Прокло Дијадох ( Πρόκλος ὁ Διάδοχος ) - Химне

[Лазар Нешић]

ХИМНА АПОЛОНУ

 

Бесмртна песма је чији увод фрулом славим
За благости пуног пријатеља, а умилнијим од меда
Звуцима откивам славопев благозвучне китаре
под златног трзала пребирањем.
Призивам такође и Музе нека учине склад гласова чујни
Разноликост што ће казаног да прате заносом складним,
Не би ли устројиле хор у част Еакиде, и где позвани
Заносима бесмртним и хомеровским певањима биће.
Него, крени свештени хоре Муза, запојмо нашу песму
Заједничким надахнућем ујединимо од свих топлији пев.
Ја сам између вас, ја Фојб са бујном косом;
Демон, претходно човек бивши, али сад који судбу
Божанскију прибавља, откад си прекинуо окове нужности
то веже људе, далеко од хуке што јечи из удова твојих.
Бацио си се духом и запливао ка ивици
Таласима окупане обале, журно да удариш свој правац,
По веома вијугавом путу, далеко од зликовачког народа
то прати чисте душе благосавијену путању,
Тамо где унаоколо сија Божје светло, тамо Правда
У једној чистој средини од зла што правичност презре.
Чак и онда када си скакао да избегнеш грки талас
Крвожедног живота и мучним ковитлацима узнемирен
Усред метежа и непредвидиве гужве затечен,
Често ти се боравак блажених јавља као циљ сасвим близак,
Често зраци твог ума који су дали да се изнесу
Као сопствени полети на дугометне стазе
Кроз правилне кругове једног божанског пута
Бесмртни су их уздигли да их на прави пут успну.
И они су ти дали један густ зрак светлости
Да би ти очи уживале у призору након велике таме.
Чак ни лаки сан није ти отежао капке,
Али када си подигао тешки засун од магле
Што капке ти је затварао, својим си очима видео, у вртлоге однет,
Многобројне лепоте, што их међу људима лако
Нико видео не би, колико год се сматрали искаоницима мудрости.
Али сада, када си ослободио шатре, напустио гроб
Своје демонске душе, ево те како корачаш у сред групе демона
Који оживљавају пријатне поветарце доба.
Тамо може да се види пријатељство, па и раскошне жеље тамо,
Испуњене једном чистом радошћу, попуњаван трајно
Од божанског довожене амброзије тамо где љубав
Јесте умиљата, и дах истанчан спокојним етером,

Тамо станују од златног рода потекли, Дива великог браћа
Минос и Радамант, тамо праведни Еак, тамо Платон, света сила,
Тамо такође лепи Питагора и сви што на хор су пристали
Бесмртног Ерота, сви они што рођену су заједницу стекли
Са блаженим демонима. Да, тамо је то где се хор трајно весели
У слављима. О блажени! колико си борби поднео пре
НегÄ си почео да се крећеш иза чистих демона,
моћним наоружан животом.
Прекинимо нашу песму, Музе, хор благоматичног круга,
У част Плотина многосличног богу. Кад то што исказа
моја китара златна (поје) благовечно.

 

Прокло Дијадох

 

[Лазар Нешић]

БОГУ

О, Свевишњи, јер шта друго с правом да те слави?
(Како да те величам у свему превасходног?)
Како да те опева реч? Јер ниједном речју ниси изрецив,
Једини будући неизрецив, премда саздаш све што се каже.
Како да те ум види, кад уму никако ниси дохватљив,
Једини будући недокучив, премда саздајеш све што се мисли.
Све те призива што језик има, и што је немо,
Све те мисливо прославља, као и немислеће.
Јер заједно чезну, заједнички уздише све живо
Око тебе. Све ти се самом клања, и теби све
Залогом твојим мисленим казује утихле хвале.
(По теби избуја све, а ти једини ниси због ничег)
У теби све је мирно, све ти збијено хита.
И за све одредиште бићеш, и један си и припадаш свему.
Не будући ни једно ни све, многоимени, како те звати?
Оно једино недозовљиво? Који ће ум небески
У преосветљене тајне да зарони? Милостив буди,
О, Свевишњи, јер шта друго да те с правом слави?

 

НАПОМЕНА:

Ова химна се налази у опусу светог Григорија Богослова и дуго је сматрана његовом песмом. Али, откривено је да ипак припада Проклу Дијадоху.