnica, beše za života. Na njoj žućkasta rekla od kalmuka, koja joj nije taman, kao da je za drugog skrojena, okratka suknja od istog kalmuka i plava kecelja, opet sa žutim cvetovima; na nogama joj štikovane papuče, razume se žutim vezom, a za čitavu šaku duže nego što treba. Ubrađena šamijom zatvorenožute boje. Lice joj tužno, puno bora, žuto; oči gotovo iste boje kao i lice, pogled izražava neku večito očajnu brigu; usne tanke, malo modrikaste, uvek spremne za plač, iako pokojnicu nikad nisam video da plače. Međutim je neprestano uzdisala, hukala i gunđala neku slutnju, bojazan za sve i svašta. Povijena malo u leđima, grudi joj uske, slabačke, upale; ruke metne pod pojas, pa tumara svuda po kući i dvorištu motreći na svaku sitnicu, a u svemu vidi neko zlo. Naići će čak na običan kakav kamen u dvorištu, pa i tu predvidi opasnost.
— Huuu!... Spotakne se dete, pa udari glavom u ovaj kamen, pa svu glavu razbije! — progunđa s očajanjem na licu, pa uzme kamen i iznese ga iz dvorišta.
Sednemo da ručamo, a ona bi, tek, meni:
— Polako jedi, možeš da progutaš kost, pa sva creva da ti provali!
Pođe ko iz kuće na konju, a ona ga ispraća i huče s rukama pod pojasom:
— Huuu! Pazi dobro! Đavo konj, pa samo dok prezne, a tebi pukne goč o ledinu!
Ako se ide na kolima, ona opet predvidi stotinu opasnosti, i sve to nabraja, gunđajući za svoj račun, lutita, u strahu i brizi: „Huuu, vrdne konj u stranu, pa odoše kola u jarugu!... Neće da paze, no će tako negde da istrešte oči u jaruzi.” Uzme dete drvo u ruke, a ona bi, grešnica, na to progunđala: „Padne s drvetom, pa, kako je drvo šiljato, istera oči.” Ode ko iz kuće da se kupa, a ona čitav čas pre polaska gunđa po budžacima: ,,Prokopala negde voda pa, tek, samo dok se omakne u ambis, hajd', pa posle da bude kuku lele, al' dockan! Huuu!... Voda je gora od vatre. Povuče dubina, pa udavi začas.” Sećam se kako sam toliko puta, još kao dete, stajao pred kućom, dok će, tek, strina huknuti i početi svoje zloguko gunđanje s rukama pod pojasom: „Huuu!... Eto gde stoji, a potegne ozgo ćeramida, ćok u glavu, pa ubi na mesto!” Pošle me u našu seosku bakalnicu, koja je bila odmah pred kućom, da kupim što za pet para, soli ili bibera, pa će mi usput dati savete mudre i oprezne: „Pazi niz ove basamake, i kad ideš, nemoj da zevaš nego gledaj pred noge. Sapleteš se, pa mož' da padneš na mestu mrtav!... Kod ovog Turčina (tako je zvala bakalina, koji je inače bio vrlo dobar čovek, samo zato što je naše svinje jurio motkom iz svoje avlije što mu riškaju baštu) pazi se, nemoj da ti dâ što da jedeš. Metne otrov neki, pa tek zakovrneš kao ćure.” Ma šta čovek radio, ili ne radio ništa, u svemu moja dobra pokojna strina mora naći neke opasnosti. Ako spavaš — hu! Ako piješ vodu — huuu!... Ako sediš — huuu, ako ideš, opet ono nesrećno i zloguko huuu!
Jedne nedelje pošao stric u crkvu.
— Huuu! — učini strina, s rukama pod pojasom.
— Šta ti je? — pita stric.
— Huuuuu! — beše njen odgovor.
— Valjda crkva nije rat, pa da mi tu hučeš i gledaš me kao da me ispraćaš na vešala, a ne u božji hram!
Strina nešto svojski gunđa, s rukama pod pojasom, gleda u strica pogledom punim zlokobne slutnje, gotovo očajno, pa, mesto odgovora, uzdahnu gorko i duboko.
— Šta ti je, jesi li ti luda žena?
— Može neki 'ajduk da iskoči iz šume, pa tek, samo krk nožem! — veli strina, zapinjući iz sve snage kad govori, a ipak šapatom. Tako je čudnovato ona uvek govorila. Bog da joj dušu prosti!
— Kakav 'ajduk usred bela dana kad u nas nije bilo 'ajduka ni noću, otkad ja znam za sebe?!
— Nije svaki dan Badnji dan... U'vate, odvuku u šumu, pa oderu kao jarca... Huuuu!
Stric se, siromah, baš se sećam kao da je juče bilo, prekrsti levom rukom, pa iziđe ljutito, a strina metnula ruke pod pojas, gleda za njim očajno, pogledom punim slutnje, pa tek zašišta na svoj način:
— Zakolju k'o jagnje!... Huuuu!
Jest, takva je bila moja pokojna, dobra i pametna strina. Sad, kad ovo pišem, kao da je gledam očima i čujem ono njeno zloslutno gunđanje.
Da je živa, jadnica, ona bi, na svaki način, s iskrenim očajanjem našla hiljadama opasnosti u ovoj mojoj priči: u svakoj rečenici, u svakoj reči, u svakom slovu. Čisto je čujem kako mi sluti zlo i gunđa za se svojim naročitim glasom:
— Huuuuu!... Dotrči džandar, pa u'apsi začas!
— Huuuuu! u'apsi začas — što rekla moja pokojna strina. Sećati se svojih pokojnih, milih i dragih, to je lepa stvar, i ja zaista zaslužujem u tom pogledu pohvalu, ali, na kraju krajeva, što rekao neko: kakve veze ima moja pokojna strina s ovom pričom?
Ako ćemo iskreno da govorimo, to se i ja čudim: kakve veze, do đavola, može imati moja strina i cela ova stvar? Kao što imaju veze Narodna skupština i Senat. Ali, eto tako, što se mora, mora, ko te, opet, pita šta ima veze i smisla. Bar kod nas je, hvala bogu, ako nigde na drugom mestu, pametan običaj da se sve radi naopačke, kako ne treba, bez smisla i pameti, pa kud bih ja onda mogao i pomišljati samo da u ovoj zemlji, gde je sve bez smisla, jedino ova moja priča ima, k'o bajagi, nekog smisla. The, kad nam je takva divna sudbina, onda — nek ide kako ide.
— Huuuuu! v što rekla strina.

Ali, kad se čovek bole razmisli (ako, to jest, uopšte ima ludi koji se i takvim opasnim športom bave), mora mojoj pokojnoj strini dati dublji značaj.
Zamislite, samo, kakva se meni budalaština uvrtela u glavu.
U mnogome mi cela ova naša „mila nam i napaćena zemlja” liči na moju pokojnu strinu.
U detinjstvu me je, pre škole, vaspitala sirota strina, i to, razume se, kao pametna žena, bez batina, a posle sam išao u školu, gde su, od osnovne škole pa do najviše, programi tako divni da ja i dan-danji verujem da je moja strina bila, jadnica, u Prosvetnom savetu i imala najjači uticaj. Dakle, škola je produžila vaspitanje isto onako kao i strina, samo malo savršenije, batinama.
Škola mi je, moram priznati, bila mnogo gora i teža od strine. Odmah, još s bukvarom, počeše pouke kako se treba vladati:
„Dobro dete ide iz škole pravo kući, mirno, nogu pred nogu, gleda preda se, a ne zvera levo i desno. Kad dođe kući, ostavi pažljivo svoje knjižice, poljubi starije u ruku, pa sedne na svoje mesto.”
„Kad polazi od kuće u školu, opet tako isto: ide mirno, nogu pred nogu, gleda preda se, i, čim dođe u školu, ostavi svoje knjižice i seda mirno na svoje mesto, a ručice opruži na klupi.”
Vidite đače: mirno, slabačko, desnom rukom drži knjižice, a levu priljubilo uz butinu; lice mu smireno, glava mu povijena zemlji (pun klasić znanjca), gleda s tolikom pažnjom preda se da već lišce dobiva smešan izraz; ide, to jest pomiče nožicama po jedan santimetar, ne zvera ni levo ni desno, iako mimo njega vrvi svet na sve strane. Nikakav predmet ne sme, niti može, privući njegovu pažnju. Tako idu i druga deca; puna ih ulica, ali jedno drugo i ne vide. Ulaze tako, upravo umile nečujno u školu, sedaju svako na svoje mesto, ispruže ručice i sede tako mirno i takvog izraza lica kao da ih je fotograf spremio za slikanje. Tu tuve svaku reč učiteljevu, i opet na isti način izmile iz škole. Eto, takvi bismo mi izgledali da smo bili sasvim dobra deca. Strini se ta pouka mnogo dopadala, ali mi nismo mogli potpuno po njoj da se upravljamo. Svaki je od nas grešio, ko manje ko više, i zbog toga je, u stvari dobar, učitelj kažnjavao kog manje kog više.
— Molim, gospodine, ovaj trčao putem!
— da kleči! — presudi učitelj.
— Molim, gospodine, ovaj gledao kroz prozor!
— da kleči!
— Molim, gospodine, ovaj se razgovarao!
Pljus šamar.
— Molim, gospodine, ovaj skakao!
— Bez ručka!
— Molim, gospodine, ovaj pevao!
Opet šamar.
— Molim, gospodine, ovaj igrao lopte!
— da stoji!
Ne samo što je naš stari, dobri učitelj bio tako pažljiv te je bodrim okom motrio da se predupredi svaki nesrećan slučaj koji bi se mogao desiti našom nesmotrenošću, već je uz njegove usmene šamare došla odmah i napismena, pametna lektira za mladež. Tu beše vazda: nekakav „Stručak” — uzbrao ga taj i taj, te „Kitica cveća” — nabrao je miloj deci taj i taj. Sve lepi naslovi i lepa poučna sadržina:
„Bilo jedno nestašno dete, pa se popelo na drvo i s drveta se omakne, padne i slomi nogu, i tako celog veka ostade bogalj.”
„Bilo jedno nevaljalo dete, nije slušalo savete, već je trčalo ulicom, pa se jako oznoji, dohvati ga hladan vetar, te nazebe i padne u postelju od teške bolesti. Njegova sirota mati je mnoge noći bdila nad njim i plakala. Posle dugog bolovanja dete umre i ucveli svoje dobre roditelje. Tako ne rade dobra deca.”
„Jedno, opet, nestašno dete šetalo po ulici, pa ga uhvati neka zverka i svega ga raščerupa.”
Posle svake pročitane poučne pričice učitelj nam objasni i protolkuje pouku.
— Šta smo sad čitali? — pita.
— Mi smo sad čitali kako je bilo neko nevaljalo dete, pa šetalo samo po ulici, a iskrsne neka zverka i dete raščerupa.
— Čemu nas uči ta priča?
— Ta nas priča uči kako ne treba šetati.
— Tako je.
— A kakvo je to dete što je šetalo?
— Ono je nevaljalo i opako dete.
— A šta rade dobra deca?
— dobra deca ne šetaju, pa ih vole roditelji i učitelj.
— Vrlo dobro!
„Bilo opet jedno dete, pa sedelo u sobi kraj prozora, ali drugo dete gađalo goluba kamenom iz svoje praćke, i ne pogodi ga. Golub odlete veselo, a kamen udari u prozor, razbije ga i pogodi ono prvo dete u oko, tako da mu oko iscuri i ostane doveka bez oka!”
— Kakvo je ono dete što je sedelo u sobi blizu prozora?
— Ono je nevaljalo i opako dete!
— Čemu nas uči priča?
— Priča nas uči da ne treba sedeti, jer to rade samo zla i nevaljala deca.
— A šta čine dobra deca?
— Dobra deca ne sede u sobi gde ima prozora!
Svaka se pričica tako lepo objasni i iz nje izvuče korisna pouka kako treba da se vladaju dobra i poslušna deca.
Dobra deca ne idu, ne trče, ne razgovaraju, ne penju se na drveće, ne jednu voće, ne piju hladnu vodu, ne izlaze u šumu, ne kupaju se, i — već ko će sve to nabrojati. Nakratko rečeno, bili smo preplavljeni takvim mudrim i korisnim poukama, te smo se svi utrkivali ko će biti nepomičniji. Manje-više, svi smo bili dobra i poslušna deca i slušali smo i pamtili savete svojih starijih.

 

http://beletristika.pisanija.com/2012/12/mrtvo-more.html