Преминула Тања Булатовић

[Милан Ракић]

У Београду је вечерас изненада преминула Тања Булатовић, српска књижевница, новинарка и преводилац.

 

Тања Булатовић  је рођена у Подгорици 10. фебруара 1964. године.

 

Студирала је енглески језик и књижевност на Универзитету у Никшићу и југословенске књижевности и општу књижевност на Филолошком факултету у Београду. Бавила се драматизацијама и радом на ТВ Подгорица. Једно време живела је у Лондону, али се вратила у земљу да би од 1992. до 1994. била ратни репортер из Хрватске и БиХ.

Поред свог прозног опуса, превела је са енглеског петнаестак књига, од којих су неке постале део баштине на српском језику. Реч је о делима Владимира Набокова, Нортропа Фраја, Тимоти Финдлија, Оскара Вајлда, Џејмса Џојса, Олдоуса Хакслија, В.Б.Јејтса. Приредила је и књигу о америчкој реп звезди Еминему.

Била је члан је УКС, Удружења књижевних преводилаца Србије и Удружења новинара Србије. Живела је Београду.

Написала је романе,

• Шаховски приручник за труднице, Студентски културни центар, Београд, 1996.
• Љубавници од трешњевог дрвета, „Принцип прес“, Београд, 2012.
• Године после, КЦ „Свети Сава“, Подгорица, 2000. (збирка приповедака)

 

и превела:

 

• Владимир Набоков, Огледи О Џојсу, Студентски културни центар, Београд, 1996.
• Жаклин Д. Вули, Фантазије, Едиција „Сепарати часописа Психологија у свету“, „Art press“, Београд, s.a.
• Нортроп Фрај, Јејтс и језик симболизма, НИП „Књижевна реч“, Београд, 1999.
• Нортроп Фрај, Песничка митологија, НИП „Књижевна реч“, Београд, 1999.
• Ен Бертлот, Краљ Артур : витештво и легенда, Студентски културни центар, Београд, 1999.
• Еминем, приредила, превела и објавила Т. Булатовић, Београд, 2003.
• Роберт Гревс, Краљ Исус, „Алнари“, Београд, 2003.
• Х. К. Бакхру, Природно лечење, „МС-ЛАР“, Београд, 2004.
• Тимоти Финдли, Пилгрим, „Алнари“ и „Alba Graeca“, Београд, 2004.
• Владимир Набоков, Уликс - есеј о Џојсу, „ННК Интернационал“, Београд, 2004.
• Олдоус Хаксли, Олдоус Хаксли, гајење вечности, „Аркадија“, Београд, 2005.
• Оскар Вајлд, Писма из затвора; De Profundis; Саломе, „ННК Интернационал“, Београд, 2006. Са енглеског: Т. Булатовић, са француског: Јасна Митић
• Владимир Набоков, Есеји 1, „ННК Интернационал“, Београд, 2006. (теме: Марсел Пруст, Франц Кафка)
• Владимир Набоков, Есеји 2, „ННК Интернационал“, Београд, 2006. (теме: Џејн Остин, Чарлс Дикенс)

 

Нека је Господ помилује и усели у Царство Небеско

[Милан Ракић]

Ево једне њене приповетке из збирке "Године после"...

 

У орману

 

 

Максова омиљена реченица била је Све су нас лагали. Бар тако мислим. Барем ју је тог дана најчешће употребљавао. Али, откуд бих ја то, уосталом, знала? Нисмо се дуго познавали – свега један дан и половину следеће ноћи. Седео је на седишту до мог у хладном, полухаварисаном аутобусу, натопљеном влагом и нафтним испарењима, блед, мршав и некако узрујан. У аутобусу се пушило, јело, пило, певало и псовало; он је сваки час палио цигарету, пушио је до пола филтера, а онда нервозним трзајима стопала гасио испод свог седишта. Затим би дуго кашљао, стављао руку на уста и груди, и палио нову.

Аутобус је неодољиво мирисао на рат.

Он би, с времена на време, између две цигарете, скренуо поглед са стакла, замагљеног мразом и дуванским димом, погледао равно, укочено, стакласто испред себе и казао: ‘‘Све су нас лагали’‘. Изгледао је, у својој сивој, вуненој јакни и подераним ципелама на ногама, малчице разбарушене косе, и с бледоцрвеним флекама на образима, као да је управо, грозничаво и у журби, ишетао из једног од романа Ф. М. Достојевског и ушао у мој аутобус. Изгледао је као неко ко пати од тек зачете сушице и галопирајуће неурозе.

Чинило се да данима већ путујемо и да никада и никуда нећемо стићи у том претрпаном аутобусу без грејања, који је поскакивао, кашљуцао и јечао, затим би се једноставно, као и младић до мене, загледао у цесту испред себе, умртвио на месту и јогунасто остајао у том положају по пар сати.

Он ме је повремено нудио цигаретом, ја њега сендвичима. Пушили смо, споро жвакали хлеб и мортаделу, и све више се примицали једно другом, покушавајући да се загрејемо.

– Јеси ли крштена? – пита ме изненада.

– Јесам – кажем, напола затворених очију.

– Ја нисам… Имам времена да направим још који гријех.

Насмејала сам се и казала да није у реду да прави такве погодбе с Богом.

– О, схватиће Он… Разумјеће. Бог је с мојом породицом био веома стрпљив.

Затим се загледао у своје ципеле и гомилу опушака испод седишта. Мени се спавало, вртела сам се на седишту покушавајући да пронађем положај у ком бих најмање осећала хладноћу и утрнуле, прозебле ноге. Он је дуго кашљао. Затим је извадио ментол бонбону, ставио ју је у уста и смирио се.

– Брат ми је погинуо на почетку рата… А дјевојку су ми заклали. Заправо, прво су је силовали, затим су јој зарезали вене на рукама и иза кољена, сваку по мало, да не би могла да се креће, и оставили је да полако умре… Чуо сам да је умирала три дана.

Нисам знала шта да му кажем и ћутала сам.

– А, теби, је ли теби неко погинуо?

Опет ме је понудио цигаретом. Узела сам и запалила је. Отворила сам очи и кроз стакло погледала у снег који се цаклио на полегнутим гранама тамних четинара уз сам асфалт.

– Не – рекла сам. – Нико мој није погинуо… осим двадесетак пријатеља… да, они су погинули.

Онда смо спавали. Или смо покушавали да спавамо.

Наравно, постојало је то време кад нисмо могли ни да претпоставимо. Да замислимо толико сахрана. Пре тога видели бисмо, рецимо, мртву бабу. Родитељи су нас склањали у страну, слали код комшија на спавање. Комшије су нас тада пазиле, угађале нам, дозвољавале да гледамо телевизију до касно у ноћ, доносиле нам слаткише и млеко с какаом, причале нам извештачене шале громогласно се смејући, терајући смрт далеко од нас. Смрт се морала неутралисати ушећереним млеком, доминама и кокицама. Човече, не љути се. Свакако, постојало је то време кад смо се радовали сахранама. Оне су мирисале на слатко од шљива и дозвољене несташлуке. Сахране су тада имале сладак укус… Како смо, уопште, могли да претпоставимо? Мера испољене благости којом су нас некада чували од смрти била је једнака мери прикривене окрутности којом су нас касније гурнули равно у њен загрљај.

Аутобус је још увек стајао на истом месту. Сумрак се навлачио и затамњивао снег. Четинари су нас надвисивали, бацајући издужене, извитоперене сенке по снегу и аутобусу. Наслонила сам главу на његово раме. Он је из џепа своје вунене јакне извадио нову паклицу цигарета и ставио нам по једну у уста. Ватра од упаљача накратко му је осветлила лице, које се полако губило у тами. Изгледао је другачије него по дану.

– Имаш ли представу колико смо цигарета попушили од јутрос? – питам га.

– Немам појма – он слеже раменима. – Ја сам, уосталом, тек недавно пропушио.

Насмејала сам се и још више приљубила главу уз њега. Осећала сам се како ме од хладноће, која ми је продирала у уши, хвата блага вртоглавица.

– Заиста – каже он. – Почео сам да пушим прије неколико мјесеци… Ја сам био оно што родитељи зову узорним младићем. Тражили су од мене да не пушим – и нисам пушио. Тражили су да одем у војску – и отишао сам. Тражили су да завршим факултет – и завршио сам… Урадио сам све… – глас му се полако губи.

– После су ме спаковали у орман. Као постељину… и оставили унутра двије године.

Ја сам помало дремљива и чини ми се као да његов глас допире с велике удаљености.

– Кад су те спаковали у орман? – питам га шапатом.

– У априлу ’92. Кад је почео рат у Босни.

– А где се налазио тај орман? – осећам како ми глас постаје све тиши и тиши.

– У Сарајеву, на Али-пашином пољу, у спаваћој соби мојих родитеља.

– Како је мирисао? – мој глас је једва чујан. – Какав му је био укус?

Осећам његове усне поред десног ока.

– Мирисао је на нафталин – сада и он шапуће. – А, укус… Имао је укус мртвачког сандука.

 

* * *

 

Максов отац је био ратно сироче. Одгајан је у сиротишту, али је ретко, готово никада, причао о томе. Све што је Макс знао било је да отац не воли сланину, јер су у сиротишту годинама јели само убуђалу, белу, црвљиву сланину, и он је као дете о сиротиштима увек размишљао само на тај начин: као о местима где нема виршли и паштете, бутера и џема, и где неки строги васпитачи терају његовог јадног оца да једе сланину по којој гамижу црви.

– Никада није причао о томе. Кад бих га питао, одмахивао је руком и говориоТо је прошло. Увијек је све било прошло. Дјед и баба су били прошли. Читава његова фамилија је била прошла… Све су нас лагали.

– Не, нису – кажем. – Само су ћутали. Уплашено ћутали.

Као дете, волео је да их замишља, те прошле људе, свога деда и бабу, деда-стрица и баба-стрину, њихову децу, сву ту гомилу предака и својте без лица, волео је пред спавање да их замишља како херојски гину као млади партизани испред немачког бункера, који су управо уништили. А, касније, касније када је одрастао, касније више није о њима мислио. Отац му је рекао истину тек кад је Макс одбио да уђе у орман.

– Двије године сам провео кријући се у том орману, као нека идиотска српска Ана Франк, без дневника. Ту сам јео, спавао, ноктима резбарио црвоточно дрво… Понекад сам и пишао унутра. Толики боравак у орману учини да се више не плашиш смрти, потире се првобитни разлог због ког си унутра ушао; послије се напросто осјећаш као инсект, мољац, као да ће те заправо тај мирис нафталина докрајчити.

– Брата су одвели одмах на почетку рата, мобилисали су га и послали да копа ровове. Брат није ни знао да је Србин док му муслимани нису рекли. Погинуо је после три дана, сахрањујући неке људе на голој ледини, са стражње стране једне куће у Храсници, и једноставно је гурнут унутра, у већ ископану раку, с другим лешевима.

Отац је онда њега угурао у орман. Заједно са причом о својој породици,прошлим људима, које су муслимани у прошлом рату заклали и побацали у једну јаму у Херцеговини. Убацио му је у орман и сећање на дане које је провео затрапљен у кромпиру, једући жив кромпир и чекајући да га пронађу, закољу или чекићем сурвају у јаму. Од сировог кромпира добио је високу температуру, пао у грозницу и никада није сазнао ко га је спасао.

– Претпостављам да је морао да се деси још један рат, и да ја дочекам орман свог живота, да бих уопште знао ко сам – каже Макс.

Оца су, затим, одвели у затвор, у касарну ‘‘Виктор Бубањ’‘. Држали су га тамо осам месеци. Питали су га где му је други син, зашто увече пали светло и наводи Србима циљеве, зар га није стид што је Србин, где му је оружје које је сакрио, зашто увече гледа српску телевизију, зашто је слушао четничке песме, комшије су га чуле да их слуша, псовали му Бога каурског, терали га сто пута на дан да напише да се стиди што је Србин, Стидим се што сам Србин, Стидим се што сам Србин, Стидим се што сам Србин…; батинама му одбили један бубрег, и сада му се тај бубрег, сасушен, клацка унутра попут кликера капиталца, сувишан и беспотребан, сломили му десну руку, отањили га за осамнаест килограма и – пустили кући.

– У вилици су му преостала само два зуба, али ипак успијева да сажваће бијелу, сирову сланину коју добија као хуманитарну помоћ од неких адвентиста – Максу се очи наизменично пале и гасе, као светла на аутомобилу.

– Мајка је углавном плакала. Када би комшије, муслимани, дошли, слушао бих, притајен, из ормана, како се ушмркује и брише рукавом сузе, престаје да плаче и на силу и извјештачено се смије, слушао бих како разговара са њима, понавља њихове реченице Само да се заврши рат, па да живимо к‘о прије; Важно је да смо ми овако сложни и да се помажемо; а затим им помаже да изнесу из стана наш видео-рекордер, наш соковник и блендер, наших последњих килограм кромпира, и последњи џак дрва, наш музички стуб и нашу пеглу, и даску за пеглање, и завјесе и сервис за ручавање. Нека, нека, само ви узмите, не треба то мени уопште.

– Научио сам да не кијам, да не кашљем, да не шмрцам, чак и кад сам био прехлађен, научио сам да спавам сједећи, да јаучем без гласа. Научио сам да не спавам. Да не постојим.

На свој двадесет пети рођендан изашао је из ормана, зграбио оца за омлитавелу, наборану и испијену гушу, стегнуо га из све снаге и крикнуо: ‘‘Зашто?! Зашто ми никад ништа ниси рекао? Зашто сте нас лагали? Зашто сте ћутали? Како сте могли да ћутите? Зар никада нисте помислили на нас – на своју дјецу!?… Зашто сте нам ово урадили?’‘

У аутобусу је неко дете без престанка плакало. Чуо се шапат и опомене његове мајке, безуспешно је покушавала да га умири. Напољу је шофер, подвучен под аутобус, псовао на сав глас.

Ушушкана поред Макса, лелујала сам пределима између сна и јаве, плутала сам по месечини што се разливала, хладним и сребрнкастим сјајем по мојим рукама и прозеблим прстима, у мислима хватала звезде, а затим се претакала у огромно тамно светлуцаво пространство над собом, осећајући како ме тај црни свод упија у себе. Бол ме је била оковала. Бол је била закрилила цело једно небо надамном и све звезде, које су сада скривене од мене, и само понекад бљесну, а онда поново нестану, изгубе се тамо где су дотад биле. Макс ми је узео руке, ставио испод своје јакне и грејао их. Након свега, нисмо имали више коме да се обратимо, кога да питамо, на кога да се ослонимо. Након свега, нисмо им више могли веровати. Били смо препуштени сами себи, свом трагању за одговорима, насумичном куцању на било која врата, надајући се да ће се бар једна отворити. Након свега, још смо једино у незнанце могли имати поверења.

Ћутала сам, умирена у његовом загрљају. Дете је престало да плаче. Шофер је ушао, бесно нас погледао, и још бесније покренуо аутобус. Макс ме је миловао по коси и ја сам коначно заспала.

Кад сам отворила очи, видела сам да пуши и гледа кроз стакло. Полако се раздањивало. У даљини се назирао Београд. Протрљала сам очи и затражила му цигарету.

– Како си, уопште, изашао из тог ормана? – питам га.

Осмехнуо се.

– Једноставно – препливао сам Миљацку, прошао два минска поља, њихово и наше, склањао се од ватре с обје стране… једноставно, заиста. Није то ништа. Није то орман. То је само вода, хладан ваздух и ватра. Ништа друго.

Чинило се да му пригушена јутарња светлост и ноћ без сна појачавају бледоцрвене флеке на образима и грозничав сјај у очима.

– Скоро смо стигли – говори, док ми припаљује цигарету. – Остајеш ли у Београду?

– Не – одговарам. – Дошла сам само на сахрану пријатељу… А ти?

– Идем да се крстим – каже кратко.

Онда ћутимо, све до станице.

На перону ми помаже око невеликог пртљага. Ја га љубим у образ, и опет помишљам како необично, чудно, скоро нестварно изгледа ту, поред аутобуса, разбарушене косе, упаљених очију, у вуненој јакни и подераним ципелама, и чини ми се да ће нестати у следећем тренутку, да ће се сваког часа појавити Достојевски и вратити га, залуталог, у неки свој роман.

– Верујеш ли у Бога? – питам га на растанку.

– Да – казао је. – Вјерујем. Зар би могли да будемо овако кажњени, када не би било Бога?

– Заиста – одговорила сам. – Заиста.

 

Извор

[nana]

 

Нека је Господ помилује и усели у Царство Небеско

Бог да опрости и да покој души њеној.