Одликован Хрват који је спасао српско црквено благо

[Ромејац]

Ивана Хитија, некадашњег помоћника заповедника оперативне зоне Бјеловар Хрватске Војске, одликовао патријарх Иринеј

Патријарх Иринеј додељује признање Ивану Хитију

 

Прошло је нешто више од 20 година од тог хладног јануара 1992. године. Професор Иван Хити из Вараждина, тада на дужности помоћника заповедника оперативне зоне Бјеловар, ушао је у Пакрац и видео оштећену српску цркву и Владичански двор. Књижно и уметничко благо Српске православне цркве (СПЦ) лежало је разбацано у дворишту. Снег је падао на старе књиге и слике, већ посуте камењем, циглама и прашином. 

– И црква је била минирана. Али када сам погледао прекрасне књиге и уметничке слике около и у цркви, заборавио сам на опасност и ушао унутра – каже Иван Хити (66), сећајући се тог догађаја.

Први пут говори о операцији спасавања црквеног блага СПЦ из Пакраца, којом је лично командовао, због чега је касније у свом Вараждину доживео голготу: наредних 16 година, све до пензије, нигде није могао да се запосли, иако је Хрватска, заправо, требало да се поноси са њим. Његов подвиг ипак није остао непримећен: прекјуче му је патријарх Иринеј уручио орден Светог цара Константина у београдској Патријаршији.    

Хити је дошао у Београд, примио једно од највиших одликовања Српске православне цркве, а потом се вратио у Вараждин. Професор гимназије и струковних школа, био је и државни службеник у граду за просвету и културу када је избио рат.

– Тај несрећни рат ја зовем „грађански”, иако га овде зову „домовински”. Мене су мобилисали и поставили на дужност помоћникаоперативне зоне која је покривала територију од Вировитице, Пакраца, Дарувара, Бјеловара…Свега 45 дана сам био у том рату, јер су ме отерали – прича Хити.  

Пре одласка у војску, сматрао је да свака јединица под његовом командом мора да има изводе из Женевске конвенције.

– Ни са једне стране, ни хрватске ни српске, није се водило рачуна о тим женевским прописима. Када сам видео та разбацана уметничка дела, сетио сам се чувене Келтске катедрале у Немачкој, која је за време Другог светског рата била практично неоштећена, иако је Келн био готово разорен савезничким бомбардовањем – каже наш саговорник.  

Одмах је натерао своје бивше ученике из Вараждинске бригаде да му се закуну да се ништа неће десити са црквеним благом, док он не реши шта да учини са драгоценостима – историјским црквеним списима и сликама. 

– Вратио сам се у Бјеловар и поднео извештај свом заповеднику оперативне зоне пуковнику Јерзечићу. Он је устао од стола и рекао ми да има пречих послова и брига од спасавања блага СПЦ. Причао је да има рањеника, избеглица и заробљеника. Ја сам му рекаода уз све то – треба спасавати и уметничко благо СПЦ, јер оно припада целом свету. Пуковник ми више није рекао ни речи. Телефоном сам позвао Свеучилишну библиотеку у Загребу и објаснио им проблем. Прихватили су моје аргументе и двоје људи је одмах стигло у Бјеловар. Заједно смо пошли за Пакрац. Нисмо имали возило за транспорт, па сам ангажовао војне и цивилне камионе. Моји момци из бригаде су скупљали списе по улици и двориштима и утоваривали у камионе – прича професор о операцији која је трајала неколико дана.

Неколико камиона превезлоједрагоцености СПЦ у Универзитетску библиотеку у Загребу. После недељу дана, Хити је позвао тадашњег директора библиотеке,како би добио писмену потврду да се благо налази тамо.

– И данас поседујем тај документ. Фотокопију тог документа сам послао и патријарху Павлу поштом, али никада нисам сазнао да ли је он то писмо добио – говори Иван Хити о догађајима који су потом уследили.    

Одмах је истеран из хрватске војке, проглашен за издајника.  

– Речено ми је да такву особу која радије спасава уметничке књиге и културна добра, уместо дасе ухвати пушке, они не требају. Ја сам им рекао да се у ратуне бори само оружјем, већ и пушком, пером, добрим делима. Вратио сам се у Вараждин, на радно место шефа за просвету, културу, спорт и техничку културу града. Али, градоначелник и остали у тадашњем извршном већу града суми рекли: „Професоре, таква будаланам не треба овде” – без трунке горчине прича скромни професор.  

Прехрањивао је породицу радећи на грађевини, орао је и копао. Највише га је заболело, признаје, што муњегова Хрватсканије захвалила за подвиг који је учинио. Заболело га је и то што је чекао две деценије да његов људски гест ико примети.

--------------------------------------------------------------------

Нисам спасао српско, већ људско благо

– Видим да сам патријарху Иринеју био посебно драг, јер сам ваљда једини Хрват који је примио то одличје – каже професор Хити.

Док је то говорио, његова супруга се расплакала.  

– Нико ме није питао у Вараждину имамо ли шта јести, да ли сам гладан...Вређали су ме иговорили: „Ти си спасавао српско благо.” Ја сам им говорио: „Нисам спасавао српско, већ људско и светско благо” – прича добитник признања СПЦ.

 

Извор

[marko121288]

Свака му част....

[Срђан Ранђеловић]

Србија се поноси Иваном Хитијем

 

 

 

 

Због херојског дела, на предлог Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве доделио је Ивану Хитију високо одликовање СПЦ – Орден Светог цара Константина. Он је први Хрват кога је одликовао српски Патријарх.

 

О великој голготи Славонске епархије у Другом светском рату и рату деведесетих година прошлог века речито говори студија Слободана Милеуснића „Духовни геноцид 1991–95*97*“, у којој је направљен преглед порушених, оштећених и обесвећених цркава, манастира и других црквених објеката у рату. На подручју Пакрачке епархије у Другом светском рату уништене су 54 цркве, а 21 је оштећена. У поратном периоду комунистички режим, потпомогнут притајеним националистичким снагама, онемогућавао је и спречавао обнову и заштиту српских цркава, манастира и књижница. Тако је део тог опљачканог црквено–уметничког и другог историјског блага Епархије пакрачке враћен из Загреба тек 1985. године. У поводу обележавања 300-годишњице Велике сеобе Срба обновљена је и отворена 1990. стара Епископска књижница у Пакрацу, једна од највреднијих националних целина и ризница у Српској Цркви. Ову стару библиотеку основао је још Патријарх Арсеније III Чарнојевић, а сваки пакрачки, односно славонски Епископ остављао је своју библиотеку овој централној епархијској књигохранилници. Књижница је отворена захваљујући стручњацима Народне библиотеке Србије који су боравили у Пакрацу и за три године средили фонд и израдили каталог.

После само две године почиње крвав грађански рат и потомци црквенорушитеља из Другог светског рата поново су срушили 39 цркава а 41 знатно оштетили у Пакрачкој епархији. Епископска резиденција у Пакрацу, једно од најстаријих барокних здања из 1732. је опљачкана, гранатирана и демолирана. Саборни храм је минирала хрватска војска и том приликом је изгорео иконостас и други црквено–уметнички предмети. Пред православни Божић 1996. миниран је, унутар рушевина храма, гроб блаженопочившег пакрачког Епископа Емилијана. У Пакрацу је ван ратних дејстава спаљено преко 80% црквених здања и уништено и покрадено преко 7.000 икона. Скрнављење и демолирање храмова је вршено разбијањем Часне трпезе, а иконе са иконостаса су избодене или спаљене, како би се српски православни народ поред затирања и духовно повредио. У овом духовном геноциду над српским народом, његовом културом и цивилизацијским тековинама нестале су бројне иконе и друге црквене драгоцености из ризнице старе Пакрачке епархије. Део стародревних књига је опљачкан и продаје се широм бивше Југославије и Европе. Намера је била смишљена – требало је уништити аутентична сведочанства и духовно памћење српског народа на овим просторима. Током 1991–1993. године у Владичанском двору је био смештен Штаб Министарства унутарњих послова Републике Хрватске.

А управо обновљена Епископска књижница је делимично спасена захваљујући Хрвату Ивану Хитију, професору из Вараждина, који је 1992. на своју руку покупио разбацане књиге ове највредније националне библиотеке, које су лежале по порти после гранатирања и пљачке, и однео их у Загреб. Због овог херојског дела, на предлог Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве доделио му је високо одликовање СПЦ – Орден Светог цара Константина. Он је први Хрват кога је одликовао српски Патријарх.

Рођен је 1946.године у селу Шпишић, Буковица поред града Вировитице у Хрватској. Сећа се да је у време детињства у селима Гаково, Ператовица, Шпишић и Буковица живело пуно породица православне вере са којима су се његови родитељи дружили и међусобно посећивали верска богослужења – одлазили једни другима на мисе и литургије. После основне школе одлази из села у Загреб јер га ниједна средња школа у Вировитици није хтела примити. Разлог – у време Другог светског рата отац му је био домобран, а не партизан. Завршио је у Ријеци два факултета, машинство и педагогију, оженио са Аницом. Живи у Срачинцу крај Вараждина. Био је двадесет година професор у средњим школама. Као добровољац се пријавио у Хрватску војску где се посветио бризи за мртве и рањене, а својим новцем је куповао и храну за избеглице. Оба сина су факултетски образована. Емил живи у Канади а Јулијан је, после уручивања Ордена Светога цара Константина његовом оцу, остао без посла у Загребу.

ОТКАЗ ХРВАТСКОМ ИЗДАЈНИКУ

 

Шта за Вас значи Орден цара Константина који Вам је уручио српски Патријарх Иринеј?

 

– Орден Светога цара Константина уручио ми је 19. фебруара лично српски Патријарх Иринеј за испољене хришћанске и људске вредности показане кроз личну жртву и велики допринос у спашавању библиотеке и ризнице Епархије славонске. Додељени орден је на понос мени, мојој породици, мојим пријатељима у Хрватској и Србији, али и многим незнаним људима који су ми честитали путем интернета, поштом, телефоном. Они други, злонамерни људи којих је увек било и биће, нису вредни помена.

 

Како је ту вест примила Ваша породица, а како хрватска јавност?

 

– Не верујем да је било иједног дневног листа који није објавио информацију о том лепом и хвале вредном гесту Српске Православне Цркве, са или без интервјуа са мном. Вест је објавила и Хрватска телевизија. Моја супруга Аница је лично присуствовала том свечаном чину. Син Емил из Канаде и његова супруга Мирела послали су ми велику честитку уз речи „Поносимо се тобом, следићемо твој пример!“ Мирела је, узгред да напоменем, Српкиња. Син Јулијан ме је загрлио и расплакао се уз речи „Најзад се и тебе неко сетио за сву ону патњу коју си због хвале вредних поступка проживео!“ Јулијан тада још није знао да ће недељу дана касније и он добити отказ на радном месту.

 

Да ли сте знали док сте спашавали пакрачку библиотеку и српско црквено–уметничко благо, колико је оно драгоцено српском народу?

 

– Нисам знао. У мом сећању је страшна слика Немаца који су тридесетих година прошлог века поносно палили књиге. Немачка армада је почетком Другог светског рата спалила Националну библиотеку у Београду. Све време сам мислио о томе да када уништиш неко уметничко дело, више га никада нико неће моћи створити поново. Током људске историје много је књига и уметничких дела неповратно уништено само зато што можда неко није знао читати или ценити туђе.

 

Владичански двор је био миниран и у рушевном стању. Да ли сте се плашили, откуда Вам таква храброст? Зашто сте ризиковали живот да спасете културно и духовно благо Срба?

 

– На брифингу касно увече у Бјеловару заповедник VI зборног подручја, пуковник Јерзечић, ми је гурнуо папир преко стола и заповедио: „У Пакрацу се још налази део 104. вараждинске бригаде – са њима организујте да се сутра зграда Владичанског двора спали! Пазите, вероватно је минирана!“ Питао сам се – зашто уништити, зар није било доста несреће, ја то не желим, ја то не дозвољавам, то је уметничко благо. Ујутро сам дошао сам у Пакрац у коме је већина мојих бивших ученика држала страже. Врата православне цркве су била одбачена од експлозије, са безброј ситнијих оштећења од метака, Владичански двор у рушевини, а по разбацаним књигама и иконама у дворишту је падао ситни снег. И кућа може бити рањена. Упркос довикивању бивших ученика: „Професоре, изгубићете главу, унутра су мине, то је српско“, ушао сам и видео предивне књиге и иконе. Тражио сам од пуковника да организује акцију спашавања, али је он рекао да има пречих послова. Као велики љубитељ уметности и књижевности одлучио сам да урадим приватну акцију спашавања. Користећи се војним чином, ангажовао сам неколико војних и цивилних возила, моје бивше ученике из Вараждинске бригаде и добио два сарадника Националне свеучилишне библиотеке из Загреба. За два дана смо сакупили књиге и иконе по улицама и двориштима, утоварили у три камиона и превезли у Универзитетску библиотеку у Загребу. Добио сам писмену потврду да се благо тамо налази. И данас поседујем тај документ чију сам фотокопију послао Патријарху Павлу поштом, али никада нисам сазнао да ли је он то писмо добио. Искористио сам ту прилику и одвезао и књиге из Градске библиотеке Пакраца која је била у рушевном стању у библиотеку Бјеловар. Када је све било готово после пет дана поднео сам извештај. Јерзечић ми је љутито одговорио да сам одбио наређење да спалим Владичански двор и да за мене више ту нема места јер сам издајник. Могу да бирам између повратка кући или босанског фронта. Назвао сам супругу и она је била јасна: „Твоје кости по Босни нећу тражити. Врати се кући, како смо до сада живели, живећемо одсад.“ У градској управи где сам радио на месту шефа одсека за просвету, културу, спорт и техничку културу сачекао ме је отказ зато што сам помагао непријатељу. Никога није интересовао одговор – „Ја сам се само придражавао Женевске конвенције“.

ИДИ КОД СРБА ДА РАДИШ

 

Да ли сте били мобилизирани или сте у рат отишли као добровољац?

 

– Када рат траје истина и правда утихну. У рат сам пошао својом вољом, помало романтично. Супруга ми се ругала –погледај, комшија је у рату! У Народној одбрани су ме одбили јер им интелектуалци не требају, кажу: „У рату само праве проблеме.“ Одбили су ме као волонтера и у Црвеном крсту. Заповедник оперативне зоне Бјеловара пуковник Јерзечић ме је прихватио да будем његов помоћник за психолошко–планско деловање. На ратиште сам кренуо са фотокопираним изводима из Женевске конвенције о ратним правима. Ставио сам их на сто и одлучно рекао Јерзечићу да ћу се придржавати свих тачака те конвенције, што очекујем и од њега. Које су тачке, пита. Прочитам – не убијајте заробљене војнике, рањене сакупите с бојишта и однесите их на медицинску негу, цивиле штитите од малтретирања, не крадите имовину цивила, не рушите културне објекте, споменике, музеје. Рекао је бесно да је то глупост. Задржао ме је укупно 45 дана, док нисам спасао уметничко благо из Пакраца.

 

Да ли су књиге које сте однели у Универзитетску библиотеку у Загребу пописане, када ће бити враћене у Пакрац?

 

– Нисам то успео да сазнам јер немам овлашћења. Када човек спаси некоме или нечему живот, тада треба целог живота да брине о томе. Тако сам и ја у више прилика писао Министарству културе Хрватске и молио за обнову Владичанског двора и цркве. Двор се на моје задовољство обнавља, додуше споро. Остало је мало Срба православне вере, тако да се доводи у питање обнова цркве. Сигуран сам да неће проћи много времена када ће се уметничко благо трајно вратити из Загреба у Пакрац. Надам се да ћу бити позван да присуствујем том чину.

 

Шта сте све доживели после рата Ви и Ваша деца и супруга због спасавања српског духовног блага? Српска штампа пише да сте добили отказ, да сте радили 16 година до пензије на грађевини, орали и копали јер нико није хтео да Вас запосли, да сте добили и батине. Шта је од тога истина?

 

– Све је истина! Најтеже је било деци и супрузи јер сам био без посла, а они повремено питају – А шта ти је то требало?! Мени ништа није тешко да радим јер сам сељачко дете. Вређали су ме и говорили – спашавао си српско благо, сада иди код Срба да радиш, а ја сам им говорио да сам спашавао људско и светско благо.

НАДА У СУЖИВОТ

 

Зашто Ваши сународници нису разумели овај хумани гест?

 

– Зато јер су били заслепљени мржњом коју су највише сејали мас–медији. Највише ме је заболело што ми прво моја Хрватска није захвалила за овај подвиг, једино је српски Патријарх препознао вредности мог чина.

 

Да ли бисте урадили исто?

 

– Када све саберем колико смо моја породица и ја пропатили, када ми син у сузама каже: „Због тебе сам добио отказ“, када је због наведених разлога моја пензија мала, када знам да су и Исуса разапели само зато јер је људима помагао и чинио добро, због свега тога добро бих размислио да ли би урадио то исто поново.

 

Колико сте поштовања Женевске ратне конвенције видели на ратишту?

 

– Колико је мени познато с обе стране мало или ништа. У Хрватском ратном заповедништву нико није имао факултет. Мобилизоване војнике нису психофизички прегледали лекари и психолози, нису вежбали, нити их је ико учио о ратним конвенцијама. Када сам доживео 1991. на саму Нову годину да ме моји бивши ђаци из Вараждинске бригаде избезумљено клечећи моле за помоћ држећи у рукама слике својих најмилих: „Професоре, спасите нас“, шта рећи осим да је то био братоубилачки рат, непотребна кланица невиних људи. Али и злих људи који узму оружје и правду у своје руке, такви се нађу и данас. Сећам се када сам почетком 1992. у Грубишном пољу апеловао да се спашавају сва деца и сви рањени, лекар који ме је подсећао на Менгелеа ми је одбрусио – Хити, будеш ли писнуо још једну реч, нећеш доћи до Бјеловара! Боже, не поновило се!

 

Колико је било Ваших сународника који су помагали српском народу, о којима не знамо готово ништа?

 

– Мојих суграђана није било. У другим местима верујем да је било, не знам. О томе би требало истраживати. Нека Бог помогне онима који на овој земљи налазе утеху да живе заједно једни са другима. У сваком народу има природне лепоте која ствара уметничка дела непоновљиве лепоте и вредности која ће кад тад испливати на површину ако им се пружи шанса. То је нада у суживот сутра за коју се треба ухватити. Морамо деци и породици оставити поруку да смо постојали. Од када сам добио орден од Патријарха Иринеја, сви се питају – ко је тај фамозни Хити? Од хрватске владе, Јосиповића или министра културе нисам добио ни један редак захвалности. Још увек је у главама људи који су на власти страх и ограничење.

 

————————————–

 

Вратити фонд Епископске књижнице из Загреба.

Каталоге библиотеке Епархије славонске пописали су стручњаци Народне библиотеке Србије и ондашњи Епископ Лукијан 1990. године и предали их нашој и светској духовној јавности на основу чега знамо шта је све садржала библиотека. Епископ славонски Лукијан је позвао истовремено и стручњаке Националне свеучилишне библиотеке из Загреба за помоћ, али је позив остао без одговора. Каталози су штампани под насловом „Српске рукописне и штампане књиге у Славонији од XV до XVIII века“ (овим каталогом се обележио велики јубилеј тристагодишњице сеобе из 1690.) и „Листови и часописи: каталог“. У фондовима Епископске књижнице у Пакрацу, поред осталих рукописа, било је 112 србуља, највише чуваних и сачуваних у једној српској библиотеци, што чини њену највећу вредност. Рукописне србуље славонских библиотека су споменици српске писмености, литургијске православне српске књижевности и српске преводне књижевности. Библиотека која је делом опљачкана, а делом се још налази у Загребу, садржи књиге које упечатљиво говоре о богатству духа и висини теолошке и философске мисли Срба у Славонији. У Сектору за заштиту културног наслеђа Министарства културе РС су нам рекли да је захтев за повраћајем културних добара у надлежности СПЦ и да Међудржавна комисија за повраћај културних добара заседа само када је међудржавни повраћај, а ово то није?! У секретаријату Владике Саве добили смо информацију да је мали део књига враћен и да се налази у Митрополији у Загребу, јер Епископски двор у Пакрацу није обновљен. Нису имали податак да постоји Каталог библиотеке Епархије славонске. Каталог који су урадили стручњаци НБС је једино сведочанство о вредности ове библиотеке и валидан документ за њено враћање из Загреба.